FrediB

Vecini naroda su za to i slicno krivi HAARP, Pe-Ge (5G mreza) i chemtrails avioni.

100% cvecka ko i tatica mu, pa jos i sa telesinom punom tetovaza svetog KocoBa, raznih svetilja i ''heroja'' (citaj atentatora, kvislinga i ratnih zlocinaca). Ko se maca latio, od njega je i poginuo.

Odnosi se na neuZralce, relativizatore i whataboutiste.

Ma jok, Poljaci mrze Ruse (a i Srbe) jer su pravoslavni i jer im papa i Vatikan tako naredjuju. Odlomak iz ''Razmisljanje jednog prosecnog srpskog vola''.

Isti qrtz. i u Srbiji, recimo Novom Sadu, ''evropskoj prestonici kulture'' - na sve strane ''Z'', baja mala m*ndza i oni idioti sto tuku glumce samo zato sto su iz Hrvatske.

Kako god okrenes, tog ludila sa muralima i slicnim stvarima je bilo daleko manje pre povratka radikala na vlast, te pre nego sto je na celo SAD dosao tramp a putler poceo da divlja po svetu. Tako da jedina tanka nada da ce nesto krenuti na bolje jeste eventualni poraz RuZije u Ukrajini.

Ti uzasi ima da nicu sve dok na vlasti bude bio radikalsko-milosevicevski otpad a na celu sluzbe vulin. Zato (izmedju ostalog) treba navijati za pobedu Ukrajine i poraz RuZije.

Donbaski neuZralci vole da skrecu paznju sa glavnog problema (ruske agresije na Ukrajinu) na sve ostalo. Whataboutisti klasicni.

I ne samo to, nego i game-changer te kakva-takva nada da ce se cak i Srbija osloboditi kremaljskih kandzi te njihovih sps-radikalskih-vulinovskih miniona.

To je i sustina, jer su i sami nacional-boljsevici. Dakle, Staljin, ''Leka'', Lukasenko, Zjuganov, Milosesku, prase iz Sev. Koreje, te Zivkov, Causesku i Hodza su im bas po meri. Zato ih i slave.

Tu bi svaka zemlja odgovorila i imao bi nuklearne napade i WW3 u punoj skali.

Tek ce to postojati u nekom rusocentricnom sistemu. Uostalom kremlin i cela ta drzavna masinerija cak i same stanovnike Rusije tretira kao stoku i neljude - kmetove i potrosnu robu, a kamoli one druge....

E da, sta god se kojim slucajem desi lepo i pozitivno u Srbiji, to odmah pripisu svojim voljenim rujanderima i ''Vucku'' a sta god se desi lose (desava se daleko cesce), za to su odmah krivi ''zapad'' i opozicija.

Drug-brat Kobic ponovo vija automotosoviniste na buljuke: Srbi, Rusi i fenomen autošovinizma Današnji ruski i srpski autošovinisti bliži su autošovinistima u azijskim, afričkim i latinoameričkim kolonijama, nego svojim tobožnjim intelektualnim precima. Srbofobija zapadnih medija, NATO agresije na Republiku Srpsku Krajinu, Republiku Srpsku, SR Jugoslaviju, ubistva, pljačka i etničko čišćenje Srba iz Krajine, sa Kosova i Metohije, uništenje srpskih svetinja, današnja nasilja i zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji, pritisak na Srbiju da ih se odrekne, asimilacija Srba u Crnogorce, Hrvate, Makedonce – sve to, očigledno, nije dovoljno da srpske političke, poslovne, medijske, akademske elite trezvenije sagledaju svet oko sebe. Ne pomaže ni činjenica da je u međuvremenu NATO koristio gotovo potpuno iste metode razbijanja država i uništavanja najrazličitijih etničkih grupa i zajednica u celom svetu, naročito u Libiji, Siriji, Ukrajini. Neuzvraćena, slepa ljubav prema Zapadu, želja za pridruživanjem „razvijenom i demokratskom svetu” jača je od opipljivog, ličnog i kolektivnog iskustva. U srpskim medijima NATO zemlje – EU i SAD – i dalje su izvori i utoke svakog morala i poretka. Njihovi ekonomski modeli, religijska učenja, akademske paradigme, političke fraze smatraju se obavezujućim. Svako odstupanje naziva se ekstremizmom, kažnjava se ili marginalizuje. Puste želje i iluzije važnije su od stvarnosti. Vera u Zapad Sva istraživanja javnog mnjenja, međutim, potvrđuju da u srpskom društvu, van privilegovanih slojeva, takvih iluzija ima sve manje. One, štaviše, postepeno nestaju i u političkim, poslovnim i medijskim elitama. Podela unutar srpskog društva je, ipak, lako vidljiva. Šta će preovladati? Medijska spinovanja i kampanje zastrašivanja, ili trezvena procena stvarnosti, ukorenjena u iskustvu? Polemike koje se u Rusiji vode povodom specijalne operacije u Ukrajini potvrđuju da i tamošnje javno mnjenje boluje od sličnih bolesti. Ponekad izgleda kao da se glavne linije fronta ne nalaze u Ukrajini, nego u javnom mnjenju Moskve i Sankt Petersburga. Najviša vlast i najširi društveni slojevi na racionalan način procenjuju opasnost. Unutar javnog života postoji, međutim, značajna struja koja za sve što se događa optužuje – Rusiju. Ljubav ruskih „liberala” prema Zapadu, kako izgleda, ništa ne može da pokoleba: zapadna rusofobija, prekršena obećanja i laži, među kojima su one koje ovih dana otvoreno priznaše Angela Merkel i Fransoa Oland samo vrh ledenog brega, vojno opkoljavanje Rusije, razmeštanje do zuba naoružanih NATO trupa na puškomet od Petersburga, njihov prodor, kroz Ukrajinu, ka Moskvi, nuklearne i biološke pretnje iz Ukrajine, otvorena podrška NATO zemalja asimilaciji i uništavanju ruskog stanovništva u Ukrajini, kao i konvertitskoj rusofobiji dela tamošnjeg stanovništva. Odakle dolazi ovo uporno uljuljkivanje u iluzijama? U obrazovanim ruskim i srpskim slojevima, koji tako često ispovedaju nekritičku veru u Zapad, postoji jasna svest o evropskom identitetu ruske i srpske kulture. Evropa je, ako se tako može reći, zajednička majka zapadnoevropskih i istočnoevropskih kultura. Teško se, na racionalan način, može poverovati u njenu nameru da sebi odseče jedno od svoja dva plućna krila. Upravo to se, međutim, događa. I to nije prvi put – naprotiv, današnji pohod Zapada na Istok je samo jedan u dugom nizu. Izgleda kao da se svako ujedinjavanje Evrope mora završiti jurišom na Rusiju. To se, sa poznatim posledicama, dogodilo u dobu Napoleonove i Hitlerove Evrope. Danas se, sa proameričkom EU, istorija ponavlja. Uz sve razlike između istorijskih iskustava Rusa i Srba, „zapadnjaštvo” je duboko ukorenjeno u njihovim tradicijama. No ni reforme Petra Velikog, niti ideje Dositeja Obradovića nisu imale za cilj dobrovoljno potčinjavanje vlasti Zapada. Naprotiv, cilj Petra Velikog bilo je jačanje ruske države i njeno pretvaranje u veliku silu. Saveti koje je Dositej Obradovića davao Karađorđu bili su sračunati na to da se, uz rusku podršku, ojača samostalnost Srbije. Današnji srpski „zapadnjaci” vole da se pozivaju na Jovana Skerlića. Svi njegovi napori bili su, međutim, usmereni na zbijanje redova u otporu Austro-Ugarskoj. Treba pročitati tekst Svetli dani da bi se videli njegovi kritički stavovi prema „Evropi”, snaga njegovog rodoljublja, oduševljenje sa kojim je 1912. pozdravio Prvi balkanski rat i oslobođenje Stare Srbije. Ovde, u stvari, i nije reč o „zapadnjaštvu”, nego o pojavi koju je Zoran Ćirjaković sasvim umesno nazvao „autošovinizmom”. Ona je produkt kolonijalizma, a ne izvorne potrebe jedne zajednice da stekne objektivan i pouzdan uvid u stvarnost. Dijagnoza pa ozdravljenje Današnji ruski i srpski autošovinisti bliži su autošovinistima u bivšim ili sadašnjim azijskim, afričkim i latinoameričkim kolonijama, nego svojim tobožnjim intelektualnim precima, ruskim i srpskim „zapadnjacima” iz 18. i 19. veka. Karakteristično zatvaranje očiju pred činjenicama u ime iluzija, divljenje prema Zapadu i potcenjivanje sopstvenih predanja, otvoreno priželjkivanje strane okupacije, kako bismo konačno prihvatili „evropske i zapadne vrednosti” – sve su to simptomi autošovinizma, začuđujuće slični u najrazličitijim zemljama širom sveta. Konačno, mora se priznati da ruske i srpske humanističke i društvene nauke nisu temeljno i detaljno istražile fenomene zapadne rusofobije i srbofobije. To, do nedavno, jednostavno nije postojalo kao tema u ruskoj istoriografiji. Kod Srba su možda najznačajniji učinci Milorada Ekmečića. Detaljno je, međutim, istražen specifični fenomen srbofobije rimokatoličkog sveta, gde su najvažniji radovi Radoslava Grujića, Jovana Radonjića, Viktora Novaka, Vasilija Krestića i još nekoliko autora. Anglosaksonska, ili nemačka rusofobija ili srbofobija ostale su, međutim, nedovoljno istraženi i zato, nedovoljno jasni pojmovi. Da bi se tragalo za ozdravljenjem, mora se uspostaviti dijagnoza. Zato nam je potrebno dubinsko, temeljno poznavanje dva pitanja: kolonizatorskog etosa zapadnog sveta, i globalnog fenomena autošovinizma.

E to je interesantno, ne smetaju im otvoreni fsb i gru placenici - zna se i koji (ali ovi ostali su im olicenje sotone), stavise fsb i gru placanje dozivljavaju kao cin braCke pomoci.

iNdetitet bitniji i od zdravlja i kvaliteta zivota, sta ces. Sto samo pokazuje koliko se sjajno zivi u ''ekonomskom tigru'' (tuberkuloza je bolest mahom siromasnih i gladnih) + antivaksersko ludilo i negiranje postojanja citavih bolesti.

Slobodan Antonić: Pravoslavni socijalizam Aleksandar Dugin misli da Rusi, putem pravoslavnog socijalizma – o kome su sanjali slovenofili, narodni mislioci i filosofi ruskog preporoda, nikada nisu pokušali da krenu – a trebalo je. Konačna emancipacija Rusije od zapadocentričnog poretka, posle 24. februara 2022, ubrzala je sazrevanje današnje ruske ideje kao noseće državne i narodne ideologije. Već sam pisao o dve važne sastojnice tog svetopogleda – ideji pravde i antikolonijalnoj borbi. Sada ću nešto da kažem o još jednom konceptu koji je snažno prisutan u današnjoj ruskoj društevnoj misli – ideji pravoslavnog socijalizma. Ova sintagma liči na oksimoron. Nije li iskustvo sa socijalizmom u SSSR i SFRJ bilo izrazito negativno kada je reč o Crkvi? I zaista, boljševici su, iz mržnje prema religiji, zatvorili dve trećine pravoslavnih hramova, od čega su trećinu porušili (ovde 7). Manastiri su bili ugašeni, a monasi i monahinje poslati u konclogore ili rasterani (isto). Broj sveštenika smanjen je za 95 odsto, pa je u višemilionskom Lenjingradu ostalo tek njih 19 (ovde 156). Pobijeno je više od 40.000 sveštenika i monaha (isto). Spaljeno je na milione ikona i vrednih, rukom pisanih knjiga, a oko 400.000 zvona skinuto je i poslato u topionice (ovde 7). Na kraju, u celoj Rusiji nije bilo više od stotinak aktivnih crkava (isto), a one koje su radile često su bile podeljene tako da se u levom delu hrama nalazila „antireligiozna izložba”, dok je desna polovina bila ostavljena za bogosluženje (ovde 295). Trudbenici i kulaci Posebno bizarna pojava u SSSR (do 1941.) bila je masovna organizacija – Savez borbenih bezbožnika (Soюz voinstvuющih bezbožnikov). SBB se 1931. hvalio da ima pet miliona članova, raspoređenih u 3.200 „udarnih bezbožničkih brigada”, sa 61 „bezbožničkom udarnom radionicom”, sa sedam potpuno „obezboženiih fabrika” i sa gotovo 300 „bezbožničkih kolhoza” (ovde 79-80). SBB je planirao „bezbožničke petoletke”, s krajnjim ciljem da se u društvu iskoreni hrišćanstvo, kao i sve druge religije. Izdavali su list Bezbožnik, koji je 1931. dostigao tiraž od pola miliona primeraka, sa specijalnim izdanjima kao što su Seoski bezbožnik i Mladi bezbožnici (ovde 82). Tiraž antireligioznih knjiga koje je SBB štampao prešao je 1930. godine 50 miliona (66). SBB je od uprava fabrika tražio da organizuju rad za Božić, kako bi se pokazalo da su trudbenici „raskrstili s religijom”, a radnici koji bi to odbili stavljani su na stub srama kao „kulaci” (99). SBB je inicirao i kolektivno spaljivanje ikona (66). Tako je, kao pozitivan primer, isticano da su kolhoznici Giganta udarničkim radom uspeli da skupe i spale „više od hiljadu ikona” (67). Boljševici su se ponosili i rušenjem crkava, te je uništenje sabornog hrama Hrista Spasitelja u Moskvi (1931-34) – struganje fresaka, lomljenje velikog ikonostasa i miniranje zidova – brižljivo ovekovečeno i filmskom kamerom (ovde). Sve je to rađeno u skladu sa Lenjinovom javkom: „Borba protiv religije je azbuka marksizma!” (ovde 143). Rušenja zbog higijene U SFRJ nije bilo tako masovnog rušenja i zatvaranja crkava, ali nije da nisu zabeleženi i takvi slučajevi. U Srbiji je 1949. porušen hram Svete Trojice u Đakovici, a od opeka je napravljen javni nužnik. Hram u Lesovici srušen je zato što ga je „podigao četnički vojvoda”, a hram u Banji Koviljači „zbog higijene” (ovde 526). U Crnoj Gori pravoslavna Crkva Svete Marije u Budvi godinama je služila kao toalet (ovde). Partizani su u Srbiji, tokom rata, streljali 46 sveštenika, uključujući i mitropolita Joanikija (ovde 520), a posle rata ubijeno je još više od 200 sveštenika i monaha SPC (522). U zemlji je, do 1953. godine, uhapšeno 2.300 sveštenika i monaha SPC, a njih 1.400 je osuđeno (od jedne do dvadeset godina zatvora). Još 1953. godine u zatvoru se nalazilo 254 sveštenika SPC (522). Politbiro CK KPJ zabranio je, u januaru 1947, svim članovima KPJ da slave slavu ili Božić, kao i da pristupaju obredima krštenja ili venčanja u crkvi (ovde 525). S ovakvim iskustvom, kako onda može biti reči o „pravoslavnom socijalizmu”? Ekonomija spasenja Nikolaj Somin daje celovit odgovor na ovo pitanje (ovde). On kaže da je kapitalizam najdušepogubniji poredak od svih dosadašnjih, zato što podrazumeva apsolutizaciju mamonizma (ovde). Srebroljublje (pohlepa) je ličan greh, a mamonizam je greh celog društva – idolopoklonstvo novcu (Mat. 6: 24; 19: 23-24). Od srebroljublja se čovek i može spasiti. Ali, kad idolopoklonstvo novcu postane društvena norma – kao u kapitalizmu – to je pogubno za duše većine ljudi (ovde). Gospod, u svojoj ekonomiji spasenja (1. Tim. 2:4), uzdiže i ruši društva upravo po tome da li i koliko ona daju priliku ljudima da se spasu. Paganski Rim je produžio svoj život kao hrišćansko Romejsko carstvo još hiljadu godina – što je milionima ljudi dalo mogućnost da, na kraju, mogu da stanu s desne strane Hrista (Mat. 25: 31-35; 41). Ali, Vizantija je ipak ostala polupagansko društvo. „Hrišćanstvo je živelo u Grčkoj, ali Grčka nije živela u hrišćanstvu”, citira Somin Homjakova – „uporni ostaci antike nisu bili u stanju da prime punoću hrišćanskog učenja” (nav. ovde). Hrišćanstvo je prebivalo u crkvi, ali je društvo i dalje bilo bolesno od mamonizma. „Vizantinci čak nisu došli ni do razumevanja mamonizma kao društvenog sistema”, veli Somin (ovde). Strpljenje od hiljadu godina Bog je s Vizantijom bio strpljiv hiljadu godina, čekajući da Crkva ohristovi društvo. Ali, Crkva se zatvorila u manastire, a forum prepustila mamonu. „U tome je pravi razlog propasti Vizantije”, poziva se Somin na Solovjeva. „Crkva je”, objašnjava Solovjev, „čuvala samo mrtvu čistotu dogmata, ali se više nije sećala da joj je poručeno da izgradi zgradu celog čovečanstva. Takva je bila Grčka, takvo je bilo njeno hrišćanstvo. I tada je Bog odlučio da prenese seme života i istine na naš Sever” (nav. ovde). Time je pravoslavna Rusija postala novi katehon. U njoj se, kako kaže Solovjev (ovde 104), ceo narod, od Cara pa sve do poslednjeg seljaka, po šest sati usrdno molio kroz vekove. I Božija promisao učinila je Rusiju najvećim carstvom na svetu, s najviše resursa na planeti. Ali, mamonizam je, do početka 20. veka, zahvatio i Rusiju, proširio se na sve staleže, pa je zarazio i samu Crkvu. „Crkva ne samo da se nije borila protiv mamonizma, već nije u njemu ni videla greh”, kaže Somin. „Kao, ima bogatih, a ima i siromašnih; bogati treba da daruju, a siromašni da blagodare – prava idila. Zapravo, ljudski pad vodio je bogate do još većeg bogaćenja, siromašne do daljeg siromašenja. A ceo kapitalistički sistem je tu nejednakost pretvarao u ozakonjenu stvarnost. I sve je to crkva osvećivala” (ovde). Zato je Gospod dao šansu revolucionarima, koji su bili iskreni protivnici mamonizma. Iako su sovjetski komunisti bili ne samo ateisti, a do 1941. i gorljivi antiteisti, „nivo pada – naša udaljenost od Božje zamisli – bila je u socijalizmu niža nego u kapitalizmu”, smatra Somin (ovde). „Moralni temelji sovjetskog sistema bili su bliži Hristu nego lukavi moral od crkve osvećenog kapitalizma. Realni pokušaj da se čovek iščupa iz kandži mamona bio je bliži Bogu nego formalno poštovanje Boga bez ljubavi prema većini ljudi – prema siromašnima” (ovde). A kad je i Staljin, s približavanjem rata, zaustavio antiteističku propagandu i progon duhovnika, a tokom rata dozvolio obnavljanje Crkve (ovde 478-483), sovjetsko društvo je, po mišljenju Somina, u Velikom otadžbinskom ratu doživelo moralni vrhunac. (ajde?) „Nikada ranije, u razmerama od stotinu miliona, ljudi nisu ispoljili takvo jedinstvo, takvu odlučnost da se pobedi, takav masovni heroizam” (ovde). Istorijsko čudo Slično, kao istorijsko čudo, ocenjuje to vreme i Natalija Naročicka: „SSSR se pokazao kao neočekivani hibrid koji je Rusija proizvela iz semena zapadnog marksizma, a koji je na ruskom tlu mutirao. Velika Pobeda 1945. ne samo da je obnovila raniju teritoriju, nego je, paradoksalno, obnovila i tradicionalizam. (…) Istorija još ne zna za slučaj zemlje koja je izgubila 11,5 miliona vojnika i desetine miliona civilnog stanovništa, i pritom bila potpuno razorena, a da je izašla iz rata ojačana i postala supersila” (ovde 268; 270). Ali, mamonizam je na koncu došao glave i SSSR. Do osamdesetih godina, kod vlasti i naroda, moralni idealizam je izvetreo. Ljudi su, figurativno rečeno, pomislili da svi mogu da žive kao u Dinastiji, pa su se ponovo okrenuli kapitalizmu. I Bog je dozvolio, kaže Somin, da „velika država ne samo bude opljačkana, nego i razvaljena mnogo strašnije nego što je planirao Hitler” (ovde). Rusi danas moraju da izaberu – Hrista ili mamona, ocenjuje Somin. Ako izaberu Hrista i jevanđeosku zajednicu darivanja i ljubavi, Bog će blagosloviti da se Rusija očuva kao katehon. Ali, Rusi treba da znaju da su „stupivši u kapitalizam, zagazili u smrdljivu močvaru, koja pokušava da sve i svja odvuče u pakao” (ovde). Ruska crkva mora jasno da objavi osudu ne ličnog greha srebroljublja, već društvenog greha – mamonizma. A država i narod treba da krenu za Crkvom. Samo tako će se Rusija spasiti (ovde). Somin u današnjoj Rusiji nije usamljen u zalaganju za pravoslavni socijalizam. I Sergej Glazjev, akademik i ekonomski savetnik predsednika Rusije (2012-2019), traži „vraćanje na magistralni put savremenog socijalizma”, čija je, za Rusiju, „organska ideologija – pravoslavni socijalizam” (ovde). I sam Dugin misli da Rusi, „putem pravoslavnog socijalizma – o kome su sanjali slovenofili, narodni mislioci i filosofi ruskog preporoda, nikada nisu pokušali da krenu – a trebalo je” (ovde). Darovi Svetoga Duha Genadij Zjuganov, lider Komunističke partije Rusije (danas ima 13 odsto poslanika u Dumi), takođe je odlučni pristalica pravoslavnog socijalizma (ovde). Zjuganov, koji je doktor filosofije, smatra da su elementi društvene doktrine u izvornom hrišćanstvu jedan od vidova socijalističkog učenja, a da je upravo „pravoslavlje uspelo da sačuva istinski duh hrišćanstva”. Rusi su masovno primili pravoslavlje i socijalizam baš zato što je reč o preklapajućim doktrinama. „Istinski ruski čovek ne može da ne bude pristalica socijalizma”, kaže Zjuganov, kao što i „istinski pristalica socijalizma ne može da ne oseća prema Rusima poštovanje, zahvalnost i ljubav” (ovde). I zaista, kod nas u Srbiji, mnogi rusofili su socijalisti, a mnogi socijalisti rusofili. A ideju pravoslavnog socijalizma otvoreno zastupa Vladimir Kršljanin (ovde). Kakogod, pravoslavni socijalizam je jedna od popularnih koncepcija prisutna u burnoj obnovi ruske ideje danas. Naravno, tu su i kritičari ovog koncepta (ovde). Ali, naspram uniformnosti i dogmatizma političke korektnosti i kulture ponišatvanja na Zapadu, u Rusiji imamo živu intelektualnu raspravu i slobodno preispitivanje ideoloških alternativa. Ivan Iljin, filosof kog Putin najčešće citira (ovde), rekao je da su Rusi jedan od naroda sposobnih za stvaralački čin u svetskoj istoriji, budući da su kao narod „dobili darove Svetoga Duha” (ovde 180). I mi u Srbiji se nadamo da je to tako. Jer, Rusija je danas zbilja prva na redu da odgovori na svetsko-istorijska pitanja opstanka hrišćanstva, civilizacije i čoveka. A od njenog odgovora zavisiće umnogome to kakav će tačno biti i srpski odgovor. Autor Slobodan Antonić

Nije problem u kopanju litijuma ili bilo cega drugog kao takvom, vec u: - nepostovanju ekoloskih normi i propisa (narocito su ugrozene reke, ukljucujuci tu i Drinu i Savu te samo snabdevanje pijacom vodom!) - mogucnosti ekoloskih akcidenata jos gorih od amonijaka u Pirotu, s obzirom na ''kvalitet'' zeleznice i infrastrukture te na koriscenje H2SO4 koja je mnogo opasnija i od amonijaka - cinjenici da nema pratecih fabrika za baterije i ostale proizvode vise dodate vrednosti, vec da se radi o izvozu sirovina sto je nivo Afrike - cinjenici da je rio tinto svuda ostavio iza sebe pustos, nebitno da li je rec o siromasnoj i neuredjenoj Papui, Madagaskaru, Namibiji ili bogatoj Australiji (slucaj pecine Jukan)

Isti slucaj i ovde. Tacno se vidi da se radi o braci. Inace, taj koji proda i pe-du i slobodu za saku para ne zasluzuje ni pare ni slobodu a bogami ni pe-du. Ne samo u Rusiji nego bilo gde.

Recimo: - ''porodicne vrednosti'' - citaj pater familias kao apsolutni sultan, tiranin i gospodar zene i dece - ''zastita morala'' - citaj ''ubi edera'' - ognji-shit-a, ugrozeno srBstvo, ugrozeni iNdetitet - HEDAMO CBETNHJE - ''suverenizam'' - citaj podvrgavanje samovolji Bockan-Qrcenka i ostalih okupacionih gaulajtera iz kremlina

U prevodu, nastavite da budete sizofrenici i da sedite na jedno n+2 stolice, jer to je vasa sudbina istorijska i nacionalni iNdetitet.... Između Istoka i Zapada: Iskustvo Srbije Vladimir Kolarić Zbog čega se za Srbiju kaže da je „Istok na Zapadu i Zapad na Istoku“ i kako je to uticalo na formiranje srpskog nacionalnog identiteta? Slično Rusiji, Srbiju istorijski i kulturno odlikuje međusobna povezanost različitih naroda, civilizacija i religija. Ovakva složena pozicija Srbije odlučujuće je uticala na formiranje srpskog identiteta. Srpski kulturni, civilizacijski, nacionalni i verski identitet zasnovan je na uvreženom shvatanju o poziciji Srbije „između Istoka i Zapada“. U srpskoj kolektivnoj imaginaciji, još se prvom srpskom arhiepiskopu, Svetom Savi Nemanjiću (12. vek), pripisuje stav o tome da se Srbija nalazi između Istoka i Zapada. Ipak, Sveti Sava, kao pre svega svetogorski monah-isihasta, smatra da Srbija ne bi trebalo da se nalazi između, već iznad Istoka i Zapada. Takođe, najveći srpski teolog i filosof 20. veka, Sveti vladika Nikolaj Velimirović, piše kako je Srbija „Istok na Zapadu i Zapad na Istoku“. U srpskom istorijskom iskustvu suprotstavljenost Istoka i Zapada prepoznaje se, prvo, kao suprotstavljenost istočnog i zapadnog hrišćanstva i, kao drugo, suprotstavljenost hrišćanstva i islama. NA GRANICI PODELE Srpski nacionalni korpus se istorijski našao na granici podele na istočno i zapadno rimsko carstvo. Ova podela imala je religijske i civilizacijske posledice, koje će duboko uticati na formiranje srpskog identiteta. Srbija se u srednjem veku istorijski opredelila za istočno hrišćanstvo i vizantijski tip civilizacije, ali njena pozicija je ostala „granična“, jer će trpeti i značajne zapadne uticaje. Prvog srpskog kralja je, na primer, krunisao rimski papa. Ipak, Srbija se zbog ovakvog opredeljenja često nalazila na udaru rimske crkve i zapadnih država. Strategija Zapada nije se svodila samo na vojne, ekonomske i političke mere, već i na identitetsku politiku. Ovakva identitetska politika zapadne crkve trajno će odrediti odnos zapadnih nosilaca moći prema Srbiji, ali i ključno uticati na formiranje srpskog identiteta. Identitetska politika Zapada u odnosu na Srbiju već u srednjem veku temeljila se na pokatoličavanju Srba, ekonomskim i bezbednosnim pritisku koji bi Srbiju odvojio od uticaja Vizantije, i, konačno, na razbijanju srpskog nacionalnog korpusa. Raspad srpske srednjovekovne države i viševekovna turska okupacija, dovele su do uverenja o Srbiji kao poslednjoj odbrani Evrope od islamske pretnje. Srbi izbegli pred turskim nasiljem dobili su ulogu pogranične vojske koja je Austriju štitila od Turske. Turci su, takođe, sprovodili sopstvenu identitetsku politiku u odnosu na Srbe: jedan deo Srba je primio islam, sprovođen je i takozvani „danak u krvi“, o kome je u svom romanu Na Drini ćuprija pisao nobelovac Ivo Andrić. Radi se o prinudnom odvođenju srpskih dečaka, njihovom prevođenju u islam i uključivanju i elitne vojne jedinice – janičare. Posle oslobođenja od Turaka, u 19. veku, Srbija će se institucionalno razvijati pod uticajem Zapada. Ideolozi srpske nezavisnosti, kao i kasniji pripadnici srpske inteligencije, školovani su u Austriji, Nemačkoj i Francuskoj. Konstantin Leontjev je, na primer, pisao da Srbija želi da bude samo još jedna od buržujskih evropskih država. Ipak, pravoslavna crkva i seljaštvo instinktivno naginju ka Rusiji, koja je viđena kao naslednica vizantijskog tipa civilizacije. Može se reći da Srbiji 19. veka glava okrenuta ka Zapadu, a srce ka Rusiji. Na čulno-instinktivnom nivou i dalje je jak uticaj turskog orijenta. U 20. veku, rasplamsava se ljubav prema Rusiji, zbog opšteg uverenja da je car Nikolaj Drugi Romanov ušao u Prvi svetski rat samo da bi zaštitio Srbe. Posle rata i Oktobarske revolucije monarhistička Jugoslavija, na čijem čelu je srpski kralj, pruža utočište belim emigrantima, ali ne održava diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom. Paradoksalno, obrazovani ruski emigranti igraju veliku ulogu u upoznavanju Srba sa najvećim dostignućima evropske kulture. Pored toga, ruski emigranti značajno utiču na jačanje srpske teologije, teološkog obrazovanja i monaštva. Ubrzo posle Drugog svetskog rata, socijalistička Jugoslavija, u kojoj su Srbi većina, ulazi u sukob za Sovjetskim Savezom i ostaje izvan podele na blokove. Ideološki, Jugoslavija se oslanja na sopstveni tip socijalizma – samoupravni socijalizam, a geostrateški na pripadnost, pa čak i liderstvo, u Pokretu nesvrstanih. ČETIRI VRSTE IDENTITETA Tokom raspada Jugoslavije, Zapad sprovodi brutalnu antisrpsku kampanju globalnih razmera. Zbog preovlađujuće kulturološke i civilizacijske orijentacije srpske elite ka Zapadu, Srbima je teško da prepoznaju razmere i kontinuitet zapadne strategije prema Srbiji. Raspad srpskog nacionalnog korpusa na više nacija i jezika doseže vrhunac, a identitetsko nasilje Zapada u Srbiji se odražava na nametnutoj podeli na Prvu i Drugu Srbiju. Prva Srbija je, prema zastupnicima ove teze, nacionalistička, tradicionalistička, konzervativna, antimoderna, ksenofobična i patrijarhalna, dok je Druga Srbija građanska, moderna, evropska, kosmopolitska, demokratska. Agresivna identitetska politika Zapada upravo ovakvu podelu vidi kao suštinu odnosa istočnog i zapadnog elementa u srpskom društvu. Takođe, u poslednje vreme postaje očiglednije da će Srbija, bez obzira na njeno trenutno političko usmerenje, od strane Zapada uvek biti viđena kao „mala Rusija“, „Rusija na Balkanu“, i zbog toga kao potencijalna pretnja. Postaje jasnije, što većina Srba još teško prihvata, da je Srbija zapadnim centrima moći, bez obzira na retoriku, interesantna isključivo u bezbednosnom smislu. Imajući na umu ovakvo istorijsko iskustvo, srpski identitet je formiran kao: 1) granični. Srbi nisu ni Istok ni Zapada, oni jesu „granica“. Imaju elemente i Istoka i Zapada, i traga se za mogućnostima integracije i sinteze, ili makar uspešnog „sapostojanja“ ovih elemenata. Granični identitet lako prelazi u 2) konfliktni identitet, zasnovan na sukobu različitih elemenata. Sukob se mora ili prevladati ili dovesti do dominacije jednog elementa, kako bi se dostiglo jedinstvo. Konfliktnost dovodi do 3) odbrambenog identiteta. Identitet se održava odbranom od svega što ga ugrožava. Kako je primarni zadatak samoodržanje, identitet se zasniva na kulturi opstanka, a ne kulturi izgradnje, što srpski identitet čini i 4) prelazničkim identitetom. Ovakav identitet nikada nije fiksiran, uvek je između, i to „između“, ta stalna promena je njegova suština. Ipak, ako srpski identitet u njegovom istorijskom iskustvu želimo da odredimo pozitivno, trebalo bi ga odrediti kao u prvom redu „pravoslavno srpski“. Srbin sebe u najvećem delu, makar i implicitno ili nesvesno, vidi kao „pravoslavnog Srbina“. U okruženju stalne identitetske ugroženosti on svoj verski identitet definiše nacionalnim, a nacionalni identitet verskim. Pravoslavni identitet ga, kao hrišćanski, pred islamskom „pretnjom“ vezuje za pripadnost Evropi, dok ga, pred pretnjom Zapada vezuje za pravoslavni kulturno-civilizacijski krug, na čelu sa Rusijom. Ipak, Srbija će i dalje ostati prožeta duhom srednjoevropske i mediteranske kulture. Njena istorijska poistovećenost sa pravoslavnim hrišćanstvom, uvek će činiti marginalnim neopaganističke težnje, a čini se i da nikada neće biti privržena evroazijskim, kao ni ranije panslavističkim diskursima. Čak i implicitni idejni sistem „Srbi narod najstariji“, odnosno „Srbi kao drugi i konačni Izrailj, izabrani narod Božiji“, hristijanizovan je već u srednjem veku, u vladarskoj ideologiji dinastije Nemanjića, koja je sebe videla kao ikonu „loze Jevsejeve“, i konačno u Kosovskoj bici, koja je porodila ključni srpski mit – kosovski. U političko-ideološkom smislu kosovski mit je žrtveni mit o nacionalnoj nezavisnosti, a u religijskom smislu – eshatološki mit o opredeljenju za „Carstvo nebesko umesto za Carstvo zemaljsko“. Osnova srpskog identiteta, tako, i dalje će ostati težnja ka nacionalnoj i verskoj autohtonosti, samobitnosti, nezavisnosti i nacionalnoj i verskoj slobodi, sve do granice samouništenja. Srpska vera u sopstvenu izuzetnost je destruktivna i autodestruktivna, ali može biti i poziv, svim narodima, na slobodu od svake tiranije, pa i tiranije „ovoga sveta“. Tekst je predstavljao osnovu za izlaganje na naučnoj konferenciji „Istorijske veze Rusije i Srbije“, održanoj 23-24. aprila 2018. godine na Univerzitetu Taras Ševčenko u Lugansku (Luganska narodna republika). Na ruskom jeziku je objavljen u zborniku radova sa konferencije u izdanju Istituta za političke studije iz Beograda i udruženja Slavjanoserbija (urednik Zoran Milošević, 2019). Ovo je njegovo prvo objavljivanje na srpskom jeziku.

Vasarski nacionalizam...znaju na sta se narod dobri lozi.

Skiljavi kobasicar jedan od glavnih udbasa u SPC i najveci rusokolonas unutar iste. Prirodno je da ce biti idealan tandem sa tompus-efendijom dzukelicem.

Sad ce u dogovoru sa nekim lokalnim mocnikom na Kosovu opet da inscenira neko **anje samo da bi skrenuo paznju sa ekoloskih i svakakvih drugih katastrofa na nesto drugo.

Kad smo kod dehumanizacije: Najveci misliJoc danasnjice.