Nuklearno pravoslavlje
Slobodan Antonić
Poznate su Putinove reči da su nuklearni štit i pravoslavlje dva stuba unutrašnje i spoljne bezbednosti Rusije. A pravoslavlje se, pokazuje istorija, ne može sačuvati bez jakog Carstva
Moj članak „Pravoslavni socijalizam“, na RT Balkan, toliko je uzbudio Teofila Pančića da je mojoj malenkosti blagoizvoleo da posveti celu svoju kolumnu u Danasu (ovde).
Njegov osnovni zaključak bi se mogao svesti na: „Antonić je bio komunjara i ostao komunjara.“
Ne kažu zalud da ljudi najčešće o drugima sude po sebi. Uvaženi Teofil kao da je ostao zarobljen u večitoj 1987. godini – „slušamo Azru“, „Amerika je zemlja slobode“, „Milošević je diktator“, a „za sve je kriv srpski nacionalizam“. Za gosn Pančića istorija se nekako završila i pre Fukujame. I od tada on neprestano piše jedan te isti tekst, moralku.
Tu se povremeno promeni arhiđavo – pa umesto Miloševića bude Koštunica, ili posle toga Vučić, a sada i Putin. Ali, sve ostalo je uvek isto. Uključiv i znamenito zapažanje da „nema te grdobe i užasa u Evropi, a i šire, iza koje ovako ili onako ne stoji Kremlj“ (ovde).
Za ovog našeg mislioca, jednostavno, svet je ukonačen s njegovih dvadeset godina. Sve uloge su podeljene, sve ideje su osmišljene, i nema potrebe da se bilo šta novo sazna ili nauči.
Kapitalizam je ostao isti, i onda i danas. Socijalizam je ostao isti, i onda i danas. I liberalizam je isti, i marksizam je isti, i kolonijalizam/imperijalizam su isti. I Amerika je ista, i Rusija je ista… I sve što se desi samo treba ubaciti u fioke iz 1987. – i šta tu ima da se dalje priča.
Arhanđeli i luciferi
Ne kažem da se i tako ne mogu posmatrati stvari. Ali, onda se ne treba čuditi što se malo šta razume, što se mišljenje užirilo, i što je onda gotovo sve što se kaže, ili napiše, pogrešno.
Dakako, i takvo mišljenje ima svoju publiku. Dosta naše starije inteligencije nekako je i dalje zaglavljeno u devedesetim. A veliki deo kolonijalnih medija, kao i njihovih opslužilaca, svojski radi da ih tamo i ostavi.
Ali, dopušteno je valjda da postoje mediji u kojima se može pročitati i nešto drugo, osim „Amerika je zemlja slobode“, „Putin je diktator“, a „za sve je kriv srpski nacionalizam“. I valjda u takvim medijima mogu da postoje članci koji nisu propaganda određenog stanovišta – s promenljivim imenima đavola i anđela, ali s večitom manihejskom podelom na arhanđele iz Njujorka i lucifere iz Kremlja.
Valjda mogu da postoje članci koji jednostavno kažu: izvan monotonije neoliberalne polit-korektnosti, kao kraja istorije, postoji i svet pun misaonog preispitivanja, debata i živog mišljenja. A evo jedne ideje iz tog sveta…
Stoga, za publiku neužirenog mozga – pa i zato da bi se naš večiti dragi adolescent, s časovnikom zaustavljenim u 1987. godini, nastavio s uzbuđivanjem – evo i mog drugog, sličnog teksta. Ovoga puta o – nuklearnom pravoslavlju.
Drugo krštenje
Rusiju su, kaže Prohanov, gurnuli u grob 1991. godine. Ležala je gola, silovana, raščupana, iskopanih očiju, s mnogo rana i uboja. Na njenom grobu veselo je igralo liberaško pleme. A onda se Rusija probudila. Ustala je iz groba i demoni su se razbežali (ovde).
Deo tog vaskresenja bila je čudesna obnova pravoslavlja u Rusiji, njeno drugo krštenje. Nakon njega, postepeno je sledilo državno, vojno i ekonomsko vaskrsnuće. Između 1988, kada je obeležena hiljadugodišnjica hrišćanstva u Rusiji, i 2013. godine, izgrađeno je ili iz ruševina obnovljeno 25.000 crkava – ili tri hrama dnevno! (ovde)
Čak dva i po miliona Rusa poklonilo se, u julu 2006, ruci Svetog Jovana Krstitelja (ovde) – koju, inače, čuva naša Crkva, u Cetinjskom manastiru. Na poklonjenje Darovima mudraca, u Moskvi, čekalo je na hiljade Rusa i po devet sati, i to na minus 20 (ovde). A u redu za poklonjenje pojasu Presvete Bogorodice, takođe u Moskvi, i takođe po novembarskoj zimi, stajalo je sto hiljada ljudi, uz prosečno vreme čekanja od 24 časa (ovde).
Iza rehristijanizacije Rusije usledila je i njena političko-ekonomska obnova (ovde). Ali, odlučujući je bio uzlet njene vojne sile, uzlet koji je bio ravan čudu: „Tokom čitave istorije SSSR zaostajanje za Zapadom u razvoju visokotehnološkog oružja bilo je pet godina. Danas su rusko oružje i vojna oprema superiorniji od Zapada“ (ovde).
Dva stuba bezbednosti
Poznate su Putinove reči, izgovorene 1. februara 2007, da su nuklearni štit i pravoslavlje dva stuba unutrašnje i spoljne bezbednosti Rusije (ovde). Što reče Prohanov (ovde), hramovi brane Rusiju od podnebesnih sila zla, a nuklearni štit od ovozemaljskih dušmana, željnih da Rusiju slome i rasparčaju (v. ovde).
Jegor Holmogorov napisao je ogled „Nuklearno pravoslavlje“. „Da bi ostala pravoslavna, Rusija mora da bude jaka nuklearna sila, a da bi ostala jaka nuklearna sila, Rusija mora da bude pravoslavna – u tome se sastoji atomsko pravoslavlje„, kaže on.
Pravoslavlje se, pokazala je istorija, ne može sačuvati bez jakog Carstva. A danas je jedino jamstvo suverenosti i nezavisnosti, ističe Holmogorov – nuklearni štit. Slično misli i naš Oleg Soldat:
„Kada je Vasilije I, veliki knez moskovski, tvrdio u 14. vijeku da priznaje vlast vizantijskog patrijarha, ali ne i cara, tadašnji patrijarh, Antonije IV Svetogorac, odgovorio mu je: ‘Sine, nemoguće je da hrišćanin ima Crkvu, a da nema Carstvo i Cara’. Nadam se da nam ne treba puno vremena da shvatimo šta bi bilo sa pravoslavljem, kada ne bi bilo politički i vojno jake Rusije“ (ovde).
„Primer Vizantije i Pravoslavne Rusije“, objašnjava Holmogorov, „pokazuje da dovoljno jaka državnost ljudima obezbeđuje mogućnost sticanja Blagodati“, odnosno da je ona ključno „sredstvo zaštite konačnog izbora koji smo napravili, od mogućih vojnih i duhovnih pretnji“. Ali, s druge strane, „bez hagiopolitike, bez direktnog učešća i živih i preminulih svetaca u upravljanju našom državom, nećemo ništa postići u ovoj realnosti atomskog doba. Bez velike sile ne bismo sačuvali pravoslavlje, ali i bez pravoslavlja ne bismo mogli da sačuvamo veliku silu“ (ovde).
Holmogorov kaže da je Rusija i sada dovoljno velika da ne treba da se boji ni da ostane sama na svetu. On se poziva na knjigu V. L. Cimburskog Ostrvo Rusija (ovde), čije je načelo „Neka svi, ali ja neću“. Rusija treba da ide svojim putem, „putem Severa“, samo mora uvek da bude „dovoljno jaka da se niko, nikada i nikakvim oružjem, ne usudi da utihne naše svedočanstvo o Hristu“ (ovde).
Svojevrsni simbol ovog opredeljenja je Glavni hram Oružanih snaga Rusije – Hram Hristovog vaskrsnuća (2020). Ovo je svojevrsni hram pobede, čiji su delovi izgrađeni od istopljenog nemačkog oružja, s prečnikom glavne kupole od 22,43 m (u 22:43 je potpisana beuzuslovna kapitulacija Nemačke), s prečnikom pomoćnih kupola od 19,45 m (godina pobede), i s visinom od 14,18 m (1.418 dana je trajao Veliki otadžbinski rat). Okružen golemim muzejom ruskih vojničkih trijumfa, ovo je zapravo hram Hrista Pobednika, Boga-i-Cara Rusije (v. ovde).
U središtu čitave ove ideje nalazi se zavetna misao o Rusiji kao trećem Rimu – ne u smislu novog univerzalnog (svetskog) carstva, već kao poslednjeg utočišta hrišćanstva (ovde 124).
Ona potiče iz Filotejeve poslanice, upućene 1523. godine, u trenutku, dakle, kada više nema ni jedne slobodne pravoslavne države – osim Rusije: „Vidiš li, izabraniče Božiji, da su nevernici potopili sva hrišćanska carstva, … da su sva hrišćanska carstva došla do svoga kraja i da je preostalo jedino carstvo našeg gospodara, koje je, prema proročkim knjigama, Rimsko carstvo. Jer: dva Rima su pala, treći stoji, a četvrtog neće biti“ (ovde; up. ovde).
To znači: „stari Rim je pao zbog gubitka vere, novi Rim zbog gubitka pobožnosti i saveza s Latinima, a ako ruski narod ne sačuva pravoslavlje – četvrtog Rima neće biti“ (Naročnicka 125).
Posthrišćansko društvo
Posmatrano iz ugla ovog ruskog Zaveta, Zapad je ne samo posthrišćansko društvo, već i svojevrsni vrhunac apostasije (ovde 96-97). Otuda „značaj uspostavljanja ruskog pravoslavnog utvrđenja za čitav hrišćanski svet“ (ovde 528). Rat u Ukrajini nije ništa drugo do napad otpadničkog (apostatskog) Zapada na poslednju hrišćansku tvrđavu.
Kao što kaže Dugin: „Na ulasku u Novi vek, Zapad je odbacio hrišćanstvo i počeo da gradi svet bez Boga i protiv Boga. (…) SVO je verski rat u najdubljem i najneposrednijem smislu“. I zato, „ovo je pravi sveti rat, kakav se vodi protiv pobunjenih demona – protiv civilizacije demona“ (ovde).
Sudbina Rusije je da sačuva hrišćanstvo. Da bi to mogla, mora da bude jaka – tvrdi i Aleksandar Hodakovski (ovde 113). Biti jak, u današnjem svetu, znači biti naoružan nuklearnim raketama. I otud atomsko pravoslavlje.
https://standard.rs/2023/01/25/nuklearno-pravoslavlje/
