FrediB

Tesko, jer: 1. uveo bi ih jos 2014. da ima mu*a i zelju da uvede 2. balansero(nja) politika sedenja na 4+n stolica 3. plasi se za svaku decimalu ''rejtinga'' 4. SePSa kao cigla oko vrata koja ce to da spreci 5. ne pita se samo Hil nego i bockan-qrcenko (inace tezak psihopata, vidi mu se po pacovskoj faci) 6. cak ni njegovi glasaci bas nisu tako glupi da mogu da progutaju njegove manipulacije (provalice ga) 7. na kraju krajeva, jednom radikal = uvek radikal.

E ovakvi degenerici bi hteli da smene ove trenutne degenerike: https://nova.rs/vesti/drustvo/petar-bozovic-zove-na-ekoloski-ustanak-unistili-su-kulturu-a-hoce-i-prirodu/ Jeste da je vest bajata, ali samo pokazuje koliki su degeni ti sto bi da smene ove sada.

https://www.blic.rs/vesti/politika/misa-vacic-i-siledzije-zlostavljali-rusa-u-beogradu-ilja-19-je-prekrecio-grafit-smrt/np0m46e Naravno, komentari grozomorni ko uvek, pa jos i na Blicu. Sta sve pisu u komentarima na kuriru, informeru, dnovostima itd. ne smem ni da pomislim.

Bolikita bila i ostala tumor novinarstva, i ne samo ona.

Jos jedna banda silovatelja, lopova, razbojnika i pljackasa frizidera, WC solja, televizora, zamrzivaca...

Pazi, Zeleni u Nemackoj su mnogo vise udarna presnica protiv RuZije nego konzerve tipa CDU na celu sa onom babom koja se maltene nije odvajala od putlera i ostalih diktatora.

Da, ali borba protiv orijentalnih despotija i ostalih neprijatelja Civilizacije se ne moze voditi u belim rukavicama.

dSS-ovska funjara otvoreno priziva samoizolaciju i povratak u 1992/1993 godinu dok on i dalje sisa drzavnu apanazu i uziva: Trajni razlaz Srbije sa Zapadom? Dušan Proroković Zapad će promovisanjem golog nasilja nepovratno izgubiti i Srbe i Srbiju. I ovako je taj odnos kompleksan, ali nije ni izbliza onoliko rđav koliko bi mogao postati Batina ima dva kraja! Ova narodna mudrost, često, za neke je teško razumljiva. Poveruju da se vazda mogu rukovoditi drugom istinom: sila Boga ne moli! I to je tačno. Samo, ta druga istina ima i svoj nastavak koji glasi: ni Bog silu ne voli. Dok je sile, dotle se tera po svom. Kada se okolnosti promene, onda se vraćamo priči o batini i njena dva kraja. Onda više ne može po svom, nužno je uvažavati i tuđe interese. Na lakši ili teži način, kooperacijom ili konfrontacijom, do takvog ishoda uvek se dođe. Božja volja ili ne, neka razume ko kako hoće, vernici na jedan, ateisti na drugi način, tek to je zakonomernost. Kad se nasilje obije o glavu Ni 1999. godine, a ni 2008. godine, kada su vođene one silne rasprave najpre o pitanju da li je napad na SR Jugoslaviju agresija ili (humanitarna) intervencija, pa potom i da li je odluka kosovsko-metohijskih Albanaca nelegalna secesija ili legalno pravo na samoopredeljenje, najveći broj sagovornika sa Zapada nije verovao da im se to može obiti o glavu. Čak i oni koji su nalazili razumevanje za argumentaciju srpske strane naposletku bi slegali ramenima i konstatovali kako je „istorija otišla u drugom smeru.“ Sila Boga ne moli, SAD su kreirale novu realnost, ostali ključni zapadni akteri u tome su ih podržali, Srbi se mogu sa tim saglasiti ili patiti. Gračanica za Beč Pa neka biraju: večita sramota ili duga patnja. Ako je za utehu, iako osramoćeni zbog predaje Gračanice, makar će moći da šopinguju u Beču! Malo li je trampiti Dečane za Pandorf! Elem, ispostavilo se da su obe stvari, i ona iz 1999. godine i ona iz 2008. godine, ostavile krupne posledice po zapadnu politiku. Podrazumeva se, pre svega po američku politiku. U ogromnoj meri uticale su na pogoršanje ukupnog položaja u međunarodnim odnosima. Nakon 1999. godine izgubljeno je poverenje u iskrenost američkih (zapadnih) namera. Malo zbog ostvarivanja sopstvenih geopolitičkih interesa, a više zbog utvrđivanja novih pravila prema kojima je hegemonu dozvoljeno sve, uključujući i jednostranu upotrebu vojne sile, prekršene su norme i principi na kojima je počivao svetski poredak oblikovan 1945. godine. Ukrajinska eskalacija Posle 2008. godine pokazalo se kako SAD žele da očuvaju globalnu dominaciju kreiranjem sopstvenog sistema. Izgradnja novog poretka značila je mobilizaciju koalicije voljnih, mimo postojećih struktura UN, uz samododeljivanje prava na prekrajanje granica suverenih država. Epilog su najpre diplomatska, a zatim i oružana sukobljavanja u čitavom nizu regiona i kriznih žarišta iz kojih su SAD izlazile poražene ili iz kojih nisu smele da izađu da ne bi bile poražene, udruživanje nezapadnog dela sveta radi stvaranja efektivne ravnoteže snaga, relativni i apsolutni gubitak kontrole nad procesom globalizacije i smanjenje uticaja (ekonomskog, političkog i vojnog) u brojnim delovima sveta. Eskalacija ukrajinske krize samo je vrhunac tog procesa, logična i neumitna etapa do koje je najverovatnije – u jednom trenutku moralo doći. Jer, onim što su činili i 1999. i 2008. godine, zapadni akteri pokazivali su da ne razmišljaju o kooperaciji, već o konfrontaciji. Otuda i naknadne poruke kako se nije ni razmišljalo o primeni Minskih sporazuma. Zašto bi primenjivali Minski sporazum i dve rezolucije SB UN koji su iz njih proistekli, kada su na Balkanu naučili da se ne mora primenjivati ni Rezolucija 1244, niti sporazumi čiji su garanti upravo oni bili!? Neizvučene pouke Zapanjujuće je, međutim, što iz svega ovoga apsolutno nije ništa naučeno! Kada smo već kod poslovica, valja podsetiti i na onu: „Samo se budala dvaput sapliće o isti kamen“. Nakon 1999. i 2008. godine, evo na suštinski istu temu treba raspravljati i 2023. godine. Opet su aktuelna pitanja: Gračanica ili šoping u Beču? Dečani ili Pandorf? Šta se sve neće desiti, ukoliko Srbija ne pristane na ultimatum!? Koliko se samo pojedinaca izjasnilo oko toga i šta se moglo pročitati o tome? Predviđanja su i da će EU protiv Srbije povesti carinski rat, i da će u Srbiji izbiti građanski rat, i da će naposletku NATO morati da interveniše za par godina i disciplinuje nas, i da slede sankcije, povlačenje investitora… Otišlo se toliko daleko, da su i ambasadori Nemačke i Francuske morali istaći kako nije bilo pretnji, već samo upozorenja koja se tiču daljih evrointegracija. Mada se ni ovaj dvojac nije pretrgao u objašnjavanju, valjda procenjujući da je sada korisno preplašiti Srbe što se više može. Tako preplašeni nemaštinom i ratom, lakše će odustati od Gračanice i Dečana! Naravno, za ozbiljniju raspravu je – kako i zašto bi bilo ko uspostavljao režim sankcija protiv Srbije, pošto nema pravnog osnova za tako nešto, kao i što je za daleko sveobuhvatniju procenu – kako bi na eventualno zahlađenje odnosa Srbije i EU reagovali investitori? Prema istraživanju profesora Sajmona Eventa sa Univerziteta u Sent Galenu i Nikola Pizanija sa Međunarodnog instituta za razvoj menadžmenta, od 1400 kompanija iz EU i članica G7 koje su poslovale u Rusiji pre februara 2022. godine manje od 9 posto njih je prodalo barem jednu podružnicu u toj zemlji. Manje od 9 posto! Barem jednu podružnicu! Očigledno, profit je ispred politike, ko ima interes da nastavi sa radom, taj se snalazi i u novim okolnostima. Isto tako, očigledno je i realnost drugačija od slike predstavljene u vodećim medijima. Pravo ne pretnju? Za sada, u odsustvu tih ozbiljnijih rasprava i sveobuhvatnijih procena na pomenuta pitanja, nameću se dve teme koje proizilaze iz onog najosnovnijeg, načelnog: a zašto bilo ko preti Srbiji? Odakle ikome pravo da ispostavlja ultimatum? Da li Srbija krši međunarodno pravo? Narušava li globalnu bezbednost? U čemu je ovde stvar? Neko preti i ispostavlja ultimatum zato što se jedan narod ne slaže sa nelegalnom secesijom na teritoriji svoje države! Ima li logike u ovome!? Koliko je ovakva konstrukcija održiva? U redu, oni koji imaju više potencijale vojne, ekonomske i političke moći mogu tlačiti slabije. Toga je bilo i toga će biti u međudržavnim odnosima. Toga je bilo i toga će biti u odnosu Zapada prema Srbiji. Ali, postoje i neka pravila i neki principi u međudržavnim i šire – međunarodnim odnosima. Rezolucije Generalne skupštine UN, na primer, pozivaju sve države da ne priznaju jednostrane ekonomske mere prinude. Lako je pronaći analize koje ukazuju da takve vrste sankcija krše različite obaveze međunarodnog prava. Postoje i neke obaveze i neki ugovori koje treba poštovati u odnosu prema Srbiji. I sve to – pravila, principi, ugovori, obaveze, osmišljeno je da se međunarodni odnosi ne bi pretvorili u golo nasilje. Skandalozno je što, izuzimajući usputnu i dvosmislenu reakciju diplomata i službenika srednjeg ranga, niko iz famozne „petorke“ nije jasno i glasno demantovao navode predsednika Republike Srbije da mu je direktno i jasno prećeno na službenom sastanku. Skandalozno je što se niko od njih nije udostojio da opovrgne tvrdnje o ultimatumu koji je surovo izručen Srbiji. Skandalozno je što se na takav način promoviše golo nasilje. Batina ima dva kraja Tačno, u toj utakmici Srbija je nesrazmerno slabiji protivnik, a sila Boga ne moli. Međutim, ključno u svemu jeste što će se vrlo brzo pokazati da batina ima dva kraja. Sa jedne strane, Zapad će promovisanjem golog nasilja na dugi, dugi rok i nepovratno izgubiti i Srbe i Srbiju. I ovako je taj odnos kompleksan, prepun nepoverenja, ali ni izbliza onoliko rđav koliko to može postati. Srbi su u širim okvirima malobrojan narod, Srbija je po teritoriji nevelika zemlja, relacija sa Beogradom čini se birokratama u SAD i EU malo važnom. To je sve jasno. No, jasno je i da će to proizvoditi posledice po uticaj SAD i EU u jugoistočnoj Evropi, verovatno i više nego do sada. A ako smo stigli do pretnji, ultimatuma i golog nasilja, znači i da je ovo do sada bilo za njih u najmanju ruku nelagodno, nezgodno. Usput, ko zna ponešto iz istorije, shvata i da se to nelagodnije, nezgodnije može u svašta izroditi. Evroparlamentarci, valjda kako bi nekoga zaplašili, pomenuše u privatnom razgovoru da Srbija može proći kao Iran. Ako nastave ovako sa ultimatumima i prepotentnim porukama, odnos Srba prema EU neće se mnogo razlikovati od odnosa Iranaca prema SAD. A to između ostalog znači i da kroz par godina nikoga u Srbiji uopšte neće biti briga šta ko iz EU misli o bilo čemu. Novi princip Sa druge strane, ono skandalozno ćutanje ili prećutno saglašavanje sa svim što je predsednik Srbije izgovorio, znači ne samo da ovo postaje novi princip u njihovom ophođenju prema Srbiji, već i da postaje novi princip u odnosu nezapadnih aktera prema Zapadu. Kada su im se već obile o glavu njihove odluke iz 1999. i 2008. godine, zašto ne bi i ove iz 2023? I to još u ovim međunarodnim okolnostima!? Veruje li iko da drugi neće slediti ovaj primer i bez dogovora sa SAD i EU, kada im to bude neophodno, primenjivati golo nasilje bez ikakvog osvrtanja na pravila, principe, ugovore i obaveze? Batina ima dva kraja! I taj potencijalno mogući mršavi tekući dobitak koji se može manifestovati uguravanjem državolike tvorevine kosovsko-metohijskih Albanaca u NATO (mada je i to jako neizvesno i vrlo upitno), a oposliti prekomernim maltretiranjem Srbije i pretnjom golim nasiljem, pretvoriće se u debeli i nepovratni gubitak na drugoj strani, strateškog usmerenja i geopolitičkog karaktera. Koliko već sutra, najkasnije prekosutra. Tražili ste, gledajte! https://standard.rs/2023/02/09/trajni-razlaz-srbije-sa-zapadom/

Rusko pitanje – imperija ili istorija Slobodan Antonić German Sadulajev je rekao da će nakon rata u Ukrajini „Rusija biti ili imperija, ili istorija – trećeg nema“. Ali o kakvoj imperiji se radi? I hoće li ona biti ruska ili „rusijska”? German Sadulajev je rekao da će nakon rata u Ukrajini „Rusija biti ili imperija, ili istorija – trećeg nema“ (ovde 29). Ali, kakva imperija? Aleksandar Prohanov piše: „U ruskoj istoriji ima pet ruskih carstava. Prvo je Kijevsko-Novgorodsko, čije je oličenje bio knez Vladimir Sveti. Drugo carstvo je Moskovsko, sa svojim tvorcem, carem Ivanom Groznim. Treće je imperija Romanova sa Petrom Velikim. Četvrto – Crveno carstvo Josifa Staljina. A danas je Peto carstvo, čiji je tvorac Vladimir Putin.“ (ovde) Imperija nije isto što i nacija-država. Ona je mnogonarodna: postoji vodeći narod, ali se i drugi narodi čuvaju i poštuju. Da je rusko carstvo Romanovih bilo kao Španija, Britanija ili SAD, danas ne bi bilo nikoga u centralnoj Aziji, Sibiru i Kavkazu a da nije Rus ili makar pravoslavac. Tek u doba SSSR: kada se u januaru 1938. sastao Vrhovni Sovjet, Izvestija je izašla na 11 jezika (ovde, 39). Ruski i rusijski U ukazu predsednika Putina iz 2018. „O izmenama Strategije državne nacionalne politike Ruske Federacije do 2025. godine“ uvodi se pojam „rusijske nacije“ (rossiйskaя naciя), koja je određena kao „mnogonacionalni narod Ruske Federacije“ (mnogonacionalьnый narod Rossiйskoй Federacii; up. ovde). Obratimo pažnju da Rusi prave razliku između prideva „ruski“ (russkiй) – koji se odnosi na etničke Ruse, i „rusijski“ (rossiйskiй) – koji se odnosi na sve građane Rusije, bez obzira na etničko poreklo. Zato kažu „ruski jezik“ (russkiй яzыk) ili ruska književnost (russkaя literatura), ali: „rusijska zastava“ (rossiйskiй flag), „rusijska vlada“ (rossiйskoe pravitelьstvo), ili „rusijsko državljanstvo“ (rossiйskoe graždanstvo). Taj osećaj za polietničku Državu, naslednicu panhrišćanske Βασιλεία Ῥωμαίων, Solonjevič definiše ovako: „Imperija biva tim jača što se u njoj udobnije osećaju svi narodi i plemena koji je naseljavaju.“ (ovde 22) Ovaj imperativ „udobnosti“ za sve narode, Solonjevič (23) dedukuje iz osnovne ideje: „Imperija je mir“ (Pax Romanum). To znači da u imperiji prestaje međusobni rat plemena i naroda. Pošto se uspostavi Velika Država, „svi narodi žive i razvijaju se u miru“ (isto). Upravo zbog te ideje, Rossiйskaя Imperiя ne samo da je sačuvala svoje narode, nego je njihove pripadnike učinila u svemu ravnopravnim. Oni su se, kao i etnički Rusi, jednako uzdizali u trgovački, preduzetnički, činovnički ili vojnički stalež. Jermeni Mantašev i Lijanozov bili su naftni magnati, Jermenin Loris-Melikov bio je ministar unutrašnjih poslova, Poljak Čartoriskij bio je ministar inostranih dela, Nemac Bunge bio je premijer, ministri su, takođe, bili i Grci, Tatari… (101, 152). Solonjevič nas pita da li je u Britaniji neki Hindus mogao da bude ministar? Ili u kolonijalnoj Francuskoj kakav Arapin član Senata? Ili u Kajzerovoj Nemačkoj neki Afrikanac naftni bogataš? „U Engleskoj je bilo mnogo sloboda, ali samo za Engleze. U Rusiji ih je bilo nešto manje, ali su one bile za sve. Uzbek je imao sva prava koje je imao i Velikorus.“ (101-102) Od 150 naroda koliko je živelo u Ruskoj imperiji, podseća Solonjevič, nijedan nije bio istrebljen. Zamislimo da su Sibirom, umesto Rusa, vladali Španci ili Englezi. Koliko lomača, koliko kaznenih pohoda, koliko mučilišta bi bilo? I šta bi od sibirskih naroda danas preostalo? (288). Duhovni poziv Uostalom, izračunato je da je car Nikolaj II bio po krvi samo 1/128 Rus. Kao i njegova supruga, i on je bio germanske krvi – „ali većeg ruskog patriote niste mogli naći“ (ovde). On je bio hrišćanski car, što od 16. veka znači ruski car (ovde). A kako reče Dugin, „Rusi nisu nacija – Rusi su duhovni poziv“ (ovde). U prošlom tekstu objasnio sam da ruska koncepcija Trećeg Rima ne podrazumeva svetsko carstvo, već poslednju tvrđavu hrišćanstva (ovde). Jegor Holmogorov kaže da je Zapad još od Srednjeg veka imao ambiciju svetske dominacije, samo je bilo pitanje ko će da pobedi – Svetska crkva, na čelu sa papom, ili Svetsko carstvo, na čelu sa Britanijom, Nemačkom ili SAD (ovde). Neekspanzivni karakter Putinove Rusije, u odnosu na SAD, Nebojša Malić je slikovito prikazao (ovde) poredeći dve mape: kako izgleda podela američkih vojnih oblasti (ovde), a kako ruskih (ovde). Današnja Rusija nema ambicija da zavlada svetom, ali, realno govoreći, ni snaga. Mendeljejev je 1907. predviđao da stanovništvo Ruskog carstva do 2000. godine može narasti na 500 miliona ljudi (v. ovde). Ratovi, revolucije i raspad države, međutim, učinili su da Rusija sada ima 150 miliona duša. To je malo za globalnu dominaciju, gde Kina ima daleko veće šanse da zameni SAD. Koncepcija „ruskog sveta“ i „Svete Rusi“ računa na bliskost i savezništvo šireg obima nego što je današnja Rusija – pre svega na pravoslavno istočno-slovenstvo Rusa, Ukrajinaca, Belorusa i Rusina (Karpatske Rusije; ovde). U autorskom članku iz jula 2021. Putin podrobno objašnjava zašto su Rusi i Ukrajinci (ali i Belorusi) jedan narod („odin narod, edinoe celoe“; ovde). Međutim, čak i ako bi došlo do snažnije integracije Rusije s Belorusijom, kao i s delovima bivše Ukrajine, pa i s Kazahstanom, to bi eventualno povećalo stanovništvo današnje Rusije za još 10-15 procenata – što i dalje nije dovoljno za takmičenje u svetskoj dominaciji. Odbraniti zemlju i narod No, i sadašnja veličina i populacija Rusije, a pogotovo njena vojna snaga, omogućavaju suverenu politiku neagresivnog carstva: odbraniti narod i zemlju od napada, rasparčavanja i pretvaranja u koloniju. Za to je egzistencijalno nužan samostalni naučno-tehnološki razvoj. Zbog toga Putin danas procenjuje da „mesto Rusije u svetu zavisi od uspeha u razvoju veštačke inteligencije“ (ovde). S naprednom naukom i tehnologijom (naročito u oblasti vojne bezbednosti), Rusija može biti zaštićena i slobodna da samostalno koristi svoje kolosalne prirodne resurse – pogotovo ako je tačna pretpostavka da će globalno otopljavanje učiniti Sibir prijatnijim mestom za život. I sam ruski koncept defanzivne hrišćanske imperije pre računa na koncentraciju, nego na ekspanziju. Ceo Sibir je slabo naseljen, tim slabije što se više ide na istok. Tako, u zapadnom Sibiru, na milion kvadratnih kilometara živi svega 20 miliona duša (ovde 319), u istočnom Sibiru, na 7,3 miliona kvadratnih kilometara ima samo šest miliona stanovnika (320), a na ruskom Delekom istoku, na 3,1 milion kvadratnih kilometara naseljeno je svega devet miliona žitelja (321). Radi poređenja, u Bangladešu na 0,15 miliona kvadratnih kilometara živi čak 163 miliona stanovnika – više nego u celoj Rusiji. U Rusiji se računa na moguće doseljavanje u budućnosti, najpre, dela zagraničnih Rusa, kojih ima preko 25 miliona. Tu su i ostali istočni Sloveni, najbliži po veri i jeziku, ali i svi drugi hrišćani. Nojeva barka čovečanstva Ruska vera redovno objavljuje vesti o hrišćanima koji se, bežeći od dehristijanizacije, doseljavaju u Rusiju (ovde). Sveštenik iz Ilinoisa Džozef Glison organizovao je Fejsbuk grupu „Orthodox Christians Moving to Russia“ (ovde). A sveštenik iz Engleske Endrju Filips objavljuje: „Dolazi vreme kada ćemo mi, poslednji hrišćani Zapada, bez obzira na našu nacionalnost, biti prinuđeni da potražimo utočište u našoj jedinoj zemaljskoj duhovnoj otadžbini – pravoslavnoj Rusiji. Molimo ruske vlasti da nam izdaju ruske pasoše.“ (ovde) U Rusiji čak postoji i pokret za prihvatanje hrišćanskih izbeglica nazvan „Rusija – Nojeva barka čovečanstva“. Predvodnik ovog pokreta, Sergej Pisarev, kaže: „Rusija može postati utočište za pristalice tradicionalnih moralnih i porodičnih vrednosti, pretvarajući se u Nojevu barku čovečanstva. Kao i za vreme Potopa, takav brod bi mogao da spase one koji žele da nastave razvoj civilizacije.“ (ovde) Eto, to je priča o današnjoj ideji carstva u Rusiji. I koliko je tačna Sadulajevljeva sentenca da će nakon rata u Ukrajini Rusija biti ili imperija, ili istorija. Trećeg nema.

Autisticne EU birokrate nikako da shvate da treba da olabave prema ''Zapadnom Balkanu'' , tj. da to sto pre ubace nekako u EU umesto sto insistiraju na kojekakvim zatvaranjima poglavlja i propozicijama koje ne bi mogle da ispune ni mnogo jace zemlje a koje su sada deo EU.

Dzaba, ovde gradjanska opcija jedva moze da predje cenzus (cak i ovaj smanjeni) jer narod dobri je nece pa nece. Bojim se da upravo svedocimo poslednjim danima pomenute gradjanske opcije. 😞

Nesto stranci opet daju lufta i prostora barabi da se migolji, vrda i odlaze; naime, rok za potpis onog DE-FR dokumenta je do kraja godine, a baraba taman planira negde u septembru da organizuje izbore.

Velikim delom svakako.

Nisam gledao, sta mu je to konkretno sasuo u brk?

Tacno sam znao da i po pitanju takve tragedije neko mora da mudruje i pravi se pametan.

Radikalcic bi hteo da njegova prva ljubav RuZmija pobedi, kme kme kme.

Ocekujes previse od slobista i nacional-boljsevika. Suvise optimisticno. Uostalom, vucler je vec najavio izbore, znaci opet se migolji, vrda i vecito odlaze. Pritom se jos nada se da ce putler pobediti i osvojiti Ukrajinu te da ce narandzasti ili tako neki krelac ponovo postati predsednik SAD.

Kako god, nece tako lako propasti putlerov rezim, jos manje Rusija kao takva.

Trampulja je jedan od najkrivljih za to, ko slon u staklarskoj radnji je insistirao na svim mogucim podelama unutar US drustva, a neprijatelji evropske civilizacije (putler, xi, razni islamisti...) su pakosno trljali rukama od srece.

Pomocice njima braca Kinezi, Indusi i Iranci. Nece kremlinski monstrum tako lako propasti.

To sto se protivim monarhiji, cetnicima, tzv. svetosavlju, nedavanju svetiLJa, ''domacinima'' i slicnim atavizmima ne znaci da sam ikakav komunista - stavise, kamo srece da se ruZZija vec jednom raspadne ko sto se raspalo ono SSSRanje.

A evo ga i sa dresom ''Ustasije'':

Svaka slicnost sa Srbijom je potpuno slucajna https://medium.com/@meohoh/twelve-reasons-why-russia-sucks-9ceb0feddcd6

Moguce, takvima je to i cilj.

Samo na papiru.