Yoyogi

Sve što si rekao ja bih se složio, kao neko ko živi i radi u Japanu od 1. septembra 2003. Cela porodica je ovde od septembra 2008. Drago mi je da si imao lepo iskustvo u ovoj fantastičnoj zemlji koja je i nas udomila.

To si u pravu, do neke mere. Posle studentskih dana nikada u životu nisam otišao u kafanu ili u bircuz. A nekada, srednja škola, išao sam na nastavu posle cele noći pijanke u kafani. Faks, u Šumatovcu i u Grmeču smo na salvetama rešavali integrale i diferencijalne jednačine, uz "nameštaj" (za mlađe čitaoce, to je bilo 1/2 litra sode i 1/2 litra lošeg belog vina, to su konobari mrzeli jer im je bilo puno da nose, pa su to zato zvali "nameštaj" a bilo je i jeftino) Na kraju, sa kojom rajom završiš? Sa onom sličnom tebi i tvojoj ulozi, bili Turci, Grci, Norvežani ili Japanci.

Toga se on i plaši. Njegovi tamo u Domaji će mu reći "Svuda prođi samo kući dođi. Ma, more, najurilo ga odande, sada smo mu i mi dobri".

Moderacijo, "Stand your ground". Ovo ide u dobrom smeru,

To je to. Za jednu generaciju niko neće znati da napravi bilo šta. Već danas nema tog znanja, isparava. Na nivou nacije, to je veliki problem.

Nije Turska naivna uopšte, bar mi bi to trebali da znamo. Moje su kolege, Turci, nosili odela i kravate i neki od njih, kada su me pozivali u njihovu kuću, svirali su klavir.

No parfumes.

Sviranje raciki. Rude, potražnja za njima presušile. Tamo gde su rudarska naselja imala speed boats u driveway je tama. Vozači rudarskih dampera su bili na platama kapetana džambo džeta, radili dve nedelje on/off, pa onda na Bali, gde su i preseljavali porodice da tamo uživaju. Još gore. Ti nekada preplaćeni rudari, kojih je 5% zaposlenih u naciji, su sa svojim tadašnjim platama kupujući nekretnine uništili ceo ostali običan svet, dižući cene nekretnina. A njihove firme, investirajući u još i još, nisu plaćale porez pa je Australija kao država bez prihoda na nivou država 3-eg sveta kada dođe do infrastrukture. Ovo sam već pričao: Australija, da joj nije engleskog jezika i britanskog nasleđa demokratije, bila bi irelevantna kao, recimo, Argentina. Australiji, Azija ne veruje, svi su sumnjičavi prema njoj. A eto, umesto da Australija bude "naš čovek u Aziji", ona i to nekako prokockava.

Ma svaka vama čast i poštovanje, ja bih se pre ubio nego da mirišem na nešto.

Kada sam došao u Australiju početkom 1992, tamo je bilo 5 proizvođača automobila: GM, Ford, Mitsubishi, Nissan, Toyota. Danas nema ni jednog. U toj zemlji ne postoji više ni jedna firma koja može da napravi običnu peglu za veš. Još grđe, niko u Australiji ne zna da napravi običnu sijalicu.

Haha, baš u tu firmu, Arcelik (white goods), me je poslala tadašnja moja firma iz SFRJ. Ja mlad diplomac. Istina, bila je firma Koc Burroughs, Burroughs je tada držao ceo tadašnji SDK (za mlađe, ceo platni promet u SFRJ), tada značajna u mainframe svetu koji nisu IBM i Arcelik je imao baš Burroughs 6800. Tamo sam radio bazu podataka i analizu kvarova i garancija frižidera, uglavnom. Bilo je situacija da su frižideri pukli jer su bili stavljeni naglavce, tadašnja Turska. Ja se vratio posle godinu dana iz Turske a ta ista, baš ta ista mašina, isti serijski broj, je bila prodata BIP-u, polovna, za njihov računski centar.

Kada se moja žena dopala teških zdravstvenih muka, moje kolege i koleginice, su napravili ptice od papira, hirugami, sa željama da ozdravi. 2,000 ptica, pravili su i njihova deca i žene. Neki koji su nas videli posle toga slikali se sa nama. Tada nas je bilo 800 u firmi, a 2,000 hirugami. Bolnička soba Kako su to samo dobro uvezali, svi ofisi od Fukuoke, Hiroshime, Osake, Nagoye, Toyota sve do Tokyo (te su relacije kao avionski let Beograd - London) Solidarnost kolega bez premca i to baš u Japanu. Baš je važno biti dobar radnik i biti cenjen po celoj firmi.

Bio sam u Kanadi 3 puta. Jednom Waterloo (gde mi je bila tadašnja firma AT&T NCR), jednom u Pleasonton (službeno) , jednom u Toronto (privatno). Sva 3 puta iz Amerike. Nikada nisam primetio razliku u razvoju, taman posla neku inferiornost Kanade prema Americi. Kao da sam gradskim autobusom otišao iz Zemuna u Beograd. To ja, kao posetilac, mogu da kažem i to što sam lično video, ne trebaju mi jutjuberi da mi nešto kažu u svojim spotovima. Ni oni ne bi znali bolje, ako bi znali i toliko.

Ima za to rečenica, iz poslovnog sveta: "Do the things right or do the right thing?"

Sa gledišta Sonje Biserko, Srbija je prva trebala da prizna nezavisno Kosovo. Čak i ako je to moglo da bude najbolje rešenje, razmotrimo kako bi to bilo ko danas uradio. Javnost napucana kao u "boiler room", ne samo ovom nego i prethodnim vlastima, unazad do Slobodana Miloševića, pa i pre njega. Mislim, neka arbitracija ili sumarno (kao Rumunija, Bugarska) da se Srbija (sa Kosovom) primi u EU. Van toga, mislim, nova poniženja. A baš smo tu.

Nemam nikakvih primedbi, čak i pohvale bih delio. Čini mi se da se lopta polako smiruje, pa i ja sam (ipak, tu su poznati likovi i istorija konflikta). Nisam bio na prošlom Forumu bar 5 godina, verovatno sam propustio štošta. Ovo ovde izgleda daleko bolje.

iPhone, od firme. I žena i ćerka imaju privatne iPhone. Razgovori telefonski retko, jedino conference calls iz kola, bude nedeljno pola sata - sat. Na firminom laptopu imam Cisco IPCommunicator i odatle se priča (sa slušalicama i mikrofonom) kao telefonom, sa brojem koji se poziva, po 5-6 sati dnevno, concalls. Od ostalog, poruke (nema nikakvih Apps) direktno na familiju kada se pogubimo (gde si sada? ili koliko si daleko od kuće, da počnemo spremanje večere). Budilnik i vremenska prognoza. Malo je to meni, ako nemam naočare za čitanje jedva vidim i to malo što koristim. Ćerka ne može da živi bez njega (Nema faceBook, Instagram ni WhatsApp), gleda neke klipove i nečime razgovara i šalje poruke drugaricama i drugarima, FaceTime, nešto takvo. Interesantno, to je ipak telefon. Jednom, tri devojčice u kolima, pitam ih, dok vozim, da nađu sajt nekog muzeja i da mi kažu broj telefona za GPS da odemo tamo. Nađoše sajt za nekoliko sekundi, ćerka da ukuca broj telefona, kad ono, GPS ne zna za taj broj. Pogledam šta ukucava, to nije bio broj telefona. One i ne znaju kako broj telefona izgleda. Sve tri su mislile da je poštanski broj = broj telefona. Same, nikada nisu napravile telefonski poziv sa nečega što je telefon, pojma nemaju.

Pliva Elan dobro po snegu. Različita mesta, Japan Gifu Prefecture, snow parks. Ovde ih ima toliko da mislim da su sponzori ove snowboard škole.

Ko se oženi sa Thai national, da bi dobio vizu na bazi braka, mora da ima potvrdu da mu je mesečni prihod najmanje 40,000THB (1,000 EUR). To je država postavila da se ne bi trgovalo brakovima. Thai familije i u gradovima žive normalno sa pola toga.

Teo bi d' okačim sliku al moram prvo da pitam gazdu koji mi izdaje topik dal smem dukucam ekser u zid.

Šta ako neko ima 4,000-5,000 mesečno, ne mora da se bude na minimalcu. Prve 2,000 omogućavaju isti život svugde, poravnaju sve razlike u cenama. Preko toga je čisti eksces koji ne mora da se potroši.

Angela Merkel, doktor fizike (PhD) je na histerijom medija naplašene birače rešila da pogasi sve nuklearne elektrane u Nemačkoj. Ona sigurno razume o čemu se radi oko nuklearki. Ali kao vođa nacije, ona mora da sledi (kada vođa sledi !) neobrazovane birače. To je školski primer populizma.

Kako je do toga došlo? Takvo organizovanje nije bilo moguće 1990-ih.

Nije ti ovo što si uzeo vremena da napišeš netačno. Čak se i mnogi sete tih dana, sa tugom i setom da je tada bilo bolje. Nemam primedbi osim da i ti znaš da je to Tito rasporedio pa ovi prave ovo, oni prave ono, pa sarađuju. Sve je to nestalo raspadom države SFRJ.

Bilbordi Angele Merkel, gde kaže "Mene znate", tipična populistička stvar. Populizam sam po sebi nije loš. Loš je ako mu je loša politika. Kod Angele Merkel je to radilo, tada je opet bila izglasana. Ne vi i ja, mislim da nijedan svetski lider ne bi mogao da nađe neku veću zamerku Angeli Merkel i njenom vođenju Nemačke. Čak bi se (svetski lideri) useravali da su se suočavali sa stvarima sa kojima je ona morala da se bori.