Pletilja

Unuk 6.5 godina - kaslje u pregib svoje rucice, k o mator....priznajem, krenula suza.....sto zivi sa koronom, sto je obziran na svoj detinji nacin....

Unuk kasljuca......igramo "ne ljuti se covece"....pobedjujemo, pocistili smo neke sa 3 kontinenta.....(ja igram protiv korone al se to ne racuna) .

Kad covek zivi sa skromnim potrebama, manje gubi na kvalitetu zivota kad se dogode ovakve planetarne krize, manje je toga sto moze da mu se oduzme. I, nekako mi se cini, da bi to trebalo da bude pouka ovog sto se nama danas desava: postali smo zavisni od mnogo toga sto nam nije nuzno, potrosacka kultura nam je nametnula potrebe kojih kod prethodnih generacija nije bilo. I sve te nove pogodnosti nas cine ranjivim danas. Ovo je veme paradoksa, vreme antiteza. Ne desava se to prvi put u istoriji coveka ali se mnogima to desava prvi put u njihovom zivotu i zato je tesko. Danasnja kriza je bila neizbezna, samo onaj ko nije hteo to da vidi danas moze da bude iznenadjen. Da li ce nase vreme da nadje pravi odgovor - ne verujem i ne bi bilo prvi put u istoriji da smo se kao vrasta suicidno poneli. Verujem da je na svakome od nas da napravi listu prioriteta, da odvoji bitno od nebitnog a da kriterijum bude opstanak u fizickom i mentalnom zdravlju. Sve sto nam treba za to je u nama, iskustvo svih generacija ciji smo naslednici, izdanci, mi danas, u nama je a dokaz je tu, niz nije prekinut. Ako su nasi pretci to mogli, mozemo i mi, svako za sebe, za porodicu, za one koje volimo.

Poslednjih 12 meseci, u 2 navrata sam imala period od nekoliko dana kada me je boleo skalp, kosmati deo temena, nisam smela da ga pipnem a cetku za kosu sam svakog dana morala da cistim od otpale kose. Prvi put mi se to dogodilo u junu a drugi put u oktobru ili novembru, zaboravila sam. U tom periodu sam najmanje 3 puta bila sva nikakva, boleo me je desni krajnik i desno uvo, tresla me je neka groznica, temperatura isla i do 36.8 C sto je za mene mnogo, ako dobacim do 35.7 smatram da sam dobro. Bolove u misicima i zglobovima ne racunam u simptome kovida jer sam to imala i pre epidemije. I tako, kunjala sam kod kuce, po 2 i 3 dana nisam izlazila iz pizame, trosila sam zalihe D3 vitramina sa 10 000 i.j u kapsuli i oporavila bih se.Ubedjena sam da sam u tih nekoliko navrata pokupila virus u manjoj kolicini ali se doktor, ljubi ga majka, ne slaze sa mojim misljenjem. Ravno 14 meseci nisam bila kod frizera, od mature nisam imala ovako dugu kosu i dodje mi da se sama osisam samo ne znam kako. Ni onaj vosak za depilaciju nisam koristila da sredim obrve jer se plasim da cu nesto da upropastim. Sve u svemu, gadno mi se pise, unuk ce me pamtiti kao jednu zarozanu babu. Kad, konacno, resim da umrem za lepotu, kod frizera cu poneti shampanjac, da proslavimo.

Gledam sinoc prof Danu Popovic u Utisku.. i dodje mi da zavijam kao vuk samotnjak! Jedna karijera, jedna hrabra zena od integriteta, profesor univerziteta, verovatno maka, supruga, prijatelj i sve to zbrisano, etiketirano a u funkciji jedne sline od coveka sa plagiranom doktoratom!

😍....one tamo subote, oko podne, pila sam dobru kafu sa prijateljicom na klupi u parku, milina, sunce izgrejalo, pticice svrkucu, kao da je April a ne Februar. I tako, skoro 2 h nam je trebalo da shvatimo da smo se ukocile od zime. Jos uvek se lecimo od - prehlade. P.S. Nemam pametan savet za gospodju u najboljim godinama, uzdam se u njenu pamet i iskustvo.

Kao pandan onom skandaloznom klipu evo price o Viktoru i njegovim roditeljima. Kakvi su oni ljudi? Pravi! https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/viktor-ne-govori-ali-njegove-slike-ostavljaju-svet-bez-daha/

Porodica i bliski prijatelji se podrazumevaju kao deo mog zivota i uz njih mi je lakse da podnosim odsustvo dece koja su daleko. Bilo je i vecih i tezih iskusenja da se ta prijateljstva sacuvaju, neguju, tako da epidemija tu nista ne moze da pokvari. Kada kriticki komentarisem potrebu za mnostvom, mislim na javne manifestacije, koncerte, splavove, shoping molove u vreme epidemije, sva ona okupljanja koja nisu nuzna s obzirom na pretnju za javno i pojedinacno zdravlje. Pamticu proslo leto po mirnim nocima u kojima sam slusala slavuje a ne odvratnu "muziku" od koje pola grada ne moze oko da sklopi do zore. Kafici i kafane nisu radili, bolesni u gradskoj bolnici su mirno spavali, starci u gerontoloskom centru su imali mirnu noc, 25 godina nismo imali takvo leto. Da li zaista mislite da bi u Lozani (znam o cemu govorim jer sam provela dosta vremena u tom gradu i to u letnjem periodu) bilo tolerisano ono sto se u nasim gradovima desava sa radnim vremenom svih tih mesta na kojima se odvija toliko potreban "ljudski kontakt"? Ja pisem o tome, ne osporavam potrebu za normalnim, komentarisem nenormalno. Dobro pamtim 1999 i bombardovanje sa 2 studenta u kuci. Bez mobilnih, bez milion tehnikalija koja su danas mladima na raspolaganju, trajalo je 2 meseca, imali smo neka pravila koja su im ogranicavala kretanje ali, moja cerka se u to vreme prvi put ozbiljno zaljubila i ta veza je trajala 4 godine. Kako? Ne znam, mladost je kao voda, uvek nadje nacina. Provodim 2 dana nedeljno sa unukom koji pohadja pretskolsku nastavu sa vrsnjacima. Lepo sam odmerla rizike , opredelila se za ono sto mi je vaznije a to je da me dete zapamti, da imam 2 dana prozivljena sa smislom i svhom. Ja to tako.

Ja pricam o odraslim osobama, ne o deci ili adolescentima kod kojih pripadanje vrsnjackoj grupi ima svoje funkcije. Te grupe epidemija ne ugrozava.

Tacno, u vreme iskona....kada je pripadnost coporu ili plemenu bila uslov opstanka. Danas, potrebu za tolikim stepenom asimilacije a bez selekcije zasnovane na tacno definisanim potrebama mi je apsurdna. Cime smo to toliko ugrozeni da nam je potrebna zastita mnostva? I to danas kada je mnostvo opasnost po zivot? U pitanju je problem slobodnog vremena koji, opet, pripada sferi otudjenja savremenog coveka. Onaj koji nije u stanju da bude sam kada je to razumno i nuzno, nema sta da ponudi drugima niti je u stanju da od drugih preuzme ista smisleno i bitno. Zasto sam tako drasticna u stavu? Zato sto fokus na desavanja van kuce, porodice, skrnavi porodicu, dekonstruise i ono malo vremena koje porodica danas ima za sebe. Sa svim poseldicama po sve nas.

Strasno! "She is done", "I can t deal with this". I sve to snimis i objavis javno? Kao alibi za sta? Da imas histericno dete? Ova majka je sadista kojoj ruka ne zadrhti snimajuci dete u mukama. Cuveni pedijatar dr B. Spok, u svojoj roditeljskoj "Bibliji" vec u uvodu kaze da dete mora da ima prepreke da bi moglo da odmerava svoje snage u odnosu na svet u kojem je rodjeno, te prepreke, pravila, postavlja roditelj unutar porodice jer stvarnost ne bi trebalo da bude nalik dzungli u kojoj jaci pojede slabijeg. Davno sam iscitavala tu knjigu, bila nam je obavezna literatura sve do polaska dece u skolu. Knjiga je sad kod mog sina koji je roditelj, dobro obavljaju svoje vaspitacke duznosti on i supruga, dete je vaspitano i socijalizovano prema svom uzrastu i ovakvo ponasanje ne mogu ni da zamislim. Moj unuk sam nosi svoj ranac, ujutru sam namesta svoj krevet i sprema za sobom svoje igracke. Ne verujem da blagostanje lose utice na inteligenciju, naprotiv, pruza vise mogucnosti za njen razvoj jer je detetu dostupno vise aspekata stvarnosti. Pod uslovom da roditelji znaju sta rade. Pad prosecne inteligencije je posledica urusavanja obrazovnih sistema, urusavanje funkcije porodice, a sve kao posledica ideologije liberalnog kapitalizma. Kraj XX veka je proglasen za kraj ideologija sto je notorna laz, zamenjena je ideologijom zlatnog teleta i svet je tu gde jeste. I nikog nije briga za to. Vazno da imamo krivca, nevaspitanu i histericnu decu? Pa vaspitajte ih, nije tesko.

https://prviputsocem.com/pismo-umberta-eka-svom-unuku/ Moj unuk, 6.5 godina, nema strpljenja da gleda klasicne crtane filmove, one na kojima sam odrastala ja i moja deca. Prespori su mu, pocinje da se vrpolji vec posle 20 minuta. Kada sam pitala sina, njegovog tatu, da li imamo problem, objasnio mi je da se danas sve, od blokbastera pa do crtaca, montira od strasno kratkih kadrova koji se brzo smenjuju. Saznajni i nervni aparat deteta danas je prilagodjen toj brzini i dete ima potrebu za njom, adaptirano je. S druge strane, i unuk i njegovi vrsnjaci kao da mnogo brze sazrevaju, imam utisak da njihovo detinjstvo, doba bezazlenosti, strasno kratko traje. Ubedjena sam da osnovu svega dete dobija u porodici i da je taj uticaj dominantan i danas s tom razlikom, da se profil prosecne porodice i prosecnih mladih roditelja drasticno promenio i to ne na bolje. Kao baka, moram da precutim dosta toga sto mi se ne dopada u zivotu mog unuka jer sve to sto mi se ne dopada jeste u duhu danasnjeg vremena, dete treba da se prilagodjava vremenu u kojem zivi. Cinim koliko mogu da sledecoj generaciji prenesem vrednosti koje su bezvremene, uz koje sam ja vaspitavana i uz koje sam vaspitavala svoju decu. Za sve ostalo, neka im je Bog u pomoci.

Nisi jedini koji ne zna kako sa ljudima. Z. P. Sartr je pisao " Pakao, to je onaj drugi", misleci na konstantnu borbu 2 samosvesti. Ako nisi, procitaj nesto od literature egzistencijalista, bices iznenadjen, sigurna sam. Ne ljuti se, oprosti ako ti zalici na umanjenje tvojih problema, ja sam samo laik sa visedecenijskim iskustvom vlastite borbe za zivot dostojan coveka*: dozivljavam te kao histericno deriste koje ima stav "Sada necu ni kako ja hocu!". Tvoju iskazanu inferiornost dozivljavam kao prikrivenu aroganciju, ti nisi slab, naprotiv, ubedjena sam da si "polomio" vise od jednog terapeuta, tvoja volja je tako jaka da lomi kosti. I nije tebi lako kad deo tebe ima takvog suparnika u tebi samom. Prva pomisao mi je bila da ti predlozim volonterski rad u nekom od sklonista za zivotinje. To su bica koja od tebe ne ocekuju nista a sve sto im pruzis vracaju stostruko, to su ciste dusice izranavljene zlom, istraumirane zivotom, bica koja ne mogu da te ugorze ni na koji nacin a kojima dajes najbolji deo sebe i taj deo treba ojacati, treba da upoznas takvo svoje "ja".Mislim da si umoran ne od zivota nego od sebe i ta razlika je strasno vazna. Ne muci zivot tebe, ti si taj koji mrcvari zivot. Ni po tom pitanju nisi nikakav izuzetak, u manjoj ili vecoj meri, svi to radimo. Moje namere su dobre, ne savetujem te jer nisam kompetentna i osim dalje saradnje sa terapeutom, nemam sta pametno da ti preporucim. Na ovoj temi samio caskamo, delimo vlastita iskustva pa i muke. * To ti je kad zivot zamisljas kao becki valcer, sve je fajn, svi su dobri, moralni, Lepota i Dobrota vladaju svetom i ti treba samo da pazis da ti neko ne isprlja satenske, balske cipelice jer, mnogo je vazno ne isprljati se i sa bala otici svez i cist kao ruza. Ne biva, ne moze....eto, sad znas moju muku.

Sta vas terapeut misli o vasem radnom mestu? Kada sam procitala ovaj post, mogla sam da zamislim koliko je frustrirajuce za vas da na takvom mestu provodite sate i dane. Kao u onoj narodnoj o kozi i kupusu, kozi se ne daje da cuva kupus. Ako je ikako moguce, treba da odete odatle. Vi dobro pisete, dobro artikulisete svoja osecanja i misli, pocnite da pravite beleske, da vodite dnevnik, saradjujte sa terapeutom, ne poredite se sa drugima, ne pravite grandiozne planove, pocnite od malih, jednostavnih promena u dnevnoj rutini i sto je najvaznije, pocnite da se na neki, konstruktivan nacin - fizicki trosite. Trcite, zadajte sebi setnju brzim mhodom od 10 km na dan, bilo sta sto ce vasu paznju sa psihckog plana da skrene na osecaj u fizickom telu. Tu mozete da nadjete senzaciju koja vam je potrebna, osecaj da ste zivi. Problem savremenog zivljenja i jeste u toj rascepljenosti tela i duse. Ako mislite da je nama, koji nemamo dijagnozu zivot med i mleko (i kad se drzimo sa nekim za ruku) varate se. Moja baka je sve moje mladalacke probleme resavala jednom recenicom, "Svako na rodjenju dobije krst koji nosi, na tebi je da ga nosis sa dostojanstvom, da se u sreci ne uzvisis, u nesreci ne ponizis". Baka je bila vernik, verovala je da nam se tezina pomenutog krsta odmerava prema nasoj snazi jer je Bog pravedan i zna koliko mozemo. Ne odustajte od zivota. Volite ga i kada boli jer zivot je to - borba sa vlastitim demonima. Sve ostalo je nevazno.

Rekla bih da je ovo vazno: "pluca ne smeju da se greju", sa tim sam odrastala, kad god smo bili zimi bolesni, prehlada, angina, sta god, baka je insistirala da ne lezimo prostac u krevetu nego da budemo u polusedecem polozaju. Eddard je u dobrim rukama, mlad je, bice sve dobro.

Nekadasnji kolega, 74, dva puta operisan na Dedinju tokom prethodnih 10 godina, pocetkom januara poboljeva - otok nogu, verovatno da je srce toliko puta krpljeno pocelo da slabi. Zadrzavaju ga u lokalnoj bolnici, odbijaju molbu porodice da ga upute u maticnu kliniku kod lekara koji ga je operisao, nakon 14 dana na odeljenju a bez nekog pomaka na bolje, stanje se pogorsava, radi se test - pozitivan na koronu, nocas preminuo. Od korone. Od mrzovolje zaposlenih. Od aljkavosti. Od nekompetentnosti. Od ljudske gluposti. Da je ostao kod kuce, uzimao diuretike i nekako se domogao Dedinja, verovatno bi docekao i drugu unucicu.

Meni dolece sedamdeseta, iza mene je besana noc jer sam nakljukana lekovima protiv bolova, ne znam sta mi se desava poslednja 24 casa, da li reagujem na vakcinu, da li sam pokupila povecu dozu virusa ili me je rasturila casa vocnog soka koja je pokrenula zver u mom stomaku...ipak, u svom tom budno nebudnom stanju, nocas citam o Troji, Patroklovoj pogibiji i Ahilejevoj osveti. Volim da sam senkama okruzena, ako je kraj blizu, neka bude sa knjigom u ruci. Za Boziju nogu: mnogo je teze biti ljudsko bice nego bog ili tek bozija noga. Patnja je pravedna kazna za one koji se odreknu ljubavi ma koje vrste. Na vama se jos nije osusila rosa detinjstva i mladosti, ne budite kukavica, pokazite bogovima da ste dostojni imena ljudskog.

Ne gresite, nakon sto je nabavio vakcine i postao najdrzavnik, vladace i njegovo trece koleno, prisutvujemo radjanju dinastiuje. 😱

Isto....danima iznenadna vrtoglavica, nesiguran hod, ruke su mi teske kao da su od olova. Merim pritisak redovno jer mi je preporuceno da podesavam terapiju protiv blago povisenog pritiska (sezonska pojava, zimi) i pritisak mi je savrsen, vrtoglavica nije od toga. Bila sam na 2 pogreba od 1 Januara, prosto, morala sam da odem, cerke preminulih su mi bliske kao da su mi cerke. Obe preminule su umrle od mozdanog udara, porodice su im u rasulu. A ja prisustvujem vlastitom osipanju. Juce je to bilo tako ocigledno, na Discordu sam bila sa sinom i cerkom, taj napor da delujem normalno, sabrano, da sazmem u par recenica kako sam i sta mi se desava je bio grozan napor za mene. Besmisleno je da ih opterecujem svojim dilemama i trilemama, daleko su, ako nam se ostvari plan da u Junu oboje dodju, bice im sve jasno, ako se ja ne saberem do tada. Boze, kako je starost jedna grozna, teska pojava.

Mnogo je 15 godina neckanja da li zelite pomoc ili ne. Menjanje terapeuta tek tako jer se vama cini da ne rade dobro svoj posao je takodje otezavajuca okolnost, ova vrsta lecenja zahteva vreme, mora da se prodje korz odredjene jasno definisane faze gradjenja odnosa sa terapeutom, nije to odlazak kod zubara.

Eddard, u protokolima koje je Sunshine kacila, osim lekova i suplemenata preporucen je i Melatonin, dovoljno sna je jako vazno verovatno zbog imuniteta, poradite na tome.

Pod stresom sam, od pocetka pandemije nisam bila u vecoj guzvi nego prilikom vakcinisanja koje je zlocinacki lose organizovano u nasem Domu zdravlja. Ne bi me cudilo da se znacajno poveca broj zarazenih. Pitaju me da li imam neku reakcija na vakcinu - nemam, to sto me boli rame, sto me ziga svaka koscica, sto imam nesvestice, tahikardije, to sam imala i pre vakcine. Kod snahinih roditelja isto, kao da su nas bocnuli sa destilovanom vodom. Daleko me vise brine psihicki i emocionalni status moje malenkosti: kao da su sve zastitne barijere pale, svi pazljivo usvajani mehanizmi odbrane i zastite pred anarhijom stvarnosti su se raspali: knjigu od 300 strana dobrog autora citam vec nedelju dana, sve cesce mi se desava ona "da l sam posla il sam dosla"situacija. Sve sto mi je vet rekao o terapiji macke sam zaboravila za 2 dana pa sam morala opet da pitam kad, kako, koliko....bruka jedna. Iz kuce mi se ne izlazi a u kuci me sve nervira, "to do" lista sve duza, moja mrzovolja sve jaca a to nije moje prirodno stanje. Jedva cekam susret sa unukom, bude nam lepo ( danas je trazio da on brise sudove koje sam oprala, kao njegov tata nekad, divni trenuci "ozbiljnih"razgovora) a kad dete ode, razdire me briga, u kakvom svetu ce to blago moje da zivi? Zato sam i pisala da vakcine treba davati mladjima, mom unuku su potrebni zivi i zdravi roditelji, baka je kao shlag na torti, lepo je kad je ima ali nije neophodna za opstanak. Na znam kako da budem ona od pre pandemije. Sa ovim kakva sam sada, ne znam sta da radim, nista mi se ne svidja i najradije bih je udavila.

Do partijskih kadrova je, ne miozes biti nacelnik ili direktor a da nisi kadar, ko te pita za strucnost.

Jos jeedan dokaz da je "Berograd sve, Srbija nije nista", Ovdasnjoj nacelnici Doma zdravlja ne bih dozvolila ni u kokosinjcu da organizuje vakcinaciju. Vec sam rekla, niko nam nije merio temperaturu, niko nas nije pitao da li imamo dijagnoze, koje lekove koristimo, nista a dosao im jedan melanom i jedan Kron (snahina majka) a svo troje na antihipertenzivimam antacitima, matori do zla Boga....tako da idealna slika vakcinacije ne prebacuje uzi centar Bg.

Ehm....😯 da citiram samu sebe na temi za jadanje: Posted yesterday at 10:33 AM Necu da se jadam.....samo da iskazem osecaj neprijatnosti sto sam ja dobila prvu dozu vakcine a moja deca nisu....oboje su u zoni Fajzer i Moderna vakcine ali po starosnoj dobi nisu prioritet. Razumem potrebu sistema da zastiti seniore i tako sacuva zdravstveni sistem od preopterecenosti ili potpunog kolapsa ali u osnovi tog stava opet nesto nije kako treba, opet je u suprotnosti sa prirodom, u ovakvim situacijama prednost traba da imaju zdravi,mladi, radno sposobni, oni koji imaju buducnost. Spasavati ili "spasavati" nas vec poluzive, sa dijagnozama koje prate poznu zivotnu dob u ovako drasticnoj situaciji je, nekako, neprirodno, nelogicno, vakcina nema dovoljno za sve a prioritet smo mi, koji smo imali zivot, ispunili svoju svrhu. Molim da se niko od starijih forumasa ne uvredi, daleko od toga da je nase postojanje sa svim zivotnim iskustvima i saznanjima nepotrebno bas mladjim generacijam, daleko od toga da i mi, stari, nemamo nekakvu svrhu i razlog za zivot ali ova prica sa epidemijom poprima zastrasujuce oblike i resenja ne mogu i ne treba da budu laka.