Pletilja

I meni...malo imam zort, izgleda da ipak ima reakcija na kinesku vakcinu: "Poštovanje, imam pitanje za stručne članove grupe. Mama se vakcinisala prvi put juče (kineska) i imala je baš jaku reakciju- bolovi u stomaku, trnjenje nogu, bol u plucima i groznicu ( pomerao se krevet). Danas je samo iscrpljena. Šta očekivati od druge doze? Ima 78 god. Unapred hvala!"....za sada nema odgovora strucnih clanova....

Slavisa, pomogli ste meni: imala sam mali problem sa usvajanjem zakona o gay brakovima. Sve je u redu kada je u pitanju sexualna orijetancija, sve razumem ali.....malcice, malcice mi je to sa brakovima bilo too much....ne znam zasto, neka biologija mi je tu nesto zamutila i, zapravo, nisam znala sta da mislim, uz svu moju toleranicju, emancipaciju... Nakon vaseg posta, sve je jasno, da, treba odobriti zakon o istopolnim brakovima, podrzacu to iz sve snage, ne zelim da ostanete sami kad ostarite. Hvala vam.

Sedamdesete, brucos, ispit iz Predvojnicke obuke, Hegelova terorija ratovanja, praktican deo - gadjanje iz vazdusne puske u dvoristu fakulteta: betonski zid u dvoristu, drvena daska cca 30 cm sirine, lezeci polozaj, pucam, promasujem celu metu na dasci, dijabola se odbija o beton, vraca se i pogadja me u desnu arkadu. Modrica. Tad sam imala pusku u ruci i nikad vise. Mladji brat: dobija poziv za odlazak u vojsku, nece da ide, tata sredjuje da mu odloze poziv za godinu dana, brat opet nece da ide, dolazi vojna policija u kucu i odvodi ga, on bezi prvom prilikom iz centra za regrutaciju u Pancevu. Tata opet sredjuje da ga ne kazne, odlazu mu vojsku za godinu dana. Stize poziv, tata sprovidi brata do centra za regrutaciju i cuva strazu dok brat, konacno, ne obuce uniformu. Odlazi u u Split, u Loru, vraca se sa maketom Kolumbovog jedrenjaka koju je sam napravio i "2 druga do groba".....ima nesto u tom vojnom roku. P.S. Brat i ja smo potomci akademca vojne konjicke akademije u Kirsanovu, rusofila do koske ali je, ocigledno, prevagnula mamina anglofilska varijanta gena. Uzgred, potomci smo i dede koji je rataovao sa Aleksom Dundicem u I Sv. ratu o cemu svedoci medalja velika k o vrata i drugog dede koji je nosilaz Albanske spomenice. Sta ti je zivot!

Nisi se srozao ali si se zarozao. 🙂 Pokusaj da budes iskren i van anonimnosti. Imas pravo na svoju istinu pod uslovom da je neprekidno preispitujes. To ti je posao za izludeti ali vredi. Priroda je poslednje utociste socijalno neprilagodjenih, provereno. Toliko je lepote na ovoj nasoj planeti, toliko fascinantnih pojava da mi ni 10 zivota ne bi bilo dovoljno da ti ih pokazem makar i virtuelno. U redu, ne ide ti sa ljudima, taj prostor je ispunjen tvojim egom jer mora da bude nekakvog sadrzaja u tom postojanju a ego ti je pri ruci, klasicna zamka u koju se stropostava 99% ljudi. Uhvati se za to siroto Ja pa ne pusta. To bavljenje egom je normalna etapa samo u procesu individualizacije, tipicne za mladost, kada se ispituju i postavljaju granice izmedju ja i ostatka sveta. Kada se i ako se to obavi, paznja se pomera na ono izvan ja i traje u ostatku vremena a epilog treba da bude razlaganje tog ja , jer, "strela koja pogodi cilj (ko sam, gde idem) - promasi sve ostalo". Stvarno je glupo promasiti sve ostalo, tamo ima toliko lepote i dobrote, tamo se desavaju cuda. I da ne bude da sam omasila temu: umorna sam od jutros, celu noc sam imala intenzivne snove sto nije tipicno za moje godine. Posle prvog ciklusa sam se probudila uznemirena iako se nisam secala sna, ponovo sam zaspala i opet sanjala mnostvo ljudi, nepoznatih, neka potraga je bila u pitanju, na nekom putovanju bez kraja i konca. I sad sam tu, zbunjena: da li ovo intenzivno sanjanje da protumacim kao kompenzaciju za otsustvo stvarnih ljudi tokom poslednjih meseci, da li mi to dusa porucuje da joj nedostaje stvarni zivot? A njega nema u ova moja 4 zida, ne izlazim iz kuce danima. Ne znam, videcu sta sa ovim mogu da uradim. Eto, ja sam ti dokaz koliko ego moze da bude uzasan teret, tamo gde nema presnog zivota, tamo pocinju - nocne more.

Od kad se Sretenje (Ustav) slavi 2 radna dana? U moje vreme bilo je - jedan radni dan. Pitam jer treba 15 da primim drugu turu vakcine a poziva nema i ne znam da li ce da slave ili da vakcinisu....

Poslala sam mu juce poruku odavde, nemam e mail adresu....on je uctiv covek, odgovorio bi, sacekajmo jos malo...

Ama, nije najvaznija stvar na svetu da tebe neko voli vec da ti volis. U tome je "kvaka", ako nemas ljubavi u sebi, s kojim pravom se nadas ljubavi? Gadno si mi se zamerio sa onim "dlakavo, smrdljivo..." ako mislis da je to rezervisano samo za zivotinje, varas se..... Moja baka je govorila nama , devojcurcima: "zaljubi se i u hoklicu*, vazno je da volis..." * hoklica - stolica

Sedandesete, nedovrseni hram Sv.Save, mesto na kojem smo se okupljali svako vece setajuci kucne ljubimce. Ja sam izvodila psa moje gazdarice iz Nevesinjske ulice, gdja Golubovic je bila vremesna i jedva je docekala da je neko odmeni. Medju stalnim clanovima je bio i jedan tihi mladic izuzetne lepote, stila, ophodjenja, kako prema nama, tako i prema zivotinjama. Nisam bila zaljubljena u jega, daleko od toga, bio je poseban na sve moguce nacine i ta neka tiha snaga kojju sam osecala kod njega me je prosto fascinirala. Nesto vanvremeno, vecno, bilo je u tom decaku. Malo se znalo o njemu, malo je govorio ali eto - zapamtila sam ga i kada sam dobila sina, dala sam mu ime po njemu, retko, u to vreme zaista neobicno musko ime. Bice da je istinita sentenca Nomen est omen, imam lepog, pametnog, vrednog sina. 🙂 I tako, zavolis nekog avlijanera, setas ga svako vece i dok s on jurca sa drugarima, upoznajes ljude a medjunjima bude i neko koga ces pamtiti.

Gde je Mama Mia?

Aja i buba Martin (na abazuru)...gledaju se tako i ne mrdaju skoro 1 sat....onda sam izbacila bubu kroz prozor i prekinula zurku.

Moram nesto smesno za ControlFreak: kada je objavljena pandemija, spakovala sam u mali kofer sve sto mi treba za bolnicu, ako naletim na virus...... Doslo je leto, prepakovala sam koferce sa letnjim stvarima za bolnicu....dosla je zima, opet prepakivanje....i tako, jos malo godina a moj kofercic ceka prolece....nadam se na istom mestu🤗 Dogodilo se da sam l etosprevrnula celu kucu da nadjem papuce dok se nisam setila da sam bast koje trazim spakovala u kofer za bolnicu, to samo meni moze da se desi...

Hvala na pitanju, maleni se tu i tamo zakaslje, snaha mu daje bebi sirup da bi mu to islo lakse, verovatno je prehlada u pitanju, ima jednog dedu (i dve bake) sa kojim je blizak i stalno su van kuce, u shetnji, igri. Imali smo lep dan dans, ucili smo pesmicu na engleskom, pisali domaci zadatak za tu skolicu stranog jezika, gledali dugometrazni crtac i natezali se oko paradajz sosa koji sam spremila za rucak: Maki voli paradajz sos, svi to znamo. Maki je danas izjavio da ga nikad nije voleo! Sta ti je genetika, i njegov tata, moj sin, je bio isti takav, 2 sezone voli mladi grasak, trece izjavljuje da ga nikad nije voleo pa tako redom....treba mu verovati samo za boraniju, nju stvarno nikad nije voleo. Brojimo dane do dolaska mog sina iz Zagreba, obecao je... Zao mi je vase koleginice. Cini mi se da je najtezi aspekt epidemije ta njena uzasna zaraznost i cinjenica da porodica ne moze da bude uz obolelog. Da su mnogi otisli bez poslednjeg pozdrava, oprostaja od najmilijih. Koliko je toga ostalo neizreceno.... U osnovnij skoli imala sam drugaricu, Italijanku, katolikinju. Kada bi otisla po nju pre skole, videla bih da ona, koja izlazi iz kuce, ljubi mamu, tatu, baku, sestru i to se desavalo svakodnevno. Pitala sam je jednom zasto se pozdravlja kad nigde ne putuje, bice sa porodicom kroz nekoliko sati, kad se vrati iz skole. Rekla mi je da se oni pozdravljaju poljupcima jer se nikad nezna sta moze da se dogodi pa da ne bude da se nisu oprostili u ljubavi. Koliko mudrosti u tako jednostavnoj navici i koliko istine.

Hvala sto ste podelili sa nama ovu vest. Lepo je i utesno cuti da ima zdravih porodica u kojima se ovakvi razgovori vode, bravo! Vama se , ocigledno, nema sta novo reci, treba samo malo vremena da se utisci obrade i da se krene dalje.Ne mozete cerku da postedite iskusenja emotivne veze a i da je eksperiment, sta mari, mladost i jeste za tu vrstu trazenja sebe, bolje sad nego kad bude imala vise odgovornosti. Da se to meni dogodilo, bila bih ponosna na svoju porodicu jer je zdrava, otvorena za dijalog, razumevanje.

Unuk 6.5 godina - kaslje u pregib svoje rucice, k o mator....priznajem, krenula suza.....sto zivi sa koronom, sto je obziran na svoj detinji nacin....

Unuk kasljuca......igramo "ne ljuti se covece"....pobedjujemo, pocistili smo neke sa 3 kontinenta.....(ja igram protiv korone al se to ne racuna) .

Kad covek zivi sa skromnim potrebama, manje gubi na kvalitetu zivota kad se dogode ovakve planetarne krize, manje je toga sto moze da mu se oduzme. I, nekako mi se cini, da bi to trebalo da bude pouka ovog sto se nama danas desava: postali smo zavisni od mnogo toga sto nam nije nuzno, potrosacka kultura nam je nametnula potrebe kojih kod prethodnih generacija nije bilo. I sve te nove pogodnosti nas cine ranjivim danas. Ovo je veme paradoksa, vreme antiteza. Ne desava se to prvi put u istoriji coveka ali se mnogima to desava prvi put u njihovom zivotu i zato je tesko. Danasnja kriza je bila neizbezna, samo onaj ko nije hteo to da vidi danas moze da bude iznenadjen. Da li ce nase vreme da nadje pravi odgovor - ne verujem i ne bi bilo prvi put u istoriji da smo se kao vrasta suicidno poneli. Verujem da je na svakome od nas da napravi listu prioriteta, da odvoji bitno od nebitnog a da kriterijum bude opstanak u fizickom i mentalnom zdravlju. Sve sto nam treba za to je u nama, iskustvo svih generacija ciji smo naslednici, izdanci, mi danas, u nama je a dokaz je tu, niz nije prekinut. Ako su nasi pretci to mogli, mozemo i mi, svako za sebe, za porodicu, za one koje volimo.

Poslednjih 12 meseci, u 2 navrata sam imala period od nekoliko dana kada me je boleo skalp, kosmati deo temena, nisam smela da ga pipnem a cetku za kosu sam svakog dana morala da cistim od otpale kose. Prvi put mi se to dogodilo u junu a drugi put u oktobru ili novembru, zaboravila sam. U tom periodu sam najmanje 3 puta bila sva nikakva, boleo me je desni krajnik i desno uvo, tresla me je neka groznica, temperatura isla i do 36.8 C sto je za mene mnogo, ako dobacim do 35.7 smatram da sam dobro. Bolove u misicima i zglobovima ne racunam u simptome kovida jer sam to imala i pre epidemije. I tako, kunjala sam kod kuce, po 2 i 3 dana nisam izlazila iz pizame, trosila sam zalihe D3 vitramina sa 10 000 i.j u kapsuli i oporavila bih se.Ubedjena sam da sam u tih nekoliko navrata pokupila virus u manjoj kolicini ali se doktor, ljubi ga majka, ne slaze sa mojim misljenjem. Ravno 14 meseci nisam bila kod frizera, od mature nisam imala ovako dugu kosu i dodje mi da se sama osisam samo ne znam kako. Ni onaj vosak za depilaciju nisam koristila da sredim obrve jer se plasim da cu nesto da upropastim. Sve u svemu, gadno mi se pise, unuk ce me pamtiti kao jednu zarozanu babu. Kad, konacno, resim da umrem za lepotu, kod frizera cu poneti shampanjac, da proslavimo.

Gledam sinoc prof Danu Popovic u Utisku.. i dodje mi da zavijam kao vuk samotnjak! Jedna karijera, jedna hrabra zena od integriteta, profesor univerziteta, verovatno maka, supruga, prijatelj i sve to zbrisano, etiketirano a u funkciji jedne sline od coveka sa plagiranom doktoratom!

😍....one tamo subote, oko podne, pila sam dobru kafu sa prijateljicom na klupi u parku, milina, sunce izgrejalo, pticice svrkucu, kao da je April a ne Februar. I tako, skoro 2 h nam je trebalo da shvatimo da smo se ukocile od zime. Jos uvek se lecimo od - prehlade. P.S. Nemam pametan savet za gospodju u najboljim godinama, uzdam se u njenu pamet i iskustvo.

Kao pandan onom skandaloznom klipu evo price o Viktoru i njegovim roditeljima. Kakvi su oni ljudi? Pravi! https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/viktor-ne-govori-ali-njegove-slike-ostavljaju-svet-bez-daha/

Porodica i bliski prijatelji se podrazumevaju kao deo mog zivota i uz njih mi je lakse da podnosim odsustvo dece koja su daleko. Bilo je i vecih i tezih iskusenja da se ta prijateljstva sacuvaju, neguju, tako da epidemija tu nista ne moze da pokvari. Kada kriticki komentarisem potrebu za mnostvom, mislim na javne manifestacije, koncerte, splavove, shoping molove u vreme epidemije, sva ona okupljanja koja nisu nuzna s obzirom na pretnju za javno i pojedinacno zdravlje. Pamticu proslo leto po mirnim nocima u kojima sam slusala slavuje a ne odvratnu "muziku" od koje pola grada ne moze oko da sklopi do zore. Kafici i kafane nisu radili, bolesni u gradskoj bolnici su mirno spavali, starci u gerontoloskom centru su imali mirnu noc, 25 godina nismo imali takvo leto. Da li zaista mislite da bi u Lozani (znam o cemu govorim jer sam provela dosta vremena u tom gradu i to u letnjem periodu) bilo tolerisano ono sto se u nasim gradovima desava sa radnim vremenom svih tih mesta na kojima se odvija toliko potreban "ljudski kontakt"? Ja pisem o tome, ne osporavam potrebu za normalnim, komentarisem nenormalno. Dobro pamtim 1999 i bombardovanje sa 2 studenta u kuci. Bez mobilnih, bez milion tehnikalija koja su danas mladima na raspolaganju, trajalo je 2 meseca, imali smo neka pravila koja su im ogranicavala kretanje ali, moja cerka se u to vreme prvi put ozbiljno zaljubila i ta veza je trajala 4 godine. Kako? Ne znam, mladost je kao voda, uvek nadje nacina. Provodim 2 dana nedeljno sa unukom koji pohadja pretskolsku nastavu sa vrsnjacima. Lepo sam odmerla rizike , opredelila se za ono sto mi je vaznije a to je da me dete zapamti, da imam 2 dana prozivljena sa smislom i svhom. Ja to tako.

Ja pricam o odraslim osobama, ne o deci ili adolescentima kod kojih pripadanje vrsnjackoj grupi ima svoje funkcije. Te grupe epidemija ne ugrozava.

Tacno, u vreme iskona....kada je pripadnost coporu ili plemenu bila uslov opstanka. Danas, potrebu za tolikim stepenom asimilacije a bez selekcije zasnovane na tacno definisanim potrebama mi je apsurdna. Cime smo to toliko ugrozeni da nam je potrebna zastita mnostva? I to danas kada je mnostvo opasnost po zivot? U pitanju je problem slobodnog vremena koji, opet, pripada sferi otudjenja savremenog coveka. Onaj koji nije u stanju da bude sam kada je to razumno i nuzno, nema sta da ponudi drugima niti je u stanju da od drugih preuzme ista smisleno i bitno. Zasto sam tako drasticna u stavu? Zato sto fokus na desavanja van kuce, porodice, skrnavi porodicu, dekonstruise i ono malo vremena koje porodica danas ima za sebe. Sa svim poseldicama po sve nas.

Strasno! "She is done", "I can t deal with this". I sve to snimis i objavis javno? Kao alibi za sta? Da imas histericno dete? Ova majka je sadista kojoj ruka ne zadrhti snimajuci dete u mukama. Cuveni pedijatar dr B. Spok, u svojoj roditeljskoj "Bibliji" vec u uvodu kaze da dete mora da ima prepreke da bi moglo da odmerava svoje snage u odnosu na svet u kojem je rodjeno, te prepreke, pravila, postavlja roditelj unutar porodice jer stvarnost ne bi trebalo da bude nalik dzungli u kojoj jaci pojede slabijeg. Davno sam iscitavala tu knjigu, bila nam je obavezna literatura sve do polaska dece u skolu. Knjiga je sad kod mog sina koji je roditelj, dobro obavljaju svoje vaspitacke duznosti on i supruga, dete je vaspitano i socijalizovano prema svom uzrastu i ovakvo ponasanje ne mogu ni da zamislim. Moj unuk sam nosi svoj ranac, ujutru sam namesta svoj krevet i sprema za sobom svoje igracke. Ne verujem da blagostanje lose utice na inteligenciju, naprotiv, pruza vise mogucnosti za njen razvoj jer je detetu dostupno vise aspekata stvarnosti. Pod uslovom da roditelji znaju sta rade. Pad prosecne inteligencije je posledica urusavanja obrazovnih sistema, urusavanje funkcije porodice, a sve kao posledica ideologije liberalnog kapitalizma. Kraj XX veka je proglasen za kraj ideologija sto je notorna laz, zamenjena je ideologijom zlatnog teleta i svet je tu gde jeste. I nikog nije briga za to. Vazno da imamo krivca, nevaspitanu i histericnu decu? Pa vaspitajte ih, nije tesko.

https://prviputsocem.com/pismo-umberta-eka-svom-unuku/ Moj unuk, 6.5 godina, nema strpljenja da gleda klasicne crtane filmove, one na kojima sam odrastala ja i moja deca. Prespori su mu, pocinje da se vrpolji vec posle 20 minuta. Kada sam pitala sina, njegovog tatu, da li imamo problem, objasnio mi je da se danas sve, od blokbastera pa do crtaca, montira od strasno kratkih kadrova koji se brzo smenjuju. Saznajni i nervni aparat deteta danas je prilagodjen toj brzini i dete ima potrebu za njom, adaptirano je. S druge strane, i unuk i njegovi vrsnjaci kao da mnogo brze sazrevaju, imam utisak da njihovo detinjstvo, doba bezazlenosti, strasno kratko traje. Ubedjena sam da osnovu svega dete dobija u porodici i da je taj uticaj dominantan i danas s tom razlikom, da se profil prosecne porodice i prosecnih mladih roditelja drasticno promenio i to ne na bolje. Kao baka, moram da precutim dosta toga sto mi se ne dopada u zivotu mog unuka jer sve to sto mi se ne dopada jeste u duhu danasnjeg vremena, dete treba da se prilagodjava vremenu u kojem zivi. Cinim koliko mogu da sledecoj generaciji prenesem vrednosti koje su bezvremene, uz koje sam ja vaspitavana i uz koje sam vaspitavala svoju decu. Za sve ostalo, neka im je Bog u pomoci.