Pletilja

Nisu u pitanju praljudi vec frustracije, ovde nema normalnih, mentalno zdravih ljudi, svi smo, manje ili vise, promenjeni jer tranzicija predugo traje. Polazim od sebe, primecujem da se introspekcija svela na polarizaciju pro et contra, nema finih analiza, sve je postalo plitko, banalno, reagujem na prvu, moj bes prerasta u gadjenje, fizicku odvratnost na pojavu onih, ne zelim da ih vidim, slusam, da mogu, ponistila bi ih u svim aspektima pojavnog zivota.To je eufemizam, mogla bih sve da ih zgazim kao bube, mada, bube ne bih, nemam nista protiv njih. Ako se to meni desava, sa svim iskustvom koje imam, sta je tek u glavama mladih ili osujecenih ljudi svih generacija, mogu samo da zamisljam. I to je istorijska odgovornost elite ovog drustva, neko je odgovoran sto je nacija u ovakvomm stanju.

Podaci Popisa za Južnobanatski okrug za 2022. Opština Vršac: broj stanovnika 45.972 Broj stanovnika šireg gradskog područja Vršca iz 2011 godine bio 52.026 Razlika je 6.054

Kao grom iz vedra neba.....ne mogu da verujem da mi dan nece pocinjati njegovim beleskama na FB profilu. Mio, duhovit, pametan, talentovan da u zivotu vidi ono sto je zaista dragoceno a to je sva nasa nesnadjenost, blesavost, nase sitne slabosti i mane koje zivotu daju boju a da nam nikad ne zameri sto smo takvi, naprotiv.... Pre 10 dana kupila sam "Odakle sam bila, vise nisam", nisam stigla ni da je procitam, zaokupio me je Ruzdijev " Kihot" .... Eto, osecam se kao da sam ga izdala. malo je naslova ostalo ali u svim sam osecala jednu izuzetnu vrlinu pisca a to je da pise kao da tka i volela sam ta tkanja Dejana Tiaga Stankovica. Pocivaj u miru dragi....noc polako pada na svet...

A ovo su clanovi odbora za kulturu i informisanje.....ima neka cudna veza izmedju ovog odbora i one mrtvaje iz prethodnog posta? Kultura svara naciju, ne ideologija. Sta je Cercil rekao u raspravi oko ratnog budzeta kada je, logicno, vecina tvrdila da sredstva treba da idu proizvodnji oruzja a ne kulturi? Rekao je, parafraziram: ako ukinemo kulturu, kog vraga uopste i ratujemo? I tako, ove spodobe dole, e, sa ovima ce nestati i poslednje froncle kulture u Srbalja.

OVO gledam vec nekoliko godina na mojoj dnevnoj pesackoj ruti: na jedva pola kilometara od centra grada, na desnoj strani medjunarodnog puta za Rumuniju, u neposrednoj blizini velike benzinske pumpe, gradskog jezera, osnovne skole, u gusto naseljenom delu grada. Napusteno i poplavljeno gradiliste, leti je nepodnosljivo, smrdi voda, legu se komarci, otpada je sve vise i nikom ovo ne smeta, nikakva reakcija ni komsija, ni prolaznika, ni gradske vlasti. Voda je duboka najmanje 1 m, pomalo opada nivo vremenom ali ne nestaje.

Pre neki dan, u apoteci, kazem treba mi to i to, apotekarka pita da li kupujem 1 blister ili celu kutiju? Objasnila mi je da je sve vise ljudi koji neophodne lekove ne mogu da kupe u originalnom pakovanju jer su im preskupi pa im se pomaze tako sto se kutija otvara i prodaje blister po blister. Ne znam sta bi na to rekla trzisna inspekcija, proizvodjaci lekova, tek, radi se o lekovima, ne o turistickom aranzmanu ili pljeskavici. Od devedesetih se prica o prodaji lekova na divljim pijacama, buvljacima, drzava ne reaguje. Prepusteni smo sami sebi, svojoj pameti i vestinama, savesti, pa kako se ko snadje. I kad ste "snadjeni" pa i zivite u relativnom blagostanju, ostaje pitanje mentalnog zdravlja: mozete li da budete mirni i zadovljni bez pravde, postovanja zakona, drustvene solidarnosti? Ako je tako, kakav ste vi to covek ako zatvarate oci pred tudjom patnjom, nepravdom, cinjenicom da zivite u zverinjaku a ne u organizovanom drustvu? I nesto nepodnosljivo: koliko god da sam protiv ove vlasti, ja ucestvujem u njenoj nakaznoj praksi jer uredno placam svoje racune sa PDV delom i tako je finansiram, precutno je podrazavam da nam radi sve to sto nam radi. I gde je tu kraj, gde je resenje? I kad me vec pitate kako se zivi u Srbiji, evo i odgovora: tako je gadno da vam nije tesko ni da umrete.

Pise da je ovo kraljevski muvolovac... I ih i ah i oh.....ni manje pticice ni vece krune.....

https://pescanik.net/neposredna-i-ozbiljna-opasnost/ ....nesto kao otvoreni rat protiv gradjana, vlastitih drzavljana, nesto kao Severna Koreja, da ne idem dalje u proslost belosvetskih diktatura. I tako, ima svasta u ovom predlogu novog zakona o policiji, mera neukosti i ostrascenosti predlagaca je - bezmerna. Ima i gumenih metaka koje bi policija imala pravo da ispaljuje kad treba i u koga treba. Da ja ne razglabam, pogledajte sinocni Utisak nedelje, tamo su sve lepo rekli i objasnili. Doci ce nam maca na vrtanca pa ce i da udje, legalno i legitimno. Sto i da ne udje, takva nam je mishija sudbina.

Razumem Vili..... Pretvorili smo se u cudovista. Gledam klip u kojem dabar u zubima nosi 2 velike grane preko asfaltiranog puta u nekoj nedodjiji. Klip je plasiran kao primer egzotike, " vidi dabra, bas je sladak..." pa nije "sladak", mucenik je. Dabar radi ono sto dabar ume, takav je, ima potrebu da zagradi neki potok, napravi sebi dom u toj brani, on nema alternativu, perspektivu....za razliku od nas. Koji smo im sve oteli, pretvorili u profit. I koji secemo granu na kojoj sedimo. Sto jedan dabar, je l te, nikad ne bi uradio.

U Srbiji zivot i jeste politika, do guse smo u "politici", cudovisnoj marketinskoj kampanji ohlokrate AV. Mi i ne zivimo stvarno, samo umiremo odistinski. Samo ovde postoji ustav koji se koristi umesto toalet papira, samo ovde imamo armiju drzavnih sluzbenika koji koji su, zapravo, armija clanova SNS. Samo ovde imamo litije, crkve na svakom cosku a cerke nam izgledaju kao kurve, sinovi kao robijasi, cast izuzecima. Samo ovde putujemo u Evropu a shenlucimo uz talmbase teheranskog tipa. Samo se ovde kupuju automobili sa Zapada a kune se u Rusiju. Samo ovde mastaju o grandioznom trgovinskom sporazumu sa Kinom a od Amerike se ocekuje prijateljski stav po pitanju Kosova? Ovo i nije drzava, ovo je ludnica. Gresim, u ludnici se zna ko moze da se izleci a ko ne, ovo ce pre biti jedna zapustena javna kuca sa sve madam na celu. Amigo, hvala na pitanju ali u Srbiji se ne zivi, u Srbiji se truli i raspada sa sve pripadajucim lesinarima koji se goje.

Forest light mushroom - Borneo. Glowing fungi are rare: out of the 135,000 named species on Earth, only one hundred are bioluminescent.

..... Nemojte, ko Boga vas molim, plasite me...... ..... U redu, hvala vam na poverenju. Stalo mi je da se ovaj forum odrzi, ne znam da li ima uticajnijih, pametnijih, inovativnijih, ja sam izabrala vas. .... Vasa Pletija je jedno, ja, stvarna, je malo drugacija prica. Nju sam stvarala smisljeno sa namerom da se promovisu neke druge vrednosu u javnoj komunikaciji i ako je to naislo na podrsku u ovom nasem, forumskom svetu, onda to govori vise o vama nego o meni. I dokazuje da sam napravila pametan izbor birajuci vas za svoju virtuelnu porodicu.

Hvala, znam da je Lemetr i scenarista ali nisam znala da je snimljen film po njegovom romanu. Nisam sigurna da je sad pravo vreme da ga pogledam, imam potrebu da jos malo cuvam vlastite impresije i kad ih smestim tamo gde treba, svakako cu pogledati i film.

Shvatam, dosadila sam i Bogu i Forumu....😄

Evo, umesto informativnih emisija N1 i nova S, iscrpan izvestaj sta se juce i danas desavalo u parlamentu: https://nova.rs/vesti/politika/nastavlja-se-sednica-parlamenta-uvrede-i-kazne-najmanje-o-budzetu/

N1 i nova S ne emituju program, na ekranima je poruka "Mrak u Srbiji bez slobodnih medija". Ne mogu da nadjem ni jedno objavu kada je pocelo i kada ce da se zavrsi. i bilo je krajnje vreme da se preduzme nesto drasticno. Godinama se muce da odrze nivo ovjektivnog novinarstva jer dozvljavaju bojkot nosilaca vlasti pa se program svodi na bavljenje opozicijom koja se pravi mrtva, cast izuzecima. Bojim se da ce i ovo proci bez reakcije javnog mnjenja.

Pjer Lemetr, Dovidjenja, tamo gore, 2013, Gonkurova nagrada za tu godinu. Pocela sam da citam i nisam stala do 202/443 strane jer vise nisam videla ni belu macku.... Kao prvo, tu je pripovedac, aljkav po malo, u stanju je da napise Uf! kao komentar na vlastiti tekst i misao. Sharmantan, pametan, mudar cak i da nije takav, ovo bi bila jos jedna jeziva prica o nama, ljudima. I Svetski rat je tu, na pocetku i izmedju redova, posleratno vreme je takvo da vam rat dodje kao nesto jednostavno i prosto, iz rata izadjes ili mrtav ili ziv. Ocekivano je da to posleratno vreme bude tesko, komplikovano za zive a da su mrtvi u miru. Nema toga kod Lemetra, komplikuje zivot/smrt i jednima i drugima. Galerija divno datih likova objasnjava zasto je to tako, nevolja je sto vam se ti likovi smucaju po kuci i nakon zavrsetka romana, ima i takvih od kojih se jos neko vreme strecate da vam se ne pridruze uz jutarnju kafu u vlastitoj kuci. I to sto ja mogu da pisem vickasto nakon jedne, u osnovi, tragicne price, ide na dusu i talenat Pjera Lemetra. Neodoljiv je. Normalno, vrsnjaci smo......😁

Ima tome nekoliko meseci kako primecujem vinjeticu uz moj avatar, menja se tu i tamo a sad na njoj pise collaborator 7/14, hoce neko da bude ljubazan i da mi objasni cemu to sluzi, cemu i kome to ja colaboriram? Mislim, ima negativnu konotaciju u mojoj glavi a i ne slaze mi se uz karakter, ja sam slobodan strelac i tako to.....

Kad bolje razmislim, malo je pojava zbog kojih mi nije zao svog truda i trpljenja u ovoj dimenziji vremena i prostora, jedna od retkih fascinacija koju cu poneti u dusi je lepota stvorena od strane prirode....

Ima se, moze se....a i mora se, ove nase srpske krave - lenjo je to i bezobrazno, ne misli na interes naroda i drzave, samo preziva za punim jaslama koje im je natcovecanskim naporima obezbedio AV.

Kad smo kod selektora.....zaduzio je naciju jer je napravio nekakvo cudo u japanskom fudbalu, taj li je? Elem, gledam i slusam kako u kameru, sav skrusen i ozaloscen govori da ga je sramota sto Srbija nema moderan, lep nacionalni fudbalski stadion (sitnica od 400 miliona e), kako mora da se potuca po svetu da bi tako nesto video....prvo sam ga socno opsovala a onda mu predlozila da on i fudbalska bratija lepo doniraju, strpnu malo od svojih miliona i skockaju nekakvo moderno stadionce, cisto da imaju gde da ugoste belosvetske milijardere, ove sto se znoje na livadi jureci za loptom. Posle sam navijala za Svajcarsku i bez grize savesti zaspala kao beba, nisam sanjala AV i milione eura za nacionalni fudbalski stadion, nadam se da je ta stavka izbrisana u budzetu za 2023.....i za sva vremena. Sunce vam poljubim znojavo, krv smo propljuvali skolujuci decu, ozvalavili govoreci im da je znanje i postenje jedina prava vodilja kroz zivot a vi ste sve to zbrisali nekakvim tetoviranim, nabildovanim, preplacenim bizgovima koji jurcaju kao muve bez glave, ishhh, bre! I da znate: kad jedna baba prvi put u zivotu sedne ispred televizora i gleda fudbalsku utakmicu pomno se preslisavajuci gde je ciji gol, koji su nasi a koji njihovi, da znate da je dosao smak sveta, eto, dotle je doslo!

Bela Mandarin patka.....tako savrseno, tako lepo, tako jedinsveno, to samo Priroda moze....

Roditelstvo je dvosmeran proces, koliko sam ja uticala na svoju decu, toliko su i ona uticala na menjanje mene same, zajeno smo bili u toj avanturi odrastanja, svako u svojoj zivotnoj fazi po prvi i jedini put. I to traje i danas, oni u petoj, ja u osmoj deceniji zivota, razmenjujemo iskustva, predlazemo resenja, trasiramo puteve, svako u svojoj sferi ali povezani dobrim namerama, poverenjem, nista se tu bitno nije promenilo osim okolnosti. A okolnosti mi ne idu na ruku, godine prolaze, oboje su daleko od mene, ponekad me uhvati panika jer ih ne osecam onako intenzivno kao pre kada sam znala da li su dobro ili ih nesto muci. Kada mi cerka kaze " Trebas mi mama...." ja znam da joj ne trebam bas ja, vec ona sama iz vremena kada smo zivele zajedno, ona njena licnost koja se razvijala uz mene, ona zeli to da sacuva u svetu u kojem sada zivi i koji je pritiska da se menja po drugim obrascima. Izbor je i danas njen, moje je da budem tu, njeno - da dodje i uzme ono sto joj od mene ovakve treba. I zato ja moram i zelim da strogo motrim na sebe, da sebe vaspitavam i prevaspitavam jer, mozda ce vec sutra da kaze "Mama, trebas mi.."

Iz prvog reda posmatram nove vaspitne metode sadasnje generacije roditelja i krstim se levom i desnom. Cudim se da moj unuk uopste ume da hoda: rodjen je sa beby sedistem, vozen i odvozen od jedne babe do druge, do obdanista, zabavista a sada i do skole i od skole, dete jedva da predje 1 kilometar dnevno na svojim nozicama. Ako ne moze mama da ga taksira (tata je u inostranstvu, zaradjuje pare) tu je snahin otac, uvek na raspolaganju unuku. Nekako sam uspela da ubedim snahu da bar 1 odvedem peske dete u skolu i pokajala sam se: dete ima svakog dana bar 2 preteska ranca koje nosi u skolu, otpale mi ruke i na pola puta sam pozelela da zaustavim taksi. Dakle, svakodnevica i razni sistemi javnog zivota namecu tu pasivizaciju dece, vozeni i dovozeni, ubacivani u kuce, skole, kao koferi i preuzimani iz istih kao paketi. Roditeljstvo se danas svodi na servisiranje obaveza deteta. I dok se sve to obavi u toku dana, roditelji smoreni, deci dosadno, slobodno vreme se svodi na utvrdjivanje sutrasnih obaveza, na razapinjanje izmedju satnica roditelja i dece. Ne zive svi tako: moja mala komsinica ima 7 godina, posla je u prvi razred, gledala sam sa terase kako je majka ispraca u skolu i nisam verovala sta vidim, devojcica ide sama u skolu koja je na 300 m od nase zgrade, dete ne prelazi ni jednu raskrsnicu, samo nosi svoj ranac. Prvom prilikom napravila sam kompliment majci o dobila objasnjenje: pratili su dete prvih nekoliko nedelje, uverili se da zna osnovna pravila kretanja ulicom, snimili eventualna opasna mesta, zakljucili da ih nema i pustili dete da se samo krece. Ono sto mama ne zna je da se deca iz kraja nakon skole okupe kod nase zgrade, pobacaju ranceve i provedu i citav sat u igri, druzenju, milina ih je gledati. Moj unuk to nema, odgajan u staklenom kavezu, vozen i odvozen, zasticen od buke, guzve, postaje mali uplaseni decak koji se sklanja od svega sto remeti mir, tisinu, kupljenu udobnost proglasenu za elitizam, po mom uverenju, bez pokrica, za sada.

Izmislila sam ceo misaoni sistem da bih prevazisla sve te gubitke, distance.... Jednostavno je, ukinula sam dimenzije vremena i prostora. Ukinula sam verbalnu komunikaciju i fizicku egzistenciju kao uslov i pretpostavku komunikacije. I sad mi je supper: pricam sa kim hocu, kad hocu, o cemu hocu, siti se izrazgovaramo i sve bude ok. Jedino pravilo: moja rec ne sme da bude zadnja😄