Pletilja

Ha! JA na sportskoj temi! Dakle, sport i ja ne egzistiramo u istoj galaksiji. Medjutim, jedna Novakova fotografija koju sam videla jutros me je oduševila: Novak u žitu/ječmu. Mogu i da odredim doba dana: zora, izlazak sunca. Zašto? Zato što je to jedna od nastarijih tehnika jačanja vitalnosti i zdravlja, u najmanju ruku. Poreklo joj se gubi u tami vekova, koliko ja znam. Mada ne pratim sport i nikad nisam gledala Djokovića i nikako ne delim histeriju oko njegovih uspeha/padova , od danas tome dodajem istinsko divljenje: Novak Djoković je pravi čovek 21 veka, čovek budućnosti ako ova planeta ima ikakvu budućnost. Taj mladi čovek na najlepši mogući način spaja viševekovnu tradiciju mnogih kultura sa savremenom naukom. Jedinstvena planetarna pojava.

Plakala sam pre 3 dana, gledala sam snimak koncerta u Parizu povodom Dana Bastilje, 2018.....divan koncert na čijem su kraju svi učesnici i hor otpevali Marseljezu....na prvi takt sam počela da plačem. Redovno plačem na venčanjima, kako se pojavi mlada, ja se rasplačem..... I to je apsurd: da me vidite, rekli bi da sam jaka, dobro organizovana, sva racionalna, analitična a ja sam - plačljivica. Plačem od sreće (mlada u venčanici?) plaćem od besa i nemoći (Marseljeza i iznevereni ideali?) Nikad ne plačem kad sam tužna, u bolovima i uplašena.

Iza ima kratku dlaku, nemam iskustva sa dugodlakim macama.....Vilhelmina ima iskusvo sa tim, znam da su zbog slične pojave šišali jednu njenu macu, sigurno će odgovoriti savetom....postoji hrana za mace sa taurinom, mislim da se tako zove i pomaže u održavanju kvaliteta dlake. To je sastojak i nekih šampona za pranje kose za ljude. Povremeno davati sirovo jaje maci, jednom nedeljno. Bratov koker španijel je imao taj problem sa dlakom na nožicama pa smo ga pažljivo oslobadjali makazicama od tih cvorova zamršene dlake.

Agata Kristi, "Pet prasića".....davno pročitano, zaboravila ko je ubica pa uzela iz biblioteke....jer sam nešto ljuta ovih dana, nešto bih da spljeskam, da zgnječim, da vrisnem.....i bilo učlinkovito, prošlo me....a sad, Deretino izdanje iz 2017: Fernando Pesoa, "Knjiga nespokoja"....drugi pokušaj, prvi se neslavno završio, davno. Možda sam danas dovoljno odrasla osoba da se suočim sa "knjigom zaglušujuće tišine"?

Ovu estetiku razumem, da su Hobiti dostigli stepen industrijskog razvoja, zidali bi ovakve kuće, jako mi se dopada: Gaudi, Sagrada familia Casa Mila, Gaudi Casa Batillo, Gaudi Znam da ništa pametno ne mogu da kažem na ovoj temi jer sam laik ali ipak, na neki način ja sam konzument arhitektonske produkcije i možda nije sasvim svejedno kako je doživljavam.

Čitam Poreklo D. Brauna, priča počinje u muzeju savremenih umetnosti Gugenhajm, Bilbao. Intrigantan opis gradjevine me je naveo da ga potražim na netu i ovo ga, ovo je snimak na kojem zgrada najbolje izgleda, ima nekog smisla, neku estetiku koju mogu da razumem i podnesem. Inače, ceo kompleks mi je, uz dužno poštovanje projektantske i graditeljske veštine - ružan do bola. Meni, laiku. Da je u Braziliji, pa da razumem. Ali u Bilbau, luci, pa još na obali tako krhke rečice - ne razumem ideju. P.S. Estetiku ružnog me priznajem, čak ni kad je elaborira jedan Umberto Eko.

Ne znam društvo/državu u kojoj se penzionisani gradjani mrze više nego ovde, u Sbiji. I ne znam penzionera iz Srbije kojem je ovo i ovde izbor slobodnom voljom. Dotle je došlo da mi dodje da otpešačim u Mongoliju. Zašto baš - Mongolija? Zato što je zamišljam kao nepreglednu livadu: trava, nebo i po neko konjče.....nikog na vidiku da mi zagorčava penzionerske dane. Još da ubedim Izu da poljski miševi ne lete pa da se pakujemo......

Moja mast je domaća verzija koju sam dobila iz Slavonije, sa kurkumom. Moja Iza, mačka, nije ljubitelj indijskih začina.

HATE za klime u javnim prostorima!..... Kad oznojena, pregrejana, kao sav nomalan svet na 35 C, udjem u neki supermarket, samoposlugu, banku, smrznem se dok obavim šta treba. Načisto sam se ukočila, to BOLI! Kao da sam progutala oklagiju, tako se krećem. I mirišem na gavez mast toliko da me Iza zaobilazi u širokom luku.....

Maj Dja Šifra Solomon / Mai Jia, JIEMI " Gospodja Lili je bila gotovo histerična - nije mogla da napravi ni doručak za Djindžena tog jutra, pa je zamolila ćerku da to uradi umesto nje. Otišla je sa njom do kuhinje i tu je sela, objašnjavajući tačno šta bi ova trebalo da uradi. To nije bilo zbog toga što Gazdarica Žung nije umela da kuva, već zato što je to trebalo da bude posebno jelo - na taj način su se pozdravljale sa Djindženom. Gospodjica Lili je odlučila da jelo mora u sebi da sadrži četiri važna elementa. 1. Glavno jelo mora da bude činija s rezancima i to onakvim kakvi se obično spremaju za rodjendan i koji simbolizuju sreću. 2. Rezanci moraju da budu od heljdinog brašna. Rezanci od heljdinog brašna su mnogo mekši od običnih rezanaca. Ovo bi trebalo da simbolično prikaže da ljudi moraju više da praštaju i da budu elastičniji kada žive medju strancima. 3.Začini koje treba dodati ovoj supi trebalo bi da uključuju vinsko sirće, ljute papričice i orahe. Orasi su gorki. Ovo bi označavalo da od četiri postojeća ukusa ono sve gorko, kiselo i ljuto ostravlja za sobom u kući; a kada bude otišao, sve što bude radio biće mu slatko. 4. Ne treba napraviti mnogo supe, zato što, kada dodje vreme, Djindžen bi treblo da popije sve do poslednje kapi, što simbolizuje celovitost i uspeh. To je bila samo činija supe, ali pretstavljala je najiskrenije želje i nade stare dame". Kina, vreme nakon završetka II Velikog rata, revolucije, kontrarevolucije, Mao Ce Tunga......šta ostaje poštenoj inteligenciji nego da sve nade salije u činiju supe sa rezancima.... P.S. Iz jedne druge knjige sam naučila da ako hoćete nekog da se rešite, da taj neko ode iz vaše kuće i života - semenke slačice su zakon! Uspešno primenjeno u praksi....😊

Proradila soda bikarbona, malo je lakše.....šta mi bi - ne znam. Uvek je tako: kad god sebi dozvolim da se lepo osećam, zadovoljno, uvek me potrefi neki maler. Nastavljam sa čitanjem 99 knjige o zidanju katedrale.....laka vam noć.....

Hejt za .....sudbinu? Taman sam se pohvalila ćerki da sam imala izuzetno produktivan dan, završila sve po spisku i malo preko toga i da sam već u krevetu sa dobrom knjigom kad.....bumbuika proradila! Nit znam zašto ni kako. Nisam zgrešila po pitanju hrane, popila lekić na vreme.....baš onako zadovoljna danom i sobom i sad ne znam da l da krenem na u Dom zdravlja na infuziju ili da špartam po kuči dok bol ne prodje, ako prodje......a tako sam umornaaaaa......

Poslednjih nekoliko dana ne mogu da okačim fotografije, kaže da su prevelike.Šta da im uradim da budu u dozvoljenom formatu?

Cvetaju lipe.....ne moram ni da izadjem na ulicu, miris je u vazduhu gde god da sam......kao da kolačići padaju s neba......

Kako je lepo i snažno bepće! Unuci su istinski blagoslov, čista nežnost i bezuslovna ljubav, uživajte dugo i bezbrizno sa Teodorom. Videćete, to vam je sasvim druga dimenzija vemena i prostora, tek kad ih dobijete, naučite šta je to - beskraj. ♥️

Priča mi ćerka da u Americi život počnje u 70! Putuje se, druži se, ko hoće - radi.....Rodjaku njenog supruga operisali aortu u 90 godini?! A što i da ne operišu kad je gospodin još uvek imao aktivnu vozačku dozvolu? Baku od 92 održavaju u životu sa gomilom lekova od kojih spava ceo dan ali nikome ne pada na pamet da digne ruke od nje. Putuje se i po 600 km diljem Amerike da bi se proslavio rodjendan neke vremešne tetke pa na slikama vidim da se okupilo 4 generacije i svi veseli. A ja? Ručavam sama svake nedelje jer ono malo što je još ostalo u zemlji ne mogu da okupim ni za Božić, sve je to rastrzano na 100 strana, usplahireno, večito negde kasne pa nemaju vremena ni kafu da popiju.....osećam se kao Metuzalem koji džabe troši kiseonik i ima još samo jednu obavezu - da umre. Kad vas svedu na bivšeg čoveka a u Sbiji je to tako čim prestanete da radite, osećate se krivim što ste još živi. Pokušala sam da se družim sa penzionerima pa mi se smučilo, muški primerci bi bezočno da flertuju a ženski ne praštaju što ne izgledate kao baba. I tako dodjem do one čuvene iz "srpskog kraja " mog grada: "Sedi di si, ni za di si - nisi".

Bohemian rhapsody..... Lepo su mi rekli da ga ne gledam.....šta mi bi da ne poslušam - ne znam, valjda mi se plakalo..... Rano je, ako će ikad i biti pravo vreme za film o Frediju Merkjuriu. Šta da kažem o glavnom glumcu? Trudio se i nije mu bilo lako sa perikama, lažnim zubima.....još onako nejak, mršav pa mu oni slip kostimi vise.... I potpuno pogrešan pogled.....da sam ja radila casting, birala bih najsličnije oči, pogled....harizmu. Ovde nema 3 dimenzije, nema Fredija, ima samo priča. Legendu treba ostaviti na miru. I love you Freddie....

Ja sam, pravno, potstanar - sve preneto na decu. I sad, kad aplikujem za američku vizu, grickam nokte da l ću je dobiti, osim penzije ništa nije na moje ime. Narvno,porez na imovinu i dalje plaćam ja.

Samo još ovo: niko me od mojih neće sačekati jer sam rasturila sve što su oni sticali. I ne grize me savest, vremena su se promenila. Deca moje dece se verovatno neće ni sresti a i ako se sretnu, neće imati zajedničke priče. Čak će i govoriti različitim jezicima. I čemu onda albumi?

Vršnjačka pamet. Tatini ostali u Slavoniji, strina Nada brine o njima. A meni dopali ovdašnji, ima ih na zemunskom groblju i ovde. Ovdašnji rasuti pa mi za obilazak treba pola dana, da svakom upalim kandilo, ispričam šta ima novo.....i ja sam poslednja koja zna gde je ko i zašto su naši. Posle mame ostali su albumi i priče. I porodično stablo strica Desimira. Jedna ogromna kutija koja čeka da joj izadjem na crtu evo već 2 godine. Plan je da napravim 2 albuma, za ćerku i sina, dakle, odaberem fotografije po hronološkom redu pa preslikam svaku tako da albumi budu indentični jer mi deca žive na 2 kontinenta. To dugujem mami i Desimiru, opsesivno su se bavili genealogijom, svako na svoj način. I nikako da počnem jer, nekako mi se čini da nije važno, sećanje je trag koji se računa i izbledi posle 2 generacije. I tako treba da bude, bar kod nas, "običnih i malih", čija moć nikada nije otišla dalje od porodičnog kruga. Kad neko ode, ima mnogo posla da se taj bivši život nekako spakuje i odloži. Razdelila sam sve teško i kabasto što je ostalo posle mame u beogradskom stanu. Sad to činim sa mojim stvarima, da se deca ne muče jednog dana i da ih poštedim tog posla, mučno je. Svetog Nikolu sam zbrinula, poklonila sam ga ovdašnjoj "maloj srkvi" u kojoj smo svi krštavani od kada se pamti. U porodici je od 1912 i nasledjuje se po ženskoj liniji jer su nam muški odlazili u najboljim godinama. A gde ću ja? Ja bih najradije u Zemun, pogled na reku je divan. Ovo naše, ovde, nema nikakav pogled i zamlja je nekako masna, negostoljubiva, valjda joj je muka od tolikog umiranja. Bilo bi jako lepo da me deca prepuste košavi, sa malog brega iznad naše kuće, sa mesta na kojem smo pomagali Suncu da ode na počinak. A dok moje vreme ne dodje, ja ću vas gnjaviti mojim kmezavim, patetičnim postovima. Bar dok se Kinik ne pojavi da mi uzme meru. 😅

Bio jedan što je umeo da 2 sata drži banku pred 50 osoba, duša od ćoveka, vilice su nam se kočile, upala trbušnih mišića zagarantovana.....a kod kuće - ćutolog, ni da bekne. Samo podigne desnu obrvu (a bile su baš impozantne!) i mi svi u vrstu..... Da bude duhovit? Ajte molim vas....

Piše da smilje cveta u kasno leto a moje ima cvet vec još od sredine Maja. Cvetovi nisu otvoreni jer nema sunca. Ne znam koliko da ga orežem. Na jesen ide u veću saksiju. Hvala za recept i potvrdu da je možemo da ga koristimo kao začin.

Davno, čitala sam jedan roman u kojem je bila scena pripreme mlade za prvu bračnu noć, rodjake je spremaju i nakon što su je okupale, počinju da je parfimišu, svaki deo tela - kap drugog cvetnog ulja. Zapamtila sam samo da perunika ide na predeo oko pupka. Mene fascinira činjenica da miris dobrog parfema ostaje u bočici mnogo godina i kad samog parfema više nema, kao da je duša parfema ostala. Magija.

Da li postoji naučno objašnjenje kako su tri tehničara koji su zavrtali one ventile preživeli one silne rendgene? Jedan od njih je živ i danas, na sreću.

Moj zaključak nakon večerašnje epozode Černobilja: nema gluplje i zlobnije vrste od ljudske. Gde to još ima da je neko glup i kad je pametan? U sledećoj inkarnaciji želim da budem - vinska mušica.