Pletilja

Otac moje snahe, 74, za dlaku izbagao respirator, polako se oporavlja. U 8 deceniji, bez i jedne dijagnoze, bez viska kg, nikad pusio, nikad pio, radi kao u najboljim godinama, vakcinisan sa 3 doze....danima temperatura 39, njegova supruga kaze da je bilo strasno slusati kako mu kashalj razdire pluca. Od nas troje, supruga ima najvise dijagnoza, svo vreme je sa njim u kuci i za sada nema simptome. Na upozorenje da nosi masku u zatvorenim prostorima tipa supermarketi i pijace, mahnuo bi rukom uz " nece grom u koprive". Ne zna se gde se i kako zarazio. To nam je jedini deda u porodici, takoreci - uzdanica nasa po pitanju igranja fudbala sa unukom, voznje biciklom, navijanja za omiljeni fudbalski klub, malo je reci da nismo bile zive dok nije krenulo na bolje.

Umesto P.S: koji sam ja licemer! Uskukala se baba na sva usta i obmanjuje ovdasnju javnost! Treba da me vidite in vivo: visoka, vitka, krece se kao general, tu i tamo potegne stap za hodanje iz samo njoj znanih razloga ali, sve u svemu, dobrodrzeca baba. A pred decom: heroj, pobednik, "lakocemo" pristup, "Hvala, sve imam sto mi treba, ne brinite za mene, resavam krize ocas posla" ....posle se zarozam, posle sam zbunjena i ne znam da l sam posla ili dosla. Tesko je biti ja kako god da okrenem.

Hvala na pitanju, bolje sam.... Malcice sam se urusila kao kula od karata: povreda kicme me je zaustavila u prostoru ali i u vremenu, potpuno promenila moj fizicki ali i psihicki status, vise od 3 meseca zivim sa ogranicenjima sa kojima se srecem prvi put u zivotu, sa ogranicenim kretanjem, bolom, neprestanim bavljenjem u zdravstvenom sistemu jer, dok se trudim da saniram posledice povrede kicme, stalno iskrsavaju nove dijagnoze. Sad je tu i osteopenija za koje moja dr kaze da je osteoporoza u sustini, nove analize, snimanja, terapija. U mom gradu nema niceg potrebnog za potvrdu i lecenje ove dijagnoze, moram da putujem do Bg, da se lomatam po prestonici koju vise ne prepoznajem, putovanje mi pojacava bol u kicmi, vrucina je nesnosna, redovi pred ordinacijama i shalterima veliki, cak i kad placam iz svog dzepa uslugu ili terapiju, moram da imam uput, preporuku nase, lokalne bolnice inace ne mogu ni da udjem u neke specijalizovane ordinacije. Korona kosi moje prijatelje, srecom, niko nije umro ali je pitanje kada ce se i kako oporaviti. Oni nesto mladji su na morima, i neprijatno je saznanje da si sam u dvomilionskom gradu, da ti se ni jedna vrta nece otvoriti da malo predahnes. Srecom, obavila sam sta treba, jos da mi u apoteci nabave preporuceni lek koji moram da kupim, da nadjem ordinaciju u kojoj ce mi dati lek kroz infuziju jer tako mora i bar je to sa osteoporozom zavrseno za sledecih 12 meseca pa onda sve od pocetka. Nekako, ostala sam u 1 Aprilu, danu kada sam htela da premestim saksiju sa lavandom i povredila ledja. I dalje se pitam sta mi je to trebalo i nemam odgovor. Kako god, fali mi samo mrmot pa da mi i on da dijagnozu i prognozu....😆

Mislim da bih mogla da zivim sa jos 4 prijateljice koliko ih i imam u ovim godinama, tu i tamo provedemo ceo dan zajedno i lepo nam je, svaka od nas ima neko svojstvo, neku vestinu koju ostale nemaju i fino se uklapamo. No, to je neizvodljivo jer 2 imaju zive muzeve o kojima treba brinuti pa bi resenje bilo - komuna, zadruga, pleme......neizvodljivo. Starost me je podmuklo sacekala i spopala bez najave, mrzim je i prezirem iz dna duse. Dosadna je, bedna, ruzna..... Nikad nisam razmisljala o tome da cu jednog dana biti - stara, doziveti 8 deceniju zivota. Zivela sam uvek sadasnji trenutak, bilo je toliko toga za rad, ucenje, organizaciju porodicnog zivota, razmisljanje i promisljanje, toliko izazova i odjednom - nista ili skoro nista od toga, samo cekanje da se sve okonca. Nepodnosljivo. Prosto da covek pozeli da mu se dogodi demencija, da mu i misao odrtavi kao telo, zanemoca i da se pretvori u balavu olupinu nesvesnu sebe i onog sto je nekad bio, najgore je sto um ne stari, sto svo zivotno iskustvo i znanje, umece,ostaje tu, u coveku, koji je fizicki toliko slab da ne moze vise ni svoju glavu da nosi kako treba. Odrastala sam uz stare ljude, babe, tetke, kume i mnogo sam ih volela, svaka me je naucila necemu, bile su kao dobre vile koje su me cuvale i pazile, od kojih sam dobijala samo neznost, uvek su bile tu kad je trebalo. Porodice mog detinjstva i mladosti su bile velike, brojne, znalo se sta ko radi i gde mu je mesto, starost se postovala i uvazavala. Danas, starost je opterecenje kako za pojedinca koji je dozivljava, tako i za one koji su mladi i ne znaju gde im je glava od sumanutog tempa kojim se danas zivi pod pretpostavkom da si mlad i upotrebljiv. Ne znam kome je gore, mladima ili starima, vreme nas melje podjednako. Znam da zvucim kao neka baba narikaca, stidim se toga ali sam nemocna da se otmem utisku da vise nikome ne trebam, da sam beskorisna kako sebi, tako i drugima i da bi, iz pristojnosti, trebalo sto pre da okoncam ovo trajanje bez kraja i konca. Ako smo, kako Sekspir kaze, svi glumci na pozornici zivota, onda treba znati kada se sa te pozornice silazi. Ja bih da odem kao diva, primadona, uz ovacije a ne ovako, u tisini nepostojanja.

Ahh......nesto mi se danas i ne umire.....Webb me je danas prakticno vratio u zivot nakon par nedelja samoizgnanstva iz istog.....i kako zalimI sto nisam bar 10 godina mladja, da lepo ispratim sva ta epohalna otkrica koja ce ovaj teleskop/sonda da postigne. Pricam sa sinom, radnik u nauci, o tome koliko ce sva ta saznanja o dubokom kosmosu promeniti nasu civilizaciju, on ne deli moj optimizam i kaze, bilo je epohalnih otkrica i pre Webba pa nista, ostajemo varvari u dusi. Podelila sam svoju egzaltaciju sa dragim prijateljem iz detinjstva, vrsnjakom, njegova prva reakcija je " Hvala Bogu, vise nece da buse nasu planetu u potrazi za rudama i energentima, imace sta da burgijaju vekovima na tim novootkrivenim planetama i asteroidima" . Sta sa mnom nije u redu?! Zasto samo ja verujem da (sa)znanje oplemenjuje duh? Nesto sacinjeno od vrhunskog znanja nase vrste, poslato u duboki svemir i opet - nista, svet nije ni trepnuo, nije mu zastao dah pred tom emanacijom ljudskog duha i uma, srce nije zatreperilo od nade, iscekivanja? Zamisljam Sokrata, Platona, Aristotela i sve koji su dosli posle njih, sta bi oni dali da su ovo doziveli? Da se ja pitam, proglasila bih eru olimpijskog mira, bratimljenje zaracenih strana, pravednu raspodelu svih resursa, covecanstvo je na pragu otkrica velikih tajni, potrebna je tisina i mir, toliko je ovo veliki korak nase vrste. Gledam ove prve slike i dodje mi da se cerekam: vasiona mi lici na supu, onu prvobitnu, sa koacerkvatnim kapljicama iz kojih je nastao zivot i razmisljam o mikro i makro svemiru....ne mogu da se setim kada sam poslednji put bila tako ponosna na nas, ljude.....na onaj pametniji deo vrste. A Webbu od srca zelim mirno more.....

Pletilja ne misli ovih dana.....dogodio se nekakav kvrc u glavi, pregoreli osiguraci, tako nekako....emigrirala unutar sebe, pretvorila se u crnu rupu svemirsku.... I sad, sta radi Pletilja ovih dana? Pravi pesto od biljcica sa terase: bosiljak, zalfija, malo nane, ruzmarina.....puni teglice i slaze ih na policu. I nema utisak da ce stici da ih ikad otvori. Cemu onda te teglice? Pa, da se vreme otelotvori u nesto smisleno, da ne curi u nistavilo kuda se ceo svet uputio. Da je zdrava, prala bi prozore, izbacivala paukove iz coskova, premestala namestaj, setala po Bregu.....ovako, pravi pesto i puni teglice pa ih slaze na policu. Sta ostaje posle coveka? Kad si dugo tu, zaborave te. Zato sto si ziva smrt, zivis, a nema te. I onda je sasvim logicno da pravis pesto, punis teglice i slazes ih na policu: ostavljas trag svog prisustva, bio si tu, evo dokaza na polici. .... Gledam puza, uputio se preko betonske staze, pogresno skrenuo kod Albukerkija i sad je na brisanom prostoru. Ostavlja trag na betonu, da bi se taj srebrnkasti trag video, potrebno je Sunce, kada ga nema, nema ni traga od puzevljevog pretrcavanja po stazi, kao da i nije bio tu. Uvek nam nesto treba kao dokaz, uvek nesto izvan nas, obicno van domasaja nase volje. Kako to moze da nervira....! Sutra je u planu pesto od zalfije, jeste gorko, dodacu malo indijskih oraha umesto badema, sok pomorandze umesto limuna, da ubije gorcinu....kad smo kod ubijanja, Peltilja se svojski trudi da ubije ovu nepodnosljivu dosadu postojanja koja se zove - starost. P.S U najmanju ruku od Mama_ Mie ocekujem ostar, pametan i smislen komentar na ovaj lament napisan u 3 h posle ponoci, u nedoba u kojem se Pletilja navikava na nepostojanje.

Sta vam smetaju cegeri? I zasto su rezervisani samo za "babe sa cegerom"? Ne smeta vam mikroplastika pronadjena u krvi zivih bica? U Srbiji kese rastu na drvecu, ruzno i tuzno. Ima sigurno vec 20 godina kako se poklanjaju reklamni platneni cegeri, moj poslednji "ulov" ima na sebi tekst "Mnogo lep ceger", sve se to lepo pere i pegla i moze da ponese i do 5 kg robe. Crkla pukla da mi neko od prijatelja koji putuju po svetu donese ogromnu torbu od rafije, divan rucni rad, takoreci - umetnicko delo u kojem mogu da spakujem i slona. Danas se proizvode i papirne kese velike nosivosti i biorazgradive. Kolica za pijac se sklapaju i rasklapaju, imaju i dodatak za zamrznutu hranu i lepo mogu da se odloze u gepek. Ako cemo pravo, danas jos samo zidari i ostali majstori nose iz samoposluge svoj dorucak spakovan u bezlicne, gadne plasticne kese. Mislite o tome.

Hvala na pitanju, nikad ga nisam postavila sebi jer se podrazumeva. Kao disanje, kao utoljavanje zedji, najblize je tome, jedna nasushna potreba. Za cim? Ne znam, prvi put, a to je ravno 5 minuta, razmishljam zasto imam tu potrebu jer je ocigledno da je nemaju svi ljudi. Zatecena sam vasim pitanjem, zasto citam? Zato sto sam sama sa sobom dok sam sa knjigom. Nema shumova drugih svetova. To je kao pogled u ogledalo. To je kao sloboda, kao dozvola da se bude to sto se jeste. Svet knjiga je kao vasiona, kosmos, univerzum i tu sam ja argonaut u potrazi za zlatnim runom... Jos jedna, ne tako srecna misao: citanje je za mene isto sto i stvaranje sveta, mog sveta u kojem imam pravo da ja odlucujem sta ce ciniti taj svet. To lici na oazu, lici na bekstvo od stvarnosti.... Ozbiljno pitanje: zasto citam?

Hvala, na pocetku II dela, Templar, opisan je susret Saladina i Arna koji implicira isti karakter odnosa Saladina i viteza Baliana u Nebeskom kraljevstvu, otud moja zabuna zapitanost.

Pisala sam vec da je u zdravstvenom sistemu S kao u mesalici za beton, iskustvo iz prve ruke. Slicica: sa svezim prelomom kicmenog prshljena ( tada to jos nisam znala ali je vrski bolelo i smanilo mi pokretljivost na 30%) otisla sam u Dom zdravlja, ocigledno je bilo da mi treba pomoc. Sa sve stapom, jedva pokretna, uredno sam se prijavila na shalteru, nije nas bilo mnogo ali su 4 ambulante bile prazne, doktori su bili na kafe pauzi koja se oduzila. Nisam mogla da sedim jer mi je to uvecavalo bol, nisam mogla da stojim jer sam vec bila preumorna od trpljenja a doktora ni na vidiku. Ocajna, usla sam u jednu ambulantu i legla na kauc za pregled pacijenata. Nakon 20 minuta pojavio se doktor i kad me je video onako ispruzenu, skocio je kao ziv oparen. Nije me izbacio, konacno me je neko pitao sta mi je pa sam u roku od 5 minuta dobila uput za dalje lecenje ali sam i za overu tog uputa opet morala u red. O agoniji cekanja na pregled kod ortopeda da ne pisem. Kada sam, posle 3 sata dosla na red, sacekalo me je pitanje "Pa sto niste rekli da ste majka kolege, ne bi toliko cekali". Poenta ove price je da sami lekari i pratece osoblje generisu taj haos koji vlada u nasim bolnicama, ne pisemo pravila mi, pacijenti. Kada sam pitala sina, dok je jos bio u tom sistemu, zasto je to tako, odgovorio mi je da kolege rade za male plate i da smatraju da imaju privilegiju da svoje porodice i prijatelje primaju preko reda. I zato mi ih nije zao, zao mi je svakog dinara koji mi je ikad odbijen od plate za doprinos zdravstvenom osiguranju jer sam adekvatnu uslugu i resenje mog zdravstvenog problema resila tek u privatnoj ordinaciji i to za ozbiljan novac. Tamo nema onog cuvenog "padobranca" sa klasicnim "samo da nesto pitam doktora". P.S. Po prirodi sam mirna, trpeljiva osoba ali svaki ulazak u zdravstveni sistem S. je za mene kao crvena krpa za bika u u kopridi: alo, operite tu stroku u kojoj radite, za to vam ne treba pomoc EU nego voda i sapun! Ako vam je plata mala, idite u majstore pa opravljajte nesto, majstori su gospoda! O shalterusama u bolnici ne smem ni da zucnem jer ce pritisak da mi ode na 300, nafrakane, nakindjurene, nabadaju sa 2 prsta po tastaturi i obavesno nesto zvacu a imaju stav kao da su licno papa rimski, ne mogu ocima da ih gledam.

Upravo citam primerak iz biblioteke, II deo, Templar, vec posle nekoliko strana sam imala asocijaciju na film Nebesko kraljevstvo, hronoloski je moguce jer je film snimljen 2005 a Templar objavljen 1999, nigde u recenziji filma ne vidim da se pominje Jan Giju. Odmaram se uz I i II deo, verovatno cu procitati sva 4 dela, lepo je i pametno pisano, imam utisak autenticnosti u rekonstrukciji epohe. Do Jana Gijua sam dosla preko A. Malufa i Pitera Frankopana i njihovih radova na temu krstaskih ratova, posebno interesantna i sveza je Frankopanova teza o motivima I krstaskog pohoda. Preko dece sam dosla do SF, oboje su bili poklonici i to veoma strasni. Na svako pitanje sta zele za rodjendan, trazili su neki naslov iz te sfere tako da i danas imam u kuci pristojnu biblioteku ovog zanra. Tolkin, Herbert, Aberkrombi, King su najvise zastupljeni. Ima dana kada bih citala i telefonski imenik samo da nesto citam pa mi je njihova biblioteka uvek pri ruci. Kad pitam oboje kada ce preseliti i svoje knjige tamo daleko gde sada zive, kazu, "Neka, mama, ima vremena". Tako da sam sad ja cuvar njihovog detinjstva i mladosti olicenog u knjigama koje vole.

To, sa komarcima.....moj problem je sto me ujed komarca svrbi danima, taman da je i jedan jedini, zagorcace mi zivot i napraviti ranicu jer moram da se cesem i budem ljuta i mrzim komarce iz dna duse. A ja ne volim i ne umem i necu da mrzim nista sto zivi. Ovi nasi iz gradske vlasti resavaju problem sa komarcima tako sto zaprase citav grad pocetkom leta pa ih nema osim u parkovima. A mi volimo da vezbamo Thai Ci u parku. Trening traje najmanje 1 sat pa se deshava da pri kraju treninga sva sretstva protiv komaraca prestanu da deluju i onda to lici na pokolj, svi se ceshemo, izlazimo iz Forme i gongova i ne bude nista od treninga, nista mir, kontemplacija i meditacija, svi smo besni i krvnicki se pljeskamo po rukama i nogama, ujedaju i kroz lateks i kroz debeo pamuk. Zbog spljeskanih muva i komaraca cu verovatno zaglaviti u nekom krugu Pakla. Uzgred, procitala sam ovih dana da i komarci prenose virus majmunskih boginja. Nazdravlje.

Privatna ordinacija, snimanje FA levog oka na zahtev dr koja prati melanom, rade to i na Klinici ali.....mi sa melanomom oka nismo vise njihovi pacijenti pa tako, 20 000 na sunce i venu na izvol te....ulazim sa maskom, racunam, protocna sredina pa masovno kad - ja jedina sa maskom, ni osoblje je nema. Cekam svoj red, jedna g dja ustaje i izlazi iz pordinacije, vraca se posle desetak minuta sa sve maskom, ocigledno da je skoknula do obliznje apoteke. Dok dlanom o dlan, svo osoblje se zamaskiralo tako da dr, anesteziolog i ja nismo duvali jedan drugom u lice tokom snimanja....moja potencijalno prosvetiteljska uloga je za taj dan odradjena. Ne koristim NK 95 vec obicne ali sa 4 sloja ili sa srebrom, sta dohvatim, nekako mi se osladilo da je nosim. Iskreno, nije da se sakrivam od virusa vec vise onako, od svega sto vise ne mogu da podnesem a dogadja se na sve strane. To mi je isto kao da zazmurim pa verujem da, ako ja ne vidim "TO", ni ono ne vidi mene. Ceracemo se jos....

Penzije za zaposlene?

Pih! Imam 1 kg secera u kocki u shpajzu, stoji bar 5 godina, zbog komsinice koja je volela da ga umace u kafu....elem, nije da sam nesto trazila secer po radnjama ali mi stvarno treba 1 kg zbog kolaca koje spremam tu i tamo al - nema ga nigde. Tako da sam resila da koristim secer od trske, onaj Demerarin, ima ga u svim prodavnicama, malo je skuplji ali je, kazu, zdraviji jer sadrzi malo melase koja je, je l te, puna necega sto je zdravo.... Nisam zbog secera na ovoj temi nego zbog ovog teksta koji me je jutros malo probudio iz letargije kojoj sam podlozna ovih dana: Veselinovic govori o kultovima, sveze i originalno: https://mondo.rs/Info/Drustvo/a1612998/Dragan-Veselinov-intervju-za-Mondo.html?utm_source=kurir&utm_medium=widget&utm_campaign=Kurir_saobracaj

Sorry, necu da se izjasnjavam, ja sam vec danas - bivsa, verovatno ce me dokaciti posledice ovog rata ali odbijam da se bavim njime, od mene dosta. Ova nasa stvarnost je tako sumanuta, tako puna bezakonja, najgorih mogucih "ideala" i stremljenja podignutih na pijedestal da mi je, jednostavno - muka. Lici mi na Gordijev cvor koji se samo macem moze prekinutu. Po onoj "trazili ste - gledajte", eto nam ga. P.S. Zelenski? Bar je ostao u svojoj zemlji a nije da nije mogao da zbrise iz nje.....

Dragi forumasi, imam veliku cast i zadovoljstvo da vam prenesem vest da je Ironside ziv i da najavim njegov povratak na Forum! Budite strpljivi, vredece bas onoliko koliko nam je svo ovo vreme svima nedostajao!

Prijatelj iz detinjstva koji je izbegao iz opkoljenog Sarajeva krajem 1992, doneo mi je kasetu sa ovom Vangelisovom temom. Secam se, slusali smo je i plakali oboje. Himna svih koji sanjaju....koji su na kolenima, porazeni, ali sa verom i nadom u srcu. Hvala Vangelisu za divnu muziku, RIP

Sta deluje, ozbiljno pitam? Osecam se sigurnije kad ga namontiram. Radim one smesne vezbice za trbusne i ledjne misice mada nista od tih misica ne osecam dok vezbam, navikla sam na teze vezbe. Moj problem je sto sam blesava, ja volim da se krecem, da radim, da pescim, ako sam besposlena ili sprecena da budem aktivna, ne osecam se dobro i mislim da me hvata blaga panika. Mirna sam samo uz dobru knjigu. Namerno vracam secanje na prve 2 nedelje od povrede, ne smem da zaboravim bol, samo to moze da me uspori i sacuva od novih povreda. Svesna sam da u mojim godinama prelom prsljena ne moze da zaraste preko noci ali, cim osetim da mi je bolje, ja se vracam na staro, toliko je stvari koje moram da uradim da bih se vratila u svoj raniji zivot. Mislim, necu ja da skacem bandzi skokove, hocu da zalijem svoje cvece, operem prozore, odem u nabavku....ovakva, ne mogu da podignem kantu za zalivanje ali sam vodu nasula u litarske boce i uz malo vise sheckanja, niko nije zedan na terasi. Ne kraju, i ortoped i terapeut su mi rekli da samo ne preterujem sa radom u kuci, niko mi nije savetovao da se posadim u saksiju i ne mrdam. Ne znaju oni sa kim imaju posla. Ja znam: bolje 1 dan dan kao lav nego 100 godina kao - muskatla!

Hogart Shakespeare projekt, Jeanette Winterson, The Gap of Time, The winter s tale retold, kod Lagune prevedeno kao Procep u vremenu. Sekspirova drama Zimska bajka preneta u moderno doba, zadrzani glavni likovi i radnja, ispricano sa puno duha, bez patosa, sa finim nijansiranjem i nenametljivo mada, ta lakoca ne sluzi na cast nasem vremenu u kojem smo kao zamrznuti u nepodnosljivoj lakoci postojanja M. Kundere. Poredjenje sa originalom se samo namece ali retold opcija ne gubi u argumentaciji, gubimo svi mi osudjeni na ovu stvarnost.

Jedina moja asocijacija na ono malo sto sam mogla da ispratim od nastupa je bila na serijal Igre gladi, onaj estradni deo sa voditeljima i publikom. Jednostavno, ovo sto gledam poslednjih nekoliko godina - nije za gledanje a ni za slusanje. Sta sam zapamtila? Pa, da me je od od one voditeljke strah, ne bih volela da je sretnem ni u podne. Da muskarci nose shjokice i vrckaju guzamama, potpun su preuzeli ulogu "zenskog mesa"na estradi. Zakljucak moje generacije: ode mast u propast, ovde se vise ne zna sta ko radi i zasto to radi. Tako da je Konstrakta lepo opisala stanje duha naseg doba i celoj Evropi u lice rekla da je bolesna. Sto se mene tice, zena je pobedila i sve cestitke idu njoj.

No, no, Mladene! Nema muskarca koji to zaboravlja i u 101 godini.

....pokazao mi je veterinar kako se to radi sa mackom: dlan shake se stavi na teme macije glave, kaziprstom i domalim se zatvore nosnice, maca mora da udahne na usta pa se u tom trenutku lek ubaci i drugom rukom par sekundi ustasca drze zatvorena da bi se lek progutao. Kod mojih macaka ovo nikad nije radilo, uvek bi ispljunule tabletu ili kremicu protiv parazita. Lakse mi je da 2 puta godisnje odem kod veta pa da on to obavi. Aja ima novi cvoric na istoj strani stomacica na kojoj su joj operisali tumor pre 6 meseci. Ceka nas nova operacija.

Zbog preloma kicmenog prsljena provela sam jako mnogo vremena u raznim sluzbama lokalne bolnice i Doma zdravlja, vise nego ikad tokom mojih 70 godina. Mi, koji u te ustanove ulazimo sa maskom na licu, smo bele vrane, zanemarljive u statistickom smislu. A svuda su velike guzve u cekaonicama, ljudi su stisnuti kao sardine u konzervi. Juce se vracam sa rehabilitacije i srecem komsinicu iz moje zgrade, prilazim joj da se pozdravimo a ona iz daleka vice "Ne prilazi mi, imam temperaturu, idem na testiranje".....ja sa maskom, ona bez. Pitanje je da li da nosim masku i u bazenu sa toplom vodom dok plivam i lecim moja bolesna ledja, malo ce blesavo da izgleda ali ako, ovo su blesava vremena, sto bih ja bila izuzetak.

Komsija, jedan onako bas, bas korpulentan covek, pokupio inkriminisani kshir sa lavandom kao da je casa vode u pitanju i odneo na svoju terasu. Mislim da sam mu sumnjiva, ne razume zasto hocu da je se resjim. S obzirom da ne mogu da se setim sta sam juce rucala, nije iskljuceno da cu opet da potegnem da je premestam.Tako je to u zivotu: moj pubertet nisam osetila ni ja ni moji roditelji, samo sam jednog leta rasla kao iz vode i zaokruglila se gde treba, sve ostalo je bilo isto, mama nije priznavala tu fazu odrastanja pa mi nista drugo i nije preostajalo osim da budem fino i poslusno "dete". I sad je sva ta poslusnost, racionalnost, dosla na naplatu, mislim da sam postala brljiva, svasta mi pada na pamet. I mislim da je moja cerka "krivac": dala mi je dozvolu da budem sve sto pozelim i za sta nikad nisam imala ni vremena ni hrabrosti: da pevam, da igram, da grlim drvece, da kazem "necu" kad god hocu....da nosim slamne shesire moje mame i panama shesire mog tate, da, konacno, budem dama u najboljim godinama, bas onako kako je mama uvek zelela. Da vise ne budem fizikalac opste prakse kako mi se u zivotu zalomilo. Kazem ja, starost nije ni malo naivno doba. Pogotovo kad ostanes sam pa ti je lepse u secanjima nego u zivotu.