Nek grmi jako

Nema još klipa u kome Rada, Kesić i Marko čitaju svako ponaosob mesto u Srbiji koje je stalo uz studentske proteste, ali zato danas ima nekih drugih mnogo lepih klipova: Neće da stane...

Kliničari će vam reći da patološki makijavelisti, narcisoidni tipovi koji ne mogu da kontrolišu vlastitu narcisoidnost i sadisti uvek za svoja nedela osnov pronalaze u autoviktimizaciji, odnosno da je to što se osećaju kao žrtve nekoga ili nečega uticao da urade ovu ili onu stvar. Podignemo li to na viši nivo, dolazimo do autoviktimizacije tipa - pukla mi guma jer žele da me ubiju. Ili, pišem knjigu kako sam pobedio obojenu revoluciju i izdigao se iznad, recimo, Sadama Huseina... U takvom fatalističkom pogledu na svet oko nas, potpuno je jasno odakle porast nasilja i narativne agresije u politici, na medijima, u komentarima ispod članaka na portalima, na internet forumima... Jer oni koji predvode ne samo naše društvo nego, kako vidimo i čemu svedočimo, i neka druga društva, kao i njihovi sledbenici, prilikom ovakvih dešavanja naroda shvataju da ne igraju samo da pobede, već da se igra pretvorila u borbu za opstanak u ligi. Naravno, činjenica je i da u nekim slučajevima politički protivnici, navijači rivalskih klubova i diskutanti na forumima i društvenim mrežama mogu da se izdignu iznad međusobnih razlika i vode uljudnu komunikaciju, koja sadrži kulturno ili barem umereno izražavanje i poštovanje sagovornika. Ali kako oni koji diktiraju tempo kanselujući ljude, kao što je to slučaj sa ovdašnjom vlašću koja je kanselovala toliko pojedinaca pre nego što je kanselovala ona dva brata studenta sa hrvatskim pasošem, ili onog voditelja sa Radio Beograda, svesno podižu lestvicu netrpeljivosti na raznim stranama, pokušavajući da tako spasu vlastitu kožu, tako se prirodno podiže i radna temperatura u razlikama u društvu. Što nas dovodi do drugog kraja duge, gde nema, kao u priči, sreće i blagodeti. Jer, na našu žalost, na tom našem drugom kraju duge nalazi se nešto što više nije ekstrem, već skoro pa lična iskaznica u tribalističkoj svesti podele na nas i njih. Kao kad u selo Šošona uđe Sijuks i kaže im - ovaj totem vam je malo nakrivo. Ono što bi se tom Sijuksu nekada desilo dešava se i danas, kada moderni Šošoni na porobljenim medijima, na društvenim mrežama i forumima uhvate pojedinca čije im se opservacije ne dopadaju... Što primer spikera Radio Beograda najslikovitije dokazuje jer je, bukvalno ne rekavši ništa protiv ili nečega ili za nešto, doživeo da ga rastrgnu u režimskim medijima. Dotle smo, naime, stigli kao društvo. Koje progoni i one koji nisu rekli apsolutno niti jednu jedinu reč protiv nekoga ili nečega. Studenti se zato danas bore i protiv toga da oni, kao i takvi pojedinci poput tog spikera, budu - kanselovani. I ne da im to dobro ide od ruke, već onoga koji bi da im se suprotstavi i da ih kanseluje na svojim medijima i govorima u kojima se obraća istomišljenicima, nagone da povlači sve nerazumnije poteze. Pa čak i da, ničim izazvan, dovede u pitanje ustavni položaj Vojvodine... Samo nekoliko dana posle jedne od najlepših scena u istoriji moderne Srbije, kada su beogradski i novosadski studenti na mostu poleteli jedni drugima u zagrljaj.

Upravo na to što je od prvog dana krenula na Džeka Smita, Alvina Braga i Letišu Džejms, iako nije tako govorila na saslušanju pre nego što je izglasana za funkciju. Pa čak i ako je u pravu ili ako ima dokaze za pokretanje nekakakvih postupaka, trebalo je da sačeka, jer na ovaj način sve izgleda bukvalno kao osveta... A to ne može da bude dobro i mora da se izazove kroz institucije sistema... Ali ispada da jadnog Braga nema ko da brani, jer su oni koji moraju da ga brane zaokupljeni odbranom miliona dolara upućenih u Irak za produkciju iračkog Sesame Street. edit Ima tu još nekih stvari, poput nekih individualnih otkaza koji su potpuno besmisleni, ali što da se ja cimam oko toga kad se ne cimaju oni koji bi morali da se cimaju... A i dobro sam raspoložen jer je River pobedio, pa da ne kvarim sam sebi raspoloženje.

Ma naravno, postoji barem pet stvari i situacija koje sad znam naizust, u kojima demsi mogu da leše Trampa šest dana u sedmici, a nedeljom čak i duplo, ali su toliko zbunjeni i razneti ovim tempom ukaza, stvarima koje isplivavaju na svetlost dana i aktivnostima nove administracije da su potpuno izgubili fokus i ne znaju gde biju. To je negde i poenta Stjuartove emisije. Što i jeste naverovatnije ideja stratega repsa, da bacaju udice svuda oko sebe, od Paname i Grenlanda, preko Gaze, pa sve do ženskog sporta, plus više od 200 akata na koje neko mora valjano da odgovori i da ih pravno i politićki ospori ako nisu ispravni i dobri. I protivnik, jednostavno, ne zna gde da se prvo okrene, pogotovo kada stranku drma kriza identiteta posle strahovitog poraza, a nema alate da se bori kroz institucije sistema jer su izgubili i predsednika, i Zastupnički dom, i Senat i Vrhovni sud... Pa tako imamo, recimo, zanimljiv primer kada umesto argumentovane kritike dobijemo priču o 19-godišnjem liku, koji je jedan od Maskovih haj tek klinaca revolveraša, jer je na internetu sam sebe nazvao Big Balls i jer je nešto budalesao na mrežama kada nije bio ni punoletan... I to je onda ozbiljan segment za CNN i MSNBC. Zamislite, molim vas, dolaze ozbiljni ljudi u studio, političari i panelisti, da govore o 19-godišnjaku koji se nazvao - Big Balls?! Koga boli briga za tog klinca i šta neko može da dobije ako ga kanseluje? Pa jel će to da poremeti Trampa? Neće. Ako bude trebalo, izabraće nekog drugog klinca iz Maskove ergele, među zaposlenima u Neurolinku ili Tesli, i nastaviće da češljaju papire za DOGE. Ali ovo što ste, Angelia, pomenuli za DOJ jeste jedna od stvari u kojima bi demokrate morale da razvale Pam Bondi jer je prvog dana povukla neke poteze za koje je rekla da ih neće povući, ali su Čak Šumer i ekipa toliko izluđeni borbom da se ne zaustavi slanje novca za benzinske pumpe u Avganistanu i ostalim budalaštinama da ne vide od drveta šumu. Ili je Pam Bondi neinteresantna tiktokerima, pa sve to prolazi ispod radara...

Brutalka. Houmran, tačdaun i zakucavanje - sve u jednom. Simbioza Bejb Ruta, Brejdija i Džordana... Počeo mi River u Argentini, ali gledam bez tona i slušam Kenedija uporedo.

Zato što trenutno imaju - ovo. To će da pobedi republikance, pa šta će im onda bilo kakve promene.

Samo čekam da iskoči na YT klip kako Kesić, Marko i Rada čitaju imena svih mesta u Srbiji koja su stala uz studentske proteste. Pa da ga okačimo i ovde... Nek stoji i neka se vidi.

Svima poznat lik, koga je moja malenkost ovde javno, pre više od mesec dana, izvolela videti kao predsedničkog kandidata Demokratske stranke 2028. godine, već je počeo da deli političke lekcije vrhu demokrata. U pravo vreme i u pravom momentu, dok je još moguće izbeći katastrofu na mideterms... Preferencije američkih političkih partija, u najnovijem izveštaju Galupa, pokazuju da Republikanska partija ima prednost već treću godinu zaredom. Tačnije, 46% Amerikanaca se izjasnilo kao republikanci ili nezavisni koji su naginjali Republikanskoj stranci, u poređenju sa 45% koji su se identifikovali kao demokrate ili nezavisni koji inkliniraju demokratama Neko bi rekao - pa šta, ali pre 2022. godine republikanci su samo jednom imali malu prednost - 1991. godine... Samo jednom u čitavoj istoriji Galupovog istraživanja javnog mnjenja... Kada se tome dodaju brojevi iz anketa koje postavljaju pitanje o podršci Trampovih poteza i najmanja podrška Demokratskoj stranci od tek nešto više od 30%, a još više brojevi registracije novih glasača u kojima repsi ubedljivo vode, pa na sve to ono što će se ubuduće saznati o bivšem režimu kroz istrage u institucijama sistema, republikanci bi lako mogli da iskrive demokrate na sledećim midterms izborima tako da ih ni najbliži - ne prepoznaju. Zato - Stjuarta za predsednika.

Ovi su potpuno izgubili razum... Pa da li je ovo realno? Jel se ovo stvarno dešava ili je nastao sistemski problem u matriksu?

Sad pun gas.

Postoje neke istorijske premise kada je reč o aktuelnoj situaciji u Gazi, koje ću postaviti u spojler da oni koji listaju temu na telefonu mogu da preskoče upis bez velikog skrolanja, ako ih ne zanima.

Okej, shvatam šta želite reći, ali specifikum ovdašnjih zbivanja razlikuje se umnogome od nekih drugih delova planete. Ovaj primer koji ću dati potpuno je plastičan i hipotetički, ali kada je kandidat za Nobelovu nagradu, recimo, žena u Saudijskoj Arabiji, njoj može da se desi da joj odseku glavu pre donošenja odluke, pa čak i nakon dodele, dok studentima u Srbiji niko neće seći glavu... Niti može. Naprotiv, upravo bi se desilo suprotno: ako bi dobili nobelovu nagradu, studenti bi samim tim činom isekli mnoge grane nepočinstava ne samo kod nas, nego refleksno i u čitavoj regiji. Pa čak ne samo u eks Yu, nego i u Albaniji, Bugarskoj... Jednostavno, kad se neko bori za pravdu na način na koji se bore studenti u Srbiji, to postane zarazno... I svi požele da budu kao naši studenti.

Ja kad kucam ovde, pa napravim gomilu tipfelera i moram nekoliko puta da editujem zbog slovnih grešaka, a studenti već oko 100 dana bez greške i mrlje vode proteste. To je, iz ugla političke prakse u savremenim okolnostima, kao i činjenice o masovnosti protesta u kojoj, logično, ima raznih želja i nadanja, potpuno neverovatno. Iz tog razloga je logičan način na koji su u svetu prepoznati ti protesti, bez obzira da li je reč o nekom mediju, Madoni ili Nobelovom odboru. I kako god da se stvar okonča, moje skromno poznavanje prilika u svetu navodi me na pomisao da će naši studentni biti najozbiljniji kandidati za Nobelovu nagradu. A dobiju li je, to je već nešto što bi moglo da preokrene iz korena situaciju u nnašem društvu, kao i da u vidu refleksije na region, koja bi bila izvesna, postavi stvari dugačije nego što su danas postavljene.

Nije reč o tome da li se novim vlastima sviđaju načini na koji je trošen novac građana, već da li se sviđaju - poreskim obveznicima. Odnosno onima kojima je gurnuta ruka u džep da bi se isplatili novac za napredovanje jednakosti različitosti i inkluzije u radna mesta i poslovne zajednice u Srbiji, za produkciju DEI mjuzikla u Irskoj, za električna vozila u Vijetnamu, za transrodnu operu u Kolumbiji, za transrodni strip u Peruu, za promene pola u Gvatemali, za finansiranje turizma u Egiptu, za istraživanje u laboratoriji u Vuhanu, za stotine hiljada obroka borcima povezanim sa Al Kaidom u Siriji, za kondome u Gazi, za finansiranje kanala za navodnjavanje, poljoprivredne opreme, pa čak i đubriva koje se koristi za podršku uzgoju maka bez presedana i proizvodnji heroina u Avganistanu, a u korist talibana... Ta lista je maltene beskrajna, a ako kraj i postoji, on se uopšte ne nazire. A počeće da se javljaju i dokazani kikbekovi, samo polako... Za dve godine imamo midterms, a onda ćemo da vidmo šta glasač misli o načinu na koji su mu izvlačili rođeni novac iz džepova i da li pozdravlja to što je bio primoran da finasnira benzinske pumpe u Avganistanu i kondome u Gazi, i to u trenucima kada Amerikanci pogođeni prirodnim nepogodama i požarima nisu imali krov nad glavom. Pogledamo li danas ankete u SAD, sve će nam biti kristalno jasno. A što više bude otrkiveno, ti brojevi javnog mnjenja za demokrate biće sve gori i gori.

Mask zvanično služi pod predsednikom Trampom kao specijalni službenik vlade. Prema saveznim zakonima koji se lako mogu pronaći na sajtu Ministarstva pravde, specijalni državni službenik je "svako ko radi, ili se očekuje da će raditi za vladu 130 dana ili manje u periodu od 365 dana". Kao specijalni službenik vlade, Mask nije plaćen za svoj posao i odgovara direktno američkoj administraciji i Beloj kući, a nadležan je za ono za šta su ga angažovali predsednik i nova administracija. I kad se sve to uzme u obzir, nekako je najčudnije upravo to što Maskovi protivnici nemaju ništa da kažu o neverovatnim milijardama proneverenog novca poreskih obveznika, što je utvrđeno nakon samo nekoliko dana rada Maskovog tima, već samo ponavljaju mantru o nadležnosti, iako je ta nadležnost objašnjena na sajtu Ministarstva pravde još mnogo i pre pojave Maska. Što je i logično, jer kako da opravdaju, recimo, milione uložene u izgradnju benzinskih pumpi u Avganistanu na kojima niko ne toči gorivo ili milione za kondome u Gazi... Jednostavnije je reći - Mask je Hitler... Ali to, sad već znamo svi, više ne prolazi... Tako se samo gube izbori.

Jedna zemlja, a dvojica diktatora, svakako je čudan obrazac i narativ kojim se služe protivnici Maska, budući da diktatura ili autokratija, kako i sama reč kaže, predstavlja samovlašće, a ne - dvovlašće. Pa ako je Tramp diktator, otkud sad i Mask isto diktator?! I ko je tu na kraju samodržac, jer teško da postoji - dvodržac... Ali osim tih najosnovnijih delova logike postoji još neke neverovatne nelogičnosti, poput one koju je ispalila Aleksandra Kortes Okasio rekavši da je Mask - glupan. Prema njenim rečima, Mask je glup ne zato što joj je prodao automobil koji ona sada vozi, nego zato što je u svoj tim, koji se bavi korumpiranim delovima administracije i štetnim odlivom sredstava iz savezne kase, inkorporirao mlade i studente... A ti klinci, kako AOC kaže, nemaju pojma o onome čime se bave jer nisu odradili svoje domaće zadatke... Međutim, ispostavilo se da je u Maskovom timu i Luk Faritor, čuveni klinac koji je dešifrovao napis iz Herkulaneuma, uništenog tokom erupcije Vezuva 79. godine, pre skoro 2.000 godina, koji nijedan istoričar, arheolog niti bilo ko - nije uspeo. Postavljajući takvog genija u tim, Mask je zapravo pokazao da tačno zna šta hoće i da će uz pomoć tih klinaca genijalaca pronaći sve što traži kao dokaz trulog vašingtonskog establišmenta, te razotkriti svu naduvanost raznih računa i izdataka i svu korupciju. Naravno, to će učiniti brže nego što je bilo ko očekivao jer neće posezati za raznim komisijama i procedurama koje bi koštale milione dolara, kao što se dešavalo ranije, a da se, kao po pravilu, na kraju ne otkrije - ništa. I kad su toliku pljačku okrili za samo par dana rada, možemo da zamislimo šta nas sve zanimljivo čeka i čime će nas sve častiti taj Maskov tim napravljen od klinaca i studenata... A da protiv studenata ne može baš svako, vidimo danas i u Srbiji. Zapravo, ići tako frontalno protiv studenata ćorava je rabota, naročito protiv onih koji posle dva milenijuma dešifruju nešto što pre njih niko nije mogao. I to bi trebalo da zna i AOC, koja bi pri tome morala da vrednuje svaki posao, pa i posao studenata, jer je svaki pošten posao dobar i jer je i sama nekada bila radnica za šankom. Sarađujući sa studentima kalibra Faritora, Mask u stvari dokazuje ne samo da nije glup i da nije tašt jer je svestan da neki klinci znaju neke stvari bolje od njega, već da svakodnevno crta, poput Arhimeda, svoje krugove. I u njih pakuje vlastite protivnike. Koji se vrte oko sebe unutar tih krugova, ne shvatajući, kao AOC, šta ih je snašlo.

Primetio sam, kao roditelj dva deteta, da se neretko nađem u situaciji u kojoj, kada se svađaju oko nečeg, na kraju ja ispadnem kriv. Recimo, kada se zakače oko jednog dela Milka čokolade i zaoštre retoriku, ja jednostavno uzmem taj sporni deo i dam ga - njihovoj mami. Tada po automatici prestanu njihova međusobna trvenja i pažnja se usmerava na mene, jer sam kao otac prekinuo svađu tako što nijedno dete nije dobilo čokoladu... Naravno, deca na Bliskom istoku će se najpre okrenuti ka SAD ako im otme čokoladu oko koje se raspravljaju već više od 50 godina, usmeravajući negativne reakcije na tu stranu. Ali to će prestati onog trenutka kada, kao i moja deca, shvate ko kupuje tu čokoladu. Pa ako ne žele da im se slučaj Gaze reši, već da ostane status kvo zbog kojeg su izgubljene stotine hiljada života u poslednjih pola veka jer jedino SAD može da uništi Hamas i plati obnovu Gaze, nek sami reše to sa Iranom i Hamasom i neka sami, bez SAD, svojim novcem finansiraju izgradnju dela planete koji trenutno liči na površinu Meseca. Pa ne, najbolje da će SAD da strovale nove trilione dolara u tu rupu bez dna tako što će se iznova saplitati o osti kamen o koji se sapliću mnoge generacije... I čekati na neki novi hamasovski oktobar i nove hiljade i hiljade poubijanih na obe strane... Jer, znamo svi kako se kaže za onoga koji se uvek sapliće o isti kamen.

Možemo da se zezamo na tu temu letnji dan do podne (i treba, zezanje je zdrava stvar), ali čim sam video prva ta mala mesta, kojih sada ima sve više, da ustaju i dižu glas, odmah sam se latio Domanovića... Ima, recimo, ona Domanovićeva priča o studentu koji dolazi u svoje malo mesto na letnje ferije, pa postaje predmet pažnje sreskog kapetana koji mu šalje pisara, inače lokalnog žbira. I žbir dolazi u dvorište, gde zatiče studenta kako nešto čita. Pita ga, šta to čita, a student mu odgovara - Ljermontova... I još uzme da mu pročita jednu poemu, jer državni denuncijant pokaže navodnu naklonost prema čitanju i književnosti. Sluša žbir poemu, pa veli - to je to, sad mi je sve jasno. I izađe iz avlije... Ne prođe dugo, a studenta stražarno privedoše sreskom kapetanu. Razlog - čitanje antidržavne literature... Pa majku mu, da li je moguće da u tom domenu nismo odmakli ni makac od domanovićevske Srbije?!

Pored studentskih protesta kojima se malo po malo pridružuju razni esnafi, a trend je takav da će im se pridruživati sve više cehova i društvenih grupa, činjenica je da u kolonama prepoznajemo i mala mesta po Srbiji za koja se, što u šali što u zbilji, dosad smatralo da izlaze samo na Zadušnice. Tako se u moru velikih pobeda i oslobađanja energije očitava i još jedna velika pobeda u borbi protiv režima. Jer, u tim malim mestima vladaju posebna društvena pravila, svako zna svakoga i veoma lako se zastraši pojedinac koji bi da misli svojom glavom, a ne kako mu okolina odredi. Jednostavno, dođe komšija kod komšije, pa mu veli: nemoj, burazeru, da talasaš, šta će to tebi, nije to tvoja borba... Sedi tu, u svojoj kući, s mirom, ne stavljaj i sebi i tvojima metu na čelo... Ljudi su u malim sredinama obično u strahu da će im lokalno društvo načiniti nažao ovo ili ono ako budu prepoznati kao protivnici vlasti, jer je upravo bogati i bahati vrh lokala generator odnosa prema neistomišljenicima. Iz tog razloga im je potrebna posebna vrsta kuraži i dostojanstva kako bi izrazili svoje mišljenje o raznim društvenim temama, što pojedinačno što u nekoj grupaciji. Scenario u kome i najmanje lokalne zajednice izražavaju podršku protestima prave od režima i njegovih lokalnih bosova i dobošara likove iz Domanovićevih pripovedanja... Jer kad straha više nema, te kabadahije ispadaju tragikomično poražene i obesmišljene u svoj svojoj gluposti i osionosti. Baš onakvi kakvi zaista i jesu.

Ova diskusija o budžetu Aleksandrovca je neverovatna. Pa to nema ni kod Pazolinija... Dobro je ako nakon ovih ostane kamen na kamenu.

Ako se realizuje štrajk advokata, sudovi staju, a to znači da još jedna grana vlasti ide pa-pa, što je nemerljivo važnije od toga šta je neko nekome zamerio na Filozofskom. Jer, ostavkom premijera već imamo izvršnu granu vlasti koja nominalno ne postoji, batrga se i uvija kao zgažena glista, a poslednji događaji u parlamentu i suludi potezi A. Brnabić ugasili su i mogućnost da zakonodavna grana vlasti funkcioniše... I sad - kako voditi državu u situaciji u kojoj su paralizovane sve grane vlasti? Neko bi rekao, pa to ovome svevladajućem ništa ne smeta, ali nije baš tako... Strani partneri i ulagači zaziru od situacije u kojoj im kapital leži u politički beztežinskom prostoru, pa onda krenu da traže druge političke grupe koje mogu da garantuju sprovođenje međudržavnih ugovora. I mogao bih da se kladim u bazen koka kole da se ta potraga već odvija. A ništa od toga ne bi bilo da nema studentskih protesta.

Naravno da je nebitno. Na toliku masu, pola njih i ne čuje govornika, a ne bih možda ni ja slušao da moja supruga nije od onih kojima je bitno da sve bude po planu i programu, pa dok ja blenem okolo, ona me podseća da slušam pažljivo obraćanja.

Kada je reč o sociološkom, pa ako već hoćemo i kulturološkom kretanju ovakvih razmera, neke frikcije su potpuno logične, poput ovakvih nesuglasica oko nekih govornika, ali to će sve koliko večeras odneti dunavska voda ispod tri novosadska mosta. Posmatrajući to iz ličnog ugla, shvatio sam da nekada ni sam nisam načisto koga bih voleo da vidim ili čujem, a koga ne bih. Recimo, Jovo Bakić me nekada dovodi u stanje očaja jer, po mom skromnom mišljenju, preemotivno reaguje i prenagljuje u trenucima kada nam je potrebna veća mudrost, a nekada mi deluje kao jedini normalan čak i kad se ponaša kao neki lik iz opusa Dostojevskog. Primera radi, njegova poslednja poruka - Predaj se, za moju malenkost je nešto što je sasvim prihvatljivo u svojoj jednostavnosti, pre svega jer se izdiže iznad jalovog palamuđenja, iako shvatam i one koji bi mu zbog te rečenice zamerili. Takođe, njegov uvod u prvom podkastu Četiri lica Srbije je ništa drugo do kristalno jasna i precizna dijagnoza aktuelnog stanja u zemlji, u kojoj bez ostrašćenosti (kojoj je sklon) detektuje ono šta se sada zbiva i gde to može da vodi. I sad, da li bih voleo da ga gledam kao govornika... Zaista ne znam. Pa kad ni sam ne znam šta bih voleo a šta ne bih, kako da očekujem da stotine hiljada ljudi imaju kolektivnu spoznaju šta im prija duši, šta im manje prija, a šta im uopšte ne prija. I kad tako postavim stvari, jasno mi je da to, na kraju krajeva, i nema mnogo veze sa sudbinom studentskog protesta. Jer, sve to je toliko minorno u odnosu na čudesnu energiju kojoj svedočimo ili otvorenih usta, ili plačnih očiju... To tvrdim, naročito jer sam pre nekoko sati čuo jednu hrvatsku novinarku dok priča kako je sa kolegom snimateljem sela u kafanu, kako bi pregledali materijal iz Novog Sada pre nego što ga pošalju u Zagreb. I već posle prvih kadrova nisu mogli da nastave koliko su plakali za tim kafanskim stolom... Jel stvarno neko misli da postoji nešto što je važnije od te eksplozije emocija koju su studenti aktivirali u nama?! Da li neko zaista misli da smo pre pojave studenata znali da nosimo toliko tuge u sebi?

Reakcija duvanja u vuvuzele tokom obraćanja reporterke Javnog servisa je logična, ne može se za dva dana povratiti poverenje u RTS koje se gubilo godinama unazad. Prvo neka RTS stvarno skoči, a mi ćemo onda reći - hop.

Priča se da je agencija Đoke Vlaha pre nekoliko dana okončala za jednu ambasadu anketu o podršci vlastima u Srbiji, i da su rezultati takvi da objašnjavaju svu ovu bezglavost koju emituju nosioci režima, trčeći ko muve bez glave u divergentnim pravcima. Navodno, skoro sedam od deset ispitanih protivi se vlastima, to jest 69 naspram 31 odsto je protiv aktuelne vlasti, što je ozbiljan pad u odnosu na neke ranije preseke stanja iste agencije, u kojima su naprednjaci imali oko 40 odsto podrške. Trend je takav da podrška vidljivo opada. Teraj dalje...