Nek grmi jako

Već je pominjan slučaj sa 19-godišnjakom koji je zaposlen u Neurolink i radi za DOGE, a niknejm mu je na mrežama bio - Big Balls, te opsednutosti tim slučajem medija koji plediraju da budu ozbiljni i relevantni, a u stvari posle poraza na izobrima ne znaju koja čarapa ide na koju nogu. To kad se ozbiljni ljudi bave sa Big Balls izgleda upravo ovako, žalosno ali istinito: Ali tu nije kraj... Videvši kakav je to odjek uzazvalo na mrežama, što mu nije teško kad koristi algoritme, Mask je odlučio da promeni svoj profil i da ga nazove - Harry Bolz, kako bi inspirisao medije da besomučno ponavljaju i taj nadimak. I, dok je udica - biće i somova: Dame i gospodo - korporativni mediji.

Postoji li efikasnija demonstracija tragičnosti sistema od ove (gledati na sopstvenu odgovornost): I onda se neko pita kako su korporativni mediji sa svim svojim milijardma izgubili bitku protiv likova koji strimuju iz svoje kuhinje ili garaže, koristeći kameru i mikrofon kupljene na Temuu.

Pa ne baš, ako pogledate odnos na mrežama prominentih članova i lidera Demokratske stranke, koji u svojim klipovima prizivaju nekakav ustavni brodolom i kataklizmu, i podkaste i tviter/tiktok stranice običnih ljudi bez obzira na njihovu partijsku pripadnost ili simpatije. Nije teško uporediti brojeve, jer to zahteva manje od 15-ak minuta, a kao rezultat se javlja slika u kojoj jedan naspram drugog stoje lav i rahitični hrčak... Društvene mreže nam u tom kontekstu zaista demistifikuju pojedine fenomene.

I danas ima mnogo nekih finih ljudi, zabeleženih u objektivu srpske istorije:

Gledam sad zvaničnu Tviter stranicu Demokratske stranke i vidim nešto možda i najneverovatnije od mnogih situacija u poslednjem periodu, naročito kada je reč o društvenim mrežama. Ovaj tvit, naime, ima više od 7 miliona pregleda i vidljivost mu uopšte nije upitna, a na tih 7 miliona ima 4,6k odgovora, oko hiljadu repostova i - mizernih i blamantnih 2,7k lajkova. To je užasan ratio, što će vam reći i maloletna tiktokerka, odnosno prosto neverovatan odnos između pregleda i reakcija. Zato Mask i ima prednost, jer njegovi algoritmi jasno to prepotnaju kao anomaliju u sistemu, i sve dok je tako on shvata kako razmišlja glasač i koja je prava strana istorije. I zato je za njega od najveće važnosti da Tviter, kao prema poslednjim analizama, ostane 50-50, jer samo u tim uslovima i takvom dualitetu on može zaista da spozna kakvo je ponašanje članova njegove mreže, šta vole, šta ne vole, šta žele a šta ne žele... Trendovi, impresije, lajkovi, šerovi, repostovi... Sve to, smešteno u jedinstveni kod, govori više od bilo čega kada je reč o jasnim znakovima šta se dešava, kao i o predikciji šta bi moglo da se dogodi.

Pa može se reći da on ima jaja, budući da je od dva istaknuta lika Demokratske stranke napravio članove svog kabineta i da je od Hamasa napravio grupu ljudi sklonih pregovorima. I to ne bilo kakva dva demokratska lika, već je reč o potpredsednici DNC i demokratskoj kandidatkinji za predsedničke izbore, ono kad je ošišala Kamalu na debati bez makaza posle čega je Mamala odustala i pre gllasanja u Ajovi, te prvog Kenedija, izdanka jedne od najčuvenijih porodica Demokratske stranke, koji je od danas zvanično funkcioner republikanaca i deo republikanske administracije. Kad se tome doda da je i Lukašenko juče pustio američkog taoca, bez da mu je išta dato zauzvrat, izgleda da narandžasti čovek voli W u svojim kolonama... A i šta bi Tramp mogao da pruži Lukašenku zauzvrat?! Da Dinamo Minsk igra Ligu šampiona sledeće godine? Da Maskovi astronauti nose specoijalne čarape od vune beloruske ovce? Ili možda da Domino pica uvede beloruski kvas u svoj meni...

Ima jedan detalj koji bi mogao jasno da pokaže koliko me zanima šta je Marinika nekada rekla: vozim ćerku pre dve-tri godine na plivanje, kad na semaforu do nas - Marinika u kolima. Ja kažem ćerki, koja je klinka, hajde da mašemo Marinici... I stvarno, iako je klinke u tim godinama blam od mnogih stvari, krene moja ćerka da joj maše iz kola zajedno sa mnom, i to sve u šesnaest. Marinika vidi to... I nije nam odmahnula... Možda smo joj se učinili kao mentoli.

Jel sad Gospodin Šolak za ove sa Pinka, kao što je onomad posle lokalnih izbora u Beogradu bio Gospodin Đilas?

Američki učitelj i bivši diplomata Mark Fogel, koji je u Rusiji služio 14-godišnju kaznu zatvora zbog optužbi za posedovanje marihuane, sleteo je u SAD nakon što je pušten iz zatvora zahvaljujući intervenciji američke administracije. Njega je ruska policija uhapsila 2021. po dolasku u Moskvu zbog posedovanja medicinske marihuane, za koju je rekao da mu je prepisana posle operacije leđa. Osuđen je godinu dana kasnije. Bivša američka administracija Fogela nije klasifikovala kao nezakonito pritvorenog sve do kraja 2024, uprkos tome što su mu Rusi izrekli kaznu još 2022. godine, što je dovelo do toga da bude izostavljen iz razmene zatvorenika 2022. i 2024. godine, te ostane u ruskom kazamatu. Fogel je već sleteo u bazu Endruz, nedaleko od Vašingtona, a zatim se uputio ka Beloj kući.

To šta će Pink i Hepi reći i prikazati ima sve manje i manje smisla i upotrebne vrednosti. Vidimo šta se sve dešava u svetu sa takvim medijima i njihovom gledanošću, gde 16-godišnji strimer Fortnajta dobaci dalje kada je reč o ciljanoj strukturi gledalaca nego neki profilisani propagandisti zaogrnuti pod plaštom novinarstva. Taj trend nepoverenja u medije sa nacionalnom frekvencijom, umesto čega se više okrećemo društvenim mrežama, ubrzano dolazi i u Srbiju, jer nam zbog protoka informacija više ne treba nekoliko godina da dohvatimo neke svetske standarde.

I danas je u Srbiji veoma lepo u nekim mestima. Recimo, u Ralji, gde su dočekani studenti koji iz Beograda peške idu u Kragujevac: A tu je i Sopot: Aleksinac je, s druge strane, dočekao niške studentne koji peške idu u Kragujevac: Kad god gledam ovakve snimke, ne mogu da sedim već ustanem... Kao kad pokojni Pleša recituje Otadžbinu od Đure Jakšića.

Obećano - ispunjeno. Idemo... Besmisleno je i pomisliti da posle ovoga postoji mogućnost povratka na period pre studentskog protesta. To zna i nenadležna institucija, koja jeste izgubila razum, ali nije luda baš za toliko da ne shvata šta sve ovo znači.

Obe strane će kreirati vlastiti narativ i o USAID, i o DOGE, i o bezbednosti, i o jajima, i o klimatskim promenama, i o ilegalnim imigrantima, i o finansijama, i tarifama, i o zdravstvu, i o ratovima i o svemu bitnom, ali kako je moguće da iz svog tog galimatijasa izlazimo sa - 31 odsto podrške Demokratskoj stranci?!?!? Kako je uopšte moguće da Demokratska stranka danas ima najmanju podršku u istoriji takvih merenja, u istoj onoj Americi koja je bila za Klintonove i Obamu, i to u svetlu činjenice po kojoj ta ista Demokratska stranka ima očiglednu pomoć u ogromnoj većini navijačko-propagandnih korporativnih medija?! To je pravo pitanje uprkos zamagljenosti vida raznim aktuelnim dešavanjima. Jer, logično je da postoje onakvi i ovakvi političari - populisti, karijeristi, suverenisti, globalisti, korporativci i još po neki - ali se sve na kraju svodi na uspešnost ili neuspešnost njihovog vladanja kroz prizmu javnog mnjenja i podrške koju dobiju na kraju balade. Zato što, naročito u vremenima kada nema cenzure na društvenim mrežama, oni koje su izabrali ljudi odgovaraju upravo onim ljudima koji su ih izabrali, kako bi i trebalo da bude, tako što ili izvršavaju ono za šta su izglasani, ili - ne izvršavaju. Pretpostavljam da je upravo iz tog razloga Tramp onaj političar kome je stalo samo do W i L, dakle pobeda i poraza u kolonama svojih postignuća, baziranih na predizbornim obećanjima. Uključimo li u sve to razum i logiku, shvatićemo da to što on sada ima procentualno najveću podršku još od početka svog prvog mandata ne znači da ima većinsku podršku među glasačima. Zapravo je nema, jer jdanas u preseku svih dostupnih anketa, dakle u njihovom proseku, Tramp ima negde između 48 i 50 odsto, što svakako nije većina. To, međutim, pokazuje i da podrška njemu kao predsedniku nema baš neke velike veze sa padom podrške demokratama, jer je ta podrška Trampu zapravo mnogo manja nego što bi trebalo da bude kao kontrapukt podrške demokratama. Dakle, ako on kao pojedinac ima 48 odsto podrške, logično bi bilo da podrška demokrata prevazilazi sramnih 31 odsto... A ne prevazilazi. Što zapravo znači da mnogi koji su do sada verovali demokratama unutar samih njihovih redova i registrovanih glasača, a naročito neopredeljeni, više ne veruju u to u šta su verovali. Naravno, nekome ko je hermetički zatvoren u svom ekočemberu jeste veoma teško da obradi neke činjenice koje datom okruženju ne idu u prilog, poput činjenice da je poverenje u Demokratsku stranku rapidno opadalo čak i pre nego što je Tramp uopšte objavio drugu kandidaturu za poziciju predsednika. Takvi direktni znakovi koji upućuju na to šta će se dogoditi uvek su, u stvari, bili vidljivi za one koji mogu da ih vide i bilo ih je sasvim dovoljno za logične zaključke... I sada, u vreme dezinformacija i lažljivih korporativnih medija kada je teško verovati bilo čemu, suočavamo se sa jasnom činjenicom po kojoj Demokratska stranka ima - 31 odsto podrške. Što znači da me moje oči, gledajući u određene podatke proteklih godina, uopšte nisu prevarile. Nije, međutim, bilo dovoljno voljnih očiju da vide te očigledne znakove šta će se desiti sa demokratama u SAD, kao i sa još nekim vladajućim strukturama u svetu. I zato je Demokratska stranka unutar kovitlaca identitetske krize, a ne zato što se Trampu veruje više ili manje na osnovu nekih njegovih skorašnjih odluka. Jer, Tramp je tu posledica, a ne uzrok.

Jedno je kada se nekome nešto sviđa, a nešto sasvim drugo kada se nekome nešto - ne sviđa. Recimo, vama može mnogo da se sviđa nešto što neko ovde piše, a da to nema veze sa činjenicom da vam se, recimo, stavovi moje malenkosti uopšte ne sviđaju... Kao što vam je neki film dobar, a neki vam uopšte ne valja... Ili kao što vam je neki automobil lep, a neki vam se ne dopada... Tako je jedna stvar to što su neki potezi Trampa većinski ocenjeni kao dobri, a sasvim druga to što je podrška Demokratskoj stranci pala na 31 odsto, što je najniže otkad se meri podrška na taj način. I što bi, ako se nešto ne promeni do midtermsa, dovelo do toga da republikanci tako iskrive demokrate na glasanju da ih ni najrođeniji ne mogu prepoznati. Neko smatra da je pad podrške u korelaciji sa voljom demokrata da brane vlastite nepopularne poteze, što se verovatno može uzeti kao neka od tačaka za polemiku: Moje skromno mišljenje je da jedno ipak ne povlači drugo, ili barem ne u tolikoj meri da će neki Trampov potez toliko ojaditi reputaciju demokrata... Ne treba zanemariti činjenicu da su ispitanici isti oni Amerikanci koji su davali većinsku podršku demokratama do pre nekoliko godina, te da je pad poverenja u Demokratsku stranku, zapravo, mnogo dugoročniji proces od podrške nekim Trampovim delima. Taj pad se odvija već godinama unazad, malo po malo, a rekordno nizak nivo poverenja je više eksplanatorna tačka nego produkt Trampovih direktnih postupaka.

Gledam sad draft klasu, najveći pobednici su, pored Iglsa, sinoć bili taklovi i gardovi koji izlaze na draft, kao i oni koji će biti FA u nadolazećim sezonama. Jer ako najboleg kvoterbeka l najboljeg trenera lige ojade četvorica defanzivnih linijaša, bez ijednog jedinog blica, tako da im upropaste napad do neprepoznatljivosti, onda odgovor mora da bude u opakoj OL. Bez toga, kada se sretnu sa čudovištima koje ima Fila u defanzivnom frontu, džaba kreče čak i Mahoms i Endi Rid.

Gledam Reksa Rajana, kaže: Čifsi došli na SB sa mentalitetom - mi imamo Mahomsa, a Iglsi sa majndsetom - baš nas briga, zdrobićemo ga. Zaista, KC ima boljeg trenera i kvoterbeka, ali sinoć - ne. Kad smo bili klinci i trenirali fudbal, kad otkineš nekog govorilo se: nisu prešli pola terena... Sinoć su Čifsi prešli pola terena prvi put polovinom treće četvrtine. Nikad nisam video da u SB neko ima više sekova nego protivnik prvih dauna nakon dve četvrtine. Mahoms u prvom poluvremenu Qbr od čitavih 1, na skali od 0 do 100.

E tako.

Nećemo kopati, pumpaćemo... Pumpaj.

Nema još klipa u kome Rada, Kesić i Marko čitaju svako ponaosob mesto u Srbiji koje je stalo uz studentske proteste, ali zato danas ima nekih drugih mnogo lepih klipova: Neće da stane...

Kliničari će vam reći da patološki makijavelisti, narcisoidni tipovi koji ne mogu da kontrolišu vlastitu narcisoidnost i sadisti uvek za svoja nedela osnov pronalaze u autoviktimizaciji, odnosno da je to što se osećaju kao žrtve nekoga ili nečega uticao da urade ovu ili onu stvar. Podignemo li to na viši nivo, dolazimo do autoviktimizacije tipa - pukla mi guma jer žele da me ubiju. Ili, pišem knjigu kako sam pobedio obojenu revoluciju i izdigao se iznad, recimo, Sadama Huseina... U takvom fatalističkom pogledu na svet oko nas, potpuno je jasno odakle porast nasilja i narativne agresije u politici, na medijima, u komentarima ispod članaka na portalima, na internet forumima... Jer oni koji predvode ne samo naše društvo nego, kako vidimo i čemu svedočimo, i neka druga društva, kao i njihovi sledbenici, prilikom ovakvih dešavanja naroda shvataju da ne igraju samo da pobede, već da se igra pretvorila u borbu za opstanak u ligi. Naravno, činjenica je i da u nekim slučajevima politički protivnici, navijači rivalskih klubova i diskutanti na forumima i društvenim mrežama mogu da se izdignu iznad međusobnih razlika i vode uljudnu komunikaciju, koja sadrži kulturno ili barem umereno izražavanje i poštovanje sagovornika. Ali kako oni koji diktiraju tempo kanselujući ljude, kao što je to slučaj sa ovdašnjom vlašću koja je kanselovala toliko pojedinaca pre nego što je kanselovala ona dva brata studenta sa hrvatskim pasošem, ili onog voditelja sa Radio Beograda, svesno podižu lestvicu netrpeljivosti na raznim stranama, pokušavajući da tako spasu vlastitu kožu, tako se prirodno podiže i radna temperatura u razlikama u društvu. Što nas dovodi do drugog kraja duge, gde nema, kao u priči, sreće i blagodeti. Jer, na našu žalost, na tom našem drugom kraju duge nalazi se nešto što više nije ekstrem, već skoro pa lična iskaznica u tribalističkoj svesti podele na nas i njih. Kao kad u selo Šošona uđe Sijuks i kaže im - ovaj totem vam je malo nakrivo. Ono što bi se tom Sijuksu nekada desilo dešava se i danas, kada moderni Šošoni na porobljenim medijima, na društvenim mrežama i forumima uhvate pojedinca čije im se opservacije ne dopadaju... Što primer spikera Radio Beograda najslikovitije dokazuje jer je, bukvalno ne rekavši ništa protiv ili nečega ili za nešto, doživeo da ga rastrgnu u režimskim medijima. Dotle smo, naime, stigli kao društvo. Koje progoni i one koji nisu rekli apsolutno niti jednu jedinu reč protiv nekoga ili nečega. Studenti se zato danas bore i protiv toga da oni, kao i takvi pojedinci poput tog spikera, budu - kanselovani. I ne da im to dobro ide od ruke, već onoga koji bi da im se suprotstavi i da ih kanseluje na svojim medijima i govorima u kojima se obraća istomišljenicima, nagone da povlači sve nerazumnije poteze. Pa čak i da, ničim izazvan, dovede u pitanje ustavni položaj Vojvodine... Samo nekoliko dana posle jedne od najlepših scena u istoriji moderne Srbije, kada su beogradski i novosadski studenti na mostu poleteli jedni drugima u zagrljaj.

Upravo na to što je od prvog dana krenula na Džeka Smita, Alvina Braga i Letišu Džejms, iako nije tako govorila na saslušanju pre nego što je izglasana za funkciju. Pa čak i ako je u pravu ili ako ima dokaze za pokretanje nekakakvih postupaka, trebalo je da sačeka, jer na ovaj način sve izgleda bukvalno kao osveta... A to ne može da bude dobro i mora da se izazove kroz institucije sistema... Ali ispada da jadnog Braga nema ko da brani, jer su oni koji moraju da ga brane zaokupljeni odbranom miliona dolara upućenih u Irak za produkciju iračkog Sesame Street. edit Ima tu još nekih stvari, poput nekih individualnih otkaza koji su potpuno besmisleni, ali što da se ja cimam oko toga kad se ne cimaju oni koji bi morali da se cimaju... A i dobro sam raspoložen jer je River pobedio, pa da ne kvarim sam sebi raspoloženje.

Ma naravno, postoji barem pet stvari i situacija koje sad znam naizust, u kojima demsi mogu da leše Trampa šest dana u sedmici, a nedeljom čak i duplo, ali su toliko zbunjeni i razneti ovim tempom ukaza, stvarima koje isplivavaju na svetlost dana i aktivnostima nove administracije da su potpuno izgubili fokus i ne znaju gde biju. To je negde i poenta Stjuartove emisije. Što i jeste naverovatnije ideja stratega repsa, da bacaju udice svuda oko sebe, od Paname i Grenlanda, preko Gaze, pa sve do ženskog sporta, plus više od 200 akata na koje neko mora valjano da odgovori i da ih pravno i politićki ospori ako nisu ispravni i dobri. I protivnik, jednostavno, ne zna gde da se prvo okrene, pogotovo kada stranku drma kriza identiteta posle strahovitog poraza, a nema alate da se bori kroz institucije sistema jer su izgubili i predsednika, i Zastupnički dom, i Senat i Vrhovni sud... Pa tako imamo, recimo, zanimljiv primer kada umesto argumentovane kritike dobijemo priču o 19-godišnjem liku, koji je jedan od Maskovih haj tek klinaca revolveraša, jer je na internetu sam sebe nazvao Big Balls i jer je nešto budalesao na mrežama kada nije bio ni punoletan... I to je onda ozbiljan segment za CNN i MSNBC. Zamislite, molim vas, dolaze ozbiljni ljudi u studio, političari i panelisti, da govore o 19-godišnjaku koji se nazvao - Big Balls?! Koga boli briga za tog klinca i šta neko može da dobije ako ga kanseluje? Pa jel će to da poremeti Trampa? Neće. Ako bude trebalo, izabraće nekog drugog klinca iz Maskove ergele, među zaposlenima u Neurolinku ili Tesli, i nastaviće da češljaju papire za DOGE. Ali ovo što ste, Angelia, pomenuli za DOJ jeste jedna od stvari u kojima bi demokrate morale da razvale Pam Bondi jer je prvog dana povukla neke poteze za koje je rekla da ih neće povući, ali su Čak Šumer i ekipa toliko izluđeni borbom da se ne zaustavi slanje novca za benzinske pumpe u Avganistanu i ostalim budalaštinama da ne vide od drveta šumu. Ili je Pam Bondi neinteresantna tiktokerima, pa sve to prolazi ispod radara...

Brutalka. Houmran, tačdaun i zakucavanje - sve u jednom. Simbioza Bejb Ruta, Brejdija i Džordana... Počeo mi River u Argentini, ali gledam bez tona i slušam Kenedija uporedo.

Zato što trenutno imaju - ovo. To će da pobedi republikance, pa šta će im onda bilo kakve promene.

Samo čekam da iskoči na YT klip kako Kesić, Marko i Rada čitaju imena svih mesta u Srbiji koja su stala uz studentske proteste. Pa da ga okačimo i ovde... Nek stoji i neka se vidi.