DJ_Vasa

Pa upravo taj dobar deo je jedan od problema. OK, ne gledam domaću TV (hvala onome ko je izmislio kablovsku), ali kad već imaju te feZbuke, Tnjitere i ostala sranja, neka uče malo od antivaksera, ravnozemljaša i sličnih. Njih bi sašila i dr Govana Antivakserka da se aktivira, Baka Prase ili neki sličan šalabajzer. Ako hoće neki bolji uzor, eno im ovih ekologa, pa neka uče od njih. Ionako imaju da se uhvate i za pametnije stvari. Neka sutra izvedu na ulicu lekare, prekosutra, prosvetu, nakosutra zaposlene u Maxiju, pa da vidimo. E, ovde zaista nisu krivi. Krivo je društvo kome to ne smeta. Društvo ne zamera nikome što voli da kraducka, ili u ovom slučaju da bude običan manijak, ne zamera Šapiću i Malom što su plagijatori, pa zato en zamera ni komšiji peri koji radi u GSP i kraducka dizel. Isto to društvo će tražiti nekome da im napiše maturski za dete-debilče, podmitiće šalterušu ili doktora, ista je to sorta kao bilo koja vlast. Postoji li dokaz da je suprotno? Marinika je bila u LSDV, a kako kaže Vrfeme, „obavljala je nekoliko državnih funkcija, poput direktorke Kancelarije Nacionalnog saveta za decentralizaciju. Bila je i pokrajinska sekretarka za sport i omladinu Vojvodine.” Jeremić je bio na vlasti i glavni je u stranci, pa može slobodno da natakne šajkaču i cimne rakiju, kao na jednoj fotki koja se davno pojavila. PSG na čelu ima uduvanog loose cannona Sergeja Trifunovića, koji možda ume da glumi, ali je generalno budala. Patkari su klasični NGO-maoistički levičari, a nevezano za to, zalagali su se da se naplaćuje ulaz automobilom u centar grada. Imam nezgodnu naviku da pamtim i takve stvari, a ako bi ovo ponovili, mislim da bi mogli da odmah stave katanac na vrata. Meni bi to za Srebrenicu i NATO bili veliki plusevi, ali ako anti-SNS ekipi smeta što neko kaže da je u Srebrenici bio genocid, što Ponoš (navodno) radi za NATO ili što je Marinika Rumunka, onda sa takvima nema ničeg zajedničkog. To što su oni protiv SNS je njihova stvar, ali definitivno jesu protiv civilizacije ako im smetaju njena krvna zrnca ili to što su oni sa drugačijim krvnim zrncima pobijeni u Srebrenici. A ako ćemo pravo, ni NATO ih nije dovoljno mlatio. Sve ovo što si rekao u poslednjem pasusu je tačno 100% i to bih potpisao deset puta. U tome i leži caka - tzv. narodu ne smeta manjak demokratije, smeta mu što je AV „prodao Kosovo” (mada se tu ne razlikuje od prethodnika niti se njime ozbiljnije bavio, osim malo folklora za široke narodne mase). Pa ako im ne smeta, zašto ih ne bi još više i bolje j...ahao? Hajde da se vratimo na opoziciju - njima je ostao relativno mali, ali i relativno civilizovan deo birača koji ih čitaju kao otvorenu knjigu. A čitaju ih i zapadne ambasade jer imaju veoma dobre obaveštajne službe i znaju da im se obraća gomila kokošara i pilićara. Mogu da probaju da se uljude, da malo imitiraju one ekologe, osvoje 10-15 mesta, pa neka teraju dalje. Do sada su tapkali u mestu, a tih 10-15 mesta im je bar nešto za početak jer je svakako bolje od nule.

Osim te tvoje koleginice, koja me čudi, mislim da bez potrebe trošiš vreme tih programera. Iako SNS ima dosta manje podrške čak i prema kontrolisanim izvorima koji prate izbore, mnogi nemaju nameru da potroše ni minut svog vremena glasajući za gomilu lažova i lezileba koji bi samo hteli parče kolača ako dođu na vlast. Ne ide mi u glavu da niko od ekipe koja se naziva opozicijom nije iskoristila praktično ništa da napadne vlast, a imali su prilika na kilo. Umeju samo da kevću da vlast ne valja, što jeste tačno, ali šta umeju da ponude? Vidim da Boškić nudi da studentima vrati novac od školarine, što je nemoguće, da pričaju bajke o visokim platama i penzijama, što je malo teže sa privredom na nivou one iz 19. veka, ali niko od njih nije ni prstom mrdnuo da ostvari ono što obećava dok je bio na vlasti. Upravo zato će SNS vladati i sa 20% podrške jer onakvu opoziciju bi poželeo svako. Niti su maknuli vucibatine iz svojih redova, niti su prstom mrdnuli da spreče bilo šta od onoga za šta se zalažu. Pa ko bi im onda verovao i trunčicu? Gde su bili da pozovu na proteste i podrže lekare koji skapavaju u COVID bilnicama? Gde su da pozovu na protest protiv divlje gradnje po BG, da se smanji akciza na gorivo, da sesmeni kompletan REM (kažu da im je trn u oku), da pozivaju na hapšenje tropske biljke zbog unga-bunga žurki (već zaboravljeno) ili bilo čega drugog što se pojavi kao problem? Za sve navedeno i nenavedeno su možda izdali saopštenje, ili čak oštro osudili sve nemile događaje. Neka samo tako nastave pa će propasti sami od sebe, mada nisu daleko ni od toga.

Hvala obojici

Šta znači što pored imena nekih forumaša piše Author? Na prethodnoj stranici to piše kod MetalHeada.

I Borba je izlazila na oba pisma, a mislim da su i oni imali pravilo da jedan dan bude na ćirilici, a drugi na latinici. A upravo Politikin zabavnik i još neke publikacije su me naučile da razlikujem sve jezičke nijanse. Npr. ukoliko piše hljeb, odmah sam znao da je štampano u BiH, da je nijesam iz Crne Gore, a da je kruh iz Hrvatske. Uspeo sam da provalim i jednu razliku u ijekavici koja pravi probleme i ljudima koji je izvorno govore - slijedeći (= prateći) i sljedeći (= naredni). Čak sam nedavno i iskoristio to znanje jer sam nešto prevodio za klijenta iz CG, koji je odvojio nekoliko dana više za predaju teksta jer su računali da ću prevoditi ekavicom i da to mora da sredi neko od njih. Prijatno su se iznenadili kada su dobili prevod na ijekavici i još su mi se zahvaljivali. Sećam se da su se i kod ans mogli kupiti Oslobođenje i Vjesnik, a obično ih je bilo u trafikama u centru grada. Sećam se i da su moji jednom kupili Vjesnik zbog nekog članka i fasciniralo me je koliko je ogroman format bio. A sećam se i Vjesnikovog Kviza, koji je imao zaista dobru engimatiku. Sećam se i tih časopisa, a bili su tu i YU video, Svet kompjutera, Računari, Moj mikro i Galaksija.

Hvala, to nisam imao, ali pozajmio sam je od drugara iz ulaza. To bi trebalo da je ovo: Meni je ostalo u stanu kod roditelja, kao i mnoge knjige iz tog doba. Moram priznati da nikad nisu štedeli pare kad sam im tražio neku knjigu, na čemu sam neizmerno zahvalan. Vidim da mnogi prodaju takve knjige na oglasima, a sve slike sam postavio sa oglasnih sajtova. S jedne strane, te knjige nikada ne bih prodao i teško razumem one koji to rade, ali s druge, dobro je ako to neko kupi svojoj deci. Lepo reče Cyber o važnosti knjiga, čitanja, povezivanja znanja, o tome kako knjiga može da otvori gomilu novih svetova, ali šteta je što mnogim današnjim roditeljima to ne dopire do mozga.

Kad smo već kod obrazovnih knjiga, da li je neko imao ovu? Meni je bila jedna od omiljenih.

Pretpostavljam da si imao latiničnu verziju ako si iz BiH. Ako se dobro sećam, to je izdanje zagrebačke školske knjige. Koliko se sećam, mnogi izdavači su imali lokalizovane verzije publikacija za decu. Sećam se da je npr. Politikin zabavnik išao ćirilicom za Srbiju i Crnu Goru, latinicom i ijekavicom za BiH i Hrvatsku (korišćen je BiH standard), a slovenačko izdanje je rađeno u saradnji sa ljubljanskim Delom. Sad si me podsetila i na Larousse, bila je tu i Ilustrovana dečja enciklopedija Jugoslavije, a koliko se sećam, i Mladinska knjiga je imala nešto slično. Evo kako je izgledala ta enciklopedija: A evo i jednog albuma koji je bio koristan da se nauče osnovni podaci o svim zemljama sveta: Dok sam skupljao sličice naučio sam sve glavne gradove, valute, zastave i grbove. Da li je bilo još knjiga iz iste edicije kao Sva čuda sveta? Stade mi mozak, ali kao da je bilo još nečeg. Uzgred, misliš li na ovog Diznija sa slike?

Upravo sam pogledao i pojavila mi se neka emisija u kojoj Zijah i Štimac pričaju o Leonardu da Vinčiju i još nekim sitnicama, koliko sam uspeo da vidim. Definitivno nedostaju edukativni sadržaji. Sećam se da je toga bilo čak i u stripovima. Imao sam neku ediciju Larousse pod nazivom Otkriće sveta u stripu. I dan-danas imam sačuvan strip o Magelanu i o Livingstonu i Stenliju, a slike su definitivno pomagale da se zapamte neki detalji. Tada sam saznao za misteriju izvora Nila, ko je bio Pigafeta, zbog čega su začini bili važni i slično. Čak sam i iz onih italijanskih stripčića, u kojima Blek, Rodi i Okultis išamaraju četu crvenih mundira, a komandant Mark kuburom pogodi muvu u levo uvo naučio nešto o američkoj nezavisnosti, markizu De Lafajetu i učešću Francuske u ratu, ponešto o Bendžaminu Frenklinu, a glavni likovi, ma koliko su bili preterano svemoćni, poznavali su dela Bejkona, Dekarta, Voltera, Didroa, D'Alambera i još nekih znamenitih prosvetiteljskih mislilaca, što me je nagnalo da o njima nešto potražim u Maloj Prosvetinoj enciklopediji i još nekim knjigama koje su mi bile na raspolaganju. Voleo sam da gledam i Opstanak, kao i emisije Dejvida Belamija, tu je bila i engleska naučno-popularna serija Don't Ask Me (Ne pitajte mene) sa Magnusom Pajkom, Mirjam Stopard i pomenutim Belamijem. Sećam se da je na TVB bio kratko i neki kviz Ikarov let, koji je vodio Dragan Nikitović, pa sam tako nešto naučio i o avijaciji. Bila je i neka emisija o stripu, koja je pokazala da on svakako može da ima i umetničku vrednost. Bili su to divni sadržaji koje je teško ponoviti...

Bila su sva četvorica, a ako se dobro sećam, bili su Vajta i Rusmir Agačavić, a posle Zijah i Štimac.

Odgovoriću oboma pošto vam se postovi praktično nadovezuju. Globalna paradigma je u izvesnoj meri paradoksalna. S jedne strane, čak i u nekoj pustari gde se jedva hvata signal, možeš da besplatno čitaš svetske klasike, naučne radove, da saznaš o mnogim fenomenima i naučnim dostignućima, možeš čak i da zaradiš pristojne pare dok si negde u planini i slično, ali s druge, mnoštvo sadržaja koji su dostupni na dva-tri klika stvaraju konfuziju i prezasićenost. Svet je krenuo u regresiju uprkos sve većoj razvijenosti, a regresija je prvenstveno na individualnom planu. Krajem osamdesetih je srušen Berlinski zid kao simbol komunizma, sistema koji se direktno suprotstavlja slobodi govora, a danas imamo cancel culture i neku novu formu marksizma u kojoj moraš da se uklopiš u neke mainstream kalupe. Ako se vratimo na SFRJ, nekada je Kviskoteka bila jedna od najgledanijih emisija, a danas su to kojekakve zadruge, farme i slične gluposti. Ako odemo malo dalje, nekada su se ljudi nadali da će odlazak čoveka na mesec rezultirati odlaskom na mars, ali danas imaš kretene koji tvrde da je zemlja ravna ploča, da se u svim vakcinama nalaze čipovi ili da ćeš dugo i srećno živeti ako bleneš u sunce. Ako pogledaš svetske političare, jedno su bili Karter, Čerčil, De Gol, Margaret Tačer, čak i komunista Gorbačov u odnosu na Trampa, Džonsona, Makrona ili Putka. Ukoliko se vratimo ponovo na SFRJ i njene ispljuvke, pala mi je na pamet jedna paralela: nekada čuveni skijaš Rok Petrovič, koji možda nije imao zvanje nacionalnog božanstva, dobio je molbu od neke devojčice da joj da autogram. Pristao je da to učini pod jednim uslovom - da mu devojčidca izrecituje neku pesmu. Pošto nije mogla da se seti nijedne, nije dobila autogram. Aktuelno tenisko božanstvo u 21. veku promoviše antivakserstvo, gospoDŽa i roditelji su mu primitivci koji javno istupaju, a zaista se ne sećam da sam išta čuo o porodici pomenutog Roka Petroviča. Možda skijaš nije poznatiji od tenisera i nema status božanstva, ali ima moje puno poštovanje na ličnom planu. Verujem da bi nesrećnog Petroviča danas optužili za zlostavljanje dece kada bi im tražio da upregnu obe moždane vijuge koje nisu zauzete instagramima, fejZbucima, tik-tokovima i sličnim sranjima. U pravu si i za to da smo bili deo sveta. Kada su se ljudi spuštali na mesec, služba buđenja (valjda 981) je na dan ovog događaja obaveštavala ljude o direktnom prenosu ovog događaja, komentarisao je Milivoje Jugin, a sve je kasnije i ponovljeno pri čemu su ljudi to netremice gledali, dok se pola veka kasnije sa istim žarom gledaju zadruge, farme i slično. Dok su pre oko pola veka gostovali svetski poznati književnici i umetnici, sada je događaj kada se pojavi miloševićevac Handke ili raspali Džoni Dep. Sećam se i da su nekada optuživali Olivera Mandića da je previše feminiziran u TV nastupima za socijalističke vrednosti, a sada je poznat samo po tome što mlati ženu. Sećam se i da je Kusturica nekada išao u Kan maltene kao na pijacu, ali je boravak u tom gradu zamenio za boravak u analnim šupljinama Miloševića, Tadića i Vučića. Isto tako, sećam se da je u Palati Albanija nekada bila jedna od najboljih knjižara, a sada tamo prodaju neke parfeme. Sapienti sat.

Odlična konstatacija Ako pogledamo samo film i muziku, jasno je da se kvalitet nije ogledao u raznim tra-la-la efektima, već u kreativnosti scenariste, režisera, kompozitora ili izvođača. Pojavili su se filmovi kao što su Gandi, Amadeus, Vatrene kočije, Poslednji kineski car, Moja Afrika, Kišni čovek itd. Ako pogledamo emisije, kao npr. već pomenutu Kviskoteku, jasno je da se više cenilo opšte obrazovanje. Ako se osvrnemo na svetske događaje, pomenuo bih svetsku solidarnost da bi se ublažile posledice gladi u Etiopiji (Bob Geldof, YU Rock Mission), zajedničku volju da se sruši aparthejd, početak proširenja EU, volju da se demokratizuju zemlje sovjetskog bloka i još mnogo toga. Ne znam koliko sam u pravu, ali mislim da su u mnogim aspektima dominirale istinski humanističke smernice. Ako gledam iz ove perspektive, tadašnje društvo je u globalu delovalo naprednije. Danas svuda imamo antivaksere, ravnozemljaše, obrazovanje se svuda svodi na štancovanje kretena sa doktoratom ili bez njega, teorije zavere su u usponu, a uprkos mnoštvu informacija koje se mogu saznati putem interneta, svet kao da je krenuo u masovnu kretenizaciju.

Da ne zaboravimo i one koji su klopali tu hranu - prvo je bio Ivo Serdar, a zatim Oliver Mlakar, koga najviše povezujem sa Kviskotekom. Sećam se kada je Kviskoteku vodio i Ivan Hetrih, ali Mlakar mi je neprevaziđen.

Da li je tačno da je neko od sportskih komentatora jednom odvalio „Upravo protiče devedeseti vinjak, ovaj, minut utakmice...” ?

Sad si me podsetio na jednu poslastičarnicu kod Studentskog grada, a držali su je Albanci koji su pravili fenomenalne kolače i sladoled, uz koje su lepo išli limunada ili boza iz onih „mešalica” ili kako se već to zove. Poslastičarnica je bila u nekoj od baraka koja je ostala iz perioda izgradnje Novog Beograda, a baraka i danas postoji. Nažalost, poslastičarnica se zatvorila kada se raspala YU, a ko zna šta je sa vlasnicima i zaposlenima. Javljaj koordinate Pamtim još dve konsignacije, ali su imali tehničku robu. Jedna je bila Philips i nalazila se na Obilićevom vencu, a druga na početku 29. novembra, mislim da je bio Inex. Nisam nikada imao odeću sa konsignacije, ali sećam se da smo na Obilićevom vencu kupili neki kasetofon. Na isporuku se čekalo neko vreme, verovatno zbog te procedure oko uplate. A sećam se da je tehnička roba u običnim robnim kućama bila papreno skupa, osim ako nije bila domaće proizvodnje. Kada su se pojavili video-rekorderi, znam da je Gorenje izbacilo neki model rađen po licenci, ali je bio skuplji od onih na konsignaciji. Prvi jeftiniji tehnički uređaji koji nisu domaćeg porekla bili su Stylandia i Kamacrown. Jedan školski drug čak i danas ima liniju Stylandia. A Deep Throat? Vrući kaj?

Nama je bar bilo lako za količinu jer je opština Novi Beograd velika. Moja bivša zgrada ima deset ulaza sa osam spratova, plus potkrovlje i prizemlje (de facto deset), a blizu su i soliteri. Cyber me podsetila da jesmo imali nešto besplatno ili sa popustom, pa računam da je bar nešto otišlo tamo gde treba. Jedino ne kapiram to za puževe, ali 'ajde, bilo je dosta toga što danas ne shvatamo. Uzgred, reče mi jedan drugar, a tvoj zemljak, da mu je omiljeni trougao bio Ambasador (mesto za nalaženje sa ekipom), zezanje oko tvrđave, pa onda Kazandžijsko sokače. OK, znam i danas gde je šta, ali nisam bio dugo. I dalje pamtim one ogromne kolače za koje si rekao na starom forumu da ih više nema.

Da nije možda bilo tamo naspram sadašnjeg Airport Cityja? Tamo je bila neka konsignacija, ono kad se kupuje roba delom u devizama, a delom u dinarima. Ako se dobro sećam, tamo su bili magacini za takvu robu.

E, sad si me podsetila, zbog te stare hartije smo imali neke besplatne izlete ili su bili sa nekim ogromnim popustom. Inače, taj Wartburg je bio socijalistički workhorse. Ovaj naš „školski” je bio zelene boje, a sećam se da je takvih bilo oko pijace kod Merkatora i obično su prodavali lubenice ili dinje. Bila je tu i Lada u karavan verziji, ali se ne sećam kojih je bilo više.

Upravo tako! Sve kasice u mom odeljenju su bile plave, neka metalik boja malo tamnija od neba. Slične boje su bile i knjižice Beobanke sa nekom crnom trakicom sa jedne strane. A bile su i neke akcije Crvenog krsta u školi i po kraju, pa su za donacije poklanjali neke markice, značke i slično. Ako se dobro sećam, bilo je i donacija za afričku decu. A bilo je i skupljanja stare hartije, pa su novine iz stana i komšiluka odnošene u školu četvrtkom. Moje odeljenje je čak i dobilo neku prelaznu zastavicu za „racionalnost” jer smo skupili dosta stare hartije, ali ne znam na šta je taj novac utrošen. Osim toga, sećam se i da je škola dobijala pare od nekog lika koji je kupovao pomije od školske kuhinje. Taj lik je dolazio nekim Wartburgom karavanom za koji je bila zakačena prikolica, a odlazio je sa 2-3 limena bureta punim pomija. Doduše, mnogi su zaobilazili školsku klopu jer je ionako ličila na pomije, osim eventualno užine, kada su mogli da se proberu neki kolači.

Partizan ispred Železničke stanice? Iju, sramota!

Kod nas je Levi's mogao da se kupi u Varteksovim prodavnicama (uz poštovanje za našeg kolegu @mladenvzz, Varaždin rulzzz!), ali i u radnjama koje su se zvale Komision, u kojima se mogla kupovati švercovana roba iz Trsta, Austrije i još nekih mesta, a raspoloživost robe je zavisila od švercerskog uspeha. Tu je bilo još zanimljive robe, kao što su npr. prazne kasete za snimanje, video-igrice, odeća, starke, Nike, bunde i slično. Da, a tu je bio i LOTO uz nezaobilaznu Suzanu Mančić utorkom. Nisam kapirao koncept igara na sreću niti objašnjenja da je sve to porez na glupost dok mi nisu dali neki sitniš i rekli da sam popunim listić za LOTO i kupim loz, što sam uradio i nisam zaradio ni dinara. Zatim su mi kupili neku dečju kasicu sa šifrom (bila je 063, toga se sećam) u koju sam trpao svaki kusur koji bih dobio kad idem sa roditeljima u kupovinu. Tada sam naučio i da štedim. Sećam se da su tada u osnovnu školu dolazili iz Beobanke i davali nam štedne knjižice sa nekim gvozdenim kasicama koje bi otključavali jednom godišnje. Kod nas u školu je dolazio neki ofucani prototip samoupravljača, u prljavom i masnom sakou koji je smrdeo na kilometar, obećavao kule i gradove ako štedimo i trabunjao kako ćemo moći da kupimo auto i vikendicu pre nego što se oženimo ako budemo štedeli. Jednom smo na času, ko zna kako, spomenuli te kasice, a ja sam rekao nešto u stilu 'kako nam je rekao onaj čika koji se ne kupa i smrdi', na šta je učiteljica počela da se valja od smeha i rekla da sam ga odlično opisao.

Jooj, sve više me vraćaš u prošlost! Sećam se i da su te mašine imale neku cev kroz koju ispada sveže mlevena kafa, a na cevi je bila neka ručica sa federom kojom je trebalo kucnuti po cevi kako bi ispala sva kafa. Ona C kafa i danas ima skoro istu ambalažu kao nekad: Ne znam za ukus, ali miris mi se opet vraća. Ima i još nekih proizvoda kojima se nije promenila ambalaža za sve ovo vreme, ali ukus definitivno jeste, kao npr. kada je u pitanju Eurokrem.

Da nije Kastner i Öhler, tj. predak lanca NAMA? Mislim da sam to negde pročitao.

Izvini, nisam dobro shvatio šta si napisala. Moram priznati da su mi se posle tvog posta vratila sećanja na jedno lepo vreme bezbrižnosti i da su mi se vratile u sećanje sve one stavari koje su se mogle kupiti na jednom mestu, koje su se plaćale na onim svetlobraon kasama NCR kada nije bilo bar-kodova i skenera, pa su kasirke morale da čitaju cene sa proizvoda. Sećam se i onih uniformi u RKB, teta u borosanama koje su tamo prodavale, pokretnih stepenica u Merkatoru koje i danas postoje (da, one matore pokretne stepenice), mirisa igračaka i odeće, tehnike, sportske opreme i ukusa tadašnje klope.

Samo mala ispravka - Merkator je bio lanac sa sedištem u Sloveniji, a Robne kuće Beograd su ovdašnje. Kao klinac sam živeo blizu oba, a uvek je bilo lepo otići i u Robnu kuću Beograd i u Merkator. Najbliža RKB tom Merkatoru je bila kod Fontane, a za razliku od Merkatora, nije imala pokretne stepenice niti onu foto-ćeliju na ulaznim vratima. Pošto mi je RKB bila blizu škole, ponekad smo tokom odmora odlazili tamo da kupimo nešto za užinu jer je u suterenu bila samoposluga, sa druge strane ulice PKB-ov kiosk sa onim čuvenim viršlama i kobasicama, a veoma blizu škole je neki lik otvorio kiosk sa hot dogom u bagetu, koji se tada teže mogao nabaviti. RKB je imala sasvim dobro odeljenje sa igračkama, a sećam se da su tada bili popularni neki automobilčići sa žičnim daljinskim upravljačem i oni vozići na baterije koje je proizvodila Mehanotehnika iz Izole, gde je i kupljeno nekoliko takvih stvarčica u kojima sam uživao. Sećam se da mi je Elektropionir kupljen u Merkatoru, a moram priznati da su sve one zezalice koje su mogle da se naprave zainteresovale i mog oca, koji je uživao da mi asistira pri pravljenju elektromotora i još nekih spravica. I RKB i Merkator su imali restorane. Ovaj kod RKB je imao lepe krempite, a kod Merkatora je bio slovenački restoran Pri Majol'ki, koji je kasnije promenio ime u Vojvodina. Merkator je bio specifičan i po tome što je osim klasične robne kuće imao i druge radnje, nešto kao preteča današnjih tržnih centara. odmah naspram ulaza u merkator bio je i kiosk sa hamburgerima Boban, a ukus tih hamburgera i danas pamtim. Kao jedan od omiljenih dodataka mi je bio rendani kačkavalj, koji više nisam viđao, premda odavno nisam kupio hamburger na ulici. Doduše, ponekad i sam pravim hamburger, obavezno stavim rendani sir. Sticajem okolnosti, supruga je takođe odrasla u blizini Merkatora, a kad sam ga prvi put napravio tako odmah se setila tog famoznog kioska. Početkom rata u SFRJ Merkator je promenio ime u Jugocentar, ali to više nije bilo to. RKB kod Fontane je sada zatarabljena, a prostor propada. Šteta je što se kod nas nije očuvao koncept robnih kuća, ali nadam se da će se jednog dana ponovo pojaviti.