DJ_Vasa

Bilo da je u pitanju Happy ili Unhappy, čini se da se istraživačko novinarstvo svelo na čitanje budalaština sa Tnjitera ili FeZbuka. Još kad bi mrdnuli guzice nekoliko metara od kompjutera, možda bi umeli da napišu i nešto visokoumno, npr. da se otorila nova pekara ili trafika.

Koliko sam čuo od koleginice, na papiru je štrajk, ali u praksi nije. Štrajk podrazumeva da nešto tražiš, a ovo se zove štrajk, ali je u praksi da bi se ljudi pribrali. Neka njihova sindikalka je čak i rekla da ne zahtevaju smenu ministra. Ne znam samo zašto sindikat ima članstvo, osim ako nemaju neke baš povoljne polutke, piletinu ili brašno.

Imaš na forumu ljude kompetentnije za psihologiju i psihijatriju od mene, a verujem da će ti potvrditi da ovakve stvari ne traju baš koliko i kijavica. Izvini, ali o čemu zapravo govoriš? Onaj ko hladnokrvno ubije školsko društvo nije normalan. Ukoliko misliš da jeste, izvoli dokaži ili obrazloži. Ako se slažemo da je ubijanje nedužne dece nenormalno, onda se slažemo da je i počinilac slučaj za psihijatra. Ako dotična majka nema empatiju za dete koje je očigledno bolesno, onda mislim da je problem u njoj.

Ja bih rekao da su mnogi roditelji izrazito gluplji. Ako neko tutne detetu tablet u ruke samo kako bi mogao da gleda TV, drnda po telefonu ili išao u kladionicu, to je ekvivalent onome što se nekada govorilo da je dete vaspitala ulica. Neka dete koristi i tablet i telefon i kompjuter, ali roditelj je tu da ga usmeri i da mu usadi osnovne moralne norme. Onaj ko preskače preko činjenice da mu je dete npr. školski nasilnik je kreten na kvadrat. Glupih roditelja ima na tone. Imao sam prilike da na semaforu vidim mazgova koji vozi auto sa detetom od 1-2 godine u krilu, a gospoDŽa sedi pored njega i drnda telefon. I ne, nije bio u pitanju automobil koji košta koliko i prosečan stan za čijim je volanom neki opasan lik, već običan FIAT Punto. Dovoljno je da automobil dobije malo jači udarac spreda, aktivira se airbag i deteta više nema. Dvoje kretena su uspeli da se razmnože, ali ako će i u budućnosti biti toliko nemarni, biće svašta. Imao sam prilike i da u ulici u svom naselju vidim glupaču koja gura kolica posred kolovoza i drnda telefon iako se pored nje nalazi trotoar sasvim dovoljne širine. Rođaku se desilo da prolazi pored autobusa iz koga su izlazili putnici i da odjednom ispred autobusa izleti debilna majka sa detetom koje vodi za ruku. Vozio je po ograničenju i zaustavio se na oko pola metra ispred debilke koja mu je još i nešto doviknula. Pešački prelaz je bio samo nekoliko metara dalje. Supruzi se desilo da joj se u zadnji deo automobila zakuca klinka, a tatica je ekspresno doleteo, platio popravku u ovlašćenom servisu ne pitajući za novac, plus nam je doneo bombonjeru i viski i izvinjavao se kao da je lično razneo auto. Sledeće godine supruga je u naselju videla klinku kod obližnjeg poligona auto-škole kako izlazi iz auta za obuku. Nadam se da u međuvremenu nije nikoga zgazila. Ne bih ni spominjao roditelje koji su vrištali k'o magarci protiv vakcinacije, iako se u medicinu razumeju isto koliko u istraživanja koja sprovodi CERN. Možda današnji klinci često ne znaju ko je bio Njutn, šta je pisao Šekspir ili po čemu je poznat Sokrat, ali uz roditelje iz prethodnog pasusa je dobro što su živi.

Upravo tako. Ne misliš valjda da se takve stvare leče jednim aspirinom i da odlaze za pet minuta. Ako je imao problem pre deset dana, imaće ga i posle deset dana, nije to kijavica.

Mislim da na gluposti kao što su takve peticije ne treba trošiti ni vreme ni tastaturu, premda sam ovim rečima to upravo učinio. Ako izuzmemo 'sitnicu' da se papirnim peticijama može obrisati deo tela na kome se sedi (ukoliko su odštampane na odgovarajućem papiru), da se elektronske još slabije kotiraju, da Kineze sa sve bratom Sijem u paketu zabole uvo za peticije iz zemlje koja ima stanovnika koliko i stambeni blok u Pekingu, da se blokada sajtova relativno lako zaobilazi, inicijativa sama po sebi ima smisla isto koliko i regulacija uzgoja živine na Marsu. Čuo sam i za veleumne predloge da se pojedini televizijski sadržaji emituju iza ponoći, što opet nema veze s mozgom jer se TV može gledati i unazad. Uostalom, postoji Kodi i još neke slične igračke, tako da od svega toga nema 'leba. To sa peticijama će trajati nekoliko dana dok se energija malo ne istroši i tu će se priča završiti. Nisu problem ni Tik Tok, ni Pink, ni Zadruga. Problem su oni koji nemaju mozga u glavi. Znam za slučaj iz osamdesetih kada je neko dete polomilo obe ruke jer je imitiralo neki skok iz filma, ali nije kriv ni taj koji je snimao film. Opet su krivi roditelji.

Iako se slažem sa onim što si napisao, izdvojio sam ove rečenice jer mi se povraća kad čujem to famozno 'mi' u čoporativnom smislu. Sedeo sam sa suprugom u kafiću i čuo sam neke koji su sedeli za susednim stolom koji kmeče sve u 16 uz uobičajene vapaje 'kakav smo mi to narod', mi ovo, mi ono, lupet, trabunj, lupet, trabunj. U jednom trenutku je neko iz tog društva pokazao telefon sa nekim glupostima sa FB i počeo da vrišti nešto u smislu 'evo, vidi dete koje ima deset godina i drži pištolj i metke,' mi ovo, mi ono, kuku lele, šta radi policija itd. Jeste da se ne može reći da je policija baš cvećka, ali verujem da bi istoj toj policiji više pomoglo kada bi im ti što kukumavče prijavili ako su zaista videli dete koje vitla pištoljem i mecima. Uostalom, ti koji smatraju da su krivi mogu slobodno da odu do prve policijske stanice i da se prijave. Trebalo je da sama traži da ga provere na psihijatriji i da ga leče. Da je u pitanju slepo crveo, grebala bi i rukama i nogama da ga hitno prime u bolnicu. U ovom slučaju nije u pitanju ono što se nalazi u trbušnoj duplji, već u lobanji, ali i jedno i drugo zahtevaju lekara.

Ukoliko je tačno, više deluje kao udbaško-policijskii štosevi koji su se koristili za vreme bombardovanja – gomila kojekakvih budala je pričala kako je pašenog komšije iz susednog ulaza čuo od sestre koja živi pored čistačice u policiji kako su uhapsili špijune koji su postavljali lokatore na neke neimenovane solitere na nepoznatoj lokaciji, na kasarne (inače evakuisane) i ko zna gde sve još, a znamo da lokatori postoje isto koliko i Deda Mraz. Tu su bile i priče od istih izvora o tome kako su neka matora leteća sokoćala uletela duboko u albansku teritoriju i tamo sredile celu američku eskadrilu i kako su na'vatali ne znam koliko prerušenih američkih špijuna koji znaju srpski, al' sve to nisu hteli da kažu. Ako je to inspektor zaista i rekao, verovatno mu je bila namera da umanji nesposobnost sopstvenog poslodavca. Da je taj podatak tačan, sve vlasti koje su se izređale od Miloševića do sada bi time mahale da pokažu kako živimo u raju.

Zaboravio je do da kaže kolegi Nikanoru i u nekim drugim slučajevima koji su pod njegovom ingerencijom. Čudno je da ne vidi onaj famozni balvan u sopstvenom oku.

Tačno je da je subjektivna, ali ne i da nema veze. Podsetio bih da su mnogi pokreti, žanrovi ili bendovi nastali iz želje za promenom, a nastali su kao produkt društva. Neko je hteo prestanak rata u Vijetnamu, neko je hteo da hrišćanstvu kaže da se nosi u tri lepe, neko je hteo više slobode i tome slično. Može svako kroz muziku da kaže da podržava / ne podržava nešto ili nekoga, na šta ima pravo. Doduše, što se tiče kvaliteta, pretpostavljam da nije sito slušati pesmu čji stihovi se jedva mogu razumeti, a glase otprilike umf umf brm brm grmf grmf i recimo ovako: Is this the real life? Is this just fantasy? Caught in a landside, No escape from reality Open your eyes, Look up to the skies and see, I'm just a poor boy, I need no sympathy, Because I'm easy come, easy go, Little high, little low, Any way the wind blows doesn't really matter to Me, to me. Mamaaa, Just killed a man, Put a gun against his head, pulled my trigger, Now he's dead Mamaaa, life had just begun, But now I've gone and thrown it all away Mama, oooh, Didn't mean to make you cry, If I'm not back again this time tomorrow, Carry on, carry on as if nothing really matters. I umf brm grmf i ovo iznad jesu protiv nečega. Reče neko ranije da mnoge savremene pesme sadrže agresiju, mada je nekako nemušto verbalizaovana. I ovde iznad ima agresije, a lepo piše 'Just killed a man, Put a gun against his head, pulled my trigger' itd. U ovom drugom se kasnije spominju Belzebub, Galilej, Skaramuš, fandango, arapsko bismillah i još ponešto. Bilo koje negativno osećanje se može izraziti sa umf brm grmf tufa-tuf, što su znali i oni u pećinama, ali da napišeš ovo što sam naveo, plus Belzebub, Galilej, Skaramuš, fandango i bismillah treba imati mozga i obrazovanja. Za razliku od relativno konzervativnog sveta, koji je u raznim bendovima ili muzičkim pravcima video neki napad na državu ili ustaljene vrednosti, ovo sada nema baš niti umetnički kvalitet u smislu kombinovanja tonova, koje velikim delom radi softver, a o tekstovima da ne govorimo. Danas samo govorimo o ispraznosti. Danas sam slušajući radio u automobilu slučajno uhvatio i pesmu La riva bianca, la riva nera, pa sam odmah promenio stanicu jer je ne volim. Ipak, moram priznati da je originalni italijanski tekst takav da se čovek naježi, a pesma ima izuzetno jaku antiratnu poruku. Ne bih je slušao jer ne volim takvu vrstu muzike, što je takođe subjektivno, ali ne mogu da preskočim da je tekst kvalitetan. Mrzi me da tražim prevode, a oni koje sam video naprosto nisu to. Muzika je samo ogledalo društva, ali nije ni na koji način opasna. Opasno je nasilje, ono pravo koje se dešava u stvarnom životu.

Ako govoriš o ubici, njega po svoj prilici nije podstakla muzika ili reality, ali nije sporno da su sada isplivale druge negativne pojave koje su uništile društvo. Tačno je da je muzika samo ogledalo društva i da trenutno nije kvalitetna, a uzrok tome je debilizovano društvo. Debilizovano društvo jeste problem. Nekvalitetna muzika je svakako manje opasna, ali nasilje kao način života jeste.

Zašto pogrešno? Ja sam održao kontakt sa većinom, što važi i za mnoge druge, a sa najboljim drugom sam godinama sedeo u klupi. Poslednji put smo pili kafu pre 2-3 dana. I mi se sastajemo grupno kad se ukaže prilika, mada se nalazimo i ovako po dvojica ili trojica. Ista priča je bila i sa učiteljicom, ali i generalno sa ljudima iz kraja, gde nije bilo važno da li ti je roditelj direktor ili radnik u fabrici. A i ti koji su bili neki direktori, šefovi ili zarađivali dosta u nekoj drugoj profesiji su normalno vaspitavali svoju decu za razliku od današnjih.

Ne bih rekao da je u pitanju belle epoque u tom smislu, već erozija društvenih vrednosti, a sa vremenom se ne bih složio. Ta erozija počinje od Miloševića i ratova. Upravo tada su kao idoli počeli da se pojavjuju kriminalci (Arkan, Beli, Giška, Iso Lero Džamba, Knele i slični) i postali su društveni uzori. Mediji su počeli da podržavaju i njih i njihov način života, pa su se pojavili dizelaši, moda otimanja patika i ostalo. Sve ovo postoji svuda na svetu, pa tako lokalni kriminalci i ubice imaju svoje obožavaoce i sledbenike, ali nije svako društvo sklono tome da od ološa pravi mainstream. Najprimitivniji oblici nacionalizma se gaje tridesetak godina, a ovo danas je samo proizvod onoga što se dešava u kontinuitetu. Strane verzije Informera i sličnih postoje i ima ih na kilo, ali u nekim društvima su uticajni, a u nekim na nivou pijanca ispred seoske zadruge.

Moram priznati da se osećam srećnim što sam odrastao u vreme kada su se Miroslav Ilić, Tozovac, Brena i slični smatrali seljačkom muzikom, a koji su se mogli čuti na tranzistoru komšije koji je došao sa sela ili u autobusu koji se trucka Ibarskom magistralom. Kada vidim šta se danas sluša, oni mi deluju kao Pavaroti, Plasido Domingo i Monserat Kabalje u odnosu na ono što je sada mainstream. U pravu je Mek kada kaže da muzika ide silaznom putanjom, to je 100% tačno. Kada sam pre nekoliko godina otišao sa suprugom u prirodu za prvi maj na jedno izletište, oko nas je treštala odvratna muzika, a pesme su bile takve da se reči jedva razaznaju iako su na srpskom. Šetali smo desetak minuta, a kada smo čuli neke koji roštiljaju uz Miroslava Ilića, osećali smo se kao da smo ušli u milansku Skalu. Posle toga su nastavili da se nižu zvuci koji podsećaju na urlike ranjenog nosoroga. Zatim smo se samo okrenuli, vratili do auta i zbrisali sa izletišta.

Postoje plastični pištolji koji dosta liče na prave, a ako su se i ostala deca uplašila, što je sasvim očekivano u ovoj situaciji, onda je sasvim normalno pozvati policiju. Mislim da se ovo kvalifikuje kao izazivanje panike, a to je protivno zakonu. Sreća njegova da svoj smisao za humor nije pokazao na nekom američkom aerodromu.

Ne mogu se porediti pravljenje Molotovljevog koktela, koje je jednostavno i ima ga čak i na Vikipediji, i ozbiljna manuelna veština. Svako može da sipa određenu količinu zapaljive tečnosti u flašu i nabije krpu ako pričita to u dve rečenice, ali ne i da gađa iz vatrenog oružja. Da ponovim pitanje ukoliko nije indiskretno - da li si imao prilike da pucaš iz pištolja?

Jesi li ikada pucao iz pištolja? Sam čin pucanja jeste relativno jednostavan, ali gađanje baš i nije. I ja sam pročitao kao i Erwin da je pogodio čuvara sa 14 metara, a ne verujem da je i na ostale pucao sa samo dva metra i da su svi mirno stajali. Ubio je devetoro, a ranio sedmoro, pri čemu nije koristio automatsko oružje. Rukovanje pištoljem nije baš kao u filmovima, već je mnogo komplikovanija stvar, ma kako to jednostavno delovalo. Krvava je ta veština i ne tako jednostavna, veruj mi.

Kakav crni YouTube? Rukovanje pištoljem nije kuvanje kafe pa da se tek tako nauči. Pištolj pri ispaljivanju ima trzaj i pravilno se drži obema rukama, a pogađanje mete iz vatrenog oružja nije tako jednostavno. U vojsci se za dobro gađanje dobijalo nagradno odsustvo, a policajci i drugi koji koriste vatreno oružje vežbaju gađanje kako bi održali veštinu. Neko je tokom dana čak i okačio snimak kako to izgleda kada pištolj koriste pripadnici vojske, tj. profesionalci kojima je posao da barataju oružjem. Uostalom, u vestima se već pojavila informacija da je ludi otac vodio mladunče u streljanu, gde je po svoj prilici i stekao veštinu.

Pa struka je upravo i rekla da treba smanjiti granicu jer tamo gde je to urađeno se struka i pitala. Ako se dobro sećam, u SAD se to razmatra za svaki pojedinačni slučaj jer nije isto kada dete ukrade telefon u prodavnici i kada ga neko punoletan ukrade. Poenta je u tome da je stari zakon, baš kao i mnogi drugi, u obzir uzimao prosek, a ne stanje van proseka. U ovom konkretnom slučaju je jasno da je počinilac inteligentniji od deteta tog uzrasta (takmičenja, opšti uspeh, detaljno planiranje, poziv policiji, način na koji je izvršen masakr itd.) jer nije stihijski uleteo i počeo da puca, već je prvo ubio pripadnika obezbeđenja, dakle profesionalca, a i evidentno je da je imao praktično iskustvo u upotrebi pištolja.

U celoj ovoj tragičnoj i tužnoj priči se nije postavilo glasnije pitanje o tome šta treba uraditi u budućnosti. Činjenica je da je nasilje u školama uzelo maha i da se to gura pod tepih. Mnogi problemi, uključujući i nasilje u školama, rešavaju se tako što se ispuni nekakva forma, ali ne i suština, dok preventiva praktično i ne postoji. Postoje nekakvi timovi za borbu protiv nasilja, ali kada tamo strpaju nekoga ko je završio hemiju, srpski ili geografiju, pa im još i vežu ruke, rezultata ne može ni biti. Saradnja škola sa centrima za socijalni rad i policijom je minimalna. Školski psiholozi i pedagozi ne mogu da opsluže učeničku populaciju, dok su nastavnicima vezane ruke. Mnogi direktori zataškavaju probleme sa nasiljem da bi svoje škole predstavili u najboljem svetlu pred ministarstvom, što još više komplikuje problem. Zbog toga verujem čak i da Ružić nije lagao kada je rekao da je u ovom slučaju evidentiran samo slučaj nasilja van škole, a protiv onoga što je nepoznato se ne može ni reagovati. Mnogim institucijama su ruke vezane lošim zakonima, a to se mora promeniti. Zvona za uzbunu su zvonila više puta, ali nije imao ko da ih čuje. Pre desetak godina se Aleksa iz Niša ubio jer je bio žrtva nasilja. Pre četiri godine je u Velikoj Plani u školu upao naoružani ludak. Pre samo dve godine, broj prijavljenih slučajeva nasilja trećeg nivoa (teški oblici nasilja) je bio 710. Ovde su nabrojani samo prijavljeni slučajevi, dok prvi i drugi nivo nisu ni spomenuti. Čitam da se sada već spominju neke mere, ali moram priznati da sam skeptičan jer mi se čini da će sve opet ostati samo mrtvo slovo na papiru.

Ja imam suprotno iskustvo. Naravno, ovo ne govorim da bih oponirao, već samo da bih opisao kako je bilo. Odrastao sam na Novom Beogradu, gde je bilo policajaca i oficira. Otac školskog druga iz osnovne je bio policajac, ali taj moj drug nikada nije ni video njegovo službeno oružje. Čovek je bio odgovoran, radio je krvne delikte, ali to se nije videlo van njegovog posla. Ne znam gde je držao oružje, ali znam da dotični drug nije osetio njegov posao i da ne bi ni mrava zgazio. Pošto je pomagao nama klincima iz kraja da pravimo golove za mali fudbal, popravljao igračke u slobodno vreme i slično, često smo ga pitali o poslu, ali je vešto izbegavao tu temu. Jednom sam ga pitao kako izgleda pucati iz pištolja i koji koristi na poslu, na šta je odgovorio da ću saznati kada sazrim i dođe vreme, a za pištolj je rekao da bi voleo da ga nisu ni izmislili, uz dodatak da ću i to shvatiti u budućnosti, a zatim je otišao do frižidera, izneo neke kolače i rekao da je bolje da se bavimo lepim stvarima nego onim što donosi zlo. Bio je retko divan čovek, a nije se moglo ni pomisliti da u suštini radi jedan krvav i neprijatan posao. Ne znam kakav je bio prema kriminalcima, ali prema nama, klincima iz kraja, bio je kao drugi otac, spreman da popravi igračku ili pomogne u igri. I taj moj drug i njegova sestra su danas obrazovani i uspešni ljudi, spremni da pomognu svakome, a puni su ljubavi prema svojoj deci.

Deluje kao alibi-mera da bi javnost rekla da se nešto radi.

Nebitan lik. Doduše, malo je veći problem što je tatica držao arsenal u kući i što ga je učinio dostupnim mladunčetu,a po svoj prilici mu pokazao i kako se koristi.

Koriste li lopatin u terapji? Naravno, mislim na lek dr Baneta patentiran u Crnoj reci.

Istraga i treba da bude, ali u smislu da je ispoljio rasizam i upućivao uvrede.