DJ_Vasa

Meni se čini da kod nas ljudožderi i dalje slobodno šetaju ulicama.

Pisao sam na forumu, možda i na ovoj temi, da sam upoznao Rusa koji je došao sa porodicom i koji kaže da se naši maltene onesveste kada im kaže da uplaćuje humanitarnu pomoć za Ukrajinu. Čovek je jasno rekao da ne mrzi Ukrajince i da ih poštuje, da mu je neprijatno što je njegova zemlja isto što i Nemačka tokom II svetskog rata, da mu ni na pamet ne bi palo ni kamen da baci na nekoga ko mu ništa loše u životu nije učinio i da se oseća čudno što ga mnogi njegovi i naši ne shvataju. Nije jedini, ali jeste u manjini.

Da, a zato deluju kao pijanac koji konstantno gubi na kocki, koji samo što nije uložio i gaće, ali se i dalje q*rči i hoće da još gubi. Idioti ne shvataju da će zapravo izgubiti na dva polja - em vojni poraz, em su od svoje zemlje napravili svetskog pariju.

'Ajde, nemoj da si na kraj srca. Mogu da pregovaraju s njim o tome koje će mu biti boje zidovi u ćeliji, koliko će kvadrata imati, koje boje će biti zatvorska uniforma, koliko će imati vremena za šetnju po dvorištu i tako to. Sa naslednikom mogu da pregovaraju o načinu isplate ratne odštete.

Srbija 2022, uz zahvalnost @deez nuts.: Uganda 2022: Uganda lansirala prvi satelit u svemir Srbija 2022: Dogodine u Prizrenu Uganda 2022: Ove godine u svemiru

Nećemo tako. Na forumu imaš ugled, ljudi te poštuju, a pišeš korisne i zanimljive stvari. Normalno je da smo svi ponekad zbog nečega ogorčeni, ali tu smo da podelimo i muke i radosti.

Poreski obveznici koji nisu sa Kosova. Ima da se plaća odbrana srca i duše Srbije, bitna je to stavka.

Ne znam kakva je koncepcija spomenika, ali fašističkim svinjama treba ukazati odgovarajuću „počast” na neki način.

Pa dobro, objasniće kao i Orban da je Horti bio dobar čovek, bavio se uzgojem cveća i tako to. Mogu na takav spomenik da stave i austrijskog molera sa karakterističnim brkovima. Ista je to ekipa, samo još fali da kažu da su sve to fini ljudi. Ako podignu taj spomenik, vrlo rado bih pomogao onome ko reši da ga pretvori u javni WC.

Koliko znam, praznik vodi poreklo iz keltske tradicije, preuzelo ga je zapadno hrišćanstvo u mnogim zemljama, a slavi se noć uoči praznika svih svetih, što je 1. novembra. Ako se dobro sećam, u Nemačkoj je broj katolika i protestanata relativno jednak, mada mislim da su protestanti bili u prednosti jer se religija u državama nekada vezivala za ono šta kaže vladar te države, pa je npr. Bavarska nekada bila izrazito katolička. Tačno je i da praznik ima sekularizovan karakter jer ga ne slave svuda striktno kao deo praznika svih svetih, već se pretvorio u zabavu i komercijalu.

Ja sam pre 15-20 minuta okačio na FB profil jack-o'-lantern, tj. onu famoznu bundevicu i već sam oterao u PM jednog školskog druga. Napisao mi je privatnu poruku u kojoj stoji da „vređam osećanja pravoslavaca” i da nije u redu „u pravoslavnoj zemlji stavljati sliku zapadnih demona”. Nisam bio pristojan, i kao što rekoh, oterao sam ga u PM, rekao da nema šta njega da boli q*** da li ja na sopstveni profil kačim bundevu, jabuku, lubenicu, koru od banane, izduvanu gumu, pokvareni bojler ili polni organ. ne razgovaram na ovakav način, ali niti se kajem niti mi je žao što sam ovako postupio. Nemam više živaca da komuniciram sa necivilizovanom stokom. Da bi cirkus bio veći, dotični živi u Kanadi, a dok smo išli u školu u SFRJ je hteo da upiše vojnu školu i da bude oficir JNA, plus je pisao isključivo latinicom. Ja zaista nemam ništa protiv toga da neko danas slavi sv. Luku, da slavi Ramazan, Hanuku, kinesku novu godinu, sedmi jul, rođendan, imendan ili nešto deseto, ali nemam ni živce da me neko gnjavi što sam stavio na FB, koji inače retko koristim, izrezbarenu bundevu sa svećom unutra. Moj nalog, moja stvar šta ću da kačim, a turbo-vernici mogu da se nose u 3PM. Oni pravi neće ni spomenuti ovu bundevu kod drugih koji nisu iz njihove ekipe.

Problem sa mnogim vestima jeste u tome što su novinari polupismeni i poluobrazovani, a primarni izvori informacija su im ono što neko napiše na društvenim mrežama. Znam da je porodici teško, da celu situaciju primaju emotivno, ali ipak nisu stručni za medicinu. Porodicu ne mogu da krivim jer im je veoma teško, ali novinar, kome je posao da izveštava, treba da pažljivo sagleda činjenice. Naravno da se jedna osoba ne može odlično razumeti u medicinu, prava, ekonomiju, muziku, sport, bankarstvo, slikarstvo, hemiju, statistiku ili saobraćaj, ali osnovno je proceniti koliko je izvor kredibilan ili pitati nekoga ko se razume. Sećam se jedne domaće reportaže tokom turističke sezone pre više godina kada su na nekom portalu preneli vest o 'paklenom' čarteru koji je 'jedva' sleteo u Beograd, a glavni izvor informacija bila je objava neke budale sa FB koja je očigledno s taljiga ušla u avion. Pošto ne mogu da nađem izvor, navešću po sećanju: Tokom 'paklenog' leta se avion često tresao i propadao, a pilota je bilo baš briga, bla bla, na čarteru su poslužili samo kafu i sok, bla bla, a najgore sletanje je bilo na BG aerodrom bla bla jer ih je pilot vozio kao krompire u raspoalom avionu bla bla. Tokom sletanja su se krila umalo raspala, bla bla, što je i potkrepljeno fotografijom. Sticajem okolnosti znam ponešto o avijaciji, a ove gluposti mogu da lako opovrgnem. Teško da je pilota bilo 'baš briga' da li se avion tresao jer iako je nebo veliko, mora da leti na visini i kursu koje mu odobre, goriva ima u ograničenim količinama i zna se koji su vremenski uslovi dozvoljeni. Ukratko - nije kriv. To što su na čarteru poslužili samo kafu i sok zavisi samo od toga šta agencija koja ugovara čarter želi da plati. Može i šampanjac i kavijar, ali za mnogo veće pare. OK, možda je enterijer bio loš, ali i za sletanje se zna koji su uslovi dozvoljeni, a pošto pilot ne može da utiče na vetar ili turbulenciju, a pista ima nezgodnu naviku da se nalazi na jednom te istom mestu i pošto joj se može prići samo određenim koridorima, takođe se ne može reći da ih je vozio kao krompire. Ni krilo se ne raspada pri sletanju, premda ne izgleda ništa bolje ili gore od automobila odozdo: To što se vide kojekakvi kablovi je normalno pošto je u pitanju metalna ptica komplikovane konstrukcije i kablovima je tu mesto, a to što se neko gvožđe podiže i spušta je takođe normalno pošto se time povećava otpor vazduha i pomažu pri zaustavljanju i još nekim manevrima. Naravno, onaj ko to pročita u mediju kome koliko-toliko veruje ne zna sve ovo i nije dužan da zna, ali valjda treba mediji da malo pripaze šta pišu. Slično se desilo i nedavno, kada se pokvario avion koji je leteo iz Tivta. Na nova.rs su se nalupetali za medalju, tj. preneli nešto što nema veze sa mozgom: „Bilo je nešto nalik udaru groma. Avion je gubio i menjao snagu, a jedna putnica je videla da ispod njenih nogu varniči i da se vrši otpuštanje goriva iz rezervoara u more. Kružili smo iznad bokokotorskog zaliva oko pola sata, a ljudi na kopnu su uočili da iz aviona kulja velika količina dima. Među putnicima je bilo i ljudi sa malo decom koja su počela da plaču. Prvih desetak minuta posada nije dala nikakvo objašnjenje, što je još više unelo paniku. Potom su nas obavestili da se dogodio kvar na motoru i da moramo da izvršimo pripreme za sletanje na tivatski aerodrom. Usledila je standardna procedura u takvoj situaciji i to je putnike dodatno uplašilo, a naročito strance. Trenutno mehaničari vrše pregled aviona, a putnici čekaju nove informacije o letu, dok se neki putnici zbig straha odustali od leta, pa je i aerodromska služba morala da im pruži pomoć“, naveo je naš sagovornik. Da je nešto ispod varničilo, morao je prvo da se ukloni patos, a to se nije desilo. Pomenuti avion nema mogućnost da ispusti gorivo, tako da nije imalo ni šta da se vidi. Iz trećeg bolda sledi da se stranci plaše malo više od domaćih državljana, ali ne znam ko je uspeo da ih intervjuiše i izmeri količinu straha. Ipak, o tome je pisao i neko ko zna situaciju, a to je portal Tango Six: https://tangosix.rs/2022/18/08/kako-er-srbiji-nije-eksplodirao-motor-na-avionu-prilikom-poletanja-iz-tivta-i-zbog-cega-nije-lepo-a-ni-korisno-kao-putnik-pretiti-izlaskom-u-medije/ Možda ovaj portal nije mnogo poznat, ali je očitao lekciju iz novinarstva ovim budalama iz Nove. Ovakav jeftin populizam nije ništa čudno jer to ovde najbolje uspeva.

Ne znam šta piše na Putlerovim portalima, ali u pitanju je tzv. croix pattée, koji postoji još od srednjeg veka. Danas ga najnormalnije koriste mnogi: Redosled: nemačka vojska (Bundeswehr), zastava Gruzije, zastava (standarta) predsednika Finske, rondela portugalskog ratnog vazduhoplovstva i rondela Vojske Srbije, tj. vazduhoplovstva. Koristio se i u Crnoj Gori, a izgledao je ovako: O ovom obliku se javlja i kao tzv. kozački krst, kojeg lepo objašnjava čak i ruSSka Vikipedija, premda je verzija na engleskom opširnija: https://ru.wikipedia.org/wiki/Казацкий_крест Od nacista ga trenutno koristi ruSSka nacionalna garda, ili tzv. Rosgvardija: Te priče o 'opravdanjima' mogu da se okače mačku o rep, ili da se emituju na TV Happy, spominju na litanjima i sličnim mestima.

Kada već pominješ seriju, ja bih samo dodao i film Idiocracy, koji se delimično već ostvaruje. Idiotizacija stanovništva je prisutna u mnogim društvima, a to baš i nije zgodno.

Eh, praktično smo isti po pitanju kupovine. Kad prodavac počne da mi priča bajke tipa 'evo, i ja baš imam taj proizvod, super se pokazao' samo se zahvalim i odem. Imam i drugi štos - pitam prvo za proizvod X, pa kad počne bajke o tome kako ga poseduje i kako je fenomenalan, ja samo pitam kakav je onda proizvod Y i obično dobijam neke tuc-muc odgovore. Naravno, nije mi čudno za Kardašijane jer dok ima ovaca, ima i vune. Lepo kaže Marko u postu iznad, na te seljobritije se nalože klinci bez mnogo mozga, roditelji im to kupe, i eto love na šišanju ovaca. Baš sam juče vrteo TV kanale da vidim kako će SBB/EON da reši frku o kojoj se pisalo ovih dana i naleteo sam na Shoppster (e-kupovina), koji greškom nisam maknuo. Naleteo sam na reklamu za mašine za sušenje veša. Uvaljivačice proizvoda su razgovarale tako izveštačeno da me ne bi ubedile da kupim ni čačkalice. Naravno, u mašine se razumeju isto koliko i ja u prodaju svemirskih brodova. Koliko se sećam, kao najveće dostignuće dotične mašine su spomenule specijalno projektovane zidove koji smanjuju buku kako jednoj od njih ne bi smetale u spavaćoj sobi . Naravno, o kvalitetu delova, potrošnji i ostalim bitnim stavkama nije bilo ni reči. Kada sam pre nekoliko godina hteo da kupim mašinu za pranje sudova, odlazim sa suprogom u obližnju prodavnicu koja ima pristojnu ponudu. Dok sam gledao nešto drugo, zamolila je prodavca da joj pokaže neku koja ima pristojan odnos cene i kvaliteta. Mali ljigavko je odmah pokazao neku kinesku igračku koja svetli k'o svemirski brod iz starih SF filmova i počeo da trabunja nešto o programiranju, na šta sam prišao i prekinuo ga rečima: „Prijatelju, akcenat je na pristojnom kvalitetu za odgovarajući novac, a te šarene drkalice koje sijaju nas ne zanimaju. Ta jeftina plastika iznutra ne bi potrajala ni dva meseca, pa zato reci imaš li neku normalnu ili samo te igračke." Naravno, kupili smo mašinu koja i danas traje.

Da nisu održavali te vojne vežbe pored nekog otvorenog prozora?

Biće im malo teže da raskinu sa SBB-om bez penala ako im ugovor nije istekao. A SBB je nastavio da emituje g***, tako da nemaju pravnog osnova da raskinu ugovor zbog toga. Mogao je SBB da im bar dodeli pozicije negde tamo kod XXX kanala ili bar između TV Smrdljekovac i TV Kupusovac.

Ja ne znam ima li osobe sa dva grama mozga koja sluša kojekakve profesionalne juĆubere, influensere, tiktokere, instagramiste i kako se to sve već zove i ostali sličan ološ. Kad god mogu, pitam one koje poznajem šta valja. Kojekakva „mišljenja” i „recenzije” na internetu ni ne gledam. Sve što kažeš je tačno 100%.

Spisak nobelovaca prema afilijaciji: https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_Nobel_laureates_by_university_affiliation Univerzitet u Beogradu, 21. vek:

Ja već zamišljam scenario - DJ Žex napada Telekom na Pinku, koji prenosi isti taj Telekom. Telekom ne sme ga ih isključi jer je Pink prorežimski. Mogli bi malo više da se pokače, pa kad je bal, nek se igra.

Ne mogu da komentarišem zemlje koje dobro ne poznajem, ali primetio sam da kod nas i u naseljima gde nema saobraćaja i nisu velika ljudi masovno dovoze decu. Pošto mi roditelji žive u starom stanu, tj. gde sam išao u osnovnu školu, imao sam prilike da vidim kako roditelji iz te zgrade voze decu u školu. Zgrada ima takav položaj da se iz nje izlazi na pešačku stazu, odnosno igrališta za decu i iz njih se ulazi u školsko dvorište. Ako gledamo praktično, potrebno je više vremena da bi se do škole stiglo automobilom jer automobil mora da izađe na ulicu i da se kreće trasom u obliku potkovice. Ne vidim svrhu da dete ne izađe iz zgrade i prođe kroz igralište koje se naslanja na školsko dvorište. Slično sam video i kada sam išao u Blok 70 kod prijatelja koji žive blizu škole. U vreme kada učenici počinju ili završavaju školu, nemoguće je naći parking mesto, plus se neki roditelji kreteni parkiraju tako da blokiraju ceo parking. Ko poznaje blokove, zna da ima ogromnih pešačkih površina. Doduše, ne znam ni zašto se sada saobraćaj smatra tolikim problemom kao da je svaka ulica magistralni put.

Da ne citiram ostalo, ponovo si dobro primetio. Sve ovo što si gledao, ja gledam kao običan nož - njime se može iseći hleb, šnicla ili pršuta, ali se može i ubiti čovek. Poređenja su ti sasvim na mestu, a na pojedincu je da koristi taj nož da bi sekao šnicle, da se autom pažljivo preveze od tačke A do tačke B ili da iskoristi internet na pravi način, a na roditelju da tog pojedinca, tj. dete, valjano usmeri. Što se tiče instrumenata, u BG je moglo da se kupi šta hoćeš, ali je i u drugim gradovima bilo bendova, svirki i slično. Kod mene u kraju je bila popularna gitara jer se mogla kupiti u svakoj robnoj kući, mogle su da se kupe knjižice za početnike, a mogla je da se nauči i od drugara iz kraja. U početku vežbaš akorde, skale, kreću lakše pesme koje naučiš od društva (npr. House of the Rising Sun, Animals, ima jednostavne akorde) ili ono što se može odsvirati na 2-3 žice, onda kreće 'skidanje' pesama uz radio ili kasetu... Uz gitare se išlo na ekskurzije, a gitariste su svi voleli. Nastavnici su obožavali kad im neko ponese gitaru na ekskurziju jer su znali da će klinci biti na okupu i da neće praviti gluposti. Drugar iz kraja se tako dobro najeo sladoleda i napio sokova iz nastavničkih džepova jer je super svirao, uglavnom samouk, a koliko znam sa FB, i danas svira gitaru za svoju dušu. Mogli su se i uzeti časove gitare od nekog entuzijaste, a bilo je i muzičkih škola. Bilo je i dece koja su učila da sviraju klavir, harmoniku ili violinu, mada ne toliko koliko i gitarista. Ipak, što se tiče kupovine, nije bilo jednostavno kao danas. Imaš nešto o tome na temi o SFRJ, ali nije bilo robe na dva klika niti pretraživanja šta se gde može kupiti, već si morao da ideš po prodavnicama. Zapadna roba je bila uvek tražena, ali i skuplja jer se mogla kupiti u državnim prodavnicama uz visoke carine, u komisionima (Komision - državni lanac prodavnica u kome se prodavala roba koju su uglavnom donosili šverceri, jeftinija nego legalno uvezena, eventualno nešto polovno, ali bez garancije), preko malobrojnih oglasa ili ako neko donese iz inostranstva. Neki uređaji, kao npr. TV, video rikorder, kasetofon i sl. mogli su se kupiti na konsignaciji - prodavnici koja je primala devize, ali morao si da platiš robu u devizama, plus carinu u dinarima. Na robu se nekad i čekalo, ali je stizala. Doduše, i domaće firme su nekada pravile stranu robu po licenci, pa su se tako u Varaždinu pravile Levi's farmerke, mada i mnogi naši prozvodi nisu bili loši. Kad već spominješ Niš, imao sam TV Ei, a Gorenje i cetinjski Obod su pravili dobre frižidere, mašine za veš i tome slično. Odlične skije je pravio slovenački Elan, a koje su se tada mogle kupiti i u zapadnim zemljama. Onaj ko je želeo da mu na patikama piše Nike, All Star ili neku drugu brendiranu robu morao je da ih kupuje u pomenutim komisionima, od švercera, mada je bilo i nešto uvoza. Država je carinama štitila domaće proizvode, zbog čega ponuda nije bila kao u zapadnim zemljama, ali smo se nekako snalazili. Izuzetak su bile kompjuterske igrice - dok je jedna kaseta sa samo jednom igrom u inostranstvu bila skupa, domaći pirati su presnimavali tonu igrica na kasete, a te kasete su bile jeftine i mogle su se naručiti pouzećem, a pirati su ih rado slali. Ipak, mnogi su se snalazili, ali kupovina bilo čega nije bila tako jednostavna kao danas. Mnogi su voleli da idu u šoping u Trst, Slovenci u Klagenfurt ili Grac, a tu je bio i Solun. Povremeno je bilo i nestašica pa se neko vreme benzin kupovao na bonove, a bio je tu i zakon po kome parnim danima možeš da voziš auto ukoliko se tablica završava parnim brojem, a neparnim danima ako je poslednja brojka neparna. Bilo je i nestašica kafe i još nekih proizvoda za koje se morao čekati red, a osamdesetih se čak i govorilo za veliki red u pošti ili banci da je kao red za kafu. Osim nestašica, bilo je i perioda sa jačom inflacijom, pa je standard oscilirao. Možda jedan deo ovog odeljka deluje veselo, ali nije sve bilo ružičasto. I tada je bilo siromašnih ljudi, bilo je onih koji su teško živeli, a bilo je i kriminala, krađi i sličnog. Ne znam koliko je zahvalno porediti doba interneta, televizije sa 100-200 kanala, pametnih telefona i kompjutera i vreme sa 2-3 kanala, kompjutera kojima je RAM bio jednak jednoj SMS poruci jer tu nije bilo istih mogućnosti niti problema. Pre 150-200 godina je vazduh bio čistiji jer nije bilo automobila ili aviona, ali su npr. u viktorijanskom Londonu ulicama tekle fekalije koje bi iz kuća izbacivali kofom ('poslovi' su se obavljali tako što napuniš kofu i njen sadržaj zatim leti kroz prozor), veliki zagovornik kupanja Čarls Dikens je ulazio u kadu jednom nedeljno, a voda se pila iz bunara napravljenih pored septičkih jama ili iz Temze u koju su bacali sve i svašta. Francuski kralj Luj se nikada nije kupao, već samo zalivao parfemima i puderom, a dvorske dame su strugale štroku sa ruku nekim pljosnatim štapićima, dok su i sa i bez parfema svi smrdeli k'o tvorovi. Namerno sam otišao ovoliko u prošlost da bi se videlo koliko se društvo menjalo, a tu su bili nauka i tehnologija koje su ta društva iznedrila. Svaka epoha i svako društvo imaju svoje dobre i loše strane. Neka savremena društva imaju bolje sisteme vrednosti, a neka lošije. Vožnja dece u školu je možda prisutna ovde, ali nisam siguran koliko je prisutna u Skandinaviji, naročito ako je škola na nekoliko stotina metara od kuće. U nekim društvima te gledaju kao seljačinu ako voziš Porsche, a u nekim si u takvom automobilu veliki baja. Negde se BMW, Audi ili Mercedes asociraju sa višom srednjom kasom, sa onima koji rade u raznim kompanijama ili bankama, a negde sa džulovom čije je bogatstvo stečeno na sumnjiv način. Negde će te gledati kao da si pao s marsa ukoliko u kafić uđeš u skupoj trenerci i pitati se iz koje si teretane došao, a negde si u toj trenerci cool. A sve ove sisteme vrednosti uređuju i porodica i društvo.

Sada ću da te još više nahvalim, i to zbog odlične primedbe: Ukratko, ovde si majstorski opisao suštinu. Svako od nas može biti izložen nečemu negativnom - čućemo komšiju kako pijan arlauče, videćemo huliganje kako demoliraju trafiku, ljude kako se svađaju na ulici, ekipu koja kočijaški psuje ispred podruma pića i ko zna šta sve još. Tu nema pomoći, pa makar u kući nemao TV i internet. S druge strane, dete treba što više izlagati pozitivnim uticajima i podsticati pozitivne obrasce ponašanja. Na primer, ako dete voli da čita, treba mu kupovati knjige i slično. Isto tako, bitno je paziti i na sopstveno ponašanje pred detetom, jer ako dete primeti da lažemo, krademo ili psujemo smatraće da tako i ono treba da radi. Dete će svakako čuti psovke, ali ne treba da ih čuje svakoga dana u porodici. Isto važi i za mnoge druge negativne stvari. Sve ovo si opisao ovde: Danas je svakome teško, a ne samo detetu, da samostalno istražuje razne sadržaje jer smo prezasićeni informacijama. Opisaću ti kako je bilo u vreme kada su odrastali mnogi forumaši, uključujući i sebe, pa da uporedimo sa današnjicom. Ako si hteo da gledaš neki film, mogao si da upališ TV, odeš u bioskop ili da iznajmiš kasetu u video klubu. Televizija je imala dva kanala (TV Beograd 1 i 2), eventualno tri ukoliko uhvatiš i Novi Sad, bar kad govorimo o Beogradu. Treći kanal se pojavio tek kasnije. Filmovi se nisu emitovali svakodnevno, do bioskopa je trebalo otići i platiti kartu, a isto je važilo i za video kasete. Naravno, mogao si da snimiš nešto na kasetu i da to gledaš ponovo, ali to dosadi. Slično je bilo i sa muzikom - mogao si da slušaš kasete ili ploče, na koje staje ograničena količina muzike, da slušaš muziku na TV ili da uključiš radio, odakle si mogao da snimiš muziku na kasetu. Najjednostavnije rečeno, ponuda je bila ograničena. TV nije imao treš kao danas, bilo da govorimo o filmovima ili muzici, a ako si hteo da imaš nešto izvan toga, morao si ili da kupiš ili da iznajmiš, eventualno odeš u bioskop, za šta je bio potreban novac od roditelja koji su samim tim imali i više kontrole. Mali brojTV kanala je značio i oskudniji sadržaj. Tokom radnog vremena, na prvom su prikazivali školski program, ali tako da su ga emitovali dvokratno zbog dece koja su išla u školu po smenama. Ono što si zbog škole propustio ujutro, reprizirali su negde iza podneva. Ostatak programa je počinjao negde u vreme kada se roditelji vrate sa posla, pa su išli Dnevnik 1, neke druge emisije, zatim Dnevnik 2 u 19.30, pa onda filmovi, emisije i slično. Drugi program je počinjao da se emituje tek negde popodne. Danas svemu ovome možeš sa nekoliko klikova kad god hoćeš, a TV kanala ima na tone. Bilo je kompjutera na kojima si mogao da igraš igrice i predaka današnjih konzola kao i njihovih džepnih varijanti sa samo jednom igricom (klikni ovde ili ovde), ali to se pojavilo tek osamdesetih. Naravno, interneta nije bilo, pa si sve ove igrice morao da kupuješ, a za to je opet bio potreban novac od roditelja. Ako si hteo da nešto saznaš, izvori informacija su bile knjige. Knjige si ili imao kod kuće, ili si morao da ih pozajmiš iz biblioteke ili od nekog drugog. Ponuda je bila kvalitetna, a nije svaka budala mogla da izda knjigu. Ako te danas zanima bilo šta, možeš da to saznaš posle nekoliko klikova, ali nije isto da li o nečemu čitaš iz Britanike ili sa bloga nekog nepismenjakovića. Oni stariji su mogli da nešto saznaju i iz novina, koje su se danas uglavnom pretvorile u internet portale. I novine su imale kvalitetnije tekstove, pa se nije dešavalo kao na današnjim portalima da na portalu XY danas pročitaš kako je kafa dobra za zdravlje, a za mesec dana kako je štetna. Pošto je izbor zanimacija bio manji nego danas, deca su mnogo vremena provodila napolju, pa su glavne razonode bile igranje fudbala, košarke ili danas gotovo nepoznate igre - žmurke, šuge, ledeni čikica, klikeri, školice, između dve vatre, dečaci su igrali fudbal ili košarku, igrali se rata, devojčice su preskakale lastiš, igrale se lutkicama i slično. U mnogim mestima su često bili gostovali i cirkusi, a bilo je i dosta luna parkova, kao npr. na Tašmajdanu ili Kalemegdanu, gde se najviše išlo vikendom. I roditelji su bili manje navučeni na TV i nisu imali internet, pa su česte bile i posete prijateljima i rodbini, ili su oni dolazili u goste, a išlo se i na izlete van grada. Može se reći i da su roditelji imali više vremena za decu jer su najčešće radili do 15-16h, a često je kući moglo da se zbriše i nešto pre kraja radnog vremena. Podrazumevalo se da se posao ne nosi kući i da nisu morali da prođu kroz kojekakve izveštaje, ugovore, projekte i slično od trenutka kad izađu iz firme. Socijalne razlike su postojale, nisu bile toliko velike, ali nisu ni potencirane kao danas. Odrastao sam u kraju gde je bilo sasvim uobičajeno da se dete pilota u JAT-u i dete radnika u IMT-u najnormalnije druže, iako je ovaj prvi bio mnogo bogatiji. Ovde govorim o dva školska druga koji su inače danas kumovi, ali nisu izuzetak. Iz današnje perspektive mi se čini i da su se ljudi manje hvalili materijalnim. Naravno, bilo je onih koji nose skupe patike ili jakne, ali to nisu drugima nabijali na nos. Ne kažem da je vreme u kome sam odrastao bilo idealno jer tako nešto ne postoji, već samo poredim aspekte o kojima smo počeli da pričamo.

Koji narod? Praviš li ti razliku između naroda i države? RuSSija je država, doduše diktatorska, a Rusi su narod.