DJ_Vasa

Ja sam pre 15-20 minuta okačio na FB profil jack-o'-lantern, tj. onu famoznu bundevicu i već sam oterao u PM jednog školskog druga. Napisao mi je privatnu poruku u kojoj stoji da „vređam osećanja pravoslavaca” i da nije u redu „u pravoslavnoj zemlji stavljati sliku zapadnih demona”. Nisam bio pristojan, i kao što rekoh, oterao sam ga u PM, rekao da nema šta njega da boli q*** da li ja na sopstveni profil kačim bundevu, jabuku, lubenicu, koru od banane, izduvanu gumu, pokvareni bojler ili polni organ. ne razgovaram na ovakav način, ali niti se kajem niti mi je žao što sam ovako postupio. Nemam više živaca da komuniciram sa necivilizovanom stokom. Da bi cirkus bio veći, dotični živi u Kanadi, a dok smo išli u školu u SFRJ je hteo da upiše vojnu školu i da bude oficir JNA, plus je pisao isključivo latinicom. Ja zaista nemam ništa protiv toga da neko danas slavi sv. Luku, da slavi Ramazan, Hanuku, kinesku novu godinu, sedmi jul, rođendan, imendan ili nešto deseto, ali nemam ni živce da me neko gnjavi što sam stavio na FB, koji inače retko koristim, izrezbarenu bundevu sa svećom unutra. Moj nalog, moja stvar šta ću da kačim, a turbo-vernici mogu da se nose u 3PM. Oni pravi neće ni spomenuti ovu bundevu kod drugih koji nisu iz njihove ekipe.

Problem sa mnogim vestima jeste u tome što su novinari polupismeni i poluobrazovani, a primarni izvori informacija su im ono što neko napiše na društvenim mrežama. Znam da je porodici teško, da celu situaciju primaju emotivno, ali ipak nisu stručni za medicinu. Porodicu ne mogu da krivim jer im je veoma teško, ali novinar, kome je posao da izveštava, treba da pažljivo sagleda činjenice. Naravno da se jedna osoba ne može odlično razumeti u medicinu, prava, ekonomiju, muziku, sport, bankarstvo, slikarstvo, hemiju, statistiku ili saobraćaj, ali osnovno je proceniti koliko je izvor kredibilan ili pitati nekoga ko se razume. Sećam se jedne domaće reportaže tokom turističke sezone pre više godina kada su na nekom portalu preneli vest o 'paklenom' čarteru koji je 'jedva' sleteo u Beograd, a glavni izvor informacija bila je objava neke budale sa FB koja je očigledno s taljiga ušla u avion. Pošto ne mogu da nađem izvor, navešću po sećanju: Tokom 'paklenog' leta se avion često tresao i propadao, a pilota je bilo baš briga, bla bla, na čarteru su poslužili samo kafu i sok, bla bla, a najgore sletanje je bilo na BG aerodrom bla bla jer ih je pilot vozio kao krompire u raspoalom avionu bla bla. Tokom sletanja su se krila umalo raspala, bla bla, što je i potkrepljeno fotografijom. Sticajem okolnosti znam ponešto o avijaciji, a ove gluposti mogu da lako opovrgnem. Teško da je pilota bilo 'baš briga' da li se avion tresao jer iako je nebo veliko, mora da leti na visini i kursu koje mu odobre, goriva ima u ograničenim količinama i zna se koji su vremenski uslovi dozvoljeni. Ukratko - nije kriv. To što su na čarteru poslužili samo kafu i sok zavisi samo od toga šta agencija koja ugovara čarter želi da plati. Može i šampanjac i kavijar, ali za mnogo veće pare. OK, možda je enterijer bio loš, ali i za sletanje se zna koji su uslovi dozvoljeni, a pošto pilot ne može da utiče na vetar ili turbulenciju, a pista ima nezgodnu naviku da se nalazi na jednom te istom mestu i pošto joj se može prići samo određenim koridorima, takođe se ne može reći da ih je vozio kao krompire. Ni krilo se ne raspada pri sletanju, premda ne izgleda ništa bolje ili gore od automobila odozdo: To što se vide kojekakvi kablovi je normalno pošto je u pitanju metalna ptica komplikovane konstrukcije i kablovima je tu mesto, a to što se neko gvožđe podiže i spušta je takođe normalno pošto se time povećava otpor vazduha i pomažu pri zaustavljanju i još nekim manevrima. Naravno, onaj ko to pročita u mediju kome koliko-toliko veruje ne zna sve ovo i nije dužan da zna, ali valjda treba mediji da malo pripaze šta pišu. Slično se desilo i nedavno, kada se pokvario avion koji je leteo iz Tivta. Na nova.rs su se nalupetali za medalju, tj. preneli nešto što nema veze sa mozgom: „Bilo je nešto nalik udaru groma. Avion je gubio i menjao snagu, a jedna putnica je videla da ispod njenih nogu varniči i da se vrši otpuštanje goriva iz rezervoara u more. Kružili smo iznad bokokotorskog zaliva oko pola sata, a ljudi na kopnu su uočili da iz aviona kulja velika količina dima. Među putnicima je bilo i ljudi sa malo decom koja su počela da plaču. Prvih desetak minuta posada nije dala nikakvo objašnjenje, što je još više unelo paniku. Potom su nas obavestili da se dogodio kvar na motoru i da moramo da izvršimo pripreme za sletanje na tivatski aerodrom. Usledila je standardna procedura u takvoj situaciji i to je putnike dodatno uplašilo, a naročito strance. Trenutno mehaničari vrše pregled aviona, a putnici čekaju nove informacije o letu, dok se neki putnici zbig straha odustali od leta, pa je i aerodromska služba morala da im pruži pomoć“, naveo je naš sagovornik. Da je nešto ispod varničilo, morao je prvo da se ukloni patos, a to se nije desilo. Pomenuti avion nema mogućnost da ispusti gorivo, tako da nije imalo ni šta da se vidi. Iz trećeg bolda sledi da se stranci plaše malo više od domaćih državljana, ali ne znam ko je uspeo da ih intervjuiše i izmeri količinu straha. Ipak, o tome je pisao i neko ko zna situaciju, a to je portal Tango Six: https://tangosix.rs/2022/18/08/kako-er-srbiji-nije-eksplodirao-motor-na-avionu-prilikom-poletanja-iz-tivta-i-zbog-cega-nije-lepo-a-ni-korisno-kao-putnik-pretiti-izlaskom-u-medije/ Možda ovaj portal nije mnogo poznat, ali je očitao lekciju iz novinarstva ovim budalama iz Nove. Ovakav jeftin populizam nije ništa čudno jer to ovde najbolje uspeva.

Ne znam šta piše na Putlerovim portalima, ali u pitanju je tzv. croix pattée, koji postoji još od srednjeg veka. Danas ga najnormalnije koriste mnogi: Redosled: nemačka vojska (Bundeswehr), zastava Gruzije, zastava (standarta) predsednika Finske, rondela portugalskog ratnog vazduhoplovstva i rondela Vojske Srbije, tj. vazduhoplovstva. Koristio se i u Crnoj Gori, a izgledao je ovako: O ovom obliku se javlja i kao tzv. kozački krst, kojeg lepo objašnjava čak i ruSSka Vikipedija, premda je verzija na engleskom opširnija: https://ru.wikipedia.org/wiki/Казацкий_крест Od nacista ga trenutno koristi ruSSka nacionalna garda, ili tzv. Rosgvardija: Te priče o 'opravdanjima' mogu da se okače mačku o rep, ili da se emituju na TV Happy, spominju na litanjima i sličnim mestima.

Kada već pominješ seriju, ja bih samo dodao i film Idiocracy, koji se delimično već ostvaruje. Idiotizacija stanovništva je prisutna u mnogim društvima, a to baš i nije zgodno.

Eh, praktično smo isti po pitanju kupovine. Kad prodavac počne da mi priča bajke tipa 'evo, i ja baš imam taj proizvod, super se pokazao' samo se zahvalim i odem. Imam i drugi štos - pitam prvo za proizvod X, pa kad počne bajke o tome kako ga poseduje i kako je fenomenalan, ja samo pitam kakav je onda proizvod Y i obično dobijam neke tuc-muc odgovore. Naravno, nije mi čudno za Kardašijane jer dok ima ovaca, ima i vune. Lepo kaže Marko u postu iznad, na te seljobritije se nalože klinci bez mnogo mozga, roditelji im to kupe, i eto love na šišanju ovaca. Baš sam juče vrteo TV kanale da vidim kako će SBB/EON da reši frku o kojoj se pisalo ovih dana i naleteo sam na Shoppster (e-kupovina), koji greškom nisam maknuo. Naleteo sam na reklamu za mašine za sušenje veša. Uvaljivačice proizvoda su razgovarale tako izveštačeno da me ne bi ubedile da kupim ni čačkalice. Naravno, u mašine se razumeju isto koliko i ja u prodaju svemirskih brodova. Koliko se sećam, kao najveće dostignuće dotične mašine su spomenule specijalno projektovane zidove koji smanjuju buku kako jednoj od njih ne bi smetale u spavaćoj sobi . Naravno, o kvalitetu delova, potrošnji i ostalim bitnim stavkama nije bilo ni reči. Kada sam pre nekoliko godina hteo da kupim mašinu za pranje sudova, odlazim sa suprogom u obližnju prodavnicu koja ima pristojnu ponudu. Dok sam gledao nešto drugo, zamolila je prodavca da joj pokaže neku koja ima pristojan odnos cene i kvaliteta. Mali ljigavko je odmah pokazao neku kinesku igračku koja svetli k'o svemirski brod iz starih SF filmova i počeo da trabunja nešto o programiranju, na šta sam prišao i prekinuo ga rečima: „Prijatelju, akcenat je na pristojnom kvalitetu za odgovarajući novac, a te šarene drkalice koje sijaju nas ne zanimaju. Ta jeftina plastika iznutra ne bi potrajala ni dva meseca, pa zato reci imaš li neku normalnu ili samo te igračke." Naravno, kupili smo mašinu koja i danas traje.

Da nisu održavali te vojne vežbe pored nekog otvorenog prozora?

Biće im malo teže da raskinu sa SBB-om bez penala ako im ugovor nije istekao. A SBB je nastavio da emituje g***, tako da nemaju pravnog osnova da raskinu ugovor zbog toga. Mogao je SBB da im bar dodeli pozicije negde tamo kod XXX kanala ili bar između TV Smrdljekovac i TV Kupusovac.

Ja ne znam ima li osobe sa dva grama mozga koja sluša kojekakve profesionalne juĆubere, influensere, tiktokere, instagramiste i kako se to sve već zove i ostali sličan ološ. Kad god mogu, pitam one koje poznajem šta valja. Kojekakva „mišljenja” i „recenzije” na internetu ni ne gledam. Sve što kažeš je tačno 100%.

Spisak nobelovaca prema afilijaciji: https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_Nobel_laureates_by_university_affiliation Univerzitet u Beogradu, 21. vek:

Ja već zamišljam scenario - DJ Žex napada Telekom na Pinku, koji prenosi isti taj Telekom. Telekom ne sme ga ih isključi jer je Pink prorežimski. Mogli bi malo više da se pokače, pa kad je bal, nek se igra.

Ne mogu da komentarišem zemlje koje dobro ne poznajem, ali primetio sam da kod nas i u naseljima gde nema saobraćaja i nisu velika ljudi masovno dovoze decu. Pošto mi roditelji žive u starom stanu, tj. gde sam išao u osnovnu školu, imao sam prilike da vidim kako roditelji iz te zgrade voze decu u školu. Zgrada ima takav položaj da se iz nje izlazi na pešačku stazu, odnosno igrališta za decu i iz njih se ulazi u školsko dvorište. Ako gledamo praktično, potrebno je više vremena da bi se do škole stiglo automobilom jer automobil mora da izađe na ulicu i da se kreće trasom u obliku potkovice. Ne vidim svrhu da dete ne izađe iz zgrade i prođe kroz igralište koje se naslanja na školsko dvorište. Slično sam video i kada sam išao u Blok 70 kod prijatelja koji žive blizu škole. U vreme kada učenici počinju ili završavaju školu, nemoguće je naći parking mesto, plus se neki roditelji kreteni parkiraju tako da blokiraju ceo parking. Ko poznaje blokove, zna da ima ogromnih pešačkih površina. Doduše, ne znam ni zašto se sada saobraćaj smatra tolikim problemom kao da je svaka ulica magistralni put.

Da ne citiram ostalo, ponovo si dobro primetio. Sve ovo što si gledao, ja gledam kao običan nož - njime se može iseći hleb, šnicla ili pršuta, ali se može i ubiti čovek. Poređenja su ti sasvim na mestu, a na pojedincu je da koristi taj nož da bi sekao šnicle, da se autom pažljivo preveze od tačke A do tačke B ili da iskoristi internet na pravi način, a na roditelju da tog pojedinca, tj. dete, valjano usmeri. Što se tiče instrumenata, u BG je moglo da se kupi šta hoćeš, ali je i u drugim gradovima bilo bendova, svirki i slično. Kod mene u kraju je bila popularna gitara jer se mogla kupiti u svakoj robnoj kući, mogle su da se kupe knjižice za početnike, a mogla je da se nauči i od drugara iz kraja. U početku vežbaš akorde, skale, kreću lakše pesme koje naučiš od društva (npr. House of the Rising Sun, Animals, ima jednostavne akorde) ili ono što se može odsvirati na 2-3 žice, onda kreće 'skidanje' pesama uz radio ili kasetu... Uz gitare se išlo na ekskurzije, a gitariste su svi voleli. Nastavnici su obožavali kad im neko ponese gitaru na ekskurziju jer su znali da će klinci biti na okupu i da neće praviti gluposti. Drugar iz kraja se tako dobro najeo sladoleda i napio sokova iz nastavničkih džepova jer je super svirao, uglavnom samouk, a koliko znam sa FB, i danas svira gitaru za svoju dušu. Mogli su se i uzeti časove gitare od nekog entuzijaste, a bilo je i muzičkih škola. Bilo je i dece koja su učila da sviraju klavir, harmoniku ili violinu, mada ne toliko koliko i gitarista. Ipak, što se tiče kupovine, nije bilo jednostavno kao danas. Imaš nešto o tome na temi o SFRJ, ali nije bilo robe na dva klika niti pretraživanja šta se gde može kupiti, već si morao da ideš po prodavnicama. Zapadna roba je bila uvek tražena, ali i skuplja jer se mogla kupiti u državnim prodavnicama uz visoke carine, u komisionima (Komision - državni lanac prodavnica u kome se prodavala roba koju su uglavnom donosili šverceri, jeftinija nego legalno uvezena, eventualno nešto polovno, ali bez garancije), preko malobrojnih oglasa ili ako neko donese iz inostranstva. Neki uređaji, kao npr. TV, video rikorder, kasetofon i sl. mogli su se kupiti na konsignaciji - prodavnici koja je primala devize, ali morao si da platiš robu u devizama, plus carinu u dinarima. Na robu se nekad i čekalo, ali je stizala. Doduše, i domaće firme su nekada pravile stranu robu po licenci, pa su se tako u Varaždinu pravile Levi's farmerke, mada i mnogi naši prozvodi nisu bili loši. Kad već spominješ Niš, imao sam TV Ei, a Gorenje i cetinjski Obod su pravili dobre frižidere, mašine za veš i tome slično. Odlične skije je pravio slovenački Elan, a koje su se tada mogle kupiti i u zapadnim zemljama. Onaj ko je želeo da mu na patikama piše Nike, All Star ili neku drugu brendiranu robu morao je da ih kupuje u pomenutim komisionima, od švercera, mada je bilo i nešto uvoza. Država je carinama štitila domaće proizvode, zbog čega ponuda nije bila kao u zapadnim zemljama, ali smo se nekako snalazili. Izuzetak su bile kompjuterske igrice - dok je jedna kaseta sa samo jednom igrom u inostranstvu bila skupa, domaći pirati su presnimavali tonu igrica na kasete, a te kasete su bile jeftine i mogle su se naručiti pouzećem, a pirati su ih rado slali. Ipak, mnogi su se snalazili, ali kupovina bilo čega nije bila tako jednostavna kao danas. Mnogi su voleli da idu u šoping u Trst, Slovenci u Klagenfurt ili Grac, a tu je bio i Solun. Povremeno je bilo i nestašica pa se neko vreme benzin kupovao na bonove, a bio je tu i zakon po kome parnim danima možeš da voziš auto ukoliko se tablica završava parnim brojem, a neparnim danima ako je poslednja brojka neparna. Bilo je i nestašica kafe i još nekih proizvoda za koje se morao čekati red, a osamdesetih se čak i govorilo za veliki red u pošti ili banci da je kao red za kafu. Osim nestašica, bilo je i perioda sa jačom inflacijom, pa je standard oscilirao. Možda jedan deo ovog odeljka deluje veselo, ali nije sve bilo ružičasto. I tada je bilo siromašnih ljudi, bilo je onih koji su teško živeli, a bilo je i kriminala, krađi i sličnog. Ne znam koliko je zahvalno porediti doba interneta, televizije sa 100-200 kanala, pametnih telefona i kompjutera i vreme sa 2-3 kanala, kompjutera kojima je RAM bio jednak jednoj SMS poruci jer tu nije bilo istih mogućnosti niti problema. Pre 150-200 godina je vazduh bio čistiji jer nije bilo automobila ili aviona, ali su npr. u viktorijanskom Londonu ulicama tekle fekalije koje bi iz kuća izbacivali kofom ('poslovi' su se obavljali tako što napuniš kofu i njen sadržaj zatim leti kroz prozor), veliki zagovornik kupanja Čarls Dikens je ulazio u kadu jednom nedeljno, a voda se pila iz bunara napravljenih pored septičkih jama ili iz Temze u koju su bacali sve i svašta. Francuski kralj Luj se nikada nije kupao, već samo zalivao parfemima i puderom, a dvorske dame su strugale štroku sa ruku nekim pljosnatim štapićima, dok su i sa i bez parfema svi smrdeli k'o tvorovi. Namerno sam otišao ovoliko u prošlost da bi se videlo koliko se društvo menjalo, a tu su bili nauka i tehnologija koje su ta društva iznedrila. Svaka epoha i svako društvo imaju svoje dobre i loše strane. Neka savremena društva imaju bolje sisteme vrednosti, a neka lošije. Vožnja dece u školu je možda prisutna ovde, ali nisam siguran koliko je prisutna u Skandinaviji, naročito ako je škola na nekoliko stotina metara od kuće. U nekim društvima te gledaju kao seljačinu ako voziš Porsche, a u nekim si u takvom automobilu veliki baja. Negde se BMW, Audi ili Mercedes asociraju sa višom srednjom kasom, sa onima koji rade u raznim kompanijama ili bankama, a negde sa džulovom čije je bogatstvo stečeno na sumnjiv način. Negde će te gledati kao da si pao s marsa ukoliko u kafić uđeš u skupoj trenerci i pitati se iz koje si teretane došao, a negde si u toj trenerci cool. A sve ove sisteme vrednosti uređuju i porodica i društvo.

Sada ću da te još više nahvalim, i to zbog odlične primedbe: Ukratko, ovde si majstorski opisao suštinu. Svako od nas može biti izložen nečemu negativnom - čućemo komšiju kako pijan arlauče, videćemo huliganje kako demoliraju trafiku, ljude kako se svađaju na ulici, ekipu koja kočijaški psuje ispred podruma pića i ko zna šta sve još. Tu nema pomoći, pa makar u kući nemao TV i internet. S druge strane, dete treba što više izlagati pozitivnim uticajima i podsticati pozitivne obrasce ponašanja. Na primer, ako dete voli da čita, treba mu kupovati knjige i slično. Isto tako, bitno je paziti i na sopstveno ponašanje pred detetom, jer ako dete primeti da lažemo, krademo ili psujemo smatraće da tako i ono treba da radi. Dete će svakako čuti psovke, ali ne treba da ih čuje svakoga dana u porodici. Isto važi i za mnoge druge negativne stvari. Sve ovo si opisao ovde: Danas je svakome teško, a ne samo detetu, da samostalno istražuje razne sadržaje jer smo prezasićeni informacijama. Opisaću ti kako je bilo u vreme kada su odrastali mnogi forumaši, uključujući i sebe, pa da uporedimo sa današnjicom. Ako si hteo da gledaš neki film, mogao si da upališ TV, odeš u bioskop ili da iznajmiš kasetu u video klubu. Televizija je imala dva kanala (TV Beograd 1 i 2), eventualno tri ukoliko uhvatiš i Novi Sad, bar kad govorimo o Beogradu. Treći kanal se pojavio tek kasnije. Filmovi se nisu emitovali svakodnevno, do bioskopa je trebalo otići i platiti kartu, a isto je važilo i za video kasete. Naravno, mogao si da snimiš nešto na kasetu i da to gledaš ponovo, ali to dosadi. Slično je bilo i sa muzikom - mogao si da slušaš kasete ili ploče, na koje staje ograničena količina muzike, da slušaš muziku na TV ili da uključiš radio, odakle si mogao da snimiš muziku na kasetu. Najjednostavnije rečeno, ponuda je bila ograničena. TV nije imao treš kao danas, bilo da govorimo o filmovima ili muzici, a ako si hteo da imaš nešto izvan toga, morao si ili da kupiš ili da iznajmiš, eventualno odeš u bioskop, za šta je bio potreban novac od roditelja koji su samim tim imali i više kontrole. Mali brojTV kanala je značio i oskudniji sadržaj. Tokom radnog vremena, na prvom su prikazivali školski program, ali tako da su ga emitovali dvokratno zbog dece koja su išla u školu po smenama. Ono što si zbog škole propustio ujutro, reprizirali su negde iza podneva. Ostatak programa je počinjao negde u vreme kada se roditelji vrate sa posla, pa su išli Dnevnik 1, neke druge emisije, zatim Dnevnik 2 u 19.30, pa onda filmovi, emisije i slično. Drugi program je počinjao da se emituje tek negde popodne. Danas svemu ovome možeš sa nekoliko klikova kad god hoćeš, a TV kanala ima na tone. Bilo je kompjutera na kojima si mogao da igraš igrice i predaka današnjih konzola kao i njihovih džepnih varijanti sa samo jednom igricom (klikni ovde ili ovde), ali to se pojavilo tek osamdesetih. Naravno, interneta nije bilo, pa si sve ove igrice morao da kupuješ, a za to je opet bio potreban novac od roditelja. Ako si hteo da nešto saznaš, izvori informacija su bile knjige. Knjige si ili imao kod kuće, ili si morao da ih pozajmiš iz biblioteke ili od nekog drugog. Ponuda je bila kvalitetna, a nije svaka budala mogla da izda knjigu. Ako te danas zanima bilo šta, možeš da to saznaš posle nekoliko klikova, ali nije isto da li o nečemu čitaš iz Britanike ili sa bloga nekog nepismenjakovića. Oni stariji su mogli da nešto saznaju i iz novina, koje su se danas uglavnom pretvorile u internet portale. I novine su imale kvalitetnije tekstove, pa se nije dešavalo kao na današnjim portalima da na portalu XY danas pročitaš kako je kafa dobra za zdravlje, a za mesec dana kako je štetna. Pošto je izbor zanimacija bio manji nego danas, deca su mnogo vremena provodila napolju, pa su glavne razonode bile igranje fudbala, košarke ili danas gotovo nepoznate igre - žmurke, šuge, ledeni čikica, klikeri, školice, između dve vatre, dečaci su igrali fudbal ili košarku, igrali se rata, devojčice su preskakale lastiš, igrale se lutkicama i slično. U mnogim mestima su često bili gostovali i cirkusi, a bilo je i dosta luna parkova, kao npr. na Tašmajdanu ili Kalemegdanu, gde se najviše išlo vikendom. I roditelji su bili manje navučeni na TV i nisu imali internet, pa su česte bile i posete prijateljima i rodbini, ili su oni dolazili u goste, a išlo se i na izlete van grada. Može se reći i da su roditelji imali više vremena za decu jer su najčešće radili do 15-16h, a često je kući moglo da se zbriše i nešto pre kraja radnog vremena. Podrazumevalo se da se posao ne nosi kući i da nisu morali da prođu kroz kojekakve izveštaje, ugovore, projekte i slično od trenutka kad izađu iz firme. Socijalne razlike su postojale, nisu bile toliko velike, ali nisu ni potencirane kao danas. Odrastao sam u kraju gde je bilo sasvim uobičajeno da se dete pilota u JAT-u i dete radnika u IMT-u najnormalnije druže, iako je ovaj prvi bio mnogo bogatiji. Ovde govorim o dva školska druga koji su inače danas kumovi, ali nisu izuzetak. Iz današnje perspektive mi se čini i da su se ljudi manje hvalili materijalnim. Naravno, bilo je onih koji nose skupe patike ili jakne, ali to nisu drugima nabijali na nos. Ne kažem da je vreme u kome sam odrastao bilo idealno jer tako nešto ne postoji, već samo poredim aspekte o kojima smo počeli da pričamo.

Koji narod? Praviš li ti razliku između naroda i države? RuSSija je država, doduše diktatorska, a Rusi su narod.

Ne kažem da je učiteljica lagala, a mislim i da je suprugina prijateljica imala predugačak jezik u ovom slučaju. Nije učiteljica kriva što joj budale vise nad glavom, bilo da je u pitanju direktor, bilo kreteni od roditelja. Naravno da ne sme da dozvoli da joj dete ispadne kroz prozor, kao što se nedavno desilo u nekakvom vrtiću, ali modrica ili odrano koleno tokom fudbala su sastavni deo odrastanja. Ne znam šta da kažem po pitanju tih televizija jer ih ne pratim, ali evidentno je da im nedostaje edukativni sadržaj. Možda Kockica danas deluje zastarelo, ali uz mogućnosti koje pruža savremena tehnika, ne vidim problem da se napravi još bolja emisija o tome zbog čega je važno ići kod zubara, kako se prenosi zvuk ili kako leti avion.

Politika je takva kakva jeste, a stvaranje rizika za sopstveno stanovništvo ili suprotstavljanje sopstvenim državnim interesima iz altruističkh razloga ili namere da se stvori neka kosmička pravda baš i nije poznato u istoriji. Upravo zato mislim da su ova rešenja sasvim moguća. U politici nema apsolutne pravde niti altruizma. Da je tako, Iran bi već bio potučen do nogu, Saudijska Arabija bi imala međunarodno starateljstvo, Egipćanke bi se šetale u minićima, Severna Koreja bi proizvodila čipove za američke kompjutere, a u Kini bi glavne rasprave u javnosti bile o tome kako najbolje integrisati nacionalne manjine ili kako povećati privrednu razmenu sa Tajvanom. Niko na Zapadu, bar među ovima koji odlučuju, nije toliko lud da direktno napadne vojsku ili teritoriju Russije jer bi to bila igranka bez prestanka. Niko nije lud da građanima Londona, Berlina ili Vašingtona priredi posete atomskim skloništima niti da rizikuje uništenje sopstvene privrede ili infrastrukture. Svaki pogrešan korak bi bio kec na jedanaest za populiste koji bi otvoreno govorili da se „ne treba smrzavati ili plaćati skupe energente zbog neke tamo istočnoevropske vukojebine”, bilo da su na platnom spisku Kremlja, bilo da im je to autonomna ideja. Tu su i nevidljivi pristici poslovnog sektora, kome je cilj da proda automobile, kompjutere, mobilne telefone, filmove, muziku, odeću, kozmetiku, hranu, nekretnine ili nešto deseto relativno velikom tržištu. Pretpostavljam da onog ko mlati pare od prodaje automobila, kompjutera ili telefona savršeno zabole uvo za to da li te proizvode kupuje diktator, ekološki aktivista, ubica, dobroćudni učitelj, terorista ili apotekarka. Elon Musk se nedavno oglasio i ućutao kada je video da se preračunao, ali nije isključeno da će neki krenuti i njegovim stopama. Šta god mi mislili o onome što je javno rekao, činjenica je da ima $$$ i da samim tim ima određeni uticaj. Iako smatram da bi jedini pregovori između RuSSije i Ukrajine trebalo da budu o tome da li će Putler da robija u Hagu ili negde drugde i o isplati ratne odštete, znam da je to na dugom štapu. Verujem da će na kraju biti kao u ovoj rečenici: Za to vreme RuSSiju će tretirati kao Turkmenistan, Eritreju i slične zemlje - niko ih otvoreno ne napada, ali ih tretiraju kao smrdljiv sir. Mogu oni da kupuju i BMW, iPhone ili Airbus ako daju pare, ali ih tretiraju kao pijanca koji ceo dan provodi ispred podruma pića u kome ostavlja sav novac.

Polako... Koncentracija kod dece traje manje nego kod odraslih, što znam iz struke jer sam završio engleski i učili smo o tome, a jedno vreme sam radio i u osnovnoj školi. Detetu svakako ne možeš dati neku aktivnost koja će mu držati pažnju koliko i tinejdžeru, studentu ili nekome od tridesetak godina, ali možeš ga zabaviti sa više kratkih aktivnosti. Poenta je da te aktivnosti razvijaju nešto, bilo da je u pitanju motorika, bilo nešto drugo. Čak i ako detetu daš tablet, možeš da kontrolišeš sadržaj i da mu daš nešto što će mu biti od koristi. Za razliku od društvenih igara u fizičkom smislu, tj. gde dete može da otvori karte, kod igre za pamćenje na tabletu to ne može. Ne umem da preporučim neku konkretnu igru, ali bitan je princip. Druga bitna stvar je da dete često oponaša roditelje i gradi ukus na osnovu roditeljskog ukusa, pa ako je izloženo trash muzici od detinjstva, lako se može desiti da je zavoli. Ako detetu daš obrazac ponašanja sopstvenim primeom, velika je šansa da će te kopirati. Kao primer mogu da navedem svog druga sa studija i njegovu suprugu, koji su dete navukli da čita jer i sami čitaju. Naravno, detetu daju primerenu literaturu, a kada su nedavno bili kod mene, dete je videlo dve knjige koje čuvam od detinjstva - Hiljadu zašto, hiljadu zato i Svet i naša čula. Ne znam da li se ove knjige i danas štampaju, ali se mogu nači kao polovne. Dete je kulturno zamolilo da ih pogleda dok su bili kod nas, a kada je došlo vreme da odu, pitalo je da li može da ih pozajmi. Naravno, pozajmio sam knjige i dobio sam ih oko mesec dana kasnije uz zahvalnicu: u pitanju je bio crtež na kome su bile knjige, neki pojmovi iz njih i veliko HVALA napisano dečjim rukopisom. Najveći uzrok za usvajanje loših vrednosti jeste popustljivost u stilu 'svi tako rade' i 'da se dete ne muči', odnosno držanje deteta pod staklenim zvonom. To što 'svi' gledaju kojekakve zadruge i ostale gluposti nije razlog da ti na svom televizoru jednostavno ne zaključaš Pink i slično smeće, pa samim tim dete neće imati pristupa takvim sadržajima. Isto tako, to što neki idioti voze decu u školu koja je na samo nekoliko stotina metara od kuće i nema potrebe da se prelazi ulica je medveđa usluga detetu. Noge služe za hodanje, a ne za nošenje pantalona. Čitao sam negde da su roditelji kmečali što idu na neki izlet na Divčibare sa instruktorima planinarenja i da su tražili 'čvrste garancije' da se deca neće povrediti, nastradati i da ih neće napasti životinje (???). Pošto Divčibare nisu Himalaji i nije poznato da tamo lutaju vukovi, medvedi, tigrovi ili bar nilski konji, jasno je da roditelji idioti od dece prave nesposobne idiote. Budući da se geografija Divčibara nije promenila otkako sam poslednji put tamo bio pre 3-4 godine, pretpostavljam da im se na blago zatalasanim travnatim brdima neće desiti da ih pojure gladni lavovi ili pobesneli nosorozi. Supruga mi je ispričala i jednu anegdotu koju je čula od prijateljice - dotična prijateljica ima dete u školi, u to doba četvrti razred, i učiteljica joj je jednom prilikom rekla da dete 'mnogo trči' po dvorištu, naročito kad igra fudbal, i da je mnogo fizički aktivno, pa mora da ga opomene da se smiri da se ne bi povredilo. Prijateljica je pitala učiteljicu u čemu je problem ako trči dok igra fudbal jer je igra takva da zahteva trčanje, na šta je učiteljica rekla da joj je neki drugi učenik pao i razbio koleno dok je igrao fudbal. Naravno, u pitanju je obična mala oderotina kakve smo svi imali kao deca. Prijateljica i dalje ne shvata, kaže da je i sama imala odrana kolena kao klinka, a učiteljica odgovara da zbog povrede može da odgovara, da ima posla sa socijalnim službama ili sa direktorom. Prijateljica je pitala otprilike ovako: „Izvinite, da li ste vi kreten ili vam je direktor kreten? Naravno da deca mogu da malo oderu koleno ili lakat kada igraju fudbal, da mogu da dobiju udarac ili neku sličnu povredu, što je deo odrastanja.” Učiteljica je nešto promrmljala, odgovora se ne sećam, ali je suprugina prijateljica ostala u čudu sa kim ima posla. Inače, njen sin je pametno dete, odličan đak, i bavi se sportovima, a uprkos tome što igra i fudbal i košarku, živ je i zdrav iako ima poneku modricu ili oderotinu. Što se tiče slušanja najprizemnijih vrsta muzike, ne možeš da utičeš na roditelje, ali možeš da utičeš na to šta se sluša u tvojoj kući. Možeš lepo da kažeš da se u tvojoj kući ne sluša smeće, a ako su u pitanju pravi prijatelji, onda će to i poštovati. Ako nisu, bolje je da se lepo pozdravite. U tvojoj kući važe tvoja pravila i možeš da ukloniš krš-kanale ili bar da kažeš da si ih uklonio jer ako je kuća tvoja, pravila za goste su tvoja i tu je kraj svake priče. Imam sreće da se družim sa normalnim svetom koji mi takve stvari nikada ne bi ni tražio, a decu umeju da vaspitavaju. Upravo zahvaljujući njihovoj deci, koja su neiskvarena i pametna, smatram da dobar potencijal postoji čak i kod nas, a sa tom decom uživam da se igram i da ih naučim nečemu. Nemam svoju decu, ali volim kada imam dobar odnos sa decom svojih prijatelja, a do sada nije bilo problema. Vidim da lepo razmišljaš za svoje godine, da bi tvoje razmišlanje po ovom pitanju mnogi stariji trebalo da preuzmu, tako da ne sumnjam da ćeš biti dobar roditelj kada za to dođe vreme. Naučićeš i ti do tog trenutka i mnoge druge stvari, a pošto imaš dobra zapažanja, verujem da ćeš deci uspeti da preneseš prave vrednosti. Pisala je nedavno Pletilja o tome kako je unučetu objašnjavala neke stvari, a dokle god ima takvih ljudi, ima i nade.

Video sam na FB da se pojavila vest da SBB ukida i TV Happy, mada tu vest prenosi Prva, a SBB se nije oglasio. Odlično je ako maknu i to đubre.

Vidim da je SNS dobio i pojačanje, a nisu ni u stolice smestili kako valja: Dva poslanika i četiri odbornika napustili Zavetnike

Ništa čudno u izboru ministara. SNS funkcioniše kao mafijaška pijaca, tj. ko da više, pa uglavljuju ili svoje eksponente ili se lično uglave u fotelju. Ako ništa drugo, bar nećemo gledati tetkino tetinče. Edit: kasno sam saznao da tetkino tetinče ide u BIA, tako da rečenicu iz prethodnog pasusa treba zanemariti.

Pa i pišu se tako, npr. čarter ili fidbek. Postoje izuzeci, gde je izgovor malo pobegao od originala, kao npr. fudbal.

Naprotiv, ima više primera upotrebe dva pisma. Jedan od najpoznatijih primera je japanski, koji paralelno koristi čak tri pisma. Kineski ima razliku između tradicionalnih i uprošćenih znakova. Oba jezika imaju i latinicu, koja se koristi u ograničenim domenima. Tu prilagođenu latinicu Japanci je nazivaju romađi, a Kinezi pinjin. Malajski jezik koristi latinicu, ali i arapsko pismo. Hindu i urdu su nešto kao srpski, hrvatski odnosno srpskohrvatski, a koriste devanagari i arapsko pismo. Uzbekistan koristi ćirilicu i latinicu, a mislim da je i Kazahstan. U Aziji ima više jezika koji su nama slabo poznati, ali koriste oba pisma. Ne znam da li sam nešto zaboravio jer sve ovo navodim po sećanju. Mislim da su najveći ludaci oni što kuckaju poruke i voze. Jeste da ih viđamo svi, ali komšiji se desilo da ga jedan takav idiot umalo zgazi na pešačkom prelazu.

Pa dobro, nemoj da si na kraj srca. Kad sam bio mali, na TV su govorili da krava ima vime i čemu vime služi. Sad kad imamo naZiJonalnu televiziju, deca mogu da vide i plastično vime. To se zove napredak.

Ovo je zapravo bilo pre 5-6 godina na TV Happy. Pisalo je tada po medijima da je Ćićolina gostovala u jutarnjem programu i pokazala vime. Ne znam kojim povodom su je zvali, samo se sećam naslova. Pretpostavljam da se sada piše o tome u kontekstu naZiJonalnih televeizija i SBB-a.