robespierre

Prosečan čovek u Srbiji je ''iznad toga'' i ''ne zanima ga politika'', što možeš videti i na ovom forumu gde večerašnja kvalifikaciona utakmica LŠ ima veći ''šer'' zainteresovanosti od ovoga što se dešavalo u Vrbasu i BP: Jednostavno, nije nam dovoljno loše, i kao i u svakom tiranskom sistemu, nedostatak empatije za bližnjeg radi svoj posao jer dobar deo ljudi nije lično ugrožen finansijski i/ili fizički (još uvek).

Sad mi je jasno zašto je poludeo kad su na nekom portalu objavili ime deteta. Izgleda da je to bilo ''pogrešno" dete. 😄 😄 😄

Ne da je faktualno tačno, nego sam im još i poklonio neki promil. 😄 Ako uzmemo u obzir da se u proseku u Holivudu snimi između 500 i 600 filmova godišnje i usvojimo 550 kao prosek, koristeći moju računicu od 1% došli bismo do 385 vrhunskih holivudskih filmova u poslednjih 70 godina, a toliko ih nema, ni blizu. Meni nije do mišićavih filmova nego do umetnosti. Recimo, moja dva centa su da je In the Mood for Love najbolji film u poslednjih 30 godina. Nosferatu je krš jer Nosferatu (lik) izgleda komično. Dok sam gledao film razmišljao sam da bi bio daleko bolji da Nosferatu kao lik uopšte ne uđe u kadar, osim kao senka, glas, prisustvo... ali takve stvari danas u Holivudu ne prolaze.

Mejnstrim Holivud u 99% izbacuje težak krš već 70 godina. Vilenevov ubedljivo najbolji film su Zgarišta, Nolanov poslednji vrhunski film je Inception. Egers je bio dobar u prva dva filma (Nosferatu je težak krš!!). U poslednjih nekoliko godina (ovu vremensku odrednicu uzmite sa rezervom) oduševili su me Uncut Gems i Good Time braće Safdie, Lantimosov Kinds of Kindness, Zalerov omaž Tarantinu Dragged Across Concrete. Možda ima još neki da sam ga ovako na prvu loptu propustio. Eto, Midsommar sa čisto estetske, filmografske strane. Parazit i Zona interesa, ali to nije Holivud. Ako je neko zainteresovan da pogleda zaista kvalitetan nov evropski pomalo umetnički film mogao bih da preporučim Himeru italijanske rediteljke Albe Rorvaher.

Nakon smene vlasti nastupa četiri-pet godina totalitarnog terora, zatim otprilike dve decenije zlatnog doba finansiranog kreditima sa zapada, nakon čega sledi postepeno rastakanje sistema završeno, naravno, u krvi. Nešto mi to zvuči poznato.

U demoktrastkom sistemu bi se pitanje podizanja crkve rešavalo demoktratski, referendumom lokalnog karaktera. U glavi već mogu da čujem reakcije gubitničke strane na takvom referendumu, ma koja bila. Dakle, mi kao društvo pre svega treba da naučimo šta je demokratija (mada bi cinik u meni rekao da je voz za to odavno prošao) i udarimo temelj, umesto što ovoj deci zameramo što im prokišnjava krov (koga nema).

S obzirom da je ovo diskusioni forum, a ne tvoj lični blog, ja, u svojstvu člana foruma, te molim da sa nama prodiskutuješ poentu neprestanog kačenja skrinšotova tvitova studentskih naloga. Meni deluje da ti misliš da u referendumskoj atmosferi, gde se bira između tiranina i studentske liste, treba glasati za tiranina da slučajno na vlast ne dođu zli ljudi sa studentske liste (kojima je inače jedini cilj dolaska na vlast organizovanje slobodnih izbora u roku od godinu dana). Ako se ne varam, na ovom forumu je bilo kakvo agitovanje za OGK na vlasti kažnjivo trajnim banom, pa bih te molio da se izjasniš na ovu temu i na taj način učestvuješ u diskusiji.

Pre toga se GRU infiltrirao medj srednjoškolce, trenutno se istražuje je li u pitanju bio Tinker, Tailor, Soldier ili Spy. Dok im režimski mediji poturaju nedostatak patriotizma i nazivaju ih ustašama, nacistima i stranim plaćenicima i ovi što samostalno ne mogu da dobace do 1% na izborima ih nazivaju… isto? Šredingerovi studenti.

Kada to politika nije funkcionisala na osnovu surovog interesa nezainteresovanog za ljudsko shvatanje morala? U periodu Hladnog rata kada su zapadne sile podržavale najgore totalitarne diktature dokle god su revnosno tamanile komuniste? Pa prema njima je Vučić šećerna vodica.

Cilj svake politike, a politike koju vodi jedan tiranin naročito (po svim parametrima vladavine Vučićeva vlast je tiranija), je da se na vlasti ostane večno, ako pričamo o političkoj filozofiji, a ne čuvenom sudaru svet kakav jeste vs. svet kakav bih ja voleo da bude (za to postoji USA tema, tako isto i oni ne mogu da razumeju kako evo već drugi mandat Tramp briše patos sa besprizornicima s druge strane, a tek će da oberu bostan kad im dođe Vensara). S te strane gledano Vučićeva spoljna politika teško da može bolje.

Da se ne lažemo, Vučić je u domenu spoljne politike verovatno najsposobniji političar kog je Srbija imala, od uvođenja višestranačja sigurno, a možda i ikad. Samo što on to svoje žongliranje na pet stolica i povoljne pozicije koje je ostvario koristi da bi vladao večno, a ne da bi izvukao nešto za državu.

Ne hranite trola, jedina funkcija bitisanja na forumu mu je njegoševska (oh, no, još jedan ''desničar'') istraga studentskih objava na društvenim mrežama.

Typo, trebalo je da piše otrpilike neka vrsta mita ili priče.

Kada bi razumeo egzistencijalizam i Hajdegera čija je on produžena ruka shvatio bi da je današnje masovno bežanje u desni populizam dvojako izazvano: 1. Bežanjem od hladnog racionalizma zapadne civilzacije oličenog u Vajthedu i njegovom učeniku Raselu, čiji su tehno-korporativni elementi samo hipertrofisana mutacija 2. Bežanjem od woke i ostalih hipertrofija Rusoovskih teorija u kojoj zapadnog stanovništva pronalazi smisao Čovek je iracionalno biće, civilizacija koja pokuša da uredi svet potpuno u skladu sa raciom propada neminovno i svakog puta. Čoveku je potrebna neka vrsta smisla ne bi li u njemu našao smisao, jer je biće određeno smislom, a ne razumom. S obzirom da je svet inherentno lišen smisla, onda čovek stvara simulacije i simulakrume ne bi li ih u njima pronašao (gle još jedan mrski strukturalista Bodrijar).

Dodaj tu Deleza i Frankfurtsku školu i to je sve što vredi od zapadne misli u poslednjih sto godina. Šalim se, naravno, ali i ne baš.

Interesantno, ali kao što već više puta sa moje strane pomenuta gospođa Iluz, koja je inače feministkinja, iznosi u knjizi The End of Love, u tom pretvaranju dejting scene u tržište najviše ispaštaju žene. Muškarci su svoj patrijarhat i preimućstvo jednostavno preneli iz kruga porodice na tržište seksa i dejtinga. Autorka kroz intervjue sa priličnim brojem žena pokazuje da kao što imaš loneliness epidemic među muškarcima, imaš i epidemiju žena koje bi da uspostave emotivnu vezu/porodicu sa partnerima, a umesto toga dobijaju more neobaveznog seksa na tržištu čija pravila igre određuju muškarci.

@Beonegro Mislim da ovaj pasaž odlično sumira sve ovo što smo danas pretresli. 🙂 Michel Houellebecq, 20 août 2005. 3 HEURES DU MATIN - extrait de "Mourir", inédit

Konkretno sam mislio na moju tvrdnju da u slučaju Ribnikar nije bilo nikakvog targetiranja žrtvi na osnovu pola.

Kad nešto napišem sa takvom samouverenošću postoje dve opcije: 1. Da svoje mišljenje poturam kao fakat, što smatram da čine samo neinteligentni ljudi 2. Da to što sam napisao ne baziram na osnovu špekulacija i praćenja trendova A na tebi je da to shvatiš kako želiš. 🙂 Ne bih dalje na tu temu... Završiću moje ''preuzimanje'' ove teme mojim omiljenim citatom iz Uelbekovog opusa:

Ne, on je dete koje su majka i otac ostavili kod babe u Alžiru. Otac iz nepoznatih razloga, a majka da bi živela u hipi komuni i imala dvesta partnera godišnje. Naravno da ćeš početi da lučiš nedovoljno ili previše nečega kad ti je to background. Ne, on je dete koje je otac nazivao psihopatom, a majka terala da u svemu bude najbolji. Plus je bio ostrakizovan među vršnjacima. Nije bilo nikakvog targetiranja na osnovu pola.

Pa nije tako, jer je Uelbek u jednom trenutku, po sopstvenim rečima, spavao sa dvesta žena godišnje. 😄 Čovek je trenutno u trećem braku, sa nekom ženom koja je otprilike 35 godina mlađa od njega. Skoro sam pročitao jedan njegov intervju gde je rekao da je poslednji put osetio sreću kada je imao, citiram, osam ili deset godina. Ja bih rekao da se ovde pre svega radi o emocijama i onome što egzistencijalisti nazivaju smislom života. Ceo Uelbekov literarni opus se može smatrati sociološkom kritikom kapitalizma. Ako u kapitalizmu ima pobednika i gubitnika, tako i u domenu emocija koje je liberalni kapitalizam pretvorio u tržište ima pobednika i gubitnika. Ja sam čitao ove dve knjige Eve Iluz na koje sam referisao, ona žena čak i primarnu današnju porodicu opisuje kao kapitalističku zajednicu baziranu na interesu. Ljudi koji toliko mnogo izgube na emotivnom planu jednostavno ne mogu da porade na sebi. Inače, ona u obe knjige referiše na Uelbeka. Dobar primer ovoga ti je i mali iz Ribnikara.

To sa inteligencijom nema baš nikakve veze. Teodor Kačinski je imao IQ od 170 i u dvadeset petoj godini života postao profesor (!) matematike na Berkliju. Kad opisuje svoj prvi poljubac u tridest četvrtoj godini, kao da opisuje susret sa vanzemaljcem. Ta žena, koja će ga odbiti, kasnije će reći da je ostavio dojam inteligentne ali previše povučene osobe. Posle tog odbijanja je počeo da živi u kolibi u šumi i ljudima počeo da šalje bombe na kuće i poslove. Interesantna epizoda iz šume je kada se zaljubio u jednu radnicu na obližnjoj benzinskoj pumpi i piše, kupio sam nove pantalone da bih joj prišao, ali sam se uplašio i plakao pored vatre (campfire).

Pa upravo je primer za emotivno inhibiranog čoveka čije patologije potiču iz nepostojanja primarne porodice i nemogućnosti da se na liberalnom, neregulisanom tržištu emocija izađe iz sopstvene izdvojenosti. Svaki protagonista njegovog romana je beli muškarac u tridesetim godinama koji nakon neuspelih pokušaja uspostavljanja bilo kakve emotivne veze u dvadesetim odaje konzumerizmu, sedenju ispred televizora, prostitutkama, neobaveznom seksu, alkoholizmu, itd, odnosno svemu onome čemu se on odavao i odaje u sopstvenom životu. Ako si čitao Soumission / Pokoravanje, jasno ti je kada protagonista romana reši da prihvati islam kao religiju. Ne kada mu je to obaveza da bi uopšte nastavio da radi na univerzitetu, nego kada ode kod rektora u kuću i vidi da ovaj ima tri žene. Mislim da u tome treba tražiti razloge i prelaska ovih mladih ljudi iz Skandinavije u pravoslavlje, ne u nekom uticaju Rusije. Takvih muškaraca je u zapadnoj civilizaciji sve više i više. Piterson je upravo to prepoznao i postavio se kao maltene svetitelj toj društvenoj grupi. I kao što sam rekao, ovo nije u domenu mog mišljenja, žena koju sam pomenuo je na ovome o čemu pričam napravila akademsku karijeru. https://en.wikipedia.org/wiki/Eva_Illouz

Nije to u pitanju. Mišel Uelbek je na tome što se dešava napravio literarnu karijeru, jer je i sam takav. Mada te tendencije počinje da se kristalizuju u zadnji sto-sto pedeset godina, u šezdesetim godinama dvadesetog veka dobijaju svoju punu formu, kada etički puritanci na čelu zapadnih zemalja liberalizuju i u tržište pretvaraju sve, pa i emocije i seks. Kao i na svakom tržištu, gde ima pobednika, ima u gubitnika. E, ti gubitnici na tržištu emocija, pre svega u svojoj atomizovanoj porodici, a zatim i u nemogućnosti da tu emociju dobiju van nje, ili napišu neku dobru knjigu, ili odu u neki ekstremizam, ili naprave neko veliko sranje. Uostalom, o tome su naširoko pisale i ozbiljne glave iz akademije (sociologije), kao što je gospođa Eva Illouz (knjige The End of Love i Why Love Hurts).