robespierre

Hteo sam ovo da vam napišem još u prethodnom postu, ali, iz želje da što pre nastavimo diskusiju, ispustio sam ovaj nit misli. No, dali ste mi dobar šlagvort pa ću vam napisati u ovom. Na ovom forumu je pisao izvesni Bohumilo, čovek za koga su poluprovodnici božanstva, a Ilon Mask njihov izaslanik u ovom svetu, i jedna anegdota koju je sam sa nama podelio mi je ostala neizbrisivo urezana u sećanju. Naime, sada već bivši forumaš, jednom prilikom nam se pohvalio da je počeo da nosi go pro kameru na sebi ne bi li na kraju dana pogledao šta je radio i tako optimizovao svoje delovanje na dnevnom nivou. Osim što svojevoljno od čoveka - sebe pravi mašinu, što je u potpunosti njegov izbor, ja lako mogu da zamislim situaciju u kojoj svi zaposleni u svim preduzećima nose go pro kamere, ne bi li se optimizovala njihova angažovanost tokom radnog vremena. Naravno, niko nema vremena da gleda toliku količinu filma, ali sam siguran da će u budućnosti postojati softver koji će primenom AI alata moći da se upotrebi upravo u te svrhe. A što onda da nemamo kamere na sebi i van radnog vremena, jer će se tako povećati sigurnost u zajednici. Sigurnost koju bezbednosni sektor pruža prosečnom građaninu je nedovoljna, ili bar tako glavni propagandista redpill tech milijardera Kurtis Jarvin trubi već duže vreme. Tako da ako je stari levo-liberalni poredak mašina za pravljenje para koja koristi tehnologiju koristi za kontrolu a ideologiju kao pušku za uspavljivanje, novi desno-populistički poredak je mašina za pravljenje para koja će tehnologiju koristiti kao palicu za disciplinovanje, a ideologiju kao pumpu za benzin. Više neće samo sistem biti mašina, već će mašina biti njegova osnovna jedinica - čovek.

Ne bih rekao da je ideologija kriva za to što propada, svaka ideologija ima ograničen vek trajanja, samo je taj vek trajanja, prirodom hipermodernog sveta, dosta kraći od ideologija prohujalih vremena. Ili, da parafraziram početak Simulacije i simulakruma, kapitalnog dela autora koji je ključan za razumevanje postmodernog potrošačkog društva - simulakrum nikada nije ono što prikriva istinu, nego istina koja prikriva da istine nema. Ako je levo-liberalni diskurs, koji je dominantan od šezdesetih godina prošlog veka, bio svojevrsna Hakslijeva soma koja je služila da zabavi postmodernog čoveka zapada kombinacijom jeftinog dopamina sa velikih, srednjih, malih i džepnih ekrana, dok razne Mustafe Mondovi ovog sveta na vrhu skupljaju kajmak, ovaj novi desno-populistički je u neku ruku mnogo više orvelovski jer pokušava da ubaci svoje senzore i alatke za predviđanje ponašanja svuda, ali ne zbog jednopartijske kontrole kako na to vole da nas upozore, već iz istog razloga kao i Mustafe Mondovi pre njih - radi uvećanja sopstvenog kapitala. Pa se tako sa društvenih mreža čovek može isključiti, može da izabere da nema ''pametni'' sat ili telefon, ali ako se ceo svet pretvori u jednu društvenu mrežu i premreži senzorima i kamerama svih vrsta - o kakvoj tu onda ličnoj slobodi i izboru govorimo? Živećemo u simulakrumu suverenih država dok će nam domovi, pa čak i tela u potpunosti biti kolonizovana spravama za prikupljanje podataka. S te strane, ono što dolazi izgleda znatno opasnije od onoga što je bilo. Doduše, to kažem ja, veliki pesimista po pitanju svih stvari, a sudbine zapadne civilizacije ponajviše.

Netačno, sve je počelo od Gugla pre 20-25 kada su i shvatili da se uz pomoć LLM-a zgrnuti nezamislivi novac na osnovu predviđanja ponašanja korisnika, pa se tako taj Gugl još pre petnaestinu godina naplaćao kazni i kazni u EU, jer se ispostavilo da njihovi Google cars koji su snimali ulice jailbrake-ovali privatne wifi-jeve kako bi prikupljali podatke o ponašanju. Bitka za društvene mreže i internet je odavno izgubljena, ali to je shvatila i nova generacija redpill tech milijardera koja neprestano traži nove načine za prikupljanje podataka - recimo već pomenute kamere za prepoznavanje lica i biometrija. Recimo, billo bi zanimljivo znati da li softver u Tesla automobila može da proceni pol, starost i psihološki stanje vozača (nervozu, stres i slično). na osnovu toga koliko naglo koči i kojom brzinom ulazi u krivine. Još ako naprave da se automobil otključava na otisak prsta neće biti greške ko vozi, pa sve da je u pitanju auto koji deli više ljudi. Takođe ćemo znati gde korisnik radi, gde mu je dom, koje restorane posećuje, ukoliko ti restorani imaju privatan parking, itd, itd. Ukoliko bi softver fozila recimo imao u sebi ugrađene mikrofone koji bi se uključivali kada detektuju razgovor u kolima (kao što rade android telefoni), bukvalno su neograničeni resursi koje kompanija može da prikupi o korisniku vozila.

Možda je propala za prosečnog građanina zapadnog sveta, ali za one koji su je promovisali je još uvek itekako živa, pa prve četiri su kompanije po profitu u 2025. godini bile Gugl, Epl, Majkrosoft i Envidia, a u prvih 20 su i uvek neizbežni Fejsbuk/Meta i Amazon. Međutim, kao što je ta priča o globalizaciji imala svoju jasnu ekonomsku logiku koja se ogledala u konkubinatu krupnog kapitala i levo-liberalnog diskursa, tako i nova, danas aktuelna priča o suverenizmu takođe ima svoju jasnu ekonomsku logiku koja se ogleda u konkubinatu krupnog kapitala i desno-populističkog diskursa, jer male suverene države svojom regulativom nikada neće moći da se odbrane od tolikog kapitala. Pa kao što danas Guglov android na osnovu tona kojim vi pišete poruke na vašem telefonu može s preciznošću da odredi vaše emotivno stanje i prema tome vam isporuči određene reklame i to dobrano naplati, tako će sutra biometrija i kamere za prepoznavanje lica u realnom vremenu prepoznavati vaše emotivno stanje, predviđati vaše ponašanje i o tome izveštavati data centar u Kaliforniji, ne bi li oni koji te kamere i softvere i prave svoje znanje i unovčili. Ideologija je u oba slučaja samo oružje koje služi da se uvećaju cene nekih deonica na berzi, a svako za sebe može da bira, da se poetski izrazim, čije govno je ukusnije. Što se mene tiče, govno je govno, bilo ono plavo ili crveno.

Problem je što su određene industrije (pre svega tech, a onda za njima i industrija zabave i mediji) shvatile da mogu da zarade trilione dolara tako što će svojoj target grupi, a to je generacija X i sve posle njih, prepustiti ideološka pitanja na konto toga da ne postavljaju ono ključno pitanje koje su oduvek postavljali - gde su naši novci. Tako smo došli do svojevrsnog konkubinata levice i liberala sa krupnim kapitalom (koji se tradicionalno vezivao za republikance). To je kratkoročno dalo rezultata, međutim, osim što su nepovratno izgubili rust i bible belt i slične socijalno ugrožene grupe, došlo je do zasićenja levo-liberalnom ideologijom i kod određenog dela obrazovanijeg stanovništa odakle su nikli konzervativni tech milijarderi koji su, prirodno, počeli da zahvataju glasove i iz tog bunara. Zato mislim da je demokratska stranka u Americi u jako nezavidnoj situaciji iz koje ne vidim da će uspeti da se iskobelja u nekom razumnom roku, mada ja na to ne gledam kao na pozitivan trend. Jednostavno, to je realnost u kojoj živimo.

U teoriji je sve moguće, u praksi smo daleko od toga da se elektroenergetski sistemi baziraju na gomili malih proizvođača umesto na centralizovanim velkim proizvođačima iz razloga balansiranja proizvodnje i potrošnje, predvidivosti, itd. Što se tiče isplativosti, i tu je priča složena. U praksi imaš dva modela, model malih solarnih elektrana koji se grade na krovovima privatnih objekata, takozvani kupac - proizvođač model koji funkcioniše na sledeći način. Ti trošiš X kWh mesečno sada, sutra instaliraš solarne panele na svoj krov koji proizvode Y kWh mesečno, na kraju meseca platiš struju EPS-u: Z kWh = X potrošenih - Y proizvedenih. Obračun kilovatsati koje ti na kraju meseca država naplati je dosta složeniji i ne bih sada ulazio u to, samo ću reći da je sistem osmišljen tako da ide na štetu proizvođača, a u korist države. Isplativost ovakvog sistema zavisi od potrošnje struje mesečno, što si veći potrošač više ćeš novca uštedeti (ali ćeš imati i veće kapitalno ulaganje jer ti treba više panela). Recimo da ovakvi sistemi isplate sami sebe za 7-8 godina. Drugi model je komercijalna prodaja struje državi, gde ti proizvodiš X kWh mesečno i država ti na kraju meseca uplati na račun obračun za energiju koji si prodao EPS-u. Problem sa ovim sistemom je što država na početku godine odredi koliko snage hoće da pusti na aukciju, prethodne dve godine je bilo 300 MW za vetar i 125 MW za solar. Elektroenergetski sistem Srbije je ~8500 MW. Projekti konkurišu za te MW na aukciji tako što oni koji ponude najmanju cenu dobijaju svoj deo sve dok se ne ispuni tih 300 MW za vetar i 125 MW za solar, i energija proizvedena iz tih sistema je sve što država garantovano hoće da kupi. Problem sa ovim je što ti sklapaš fiksnu ugovorenu cenu sa državom i onda kad sutra struja poskupi ti kao vlasnik elektrane ostaješ kratkih rukava u korist EPS-a. Druga opcija je da sklopiš ugovor sa nekom firmom pa da njima prodaješ zelenu struju, što mislim da će postati isplativija opcija kad krenu ove ugljenične takse koje će EU da nam uvede.

Banke zapravo odbijaju dosta projekata iz straha, jer je cela ta industrija dosta nova i nepredvidiva, pa se plaše da će morati da plene panele i opremu kad investitor ne bude mogao da vraća kredit. S druge strane, tu imaš gomilu skrivenih troškova kojima banke odbijaju investitore. Zamisli situaciju kad prosečnom srpskom investitoru iz banke kažu da će za potrebe projekta morati da angažuje i plati orintologe i kako god se zovu oni biolozi specijalizovani za slepe miševe, da nekoliko meseci spavaju na njivi ne bi li pratili slepe miševe i ptice, ili, ako su u pitanju solari, da angažuje i plati konsultanta za socijalna pitanja, koji će se starati o tome da se na solarnoj elektrani ne koristi oprema proizvođača koji u lancu snabdevanja koristi dečji rad.

Cene vadim iz sopstvenog iskustva učestvovanja na takvim projektima, i to ne sa strane investitora, nego sa strane finansijskih institucija. Pa iz toga imam i uvid da na 10-20-30 projekata od kojih ne bude ništa dođe jedan koji se realizuje, iz prostog razloga što finansijski ne zadovoljavaju jednu od dve strane.

Pa u teoriji je sve moguće, međutim takve elektrane na krovovima zbog ograničenosti površine najčešće nisu za komercijalnu proizvodnju energije, već se grade za sopstvenu potrošnju tog objekta na kome se i nalaze, usled male instalisane snage. U praksi se sve svodi na pare. U Vojvodini i Posavini (iako najviše sunčanih sati ima na jugu i jugoistoku zemlje) se kod nas pravi najviše solara jer je zemljište ravno i nemaš nikakva ulaganja u pogledu nivelacije terena, odvodnjavanja i slično. Jednostavno kupiš njivu i kreneš da zabadaš panele. Stvar u praksi funkcionište na sledeći način. Investitor dolazi u banku sa predlogom projekta, vrednosti investicije i delom investicije koji planira da finansira sredstvima banke - iz kredita. Banka onda procenjuje projekat na osnovu toga za koliko će godina investicija uspeti da vrati kredit (na osnovu predikcija cena struje, ili sa fiksnom cenom ukoliko investitor ima takav dogovor sa državom), plus da li projekat predstavlja reputacioni rizik za banku (odnosno da li će da se desi neka ekološka katastrofa koja će se povezivati imenom banke). S obzirom da jedna elektrana ima životni vek oko 20 godina, onda investitor vaga da li mu odgovara ponuda banke, odnosno koliki će profit moći da napravi za vreme preostalo nakon što vrati kredit i povrati kapitalna ulaganja.

Ovo što si napisao je vrlo zanimljivo, pa me zanima o čemu konkretno pričamo. O kapitalnom ulaganju, proizvodnji struje ili tržišnoj ceni po kojoj tu struju možeš da prodaš? Naravno da su solar i vetar najjeftiniji za proizvodnju struje jer ne koriste nikakve sirovine, ali investitora zanima da ima najmanje kapitalno ulaganje, i da taj novac vrati za najkraće vreme, odnosno da tu struju koju proizvede može da proda po konkurentnoj ceni. Prodaja struje EPS-u je poseban ponor pakla o kome bi se tek imalo što šta reći. Recimo, trenutno izgradnja 1 MW solara u Srbiji košta oko milion evra, a 1 MW vetra dva miliona evra. Blok B3 u kostolcu je koštao 1.75 mil EUR/MW. Dakle, više od solara, a manje od vetra. Dalje, tu dolazimo do sledećeg problema, blok B3 u kostolcu je suštinski jedna zgrada sa 350 MW instalisanog kapaciteta. Za instalisanu snagu od 350 MW iz solara bi trebalo prekriti oko 600 hektara zemlje u Vojvodini solarnim panelima. Takvi projekti se uvek finansiraju novcem investicionih banaka i međunarodnih finansijskih institucija koje ne žele da grade solare na obradivom zemljištu, itd, itd. Međutim, ti možeš da napraviš komercijalnu solarnu elektranu za pola miliona evra, dok su komercijalne vetro turbine pojedinačne snage 2 - 5 MW, dakle u startu imaš minimalno kapitalno ulaganje od 4 - 10 miliona evra. Zato se solari mnogo češće grade u Srbiji od vetroelektrana. Nuklearne elektrane su daleko najskuplje zbog kapitalnog ulaganja koje je neophodno da se izgradi nuklearna elektrana.

Dark je bio dobar sve do treće sezone, kada su po mom mišljenju uveli previše alternativnih stvarnosti i napravili kupus od serije, i to kaže neko ko voli intelektualne pretencioznosti. Pluribus je teška dosada. Finale sezone je trebalo da bude otprilike treća ili četvrta epizoda ne bi li ovo bilo vredno utrošenog vremena. Ne verujem da ću pratiti dalje. Task je bio iznenađujuće dobar.

Sve što si rekao je tačno - osim što se dijagram zove Senkijev (Sanky). Naravno da je proces sagorevanja fosilnih goriva neefikasan, jer se bazira na Drugom zakonu termodinamike koji govori o tome da se deo energije u energetskim transformacijama uvek mora izgubiti. Kod fosilnih goriva zapravo govorimo o dve transformacije - prvo se hemijska energija zarobljena u gorivu sagorevanjem pretvara u toplotnu energiju, da bi se zatim toplotna energija pretvorila u koristan rad (električnu energiju ili mehaničku energiju kretanja vozila). Međutim, fosilna goriva će biti važna sve dok ona u pita dijagramu svetskog energetskog bilansa zauzimaju 4/5, a obnovljivi izvori tek 1/4 globalne proizvodnje energije, iz prostog razloga što je 80% uvek za četiri puta veće od 20%

Oko 80% svetskog energetskog bilansa (dakle transport, industrija, proizvodnja toplote i struje - sve) se još uvek bazira na fosilnim gorivima. Znači od celokupne energije koja se potroši u svetu na godišnjem nivou 30% je iz nafte, 25% je iz prirodnog gasa i 25% iz uglja, da ne pričamo što neke industrije poput petrohemijske uopšte ne mogu da postoje bez rafinerijskih proizvoda. Bilo bi to isto kao da ja kažem da je rudarstvo grana industrije koja izumire, dok se za to vreme Kinezi ubiše da od Afrike naprave svoju rudarsku koloniju na način na koji su to uradili u istočnoj Srbiji.

Ruski sistem danas je istovetan kakav je i bio u sovjetskom komunizmu - totalitaran, trom, truo i korumpiran. To ne znači da onda, kada su glavinjali u Afganistanu kao sada u Ukrajini, nisu bili svetska sila broj dva. Eto još jedne paralele niotkuda, danas se Trampu zamera što mu se predsednik Sirije šeta po Beloj kući, jer je Asad otišao u Kinšasu. U Afganistanu su Amerikanci podržavali nikog drugog do Osamu Bin Ladena lično.

Velika ironija je da ti kao veliki kritičar srpske mitomanije i nerazumevanja političkih procesa koji im se dešavaju pred nosom patiš od te iste boljke. Kao što Milošević i klika oko njega nisu shvatali da je sa padom Berlinskog zida došao kraj socijalističkim federacijama i socijalizmu kao takvom, tako ni ti ne shvataš da je svet od invazije Rusije na Ukrajinu u novom hladnom ratu gde se svi bore da održe kontrole nad svojim sferama uticaja - ili, idealnije, iste prošire što je više moguće. Pa je tako ne samo bitno ko koristi venecuelansku naftu, već ko koristi jednu malu rafineriju u nebitnoj Srbiji, ko je na vlasti u Moldaviji, čiji je Grenland i ko kontroliše minijaturna okeanska ostrvca.

Pa ne piše niko ovde od juče, dobro su poznata stanovišta ljudi na određene teme. Tako našeg kolegu McLeoda po pravilu trigeruje kad neko piše o američkom imperijalizmu, uostalom to ga je trigerovalo i juče da od celokupnog mog pisanija iseče i kvoutuje taj deo. Ali, svako može da odabere kome će da veruje. Možda je upravu McLeod, a možda su u pravu neki od najvećih umetnika zapadne hemisfere poput Oliver Stouna, Tomasa Pinčona, Frensisa Forda Kopole i Stenlija Kjubrika koji su svoje karijere napravili na kritici američkog imperijalizma. Njegova teza se bazira na pogrešnoj premisi da ako je država na unutrašnjem planu demokratska republika, na spoljnom nikako ne može slediti imperijalnu logiku. Da se to opovrgne dovoljno je pogledati unazad u istoriju. Atina je na unutrašnjem planu bila demokratija, Rim je bio republika, Venecija je na unutrašnjem planu bila merkantilistička republika, Britanska imperija je u svojoj poslednjoj fazi bila parlamentarna demokratska monarhija. Sve ove države su istovremeno bile imperije. Ne samo to, već je to svojevrstan gol u gostima. Ne samo da su obezbedili resurse za svoju industriju, već su kontrolu nad istim resursima uskratili Kini i Rusiji i faktički rešili kubansko pitanje, jer Kuba ne može da funkcioniše bez venecuelanske nafte.

Kao po običaju, napisao si ponjavu sa gomilom zaključaka, bez da si ponudio jedan jedini argument za tvoje tvrdnje nasuprot mojima. Diskusija obično ide tako što ja kažem Tramp je sličan Ajzenhaueru jer X,Y,Z i navedem konkretne primere, a ti onda pokušaš da opovrgneš to X,Y,Z, a ne samo navedeš Tramp nije sličan Ajzenhaueru jer tako misle Srbi. Možeš do sutra da ponavljaš besmislenu tezu da Amerika nije imperijalna sila, za istu nemaš niti jedan jedini validan argument. To što je neka zemlja demokratska republika na unutrašnjem planu, ne znači da na spoljnom planu ne sledi imperijalnu logiku.

1. Putin je u prvoj godini vladavine imao rat u Čečeniji koju je sravnio sa zemljom na oči celog sveta. Naravno da nije divljao ovoliko jer je Rusija, kao naslednica SSSR, izašla kao gubitnica iz Hladnog rata. Čim se rekonsolidovao nastavio je da sprovodi rusku imperijalnu politiku koja ne menja svoju logiku maltene od Petra Velikog naovamo. 2. Ne vidim poentu ovog argumenta, s obzirom da se radi o totalno drugačijim kulturološkim i politikološkim obrascima. Recimo, u Britaniji je postojao jedan istinski minijaturni hibrid Musolinija i Hitlera - Oslvad Mozli. Imao je istovetne namere kao i njegovi daleko poznatiji uzori, samo je zahvaljujući sistemu u kom je delovao Drugi svetski rat proveo u bajboku, a posle rata se slobodno bavio politikom u Engleskoj, iako je bio vođa partije koja se zvala Britanske unije fašista. 3. Ja ne verujem da će konvergirati ka sadašnjoj ruskoj, jer po mom uverenju USA vodi istovetnu geopolitiku od 1945. godine naovamo, dakle agresivno zastupanje sopstvenih ekonomskih i političkih interesa gde se odbrana demokratskih vrednosti koristi po potrebi kao casus belli. Dakle, jedinu politiku kakva jedna (najjača) imperijalna sila i može da sprovodi da bi na tom mestu i ostala.

Sa ovim bih mogao da se složim isključivo u slučaju da ovo o čemu pišete potvrdimo fenomenološki, što bi prevedeno na prost srpski jezik značilo onda kada i vi poput Kasparova budete optuženi za terorizam zbog vašeg pisanja na forumu.

Pa tvoja majka je sa stanovišta političke teorije u pravu, u Srbiji postoji sloboda govora i to je fakat, jer bismo svi mi, a ja prvi, odavno bili u zatvoru za ono što smo pisali o organizovanoj kriminalnoj grupi na vlasti na ovom forumu. Srbija za razliku od Rusije nije totalitarna država nego autokratija gde ne postoje slobodni mediji. Ali, o slobodi govora se ne može raspravljati. S te strane je gotovo groteskno porediti demokratski izabranog predsednika USA sa totalitarnim Ruskim sistemom u kom će Putin vladati do smrti.

Pratim dovoljno da znam da ste vi kojim slučajem ruska državljanka kao nekadašnji svetski šampion u šahu Gari Kimovič Kasparov, za vaše pisanje po ovom forumu biste bili optuženi za terorizam uz minimalnu kaznu od pet godina robije, koliko njemu preti zbog opasnog Tviter delovanja. Ali, da, sve je to isto.

Ja sam izneo argumente da je postupanje Donalda Trampa vrlo blisko postupanju Dvajta Ajzenhauera, a delovanje Nikite Hruščova vrlo blisko delovanju Vladimira Putina danas, i još uvek nisam pročitao argument koji bi takvu tvrdnju opovrgnuo. Hruščev je ušao tenkovima u Budimpeštu, pobio studente i opoziciju i to se nije pretvorilo u rat ukrajinskih razmera samo zato što su Ukrajinci za razliku od Mađara sposobni da Putinu pruže otpor vredan divljenja. Sa druge strane, Ajzenhauer je sprovodio revolucije i državne udare za račun naftnog lobija i industrije tropskog voća. Koja je razlika između onoga što je Ajzenhauer uradio u Iranu i Trampove akcije u Venecueli? Da li se može tvrditi da je država u kojoj jedan Aleksej Navaljni bude ubijen u zatvoru zato što pokazao svetu da Rusijom vlada korumpirana oligarhija, država u kojoj je dovljno na ulici viknuti 'rat!' da bi se završilo na višegodišnjoj robiji slična državi u kojoj je dozvoljeno Trampa nazivati fašistom, nacistom, korumpiranim, pedofilom i svim ostalim epitetima? Može, ali ta tvrdnja nema nikakvo utemeljenje u realnosti.

Ovoj analizi samo fali poređenje Putina sa Hitlerom, pa da metodom silogizma dođemo do toga da je Tramp zapravo Hitler. Međutim, koristeći istovetnu aristotelovsku logiku, možemo zaključiti da kada su svi - sve, onda je niko - ništa. U realnosti Putin je po modusu operandi najbliži Hruščovu koji je podigao Berlinski zid, instalirao raketne sisteme na Kubu i tenkovima ušao u Budimpeštu kada su Mađari pokušali da se otrgnu iz sovjetske sfere uticaja i odu tamo gde tradicionalno i pripadaju - na zapad - upravo ono što se dešava u Ukrajini danas. Istovremeno, predsednik Amerike je Dvajt Azenhauer koji vrši puč u Iranu zbog međunarodnog pravnog poretka i svetskog mira zbog toga što je Mosadik nacionalizovao naftu, za račun United Fruit Company vrši državni udar u Gvatemali i podržava razne belosvetske diktatore i bliskoistočne autoritarne monarhije radi suprotstavljanja SSSR-u.

Prosto je fascinantno koliko ljubiteljima slobodarskog sveta kao što si ti ništa nije jasno. Kakve god bile zapadne sile neuporedivo je bolje biti u njihovim sferama interesa nego pod čizmom totalitarne despotije Rusije i totalitarne komunističke Kine. Kad si u interesnoj sferi zapada dopušta ti se da budeš protiv akutelnog poretka, baš kao što ti sad radiš. Idi u Rusiju i probaj da na ulici vikneš da je trenutno u Ukrajini rat da vidiš šta će da ti se desi.

Odlične parodije na Rambov junački rep. Šteta što ceo album nije u ovakvom tonu.