Smrtokapa

Vudu Ciganka donosi sreću ako se obave odgovarajuće radnje, neka neko javi stručnom štabu da oporave čoveka.

Koja serija, čak je i Tobi učestvovao sa ukradenom loptom. Optimizam mi uliva to što smo već imali situaciju gde Gilespi pokušava da reši sa niskog posta, znači ispucali smo celovečernju kvotu za idiotizam već u prvoj četvrtini.

Slika je vrh, a komentar je bezveze kako god okreneš. El kondor pada je takođe ok zajebancija.

Nosite to ruglo.

Od svih tih verzija Gospodara Prstenova, ova je najbolja:

Kolega iz kanca je opisivao zanimljivo iskustvo sa letovanja u Turskoj, glavni akteri su bili Ukrajinci ali isti đavo, priča kaže sledeće: Ol inkluziv aranžman, obeduje se u velikoj sali punoj gostiju iz raznoraznih krajeva Evrope, naravno najveća buka redovno dolazi od stola za kojim sedi povelika ukrajinska porodica. U jednom momentu, pater familijas ustaje od stola, zaintrigiran sadržajem tanjira za susednim stolom, za kojim sedi bračni par iz Nemačke. Dolazi do Švabe i gura mu prst u tanjir da ispita strukturu šnicle. Švabo nije ni reagovao, jednostavno je ostao skamenjen od šoka. 😶

Pritom ne treba zaboraviti da i sami dolaze iz trulog sistema, pa relativno gledano ništa ne gube u tom pogledu. Pratio sam svojevremeno neke jućubere koji su obrađivali tematiku ruskog jezika, oni su pobegli iz Pitera u Beograd kad je izbio rat i izbacili su jedan video sa utiscima o novom mestu, upravo je tada bio protest protiv uvođenja fiskalnih kasa za pijačne prodavce, ljudi su bili oduševljeni što ovde možeš da izađeš na ulicu i buniš se protiv vlasti/bilo čega a da te ne uhapse.

To je user ako ćemo precizno.

Rusi imaju taj luksuz da mogu da izbegavaju bilo kakvu integraciju jer ih je jako mnogo ovde, i taj luksuz obilato koriste. Deca će im naučiti srpski, a oni njet, ne zanima ih. Moji susreti sa Rusima potpadaju u dve kategorije, prva je sa omladincima koji dolaze u klub društvenih igara da, jelte, igraju društvene igre, oni su atipični, svi znaju engleski i to dobro, geekovi su i hoće da komuniciraju. Druga su povremeni kontakti zbog posla, to se već uklapa u ovde opisane stereotipe. Primer: pre tri četiri nedelje, kolega treba da ide na "teren", saznaje da su klijenti Rusi, pa izdejstvuje da mu ja pravim društvo pošto kao govorim ruski. Dolazimo mi kod Rusa u goste na Zvezdaru, jedna IT firma, dočekaju nas mladi i lepo obučeni ljudi koji ne znaju (ili makar neće) da beknu ni reč enleskog niti srpskog. Nekako se mi sporazumemo (morao sam par puta da ih zamolim da govore sporije pošto verglaju kao navijeni), završimo šta smo imali, i ja izlazim odatle malo smoren, pošto mi je konverzacijski ruski očito daleko od idealnog, a onda pomislim "zašto se ja nerviram, nisam u Rusiji, oni su došli u Srbiju, a ne zanima ih ni najmanje da govore jezik domaćina". Tako da sam se lepo okrenuo, rekao идите на хуй i vratio se u ofis spokojan.

Nema ništa sporno nego se ne radi o tome. Evo da nacrtam:

Ovo što filiam kaže, dotična parola nije nikakav autentičan izraz želje za povratkom kući, već je samo to, parola, koju su načinili salonski fašisti. Nije džabe to tako smišljeno, oni bi voleli da emuliraju Jevreje (zbog istorijske uloge žrtve) i Izrael (da bi mogli da mlate sve svoje komšije sa kojima su u svađi).

U suštini, to je pokušaj imitacije ovoga: https://sr.wikipedia.org/wiki/Догодине_у_Јерусалиму?wprov=sfla1

Australijski Poćorek je verovatno lik koji je vodio pohod protiv onih ptičurina.

Rusi nisu ni prvi ni poslednji koji su krenuli u osvajanje sa brojčano nedovoljnim snagama, računajući na superiornost svoje vojske / rasulo kod neprijatelja / iznenađenje / izdaju. Ovako laički gledano, ova Pangeina teorija bi zapravo imala više smisla da su Rusi zaista napali sa tih 350000 vojnika, uz procenu da eto ni to neće biti dovoljno za brzu i potpunu pobedu protiv jakog protivnika, pa ajde da fintiramo napad na Kijev kako bismo postigli makar neki uspeh na drugoj strani. Celokupni ruski napad, onako kako je izveden, ima smisla samo ako se ostvari brza pobeda, a to je jedino moguće ako se neprijatelj obezglavi, tj. ako se pokuša prepad na Kijev. To je najjednostavnije objašnjenje. Ako je Putin zapravo sve vreme hteo da sa malobrojnom vojskom ulazi u prolongirani sukob gde ne postoji jasna izlazna strategija, onda to nije čak ni 1d šah, to je neki Konrad fon Hocendorf Oskar Poćorek level shit.

SVIĐAO VAM SE HESUS FERER IZ "LJOVISNE"? Evo kako on danas izgleda! (FOTO)

Deda je postao otac, što ga je automatski podmladilo za čitavu generaciju.

Jel se beše Orban šetkao sa izvesnim mapama? Nije čudo da se on i ovaj naš mentol dobro razumeju, iako je na toj mapi i Gardoš vraćen prvobitnom vlasniku. Poenta je da je ceo taj etnonacionlizam u istočnom delu Evrope kao zoster, postoji kao virus i u zdravim telima i zato ne treba dozvoliti pad imuniteta koji bi ga reaktivirao. Ne može da se iskoreni potpuno, ali je dovoljan zdrav život da se drži pod kontrolom.

Mitomanija dosta utiče na porast broja balvana, istina, ali daleko od toga da su balvan revolucije njen jedini pojavni oblik.

Bilo je Italijana koji su sanjali o tome, nije bilo tako davno, ali su ih istorijske okolnosti preusmerile. Šta ćeš. Nije bilo baš do Skandinavije, neprijatna klima, ali Mare nostrum plus zemlja Zavetnog kovčega, nije ni to za bacanje. Nisu to baš bili prosečni Italijani, takvi uglavnom gledaju svoja prizemnija posla, kao i prosečni Srbi, tim nebeskim stvarima se bave nekakvi intelektualci. Ima ih svuda, svaka evropska zemlja je imala svoje Garašanine, tako da sigurno nije on taj koji je prouzrokovao baš ovakvo stanje. Okej, možda nije bilo Garašanina u Luksemburgu i San Marinu.

Kakva god bila osećanja prema Moskvi, ono što je sve nas ovde moglo da izvuče je da se Jugoslavija nije raspala u krvi, odnosno da nismo rešili da raščišćavamo zaostale račune iz Drugog svetskog rata. Srbi su u Jugoslaviji imali ostvarenje ideje da svi budu u jednoj državi, Hrvati i Slovenci su imali drugačiji interes, da ih ona brani od drugih predatora, npr. Italijana. Zapadne sile su u Jugoslaviji imale branu za eventualni nemački prodor na jug, ponajviše u međuratnom periodu. Kada je pao Berlinski zid, jednostavno niko više sem nas nije imao neki jak interes da se Jugoslavija spasava. Razdruživanje je verovatno bilo neizbežno, ono što bi u nekim alternativnim istorijskim scenarijima moglo da dovede do drugačijeg ishoda je nekakav detalj, na primer da je federalizacija sprovedena drugačije, da nije bilo onakvih avnojevskih granica, ili nešto treće što bi Srbima razdruživanje učinilo prvihvatljivijim, pa da se ne drže starog poretka (i komunizma, i Rusa) kao za neku slamku spasa. Ako bismo, u želji da čuvamo Jugoslaviju / pravimo Veliku Srbiju / štagod, opet došli u sukob sa zapadom, onda bi ponovo stvari bile slične, tražili bismo nekog starijeg brata na drugoj strani za koga bismo se nadali da će da nas čuva i brani, pogađajte koga.

Jedina pozitivna stvar od tog hipotetičkog pristupanja Jugoslavije Varšavskom paktu bila bi to što bi sada postojao metro u Beogradu.

@Dragan Kada su se događali Buča i Mariupolj, sa raznih strana su se mogli čuti komentari "a gde je saosećanje za civile u Jemenu?" Ako si i ti rešio da vrtiš istu tu ploču, ona može da se vrti koliko god hoćeš.

Late night moderatorski posao:

Moram priznati da se ne sećam boldovanog detalja, doduše ima skoro 20 godina kako sam ovo čitao. A i ne pada mi na pamet razlog zbog koga bi Vronski išao u Bugarsku, Zlatni Pjasci još nisu bili u funkciji, a Srbija je te godine bila vrlo popularno odredište za ratni turizam. Ima ona umotvorina po kojoj problemi na Balkanu proističu iz toga što Srbi vole Ruse, ali zato Rusi vole Bugare, ali zato Bugari vole Nemce. Možda tu ima nečeg, ali je, naravno, u pitanju pojednostavljivanje. Ruska podrška Bugarskoj nije imala za uzrok bogzna kakvu ljubav, već interese. Cilj ruske imperijalne politike u 19. veku bio je osvajanje Carigrada i izlazak na topla mora, a Velika Bugarska je tu trebalo da služi kao odskočna daska za rusku vojsku - trebalo je da bude velika, a ne mala, da se Rusima ne bi opet desilo da se zaglave u Staroj Planini kao 1877. godine. U Bugarskoj su proruska osećanja bila veoma jaka nakon Sanstefanskog mira i Berlinskog kongresa - logično, jer su ih Rusi praktično oslobodili od Turaka. Naravno, Rusi su to koristili na neumeren i buzdovanski način, pa su tako od bugarskog kneza Aleksandra Batenberga uspeli da naprave neprijatelja, jer je ovaj, gle čuda, želeo da ne bude marioneta u zemlji u kojoj je knez. Rusi su diplomatski veoma trapavo rukovali Bugarskom u tom periodu - da bi smakli Batenberga, oni su ga minirali na svakom koraku, čak i kada se desila stvar na kojoj su radili u San Stefanu. Kada je 1885. rumelijska vojska izvršila prevrat u Plovdivu i proglasila ujedinjenje Istočne Rumelije sa Bugarskom, Rusi su se tome usprotivili, da bugarski vladar ne bi pokupio zasluge i popularnost. Po direktivi, svi ruski oficiri u bugarskoj vojsci su dali ostavke, tj. Bugari su ostali bez celog višeg komandnog kadra, a to se dogodilo neposredno pre napada Srbije na Bugarsku, toliko su Rusi vodili računa o bugarskim interesima. Bugari su imali sreće pošto je kralj Milan taj rat vodio gore nego što je Moka Slavnić vodio Moskitose, ali to je priča za neki drugi put.

Nužno je da neprijatelj bude u isto vreme previše jak i previše slab.