Barkley#34

Nije Majkl gradio taj imidž, gradili su oni oko njega, napisao sam gore. On je samo igrao tu postavljenu igru. Bio je zlatna koka, prihodi su počeli neverovatno da rastu, pa nije smelo ništa da ugrozi taj scenario. Tada su ti uspešni sportisti predstavljani kako šalju sve pare kevi a to je prodavalo proizvode. Videh članak na Indexu pre neki dan u kome navode kako se kretala gledanost NBA pre povlačenja, tokom odsustva i nakon povratka. Lude amplitude. Pisao je i Edin u nekoj kolumni o tom nezvaničnom dogovoru medija o glancanju tog imidža. Nisam siguran da bi ostao imun. Kada se prvi put povukao pa je malo procurelo oko kockanja, znam da je Barkli izjavio da ovome nikada nije prijala ta slika koju su gradili oko njega nego da je hteo da živi svoj život. Verovatno bi se prilagodio, ali mu ne bi prijalo. Kažem ti, LBJ je pomalo žrtva te svoje potere za veličinom, što uključuje i to dramoseranje. Mislim da bi to smanjio da je bio prisutan u ono vreme, jer ne bi bilo potrebe za tim niti bi bilo prihvatljivo a ne bi ni bilo MJ da se poredi s njim.

Voleo ga ili ne, mora se priznati da je on svojim igrama opravdao taj hajp. Drugo, nisam svedočio Jordanovom ulasku u ligu ali da je dolazio 2003, verovatno bi se i oko njega ispredale legende i pre drafta. Bird i Medžik su zaslužni za početak modernog rasta lige do današnjeg nivoa a MJ je pokazao kako se stvara megazvezda. Da je on došao 20 godina kasnije verujem da bi hajp oko njega bio neizdrživ. Podsetio si me na nešto. Stalno raspravljamo o igračkim aspektima upoređivanja današnje i nekadašnje košarke i kako bi se velikani iz jedne ere snašli u onoj drugoj. Pre neki dan sam pročitao da je neko nakon ovog ''Poslednjeg plesa'' izjavio da danas niko ne bi hteo da igra sa Džordanom. Preterano je, znam, ali to me je navelo da razmišljam o tom socijalnom aspektu - kako bi Džordanu bilo danas kada ne može da se gradi slika idealnog lika pokrivanjem svih incidenata, pijanki i kockanja, plus što bi morao da ima drugačiji odnos sa svima u klubu. S druge strane, verujem da bi LBJ bilo lakše da se u tom smislu snađe u onom vremenu, iako bi i on morao da se prilagođava.

Pa da, nisam se precizno izrazio. Pazi, da se ogradim, više i sveobuhvatnije pratiš od mene (kao i mnogi drugi na ovoj temi) pa sam možda u krivu. To sam svoj majstor ne znači da nema pomoć sa svih strana, nego da sam insistira na toj svojoj širini, da je kompletnija ličnos' a ne samo običan vrhunski basketaš. Pa onda te drame oko prelazaka iz jednog u drugi tim, javnom igranja GM, postavljanja uslova, ovo-ono. Za ligu bih pre rekao da hoće da ikoristi prisustvo velikih majstora na jednom mestu (dok su još svi na broju) i da pokušava da se predstavi kao najbolje od svih doba (za šta ima argumenata, pa tačno da ništa ne rade na tom planu), da opstanu u konkurenciji drugih sportova ili aktivnosti, da jelte zarade od svega a usput da i svako od megastarova dobije nešto zauzvrat. LBJ je kao nacrtan da ga podrže u njegovim akcijama, a time i oni privuku pažnju i ostvare svoje ciljeve. Sve ostalo što si napisao (a la Nestorović) ne znam koliko je tačno, ima ovde upućenijih ljudi, pa neka odgovore.

Nije ovo direktan odgovor, više se nadovezujem. Nekako se citirani deo više puta provukao u ovoj raspravi, ne doslovno, ali u raznim oblicima. Čini mi se da se kao standard uzima postava Bikova sa Rodmanom i Kukočem iz druge triplete. Zaboravlja se da je prve tri titule (malo li je) osvojio sa Pipenom i saigračima koji jesu bili solidni do dobri ali ih se niko ne seća danas, dakle nikakve veličine. Pritom su njegova ostvarenja u tim finalima (da se skoncentrišem samo na finala) bila poluvanzemaljska. Ah, teške li sudbine, sve veličine slučajno igrale baš za tim za koji navijaš. Simpatično mi je bilo kako si ih poređao jednog do drugog. Slab sam ti ja sa tim listama, nezgodno mi je da poredim ere a i neke igrače sam premalo gledao da bi moje mišljenje imalo težinu. Više sam pristalica uinijevih tiera ili onog što je liga uradila kad je napravila listu 50 najboljih ikada, za desetak godina će je verovatno ažurirati ili proširiti i to je to. Opet se samo nadovezujem, nije samo tebi odgovor. Ipak njegova karijera traje jako dugo i stalno na visokom nivou, nije realno da ne dođe i do povremenih žestokih padova. Pomalo se ide u drugu krajnost sa hejtom prema njemu. Ako napravimo to neizbežno poređenje sa MJ, karijera ovog drugog je nekako imala školski tok, maltene kao statistički normalan raspored, uz malo dodatne drame sa prvim odlaskom i povratkom pravo na vrh. Kod LBJ je to prilično rastrzano, što kvari sliku, ali ne bi trebalo ni te padove previše naglašavati. Laički bih rekao da je MJ pokušavao da bude najbolji a mediji, agenti i sponzori su čuvali sliku o njemu i gradili pomalo neprirodnu auru, što ni njemu nije uvek prijalo. LBJ je s druge strane ''sam svoj majstor'' i pomalo se i hejt razvija kao posledica njegovog stalnog građenja tog ''nasleđa'', što deluje pomalo veštački, a i stalno je neka drama i tenzija. Imam utisak (krajnje subjektivan, naravno) da on stalno ima cilj da bude najveći, umesto da se skoncentrisao na to da bude najbolji, a ovo drugo bi došlo kao logična posledica. Nikad nećemo saznati kako bi izgledalo da je u karijeri LBJ nešto kliknulo kao kod Džordana i Bulsa ili Dankana i Sparsa, ove GSW dinastije i slično i da su zaređali titule. Ko zna kako bismo ga onda posmatrali.

Mislim da ti se provuklo par imena koja nisu igrala za Lejkerse, proveri još jednom.

Kako je ovo dobra definicija. 🙌

Mnogo volim te skrivene heroje. Mislim da je Žoc jednom dao najbolji opis takvih igrača, valjda pričajući o Vladi Dragutinoviću - igra košarku za 20% publike i 80% trenera.

Odma- dođe. Baskonija 2009/10 - 9.261 2012/13 - 12.036 2013/14 - 10.676 2014/15 - 9.824 2015/16 - 10.948 2016/17 - 11.633 2017/18 - 11.351 2018/19 - 11.138 Blagi pad prosečne posete poslednjih dve sezone ali i dalje uglavnom iznad ranijih sezona. Pazi, ovi proseci sakrivaju mnogo toga, ali za opštu sliku nisu loši. Zavisi poseta i od uspeha kluba u konkretnoj sezoni, igranja TOP 8 i ranije TOP 16 (i koliko utakmica kod kuće tamo odigraju jer te utakmice vuku prosek) i slično. Npr. PAO ima redovno preko 15-16K u eliminacijama, kad je bitno za prolaz grupe ili kad igraju sa komšijama iz Pireja. Tako da može da se desi da imaju nekoliko hiljada ispod proseka u za njih manje bitnim utakmicama. Evo proseka za ovu sezonu, kad još nije bilo ni tenzije oko prolaska u eliminacije niti tih utakmica: PAO - 9.858 (na 14 utakmica, nisam računao meč sa Fenerom koji su igrali bez publike). Max-min - 17.396-7.031 OLI- 7.287 (na 14 utakmica). Max-min - 10.877-5.730 Baskonija - 10.661 (na 14 utakmica). 13.628-8.725. Imaju jako ujednačenu posetu tokom sezone.

Mogu, pošto budžet ne obezbeđuju klubovi nego zna se ko. Ako se odluči da su te igračke korisne na tom nivou biće para, ako ne -neće. Prilično je to jednostavno ovde. Inače, donekle se u stavovima slažem s tobom a donekle sa Pavarotijem. Da korona i recesija koja je sledi nisu promenile sve, pa ni ne znamo šta nas čeka, moja procena je da bi se stvari u evropskoj košarci još bar deceniju kretale u ovom istom, nedefinisanom pravcu. Đordi bi malo tvrdio pazar, malo nutkao a malo ucenjivao, ali ne bi mogao da napravi tu skoro zatvorenu ligu. Menjala bi se pravila od sezone do sezone i takva igranka bi trajala sve dok se Fiba ne sastavi i uđe u neki novi projekat ili se klubovi dogovore oko nečeg novog ili nešto treće. Da bi se uspostavila evropska verzija NBA ili ''skoro NBA'' potrebno je rešiti skoro nemoguć sistem jednačina. Potrebno je obezbediti stalan priliv novih kvalitetnih igrača i trenera, a to je problem jer em NBA i prateće lige odnesu mnogo em su zemlje koje su srž košarke u Evropi (Balkan, Italija, Španija, Litvanija) uglavnom siromašne ili večito na ivici, a poneke se bore i sa velikom depopulacijom. Ako ne dobiju dovoljan motiv da prave igrače (prolaznost u najvažnija takmičenja uz mogućnost da se nešto zaradi) osetiće to cela Evropa. Drugo, u jednom trenutku će bogatunima dosaditi da ubacuju novce u rupu bez dna ako ne bude bilo povrata. Moraju mnogo da ulažu kako bi bar neke od boljih igrača zadržali a smanjene su mogućnosti prodaje EL kao proizvoda jer je NBA marketinški i kvalitetom pojela sve i pokrila ceo svet. Te hale su ogromne pa utisak ume da zavara. Setio sam se da je bilo poluprazno i kad smo mi igrali EL, pa me je to navelo da potražim podatke. Pazi ovo: PAO 2009/10 - 9.675 2012/13 - 10.564 2013/14 - 12.060 2014/15 - 12.672 2015/16 - 10.165 2016/17 - 11.172 2017/18 - 13.005 2018/19 - 12.530 ОLI 2009/10 - 6.891 2012/13 - 8.265 2013/14 - 9.656 2014/15 - 8.993 2015/16 - 8.565 2016/17 - 9.360 2017/18 - 8.913 2018/19 - 8.203 Vidiš, poseta se godinama kreće na sličnom nivou, čak je kod zelenih malo porasla poslednjih godina.

Ovo otprilike važi i za većinu holoffejmera.

https://sova.rocks/2019/11/13/emir-i-edin-u-godini-prevrata/ Nasmeja me čovek za sve pare.

Ni ne tvrdim da je to tačno, a očigledno se nismo razumeli oko korišćenja termina. Svako je bio slučaj za sebe i dovodili su konkretnog igrača zbog njegovih vrlina, a verovatno bi se i Dražen isto tako snašao (uz dozu sreće oko biranja tima) da je bio prvi. Neko drugi možda ne bi. Ipak , na osnovu svega tada pročitanog i viđenog, mislim da je mnogima pao kamen sa srca jer je on pokazao da osim kvaliteta može i da se snađe i preživi, što je tada bila bitna stavka u odabiru igrača. Drugo, mislim da je njegovo iskustvo dosta pomoglo i njegovim saigračima ili rivalima iz Evrope (a i pričali su tada otvoreno o tome) da se otisnu preko. Približio im je taj svet, podelio savete a i mogli su igrački da se uporede s njim pa da vide gde su i tako se lakše odluče. Pre njega nisu imali prilike da vide uživo NBA igrača pored sebe na parketu osim onih par turnira. Kažem ti, potpuno je bio drugačiji kontekst, kao na Mars da treba da ideš. Neko mora da osvoji tu čast i muku da je bio prvi, a to nije za zanemariti.

Mislim da malo potcenjuješ taj efekat ''probijanja puta''. Ceo kontekst je tad bio drugačiji, to su bukvalno bila dva sveta a informacije su bile slabije dostupne. Znalo se da se ovde pika dobar basket, ali su ipak evropsku košarku posmatrali potcenjivački. Dodatno, posmatrali su nas kao komuniste tako da je i to provejavalo kroz medije i komentare. Da ne zaboravim, i danas se mnogima iz Evrope SAD čine kao drugi svet, zamisli kako je tada izgledalo i koliko je bilo potrebno snage i volje da se čovek navikne na život i igru tamo. Divčev početak u NBA se poklapa sa periodom surove vladavine Jugoslavije svetskom a posebno evropskom košarkom, pa raste znatiželja ali otpor. Imao je sreće da upadne u šoutajm Lejkersa i sve što ide sa LA - Holivud, glamur, on je specifična ličnost, neobičnog izgleda, a ipak zna basket, pa je to pomoglo približavanju dva sveta, ali je i dalje postojala distanca. Uostalom, i Kukočev doček u Bulsima i tretman na OI od strane Džordana i Pipena dosta govori o tretmanu tih dođoša oko kojih se širi fama, dok se lokalni momci spremaju da im pokažu gde im je mesto. Slično se pričalo i o tom nesuđenom sudaru dve škole na tim OI. Jednostavno, nije bilo lako biti prvi i praviti stazu iako je relativno brzo veći deo te generacije evropski košarkaša krenuo istim putem. Ne sumnjam da bi i drugi igrači bili uspešni u tom poslu da su bili na njegovom mestu, ali neko možda i ne bi. Nije to presudan faktor da bi se odredila nečija veličina ali nije ni za zanemarivanje.

Uvek mi je teško da pravim takve liste ali samo da kažem da Peja mora da se pomeri ka vrhu.

Da, bre, to je bio praktično prvi poraz u bitnoj tekmi posle 10 dina (osim finala '96. al'to se ne broji). Tačno sam par godina bio u fazonu da mi dolazimo da pokupimo zlato i ćozdra, samo se možda provuku sise iz NBA. Kad smo počeli da ih stižemo pomislio sam da se stvari vraćaju na svoje mesto a dotadašnje štucanje sam pripisao lošijim pripremama zbog bombi. Kad ono, mućak i što kažeš, suočavanje sa smrtnošću. Tačno sam tada "odrastao" u pogledu reprezentacije (srećom, ne previše jer svake godine iznova upadam u trip "idemo da ih pokorimo sve").

Da l' si lud, Pepe? Još se sećam kako sam se drao kada smo ih stigli i kako sam se smorio kada nismo uspeli da prelomimo. Kroz maglu se sećam da nas je Šćepo nosio do egala a da je onda Divac bezuspešno pokušavao nekim soliranjem da reši a da je to ispalo tragično.

Meni lično i personalno to ne samo da nije krajnji argument u takvoj diskusiji nego bih ga čak stavio u ''nijansu ispod'' onog što ja smatram najbitnijim kad MJ23 stavljam na prvo mesto, a to je kombinacija više stvari: fizičke predispozicije iskorišćene do najvišeg nivoa, zastrašujući (čak malo boles'an) mentalni sklop i pobednički stav, odlična odbrana uz spremnost da se ista igra (govorimo o čoveku koji je redefinisao pojam ''megazvezda'' u to vreme što ga nije sprečavalo da rilja i krvavi kolena), klač partije i epizode u više navrata, i trešnjica na vrhu - te titule u nizu i njegove partije u finalima su iz godine u godinu motivisale protivnike da prekinu i njegovu i klupsku seriju, a on je svaki put podizao lestvicu, uzimao i MVP nagradu i titulu, a usput frustrirao ostatak lige. Pritom, u drugoj trilogiji ipak nije bio u cvetu mladosti, što je dodatni povod za poštovanje. Samo stizanje u finale je ipak rezultat više faktora, pre svega snage i izdržljivosti cele ekipe, ne samo MJ. Međutim, kad bi se jednom došlo do toga, a dolazilo se redovno, ta najvažnija serija je bila njegovo igralište. A to je zastrašujuće - da neko iznova i iznova igra na najvišem nivou u najvažnijim i najtežim utakmicama i serijama. Kao kad je Bubka propuštao visine na kojima su ostali otpadali a on se posle takmičio sam sa sobom. To je nivo za sebe, a titule su samo posledica, svojevrsni ukras.

@Ta'verenPokrenuo si dosta pitanja i po meni dotakao različite teme pa bismo otišli u opasni off (a kao nismo). Sa nekim stvarima se slažem, sa drugim ne, ali suštinu svog stava oko konkretnog pitanja sam već izrekao u prethodnom postu, samo bih se ponavljao kada bih nastavio diskusiju. Da ne pomisliš da te kuliram. 🙂

Samo da posle Kecmana ne dođe Čildres.

Da, već su pomenuli ljudi, to je bar ok kada se pojedini glumci specijalizuju za određenog lika pa može da ispadne dobro kao naša verzija Duška Dugouška. Ja sam za tu sinhronizaciju u kojoj jedan lik čita sve smorenim glasom znao kao za urbanu legendu, a onda sam pre desetak godina bio u Poljskoj i dok sam nešto blejao u hotelu naletim na Simpsone. Prvo sam se obradovao jer mi se baš gledalo nešto tako a onda se smorio kad sam video da em ide titl em jedan lik čita tekst. Zgadilo mi se. Ovo je aksiom.

Šta misliš koje je značenje tri štrafte? SVE JE TO POVEZANO!!!

Cenim da posle jedne flajke pocrveniš kao Žoc na tajmu.

Mislim da si izvukao neke pogrešne zaključke. Zaštitu i promociju nacionalne kulture, uključujući i jezik vrše sve države i to nije ništa sporno. Verovatno neko među onima koji kreiraju tu politiku u državama koje si pomenuo misli slično tebi, ali bih pre to vezao za manje i siromašnije nacije (a i to samo uslovno), koje u poslednje vreme kubure sa velikim odlivom stanovništva. Pritom, najveći deo stanovništva odlazi zbog ekonomije i neuređenosti društva, a značajno manji zbog kulturne ograničenosti njihovog prostora. Sinhronizacija stranih filmova je prisutna u mnogim zemljama, i bogatim i manje bogatim. I kod nas su crtaći najvećim delom sinhronizovani, što je razumljivo zbog primarne publike prema kojoj su usmereni. Drugo, uvid u stranu kulturu se i prošlosti nije vršio samo kroz filmove i serije, nego i kroz knjige, stripove, časopise, obrazovni program. Svašta tu vidiš i saznaš, bez obzira na jezik na kome je predstavljeno. Čak i kad gledaš sinhronizovan film ti vidiš gradove, predele, modu, odnose, saobraćaj... spoljni svet, ukratko rečeno. Nije tu jezik presudan. Dalje, stanovništvo pomenutih država značajno više putuje - imaju više konekcija, opcija i finansijskih mogućnosti za posete gradovima, zimovanja i letovanja. Pogledaj eksploziju niskotarifnih letova, Interrejl opcije i gužve na putevima kad su odmori. Promoviše se razmena studenata, a u poslednje vreme i rad u inostranstvu, čak i u bogatim državama. Deca putuju od malih nogu sa roditeljima, upijaju strane zemlje, ukuse, zvuke itd. Čak i ako i ne idu u inostranstvo pre bih rekao da je to zato što su lenji ili ih ne privlači putovanje (a to imaš svuda) ili žive u velikoj državi sa raznovrsnom ponudom i mogu različite potrebe da zadovolje kod kuće. Francuska npr. ima i kulturu i istoriju i more i planine... Potrebne su godine da se sve to istraži. Uvek imaš onih koji misle da su iznad ostalih i da je sve ostalo manje vredno ili su lenji i nezainteresovani. Ali, ovako laički i bez analize podataka, samo na osnovu onog što čujem od svojih koji su preko i od onog što vidim po Evropi, nikako ne bih rekao da ih u većini ne zanima istraživanje inostranstva.

Kod nas to Only... ne znači ništa dok u Engleskoj odmah znaju o čemu je reč pa kad vidiš seriju sarkazam naslova pleni. Kažem, i Mučke je meni super, samo je pitanje šta se kome više sviđa. Nebitno, serija je vrh. 🙂

Jedan od razloga uspeha serije je u tome što su njenu evoluciju uspešno sproveli, što jelte mnogo puta ne uspe. Deda je bio začin, u malim dozama, taman koliko je potrebno da se ne svede sve na ovu dvojicu. Epizodni lik ali opet poseban u odnosu na ostale prateće likove iz serije. Kad razmislim sa ove distance, sviđa mi se što nisu pravili zamenu ''pozicija za poziciju'' nego su davanjem veće uloge Albertu izmenili i dinamiku odnosa njih trojice. To je rizičan potez ali su ga svi zajedno maestralno odradili. Znaš kako, idiome je teško prevesti direktno ili nešto blizu originalu a da u drugoj kulturi bude shvaćen na isti način. Meni je i originalan naziv odličan, čak bolji od prevoda, koji je isto dobar. Nisam siguran da bi prevod bio tako dobro prihvaćen, ako bi se Mućke sad prvi put emitovale. Mnogo više raje sada govori ili razume engleski, verovatno bi mnogima zasmetao prevod koji tako odstupa od originala (bez obzira na to što dobro pogađa radnju).