Div

Sigurno je da mnogi Rusi žele u EU, bilo da sami odu ili da Rusija uđe u EU, ali to nije nimalo realno, znaju oni to, zna i Evropa. Jednostavno, Rusija je prevelika za EU, poremetila bi odnos snaga u svetu, teško je zamisliti ko bi više morao da se menja, Evropa ili Rusija da bi živeli u jednoj zajednici. EU ne može sa Rusijom ali teško i da može bez Rusije.

A Sad ga nema?

Pregrizao tastaturu dabogda.

Nema sumnje da je zapad, USA, NATO, radio redovno analize stanja i mogućeg razvoja stanja u Rusiji i oko Rusije, da je procenjivao opasnosti po ruske susede uključujući i Ukrajinu, i po sam zapad, da je shodno procenama radio i planove reagovanja, diplomatskih, ekonomskih vojnih. Ako ih je ruska invazija na Ukrajinu iznenadika onda treba da se zapitaju šta im rade službe, ali ne verujem da je iko iznenađen. Sad je pitanje, šta dalje, mi ovde nagađamo, kao kad dan pre utakmice tvrdimo da znamo, ne samo ko će da pobedi, već i ko će da da gol, koji će biti rezultat, unapred znamo i taktiku odbrane, napada. Sada imamo delimično okupiranu Ukrajinu, ali i organizovan otpor, dakle nije definitivno okupirana, vode se borbe ali je ogroman broj ruskih vojnika na njenoj teritoeriji, Rusija ne može na duge staze da drži okupaciju, Ukrajina ne može na duge staze da pruža vojni otpor, može gerilski što podrazumeva veliki broj civilnih žrtava i veliki broj izbeglica, ne bi bili rešenje da Ukrajina ostane bez stanovnika, čemu onda odbrana. NATO pomaže Ukrajini, šalje novac, oružje, instruktore, na stranu da li je trebao ranije i intenzivnije to da radi, činjenica je da pomaže, prima izbeglice, mada ne baš svuda tako zdušno, ali Ukrainci ginu. Koja cena je prihvatljiva za svaku od strana, na koliko žrtava su spremne da bi ostvarile pobedu i da li je pobeda moguća? Šta je scenario za posle rata ako bude posle rata? Uništenje Rusije ili svođenje na beznačajnu teritoriju nije moguće, kao što rusija ne može da zauzme Ukrajinu na duge staze, Rusija je ogromna, ima i značajan broj stanovnika, oni nemaju drugu zemlju već kakvu-takvu Rusiju. Ipak je bolje imati Rusiju kao partnera nego kao neprijatelja, isto važi i za Kinu, obnova ekonomskih odnosa bi najbrže otklonila posledice rata i dovela do mira, makar primirja kakvo je bilo od '45 do pre manje od mesec dana, nije to pravi mir, ali je bolje nego pravi rat. Ako ekonomija preuzme primat svima će trebati znanje, sirovine, energija, radna snaga, stručnjaci i tržište. Znam da zvučim kao tek izabrana mis sveta, brine me mir u svetu i ozonska rupa no, ne prebrojavaju mi se nosači aviona, bojeve glave, bajraktari, divizije, za to postoji Riziko. Ako je već svima cilj mir, a kažu da jeste, neka i dokažu. Neka izbije mir, koliko sutra.

I još 70% bivši DS, 40 % bivši i sadašnji SPS i 60% bivši SPO. Politička matematika dozvoljava sve.

Mislim da se rat neće ni završiti oružanim sredstima već ekonomskim, u krajnjem diplomatskim ali posle ekonomske prevage. Svakako je bolje nekoliko tema nego zatrpavanje jedne toliko da se nemože pratiti. No, neka moderacija kaže, a i drugi forumaši, da ne kažem, svekoliko forumstvo.

Koliko, uopšte, vredi da jednom u četiri godine dođe predsednik stranke ili kandidat za predsednika republike, premijera u selo i predstavi i sebe i stranku i program, recimo da me zanima šta kandidati imaju da kažu, u mesec dana izađem 7-8 puta na skupove, čujem ih sve i kakve su šanse da me u bilo šta ubede, odnosno ne u bilo šta, nije im to cilj, da me ubede da glasam za njih. Odbori stranaka po manjim mestima, treba da rade svo vreme, džaba što će mi pred izbore svi obećati borbu protiv korupcije, put ka EU (OK, to ne svi), veće plate, veće penzije, puteve i mostove. Daleko od toga da nije potrebna kampanja, neophodna je, ali kao završna faza četvorogodišnjeg ( nekad kraćeg, svakako, neprekidnog) rada, kampanja se prilagođava mogućnostima, raspoloživim sredstvima, ljudskim kapacitetima. Ta infrastruktura demokratske stranke, postoji li zaista ili se razbila isto kao i stranka, ovo drugo mi deluje verovatnije. Da li će iko da čita, sada, programe stranaka i koalicija, da li će uopšte da ih čita, i kad bi ih čitao da li bi video razlike u njima, osim naziva stranke i amblema. Izaćiću na glasanje sigurno, nisam još siguran za koga ću da glasam, ali nemam mnogo dilema, dve grupacije i njihovi kandidati, Ponoš ili Biljana Stojković, za koga ću se odlučiti zavisi malo od njih, više od mene. Ako nemaju dovoljno kontrolora, svi zajedno, ni dovoljno međusobnog poverenja, onda ništa, biće izbora i za 4 godine i za 8.

Svakako je ozbiljno, i da nije blizina studenskog grada i da nije i uopšte u gradu, upravo zato je važno da što pre izađe zvanično saopštenje o čemu se radi. Ne verujem da ne može brzo da se utvrdi otkud je doletela, ko je lansirao, kako nije primećena na vreme.

Prave sprej protiv buba-rusa.

Lepa priroda.

Bilo bi zanimljivo videti kako bi svet izgledao da se vrate granice na vreme pred okupaciju Sibira, ako se dobro sećam, Ukrajina u to vreme nije postojala kao država, tu je bila Poljso-litvanska država. Čisto o značaju nekih argumenata zasnovanih na istorijskim pravima, samo niko ko se poziva na ta prava ne prihvata potpuno resetovanje na bilo koju godinu. Ovde je najjači argument da Je Kosovo bilo deo srbije još u srednjem veku, a kad kažeš da Vojvodina nikad nije bila deo Srbije sve do 20. veka, onda se menja priča, onda ide etnički princip, ali tu žive većinom Srbi. Jednom je postignut nekakav konsensus, barem u Evropi, ali nažalost, odustalo se od njega, Helsinška deklaracija o nepromenjivosti granica, tako će se i dalje potezati argumeni istorija, etnička brojnost, civilizacijski nivo, količina para, oružja, brojnost stanovništva. Sve su to opravdanja za primenu sile.

Istraživanje na uzorku = tast, utvrdili smo šta su Razmišljanja prosečnog Srbina.

Mnogo oitanja, teško da iko može da da racionalne odgovore. Nemam ih, naravno ni ja, sve dosad sam se uzdržavao od pisanja na ovom topiku, nemam, odgovore, ne znam šta bih učinio da sam u koži Zelenskog, Šolca, Makrona, Bajdena. I ne može se praviti kompletna analiza uzoraka, povoda, trenutnog stanja, mogućnosti delovanja i posledica, a da se izuzme ludilo. Lako je reći ko je kriv i poželeti mu ono što zaslužuje, no to ne pomaže, pre svega narodu Ukrajine, za koji nema dobrog rešenja, ne bar u skorijoj budućnosti. Sutra da prestane rat, da se izbeglice vrate kućama ili tamo gde su im bile kuće, da dobiju pomoće od EU, da se moć Rusije zauzda, traume ostaju. Zaista ne znam, Dnjepar jeste nekakva geografski gledano, prirodna granica, ali ako je svet prihvati prihvatiće posledice agresije i osvajanja teritorijena kojoj živi nadod nenaklonjen agresporu, čak i da ga zovemo mirotvorcem. Opet, braniti Celovitost Ukrajine a da pritom četvrtina stanovništva trajno ode iz Ukrajine, a ko zna koliko izgubi život, zdravlje, člana porodice, perspektivu. Slažem se da režimi poput putinovog, ne samo autokratski već i štetočinski unutar i van granica svoje zemlje, padaju, uglavnom kad nastanu ozbiljne pukotine iznutra, poželjna je i pomoć spolja, tzv mekim sredstvima. Dobijam neke informacije iz druge ruke, ima u Rusiji protivnika Putinovog režima, ima ljudi poslovno povezanih sa zapadom, mnogi pokušavaju da da napuste rusiju, da presele biznise na zapad ali ne ide to baš lako. Ne znam da li su oligarsi ti koji bi učinili nešto, pre bih tipovao na nekog iz političke ili vojne strukture, nekog bliskog vrhu. Još jednom, i da Putin hoće celu Ukrajinu, i da mu dozvole da je uzme, ne verujem da bi tu bio kraj, osim ako biologija ne učini svoje. To bi bila tragedija za Ukrajinu i sramota za svet, ne bih ga delio na zapad i istok, sramota za sve. Ekonomske i socijalne poeledica svega što se dogodilo dosad će biti teške ali ne i nerešive, a ovo traje tek 12 dana, niko se ne usuđuje da kaže da je kraj blizu. Mislim na kraj rata.

Hvala, nije trebalo.

O kojim pitanjima je na nivou SFRJ odlučivano direktnim izjašnjavanjem pa da je bila bitna brojnost naroda? SFRJ je bila federacija šest republika, ali u Veću republika i pokrajina su je bilo osam delegacija, odluke su donošene konsensusom, delegacija CG je imala iste mogućnosti kao i delegacija Srbije ili Slovenije, Makedonije, Bih i svaka je zastupala stavove republike ili pokrajine koja ih je birala, ne naroda koji živi u federalnoj jedinici. Normalno je da u vojsco ima najviše vojnika i oficira srpske nacionalnosti, ali to je bilo tako u apsolutnom broju, srazmerno broju stanovnika najiše oficira je imala CG jer je najmalobrojnija, Slovenija je imala malo oficira jer je standard i mogućnost zarade u Sloveniji bio znatno iznad proseka pa nikog, odnosno, malo koga je privlačila vojna služba, bolji standard ima u civilnim poslovima, znaš da su Slovenci imali problem da izaberu predstavnike u ogranima federacije koji treba da rade profesionalno u Beogradi, mnogi su odbijali, veće plate su imali u republičkim organima. Pazi, u CG, saveznici Srbije, pa valjda su svi bili saveznici, a kad je već došlo do toga da nisu svi saveznici, morao se organizovati puč u CG da bi CG ostala saveznik Srbije, a to baš nije imalo mnogo veze sa nacionalnom pripadnošću, više sa mafijaškom, ni savezništvo ni tazlaz Srbije i CG tokom devedesetih nije zasnovano na interesima naroda, na nacionalnim osećanjima već na mafijaškim interesima. Sedište saveznih organa i stranih ambasada u Beogradu, pa šta, i sedište FIFA je u Švajcarskoj pa Švajcarska nije prvak sveta, jedva koji put da se kvalifikovala u zavrnisu SP. Američki ambasador ima rezidenciju u Beogradu, znači radi u interesu Srba, zanimljivo. Uostalom, u SFRJ je odluke donosila partija a ne narod, nacija. I partija je bila federalizovana isto kao i država stim što je za Titova života odlučivao Tito i gruša koju je on odabrao, Svi koji su poželeli veću moć, promene u odnosima među republikama su sklanjani, Đilas, Ranković, Savka Dapčević, Tripalo, Nikezić, Latinka Perović. Tek je Milošević pokušao da igra na kartu brojnosti, videli smo šta je postigao, brojčana prednost u armiji mu je omogućila da napravi više zločina, da nema više značajan broj Srba u Hrvatskoj, da Kosovo postane samostalna država... Edit: Ne znam šta dokazuješ mapom banovina, ali šta god, nađi neku ispravnu mapu, sa ispravno upisanim nazivima. Nekako se Drina previše iskrivila.

Ajde, pošto nisam sposoban da razumem šta si hteo da kažeš, ne znam samo što nisi rekao ono što si hteo, da pokažem još jedno nerazumevanje, ok su dve tvrdnje, pozicija Srba u KJ, Srbija nije postojala u Kraljevini Jugoslaviji, u komunističkoj Jugoslaviji jeste Srbija najveća, Srbi pojedinačno najbrojniji narod, ali po čemu su bili najuticajniji, Srbi kao narod ili pojedinci srpske nacionalnosti, to neću razumeti, takođe.

Srbija jeste bila deo Otomanskog carstva, kao i Grčka, Bugarska koje su deo EU i NATO, a i sama Turska kao centar carstva je članica NATO i decenijama pokušava da uđe u EU. Bila je Srbija deo komunističke Jugoslavije, zajedno sa Hrvatskom, Slovenijom, Makedonijom, CG, BIH, ali u vreme najtvrđe komunističke vlasti Jugoslavija je bila u lošim, čak neprijateljskim odnosima sa SSSR, Bila je bliža zapadu sve do pada komunizma, kad je pao komunizam u svetu (kao organizovani sistem, vojno i ekonomski) Srbija postaje višestranačka demokratija sa diktaturom koju zavodi komunističkim metodama, diktator koji obećava švedski standard, koji tu i tamo ima podršku zapada kao faktor mira, ima bolje odnose sa zapadom nego sa istokom, pado, diktatora dolazi demokratska vlast, istovremeno u Rusiji dolazi diktator na vlast i vrlo btzo se zbližavaju, Rusija postaje jedan od oslonaca spoljne politike Srbije. Jedino što se može uzeti kao nekakav kontinuitet jeste da je retko kad propuštena šansa da se izabere pogrešni i kad je bilo izbora. Za dobar, ispravan izbor, potrebno je da imaš u ponudi dobru opciju, da umeš da je prepoznaš i da si svestan da je tvoj glas bitan, da ćeš snositi posledice i svog izbora i izbora drugih, potrebno je da razlikuješ uzroke i posledice, reči od dela, obećanja od mogućnosti i umeća onih koji obećavaju. Mi nemamo ni dobru ponudu ni svesne i odgovorne birače, o uzrocima se može može pisati nadugo i naširoko, zasad neka ostane na konstataciji stanja, dakle, mi ovakvi kakvi smo, biramo iz ponude kakva jeste, nije bogznakakav izbor, ali ubeđen sam da princip, neću da biram manje zlo jer je i to zlo, ne donosi ništa osim pristanka na veće zlo, nije li bolje da napravimo pola koraka napred nego dva nazad. Svojevremeno, beli listići, posle bojkot izbora, prvo je dovelo Vučića na vlast, drugo ga učvrstilo i produžilo njegovu vladavinu, došli smo dotle da posle 10 godina ne znamo šta je alternativa, imamo 5-6 grupacija na izborima, ne znamo šta ko nudi, koliko ozbiljno, kakvim mogućnostima raspolaže, kakvim kadrovima, koalicionim potencijalom. Odlučio sam, izlazim na izbore, glasam za najmanje lošeg, verovatno ću odlučiti na dan glasanja ko je to po mom mišljenju, znam da uvek postoji mogućnost i da bude lošije, iako izgleda da ne može, spreman sam na rizik.

Treba suspendovati teme o corona viRusima.

Barem ono kulture što pretekne posle Maje Gojković.

Ministar kulture i infrastrukture.

Već bezbroj puta čitam nešto ovako, EU toleriše Vučićeve postupke jer je koristan, završava posao, nikako da skontam šta on to završava što drugi nisu ili ne bi hteli. Šta je Vučić prihvatio ili učinio što Tadić, na primer, nije, kakvi su odnosi sa susedima, medijske slobode, korupcija, nezavisnost institucija, šta se zaista promenilo otvaranjem nekih poglavlja, kozmetičke izmene zakona mi nisu dovoljne da zaključim da Vučić išta suštinski menja. Stoji jedino da je EU baš briga.

To što Vučić, a i njegovi predhodnici, zovu neutralnost nije neutralnost, neutralne su Švedska, Finska, Švajcarska. Iako je danas prevaziđen, svojevremeno je pokret nesvrstanih bio savest čovečanstva, uspešno se angažovao u rešavanju nekih sporova između članica pokreta, davao kompromisne pedloge u UN koji su omogućavale izglasavanje odluka u UN koje u tadašnjoj blokovskoj podeli ne bi bili moguće izglasati. Između NATOa i Rusije, uvek NATO, jednostavno, biram manje zlo, inače vojni savez, po prirodi stvari, služi za ratovanje, ubijanje, diplomatija vodi miru i saradnji na principijelnim osnovama. Svet je takav da je špnekad nužno angažovati silu radi sprečavanja zločina, očuvanja mira ili primirja, ali vojne intervencije treba da budu u ingerenciji UNaa ne jedne od najvećih sila. Nesvrstavanje u blokove ne znači ne imati stav o pojedinačnim slučajevima, ne moram biti član NATO pakta da bih video zločin koji čini Rusija u Ukrajini, a ne znači da sam na strani rusa ako vidim da NATO izvodi nepromišljene poteze koji su odraz interesa jedne sile, nije im cilj mir već produžena napetost koja, ne rešavanje problema već držanje otvorenih pitanja beskonačno.

Možda posle ovoga nikome neće trebati maska. Bićemo slobodni.

Ja sam onomad dobio Xiaomi 11t pro 8/256gb, mislim a ima slične specifikacije kao taj Honor, ali ima duplo jači punjač, 120W, puni od 20 do 100% za 15-20 minuta. Ostale mogućnosti još nisam ni testirao, više koristim stari Honor 20, isto 8/256GB.

Isto za šta i ovo, samo radi na drugom principu: