Div

Još ponečeg se prisećam: Generacije današnjih sedamdesetpetogodišnjaka, oni su polazili u školu kad sam ja rođen, nisu imali sveske, pisali su na tablicama, imali posebno za to namenjene krede i sunđer, kroz čitavu osnosvnu školu se pisalo na dve stranice, piši briši svaki dan. Mi smo već imali sveske, pojavile su se i hemijske olovke ali su nam bile zabranjene, kvare rukopis, nosili smo bočicu mastila, držalju i pero u školu kad imamo pismeni zadatak. A, ta prokletinja se nekako za baksuz otvori ili trazbije na puto od kuće do škole ili nazad, ublije sve što je u torbi, procuri i kroz torbu na pantalone, košulju, fleke se nikad ne mogu potpuno skinuti. Zamislite tek gumiarabiku, lepak za papir, takođe u staklenim bočicama, sa istim navikama, da se razbiju ili iscure po sveskama, knjigama, torbi. Nepopravljivo. Isti ti koji su pisali domaće zadatke po tablicama, kredom, radni vek su završavali za kompjuterom i ako nisu bili neki inženjeri, IT stručnjaci, dovoljno je da su neki administrativci, taj kraj radnog veka im nije padao u doba SFRJ ali osnove obrazovanja jesu, mnogi nisu kasnije ni činili ništa bitno na svom obrazovanju, snalazili su se sa onim što su naučili u vreme UNRA paketa i trumanovih jaja.

Slažem se da ovde iznosimo lične poglede i iskustva, ponekad, slučjno ili namerno, svoje viđenje ističemo kao da je opštevažeće, ako ne na celu populaciju onda bar na deo, socijalnu grupu, lokalitet, generaciju. Ja sam imao svo to iskusstvo o kojem pišeš, ali i iskustvo o kojem piše Amigo, svestan sam da se SFRJ urušila iz bar dva razloga, prodor nacionalizma i nezdrava ekonomija, što ne znači da su svi bili nacionalisti, niti da je komunizam bio bezgrešne ideologija i praksa, niti da nije bilo nikakve ekonomije, da je sve bilo trulo. Kad ti kažeš da nešto nije moglo, svaki kontraprimer jeste dokaz da jeste moglo, ali ne i da je bilo lako dostupno, da je bilo nekakav prosek, opšta pojava. Ja sam, otprilike, generacija tvojih roditelja, rođen u sličnom socijalnom okruženju, selo blizu Beograda, kad sam rođen nije ni administrativno pripadalo bBeogradu, pripojeno je negde sredinom šesdesetih. Imali smo dve škole u selu, retkost za ono vreme, nismo imali ni česmu sa pijaćom vodom već bunar, loče vezano konopcem i olačeno o klin, neko od pomoćnih radnika izvadi kofu vode, stavi je na drvenu klupu pored bunar i pijemo dok ima. WC poljski, užas, ali nismo ni bili svesni toga jer tako je bilo, nije bilo nigde i selu kanalizacije ni Wca sa ispiranjem. Već početkom sedamdesetih je sazidana nova škola, sa bazenom, mokrim čvorom, sportskom salom, terenima, istih standarda kako su u to vreme građene u Beogradu. Ja nisam nikada ni ušao u tu školu, otišao sam u grad, nisam imao potrebe. Stanovali smo kao podstanari, uglavnom u prizemljušama sa poljskim WCom, negde u dvorištu, zajedničko korišćenje, ne uvek, promenio sam desetak stanova, negde ovako, negde onako, uglavnom najveći problem nije bio nedostatak komfora nego nesigurnost, nije naše, gazda može da nam da otkaz kad hoće, da poveća kiriju, a obično su bili previše radoznali, morju da vide ko je došao, šta smo kupili, šta kuvamo. To školovanje i stanovanje su finansirali roditelji, otac službenik sa srednjom školom koju je završio kao odrastao čovek, večernja škola, viši razredi osnovne i srednja, nekako u isto vreme kad sam i ja išao u osnovnu školu, ja prvi razred, od peti, a i sestra peti. Pre toga se živelo od poljoprivrede, sa oko 4 hektara nije se videla neka perspektiva pa je rešio da polako prodaje zemlju, završi školu i zaposli se. Ni danas nisam siguran da li mi je to bio dobar izbor, već krajem šesdesetih i tokom sedamdesetih je od poljoprivrede, posebno u blizini Beograda, moglo solidno da se živi ali je zahtevalo mnogo napora, i bilo je rizično, zavisiš od vremenski uslova, još se sve radilo na otvorenom. Uglavnom, dve-tri njive je prodao da bi se školovao, a sedamdesetih su naglo skoćie cene zemlje, posebno tamo gde je pogodno za gradnju, pa smo od jedne njive kupili neki stančić u BGD i od par placeva kola, nešto nameštaja, nešto se potrošilo onako. Sad bih voleo da su ti placevi i njiva moji ali, prošao voz, doduše ostalo mi je dovoljno, ni to ne mogu da obradim kako bih želeo. Ne pišem ovo kao autobiografiju već kao ilustraciju promena koje su se dešavale. Početkom šesdesetih u selu je bilo 3-4 privatbna traktora, oralo se plugovima koje vuku konji ili vilovi, već polovinom sedamdesetih svaka kuća koja se ozbiljno bavi poljoprivredom ima traktor, slobodna procena, stotinak traktora u selu, otprilike toliko i automobila, televizor se podrazumevao, početkom šesdesetih ja, i dobar broj kuća u selu smo bili i bez struje, struju smo ueli kad sam bi četvrti razred. Mala digresija, mislim da sam na starom forumu prepričavao reči Duška Kovačevića, pričao o promenama koje se dogode tokom jednog ljudskog života, kaže, seća se kad su se neki rođaci ili komšije iseljavali u Australiju, familija čeka dva-tri meseca da stigne prvo pismo, da saznaju jesu li živi, a sada odlete ujutro, uveče se jave preko Vajbera, uključ kameru da pokažu gde su smešteni, i druga priča, kaže imao je desetak godina kad su u njegovom delu gtada postavili prvu telefonsku govornicu, za dečje oči izgleda impresivno, kao svemirski brod, unutra aparat, slušalica, otvor za ubacivanj novčića, 5 dinara. Voleo bi da isproba to čudo, 5 dinara nije malo, ali nije problem u tome, ima on 5 dinara ali nema koga da zove, niko koga poznaje nema telefon. Danas telefona, tableta, kompjutera a nama je to izgledalo kao naučna fantastika. Suština je u tim promenama, svake godine je bilo bolje, postajalo je dostupno ono što smo mogli samo da sanjamo. Ja često kažem, bio sam slobodan, znam da političke slobode nije bilo, nije se smolo javno pričato o mnogo čemu, ali privatno, u krugu prijatelja smo lajali do mile volje, a što mi je bilo važnije, osećali smo se bezbednije, mogli da putujemo, uslov su pare, pasoš nije problem, a pedesetih se još uvek preko granice išlo, uglavnom ilegalno. SFRJ je bila jedina socijalistička zemlja u koju se i vraćalo, iz drugih zemalja ko se dokopao zapada nije ni želeo ni smeo više nikad da se vrati. Razumem da neko ima drugačiji doživlja i drugačije sećanje, moj život nisu statistički podaci već moje uspomene, subjektivni osećaj, prihvatam da i drugi na isti način ali iz svog ugla vide i prošlost i sadašnjost.

Nije dobro što do razmirica dolazi unutar jedne grupacije koja je najavila zajednički izlazak, jedinstven spisak, usaglašene aktivnosti, ali nije nužno, čak nije ni poželjno da čitava opozicija stane iza jednog kandidata, to bi bilo poželjno u, eventualnom, drugom krugu.U Utisku nedeej su gostovali B. Obradović kojije najavio svoju kandidaturu, Bori Tsdić koji je nagovestio da bi on bio najbolji kandidat, samo da ga neko predloži i Lazović iz NDBgd, levo-ekološke koalicije koja, zasad, nema kandidata za predsedničke izbore ali ima ideju kakav bi trebao biti zajednički kandidat. Na samom početku razgovora BO je, maltene, testirao podobnost Lazovića da uopšte razgovara, pitanjima čije je Kosovo, šta se dogodilo u Srebrenici, Tadić je malo lavirao, levo-desno. Verujem da niko ko inače podržava levo-ekološku koaliciju ne bi glasao za Obradovića, pa je bolje da imaju "svog" kandidata, za kojeg opent, ne bi glaso niko ko je za Dveri ili NAdu, neka bude 5-6 kandidata, neka svaki birač ima za koga da glasa, ako ništa drugo, videlo bi se ima li ili ne vučić apsolutnu većinu, ako ima neka se zamisle svi, neka vide šta će do narednih izbora, ako nema, videlo bi se ko će pozvati svoje birače da u drugom krugu glasaju za opozicionog kandidata, iz bili koje grupacije da je, a kome je draži Vučić, ko glumi opoziciju.

Ja jesam mlad ( ) ali se sećem, sećam se i 2003 i kasnijih godina, izbora, smena, kombinacija, šurovanja... Ovi izbori, ili neki naredni na kojim SNS ne dobije većinu, neće sami po sebi označiti kraj SNSa, kraj će biti kad ih zameni ekipa koja poštuje Ustav, zakone, glasače, a za tako nešto, optimistički, potrebno je nekoliko izbora, ne moraju biti na četiri godine, mogu se ubrzati, a i da se primeni zakon i prema ovima koji sada vladaju. Naravno, ako čekamo idealne kandidate onda ništa, čekaćemo dugo, dugo, mora se početi od onoga što imamo.

Zanimljiv tekst: Dragan Veselinov, bivši političar i ministar, napisao knjigu "Moj Bog - pitajte popa" „Mi profesori trujemo samo omladinu, a popovi ceo narod“

Da li možda sada traži posao, vidim da se zdušno zalagao za izlazak na referendum i glasanje ZA.

Kao Srbi i Srbijanci? Slična logika.

Treba reći, ne radi odbrane B92, da ni drugi portali ne stoje bitno bolje. A, evo jednog bisera sa B92 (znači bio sam, kliknuo, priznajem):

Lupetanja režimskih tabloida, analitičara, funkcionera nikom normalnom ne mogu služiti da izvlači bilo kakav zaključak, osim da su pogubljeni i jedni i drugi i treći i oni koji u tim lupetanjima vide dokaz bilo čega. Uostalom, Rio Tinto više nije tema, sad tražite ko sprema atentat na predsednika, možda će vulin dobiti dojavu da je Đilas preko RT spremao atentat ali ga je Toma Mona, energičnom akcijom otkrio i sprečio.

Malo te jebe matematika, u Srbiji ima oko 1.700.000 penzionera, a na referendumu je glasalo, ukupno, nešto manje ljudi, računajući i ubačene listiće iz džakova i privedene na glasanje, i od toga je 40% glasalo protiv.

Po meni, promena uređivačke politika kad se promeni vlast nije vraćnje u normalu, kad je Pink podržavao DOS, DS i ekipu, meni i dalje nisu bili normalni, nisam im verovao. TV b92 preskačem, kao i Pink, Hapy, Studio B, RTS gledam redovno Inače, pogledam sajt B92, obično samo naslovnu stranu, retko otvaram neki tekst, informišem se, uglavnosm sa N1, Nova S i Danasa.

Eto vidiš, a da su pitali Baneta, Amiga, Puzigaću, mogli su lepo da se zaposle u rudniku i da ih bog vidi, a ne da se zlopate za kompom u tuđoj zemlji.

Evo ko je protiv eksploatacije litijuma: Znači, Ćuta, Muta, Savo - srbrnda, i zapadne miloševićevske fondacije.

Skupština slobodne Srbije: U Skupštini slobodne Srbije smatraju da treba zajednički usmeriti proteste radi okupljanja što većeg broja građana. Pozvali su ekološke pokrete da nastave borbu i ulaskom u lokalne i republičke parlamente. "Ekološko pitanje nije samo Rio Tinto ili litijum, već i Obrenovac, Bor, Smederevo, Zrenjanin i sva druga mesta odakle se emisijom zagađenja truju voda, vazduh, usevi...", navodi se u saopštenju. Ocenjeno je da su "centri zagađenja i mediji koji dezinformišu o razmerama zagađenja, ali i politički akteri koji zagadjenjem zemlje ostvaruju prljavi profit, žrtvujući zdravlje nacije".

Kao, Jovan Memedović nije iskren, lije lažne suze, možda, ali govori istinu za razliku od gluposti koje se pišu ovde, a u koje neko iskreno veruje.

Klinički centar traži da se utvrde odgovorni Ko je uplatio državnu pomoć zaposlenima u UKC Kragujevac sa porukom „Jednokratna pomoć Vučića“

Očito, Vučiću ne odgovara da RT bude tema u predizbornoj kampanji, ako dobije izbore naći će način da uradi šta je zamislio, ako izgubi barem če narednoj vlasti ostaviti vruć krompir.

Vidiš, zato je izlaznost po planinskim selima i po 80% i glasali "za", oni rade za strane firme, okrenuti su budućnosti, a onaj ološ iz dijaspore glasa protiv ili ne glasa, oni čuvaju kosovo.

OK, mogu ja da prihvatim da se, u proseku, najboje živelo krajem sedamdesetih, ali ne i da je bilo drastičnih poskupljenja računajući u markama. Podatak koji si naveo, kg hleba 1981-11 dinara, to je bilo 1 DEM, a cena hleba od 17600 - 1989 ne može da bude relevantan podatak, te 89 je inflacija već bila po nekoliko desetina procenata mesečno, tako da je bitno reći u kom mesecu je bila ta cena hleba i koliki je bio kurs din-DEM i kolika je bila prosečna plata. Subjektivno, bilo je mnogima bolje osamdesetih, mnogima 89-91, vreme Ante Markovića, već posle toga je nemoguće praviti poređenja na bilo kakvim realnim osnovama. U vrema AM, svi su jurili platu od 1000 maraka, mnogi su je i imali, ali je bilo jasno da je to kratkog veka, da sistem puca.

U tekstu koji si linkovao nalazi se i tabela prosečnih plata u dinarima i DEM tokom sedamdesetih, vidi se da je prosečna plata '70 bila 1.099 dinaraili 321 Dem, a '79 5.826 dinara odnosno 528 DEM, uzimamo da je vrednost DEM konstantna, da je za 100 DEM moglo da se kupi isto '70 i '79, to je ne baš dobra aproksimacija, ali je za naše tadašnje prilike bila pokazatelj rasta cena i plata. Opet aproksimativno, sve to vreme cena fiće je bila oko 5000 DEM, oscilacije su bile neznatne, neka su +- 5%, nikako cena nije u DEM skakala duplo ili pa ni 20-30%. Povremeno su administrativno cene zamrzavane pa je, zbog rasta inflacije, dolazilo da su neki proizvodi, računato u markama, jako jeftini, ali je to dovodilo do nestašica, povlačenja robe, skrivanja, smanjenja proizvodnje. Šteta što nema i tabele rasta plata i tokom osamdesetih. Do devalvacija je dolazilo više puta, pre svega jer se kurs deviza određivao administrativno, nije pratio rast novčane mase, realnu vrednost, pa kad se razlika između zvaničnog i realnog naraste do nekoliko desetina procenata onda se pribegavalo devalvaciji, može se reći skokovitom usklađivanju kursa.

Jelena Obućina, opet: Tiho, tihuje… Umesto slavlja zbog pobede nezavisnog sudstva – tabloidi pišu o ljutnji. Dakle – ne galamite o krađi referenduma, Lovrekoviću, Rio Tintu. Tiho! Ne uznemiravajte čoveka koji čita eksel. Ne pitajte ništa u ove teške dane čak ni o rušenju zida starog Merkatora, gde je sedište stranke. Da nije popustio od lomljenja kvaka, ili grdnje potčinjenih? Ne pitajte, otkazao je sve nastupe, osim Erdogana. Ljut će da tihuje i par dana detaljno čita tabelu – tamo piše ko nije radio za referendum. A to je važno, jer predsednika neko laže. A on ne voli laži čak i kad su njegove. Doduše, davno je bilo, ima tri godine, a tad je rekao „zamislite da ja pozovem narod i izađe na referendum 25-30 odsto i kažem pobedili smo, to je za mene nemoguće“! To što je moguće i koliko juče potvrđeno – zaboravite! Ima važnijih stvari nego da hvatate predsednika u starim lažima. Tiho tiše…

Pisao je ovde Arsenije o pročišćavanju vode u više faza, procesa, sve do mineralizacije i dobijanja čiste vode, ali to sam video samo kao činjenicu da postoji takva tehnoligija, nikako i da će biti primenjena. Ono što za mene ostaje otvoreno pitanje, OK, izdvoji se iz vode 1000 tona nečistoća i otrova, u reku se ispusti čista voda, a gde idu ti otrovi, oni ne nestaju, njima se manipuliše, negde se skladište, koliko bezbedno. Da ne pominjem opet da u onim nekim prikazima procesa nedostaju neke stotine tona arsena, iskopa se a posle ga nema nigde.

Amerika je možda najveći svetski dužnik, ali Amerika, zahvaljujući obimu proizvodnje i trgovine i vojno-političkom položaju u svetu nije dolazila u situaciju da ne može da otplaćuje dugove i da se dodatno zadužuje. Može se reći da američke dugove otplaćuje ceo svet, dugovi se na međunarodnom tržištu računaju uglavnom u dolarima, ako americi tako odgovara oboriće vrednost dolara, svi poverioci su na gubitku, a Amerika lakše otplaćuje svoje dugove, opet kad joj odgovara podigne vrednost dolara, kroz kamate, ali to je druga priča. U SFRJ se od pedesetih živelo sve bolje, uz povremene oscilacije plate su realno rasle, kupovna moć se povećavala ali povećavala se i nezaposlenost, gubiciu privredi, spoljni dug države i privrede pa se i socijalni mir i privredna aktivnost održavala kreditima i spoljnom pomoći. Postojala je proizvodnja, postojao je izvoz, sredinom sedamdesetih dinar jeste bio i na kursnim listama zapadnih banaka, mogao si u Minhenu da uđeš u Banku i da za dinare kupiš marke po relativno povoljnom kursu. Standard se održavao i zahvaljujući turizmu čiji dobar deo prihoda nije evidentiran, doznkama iz inostranstav gde je osamdesetih bilo više od milion naših radnika. Zahvaljujući inflaciji potrošački krediti su bili pogodan način da se kupe i vrednije stvari, pokućstvo, automobili, da se grade kuće, kupuju mašine jer ako uzmeš kredit sa 12% kamate na tri godine pri inflaciji od 30%, na kraju otplate rata kredita je realno upola manja. Pomenuo sam nekoliko firmi koje su tokom osamdesetih otišle u stečaj, to je vreme kad je počelo da se govorka o promašenim investicijama, velikim ulaganjima u gradnju fabrika koje nemaju isplativu proizvodnju jer nema tražnje za njihovim proizvodima ili ne mogu da dostignu kvalitet koji tržište traži. Imala je, recimo, Zastava izvoz automobila, morala je da izvozi i ispod cene proizvodnje da bi imala devize za nabavku uvoznih komponenti za novu proizvodnju, razliku je nadomešćivala na domaćem tržištu, tu je cena bila veća, bilo je i realne zarade za fabriku. E, ja kao kupac uzmem kredit u vrednosto od 5000 DEM, kupim fiću, fabrika dobije pare, isplati pristojne plate, nastavi proizvodnju, a ja banci otplatim realno 3500 maraka, vrteška, na jednoj akciji si dobro prošao, na drugoj si izgubio. Negde, čini mi se '84 je uvedena promenjiva kamata na potrošačke kredite, ali koliko se sećam nije to dugo trajalo, a čak i dok je trajalo inflacija je bila veća od kamate. Ante Marković i pokušaj reforme i uz podršku zapada, opet kroz kredite i reprogram dugova, skoro da nije bilo šanse na uspeh, već su se nacionalne elite ostrvile na vlast, Marković nije imao podršku ni od koga, svako je vukao na svoju stranu da bi na kraju rat rasturio i ono malo što jeste imalo realnu vrednost. @Mrd, nikako ne razumem tvoju ilustraciju inflacije, znam dobro kako je to išlo, od '73 sam se sam izdržavao radeći i sticajući umeće zarađivanja ali i trošenja, kurs deviza je bio poznat, kako kaže Amigo štampana je lista svaki dan, ali kurs nije određivalo tržište nego je administrativno propisivan, zato su vršene povremeno devalvacije, obaranje vrednosti dinara i po 30% u jednom trenutku, što je značilo da, ako ti danas plata vredi 500 DEM, sutra vredi 350, ali isto tako, ako imaš dug u dinarima u fiksnom iznosu, od 1000 DEM, sutra ga otplatiš sa 700 DEM. Kako je ko od nas živeo to je stvar i ličnog snalaženja, sreće, ličnog utiska. Pomenuo sam kupovinu fiće, da bih ga kupio morao sam da tražim vezu, veća je potražnja bila nego ponuda, bubi, kasnije golfu iz Sarajeva da ne pričamo, ćale je '77 kupio novog renoa 4, čekao je 4-5 meseci na isporuku, po tome bi se zaključilo da je bilo para ko blata, ali nije, menjalo se nekad se imalo, nekad se živelo na 3 čeka.

Uostalom, šta ima čovek da krije od države, država mora sve da zna, da pregleda poštu, kretanje, bankovne račune, fotografije, isto tako, treba da može da uđe u stan kad hoće, jer, nema skrivanja, kamere na svaki ugao, one za prepoznavanje lica, što bi se policajac mučio da legitimiše ljude na protestima kad može iz kancelarije da slika svakog i iz baze dobije adresu, JMBG, da proveri gde radi, skim se druži, ima li švalerku. Neće valjda neke slobode da zaustave civilizaciju.

Ne znam da li možeš da se prijaviš kao nezavisni kontrolor, mislim da ne, kao kontrolor u ime strsnke stranke ne moraš biti i član stranke.