Div

A, tek ovaj, sportska verzija, nismo ga proizvodili ali smo uzdisali za njim:

Šta zna dekan Šumarskog fakulteta i profesor Biološkog fakulteta, inženjer poljoprivrede, veterinar, o ekologiji, sve što je stručno sedi u SNSu ili piskara po forumima, oni koji su, eventualno, glasali za Miloševića se deru protiv svega naprednog, (možda i stranke?), a oni koji su sedeli u Miloševićevoj vlasi i glavnom odboru vode zemlju u napredak. Ja bih pre rekao vode napredak u zemlju.

To, samo ako Vučić odluči da se kandiduje i ako ga SNS podrži, još se ne zna.

Nisu ni Dunav i Sava baš stroga granica, recimo Valjevo je južno, a u njemu Valjevci i Valjevke, Kad bi ono pravilo za Jamajku primenili na neka naselja u Srbiji imali bi Belopalankane. Negde sam čitao, možda i na ovom Forumu, zaboravio sam, o korišćenju priloga U i NA, logično kod nekih ostrvskih država kažemo bio sam na Kipri, NA Islandu, NA Kubi, ali ne i NA Britaniji, Na Japanu, Ikod poluostrva slično, Imamo NA Balkanu, NA Krimu ali, uobičajeno, U Istri. Potpuno van logike, barem moje, je NA Tajlandu, ali je uobičajeno pa i ja tako govorim. Slične dileme imamo i kod delova Beograda, stanujem U Žarkovu, Zemunu, Rakovici, Medakoviću, sad i U Beogradu na vodi, ali NA Novom Beogradu, Banjici, Ceraku. Postoji neko objašnjenje ali nije dosledno u pripremi, grad se širio, pa kako je progutao neko od ranije naseljeno mesto, iz navike je ostalo U, a tamo gde su delovi grada dobijali ime onda je NA.

RB Rubinov viski, imao je i Badel nešto.

Pitao sam, čini mi se, Baneta jel to rudarstvo neka ideologija, religija, sekta pa se svrstavamo za i protiv, nas koji smo protiv rudarstva protiv Vas koji ste protiv ekologije (1:1)- Dr Dragana je jedna od, neka ti bude, aktivista sa akademskom titulom, tu je i dekan Šumarskog fakulteta, akademik - geolog (zaboravio sam ime), prof. Biljana Stojković, meni dovoljno za sumnju u ekološku prihvatljivost rudnika litijuma. Sumnju podstiče i iznenadna akvizicija Instituta za vodoprivredu od strane građevinske firme bliske vlasti, sumnjiva reputacija israživača i nesumnjiva reputacija Vlade Srbije, nesumnjivo reputacija =0.

Za radnike i seljake — Viski Racke, piće sa okusom dima!

Svojevremeno, u nekoj reportaži na RTB, mislim da je negde sa Peštera, reporter pita seljaka koji ore njivu, kako živite ovde, jel teško, a ovaj mu pokaže dlanove i kaže: -Vidiš ove dlanove, ove žuljeve, e, da ti kažem, nije to od tvrdih sisa.

Opstaju i kriminal, prostitucija, nasilje, laži, prevare..., no to ne znači da je to korisno. Da nije bilo ispiranja mozga od strane komunista bilo bi više ispranih mozgova od strane crkve, kao što ih sada ima. Jedna od laži o Jugoslaviji i komunistikoj vlasti je da su vera i crkva, maltene, zabranjivane. Bilo je toga u nekoj meri prvih godina nakon rata, ali i tada su crkve radile, popovi vršili krštenja, venčanja, opela, narod se krstio, klanjao, po izboru, ali u svojoj kući, ne u školi, preduzeću, državnoj instituciji. Ne smeta meni ničija religioznost ni crkva kao organizacija ako radi svoj oisao u svojim objektima, smeta mi religijska propaganda u školama i drugim institucijama, finansiranje crkvr od strane države i mešanje crkve u državne poslove, to više zameram državi nego crkvi.

Dogovara se društvo iz škole oko proslave godišnjice meture i zaključe: Za 10 godina mature, idemo u Tri lipe, ima zgodnih kelnerica. Za 20 godina, idemo u Tri lipe, imaju jeftino piće; Za 30 godina, idemo u Tri lipe, dobra je hrana; Za 40 godina, idemo u Tri lipe, imaju lepu baštu, čist vazduh; Za 50 godina, idemo u Tri lipe, to nam je najbliže;

To bi moralo da bude bar 150 tona pšenice, najmanje 25 hektara. Moguće je ako je imao od koga da uzme u arendu toliko zemlje. I ne znamo koliko je uloženo, svakako na velikim površinama može biti isplativije. Ako se dobro sećam, ne baš tih vremena nego onako, generalno, kg pšenice je negde oko 15 centi.

DMB (21. maj Beogead) je proizvodio motore za ZAstavu i za neke građevinske mašine, ne znam da li i za traktore, mislim da je IMR pravio kompletne traktore, pre ovih modele Rakovica pravili su licencno traktore Landini.

Ti plavi, ogromni, su verovatno IMR, mada su se dosta dugo držali i Zetori iz pedesetih godina. Ne znam za tu rasprodaju IMT traktora iz devedesetih, po mom sećanju najmasovnija kupovina traktora je bila sedamdesetih, prve generacije gastarbajtera se već stabilizovala, slala ušteđevinu kući, još je bilo često da samo jedan ćlan domaćinstva ide u pečalbu, ostali rade ne zemlji, elem, krajem sedamdesetih bili su popularni krediti na osnovu deponovanih deviza, daš, recimo, 5000 maraka u depozit na 3 godine, dobiješ kredit u duplo većem iznosu, vrednost 10.000 maraka ali u dinarima, otplaćuješ krdit sa kamatom od 12% godišnje pri inflaciji od 25-30%, na kraju otplate dobiješ svojih 5000 nazad, tako se roba dobijala relativno jeftino, naravno, trebalo je imati za depozit i moći otplaćivati rate prvih godinu-dve. Kod mene, već tada se videlo da se ne isplati seljaku da seje pšenicu, kad je proda po tadašnjim otkupnim cenama teško da može da pokrije i troškove, slično je bilo i sa kukuruzom. Zašto su ih, onda sejali? Pričali su mi neki rođaci, komšije... Sejem pšenicu da bi imao leba, za svaki slučaj, još je bilo ljudi koji se sećaju da su u vreme rata ljudi davali porodično zlato, nakit, za pola džaka brašna. Drugo, pšenica se požnje u julu, još ima vremena za drugu setvu, kukuruza za zelenu masu, kornišona, kupusa, graška.. Kukuruz se isplatilo sejati ako se koristi za hranu sopstvene stoke, živine, pa se prodaje mleko, sir, jaja. Sve je to zahtevalo neprekidni rad, i leti i zimi, naporno je ali se živelo, uz mašine lakše nego uz ralo i volove.

A, misliš da je onom pod krstom lepše, da mu je zemlja lakša, šta li? Meni je svejedno veruje li neko, ide li u crkvu, džamiju, sinagogu, hoće li ležati ispod ovakve ili onakve daske i kamena, tuga je kad vidim kako deci u školi ispiraju mozak religijom i nacionalizmom, ima malo nade u tome da deca neće da uče i da slušaju roditelje. I tužno mi je kad vidim one mlade ljude koji se u tramvaju krste kad god prolaze oired crkve, čak i kad se samo nazire crkveni toranj tamo preko zgrada, tri-četiri bloka dalje.

Vidim, tebe ne zanima zta je tvoje, kako živiš, gde živiš, sve to mrziš, a ovamo si zagriženi borac za nečije pravo da zarađuje i to na tuđem imanju i tuđoj muci. A, ovo što smo svi sledbenici Francisca Franka, što smo svi glasali za Miloševića, mogla bi moderacija i da se pozabavi svojim poslom, ako već ne sprečava ovakva zagađenja Foruma neka barem naknadno dezinfikuje.

Nijedan staklorezac nije protiv razbijanja prozora.

Ma, kakav doktor fizičke hemije i naučni saradnik IHTM, nije to ništa, neka ona prvo nama kaže da li je za NATO, ako jeste može da bude i pomoćni ložač, ako nije ne bi joj pomogla ni Nobelova nagrada.

Seljaci, građani, ekolozi su videli odakle im dolazi opasnost po zdravlje i opstanak i izašli na ulice i puteve, tražili, zahtevali nisu čekali da im neko drugi skloni ono što im ne odgovara, jeste, čuju se glasovi protiv zapada, ni to me ne čudi, šta su oni videli od zapada, bušotine na njivama oko kojih ništa ne raste, planove da im se otruju njive, šume, izvori, reke. Ovi sa slike ne gaze po njihovim njivamma, šetaju ispred tvoje kuće, izađi, stani ispred njih, kaži: "Litije, marš iz Srbije", brani svoje umesto što podržavaš otimanje tuđeg.

Broj zaposlenih u javnom sektoru, gledano u zbiru, ne pokazuje mnogo, bitnije je analizirati šta rade ti zaposleni, te službe, čitavi sektori i kako rade, koji kvalitet nude i drugo, šta sve spada u javni sektor i zašto, Normalno je da postoji državna administracija, odbrana i bezbednost kao posebne službe, socijalna zaštita, prosveta, upitno je u kojoj meri zdravstvo treba da bude državno, neupitno je da komunalne službe treba privatizovati kao i saobraćaj, putnu privredu, komunikacije, elektroprivredu... U nekliko zadnjih godina Telekom je kupio Kopernikus za, ako se dobro sećam 1800 miliona eura, Radijus Vektor za 105 miliona, otkupio prava na prenos utakmica Premijer lige za 600 miliona, odakle tolike pare, gde je tu ekonomska računica, to je čisto finansiranje partijskih interesa iz državnih resursa, neće to bitno promeniti neka naredna vlast ako te delatnosti i te firme ostanu državne. EPS nije kupovao druge firme ali je angažovao izvođače radova po višoj ceni od realne, isto kao što država gradi puteve po cenama većim za oko 30% od realnih, a dobije se kvalitet za 20-30% manji od standardnog. Odluke koje koštaju na desetine i stotine miliona evra, u zbiru i po nekoliko milijardi ne donose sitni partijski uhljebi, donose se na najvišem nivou i to ne iz neznanja, i takvi kakvi su, znaju da su odluke štetne po državu a korisne za partiju i sopstvene džepove. Krađe, kriminal, nasilje najviše razaraju društvo, ne može se to rešiti time što še se sutra otpustiti 200.000 ljudi, čak i da se ne zaposli isto toliko novih nije to garancija efikasnosti, nužno je da javnost kontroliše, preko medija, dostupnosti informacija, javnosti nabavki sve aktivnosti vlastio ko god u vlasti sedeo. Svako ko pominje iznose plata koje će dati posle izbora je ili neozbiljan političar ili, jednostavno, u kampanji priča ono što misli da će mu doneti glasove.

Kao u vicu: Sretne komšija komšiju koji nosi prase u džaku: -Gde ideš komšija? -Na pijacu da prodam prase. -Koliko ga ceniš? -1000 evra. -Jel si ti lud, ko će dati 1000 evra za prase? -Naći će se neko. Posle par sati veaća se čovek sa pijace, pita ga komšija: -jesi li prodao prase? -Jesam, za 1000 evra. -Koja ti budala dade 1000 evra? -Dao mi čovek dve kokoške od po 500 evra.

Pokrenuta je tema o tome:

Još ponečeg se prisećam: Generacije današnjih sedamdesetpetogodišnjaka, oni su polazili u školu kad sam ja rođen, nisu imali sveske, pisali su na tablicama, imali posebno za to namenjene krede i sunđer, kroz čitavu osnosvnu školu se pisalo na dve stranice, piši briši svaki dan. Mi smo već imali sveske, pojavile su se i hemijske olovke ali su nam bile zabranjene, kvare rukopis, nosili smo bočicu mastila, držalju i pero u školu kad imamo pismeni zadatak. A, ta prokletinja se nekako za baksuz otvori ili trazbije na puto od kuće do škole ili nazad, ublije sve što je u torbi, procuri i kroz torbu na pantalone, košulju, fleke se nikad ne mogu potpuno skinuti. Zamislite tek gumiarabiku, lepak za papir, takođe u staklenim bočicama, sa istim navikama, da se razbiju ili iscure po sveskama, knjigama, torbi. Nepopravljivo. Isti ti koji su pisali domaće zadatke po tablicama, kredom, radni vek su završavali za kompjuterom i ako nisu bili neki inženjeri, IT stručnjaci, dovoljno je da su neki administrativci, taj kraj radnog veka im nije padao u doba SFRJ ali osnove obrazovanja jesu, mnogi nisu kasnije ni činili ništa bitno na svom obrazovanju, snalazili su se sa onim što su naučili u vreme UNRA paketa i trumanovih jaja.

Slažem se da ovde iznosimo lične poglede i iskustva, ponekad, slučjno ili namerno, svoje viđenje ističemo kao da je opštevažeće, ako ne na celu populaciju onda bar na deo, socijalnu grupu, lokalitet, generaciju. Ja sam imao svo to iskusstvo o kojem pišeš, ali i iskustvo o kojem piše Amigo, svestan sam da se SFRJ urušila iz bar dva razloga, prodor nacionalizma i nezdrava ekonomija, što ne znači da su svi bili nacionalisti, niti da je komunizam bio bezgrešne ideologija i praksa, niti da nije bilo nikakve ekonomije, da je sve bilo trulo. Kad ti kažeš da nešto nije moglo, svaki kontraprimer jeste dokaz da jeste moglo, ali ne i da je bilo lako dostupno, da je bilo nekakav prosek, opšta pojava. Ja sam, otprilike, generacija tvojih roditelja, rođen u sličnom socijalnom okruženju, selo blizu Beograda, kad sam rođen nije ni administrativno pripadalo bBeogradu, pripojeno je negde sredinom šesdesetih. Imali smo dve škole u selu, retkost za ono vreme, nismo imali ni česmu sa pijaćom vodom već bunar, loče vezano konopcem i olačeno o klin, neko od pomoćnih radnika izvadi kofu vode, stavi je na drvenu klupu pored bunar i pijemo dok ima. WC poljski, užas, ali nismo ni bili svesni toga jer tako je bilo, nije bilo nigde i selu kanalizacije ni Wca sa ispiranjem. Već početkom sedamdesetih je sazidana nova škola, sa bazenom, mokrim čvorom, sportskom salom, terenima, istih standarda kako su u to vreme građene u Beogradu. Ja nisam nikada ni ušao u tu školu, otišao sam u grad, nisam imao potrebe. Stanovali smo kao podstanari, uglavnom u prizemljušama sa poljskim WCom, negde u dvorištu, zajedničko korišćenje, ne uvek, promenio sam desetak stanova, negde ovako, negde onako, uglavnom najveći problem nije bio nedostatak komfora nego nesigurnost, nije naše, gazda može da nam da otkaz kad hoće, da poveća kiriju, a obično su bili previše radoznali, morju da vide ko je došao, šta smo kupili, šta kuvamo. To školovanje i stanovanje su finansirali roditelji, otac službenik sa srednjom školom koju je završio kao odrastao čovek, večernja škola, viši razredi osnovne i srednja, nekako u isto vreme kad sam i ja išao u osnovnu školu, ja prvi razred, od peti, a i sestra peti. Pre toga se živelo od poljoprivrede, sa oko 4 hektara nije se videla neka perspektiva pa je rešio da polako prodaje zemlju, završi školu i zaposli se. Ni danas nisam siguran da li mi je to bio dobar izbor, već krajem šesdesetih i tokom sedamdesetih je od poljoprivrede, posebno u blizini Beograda, moglo solidno da se živi ali je zahtevalo mnogo napora, i bilo je rizično, zavisiš od vremenski uslova, još se sve radilo na otvorenom. Uglavnom, dve-tri njive je prodao da bi se školovao, a sedamdesetih su naglo skoćie cene zemlje, posebno tamo gde je pogodno za gradnju, pa smo od jedne njive kupili neki stančić u BGD i od par placeva kola, nešto nameštaja, nešto se potrošilo onako. Sad bih voleo da su ti placevi i njiva moji ali, prošao voz, doduše ostalo mi je dovoljno, ni to ne mogu da obradim kako bih želeo. Ne pišem ovo kao autobiografiju već kao ilustraciju promena koje su se dešavale. Početkom šesdesetih u selu je bilo 3-4 privatbna traktora, oralo se plugovima koje vuku konji ili vilovi, već polovinom sedamdesetih svaka kuća koja se ozbiljno bavi poljoprivredom ima traktor, slobodna procena, stotinak traktora u selu, otprilike toliko i automobila, televizor se podrazumevao, početkom šesdesetih ja, i dobar broj kuća u selu smo bili i bez struje, struju smo ueli kad sam bi četvrti razred. Mala digresija, mislim da sam na starom forumu prepričavao reči Duška Kovačevića, pričao o promenama koje se dogode tokom jednog ljudskog života, kaže, seća se kad su se neki rođaci ili komšije iseljavali u Australiju, familija čeka dva-tri meseca da stigne prvo pismo, da saznaju jesu li živi, a sada odlete ujutro, uveče se jave preko Vajbera, uključ kameru da pokažu gde su smešteni, i druga priča, kaže imao je desetak godina kad su u njegovom delu gtada postavili prvu telefonsku govornicu, za dečje oči izgleda impresivno, kao svemirski brod, unutra aparat, slušalica, otvor za ubacivanj novčića, 5 dinara. Voleo bi da isproba to čudo, 5 dinara nije malo, ali nije problem u tome, ima on 5 dinara ali nema koga da zove, niko koga poznaje nema telefon. Danas telefona, tableta, kompjutera a nama je to izgledalo kao naučna fantastika. Suština je u tim promenama, svake godine je bilo bolje, postajalo je dostupno ono što smo mogli samo da sanjamo. Ja često kažem, bio sam slobodan, znam da političke slobode nije bilo, nije se smolo javno pričato o mnogo čemu, ali privatno, u krugu prijatelja smo lajali do mile volje, a što mi je bilo važnije, osećali smo se bezbednije, mogli da putujemo, uslov su pare, pasoš nije problem, a pedesetih se još uvek preko granice išlo, uglavnom ilegalno. SFRJ je bila jedina socijalistička zemlja u koju se i vraćalo, iz drugih zemalja ko se dokopao zapada nije ni želeo ni smeo više nikad da se vrati. Razumem da neko ima drugačiji doživlja i drugačije sećanje, moj život nisu statistički podaci već moje uspomene, subjektivni osećaj, prihvatam da i drugi na isti način ali iz svog ugla vide i prošlost i sadašnjost.

Nije dobro što do razmirica dolazi unutar jedne grupacije koja je najavila zajednički izlazak, jedinstven spisak, usaglašene aktivnosti, ali nije nužno, čak nije ni poželjno da čitava opozicija stane iza jednog kandidata, to bi bilo poželjno u, eventualnom, drugom krugu.U Utisku nedeej su gostovali B. Obradović kojije najavio svoju kandidaturu, Bori Tsdić koji je nagovestio da bi on bio najbolji kandidat, samo da ga neko predloži i Lazović iz NDBgd, levo-ekološke koalicije koja, zasad, nema kandidata za predsedničke izbore ali ima ideju kakav bi trebao biti zajednički kandidat. Na samom početku razgovora BO je, maltene, testirao podobnost Lazovića da uopšte razgovara, pitanjima čije je Kosovo, šta se dogodilo u Srebrenici, Tadić je malo lavirao, levo-desno. Verujem da niko ko inače podržava levo-ekološku koaliciju ne bi glasao za Obradovića, pa je bolje da imaju "svog" kandidata, za kojeg opent, ne bi glaso niko ko je za Dveri ili NAdu, neka bude 5-6 kandidata, neka svaki birač ima za koga da glasa, ako ništa drugo, videlo bi se ima li ili ne vučić apsolutnu većinu, ako ima neka se zamisle svi, neka vide šta će do narednih izbora, ako nema, videlo bi se ko će pozvati svoje birače da u drugom krugu glasaju za opozicionog kandidata, iz bili koje grupacije da je, a kome je draži Vučić, ko glumi opoziciju.

Ja jesam mlad ( ) ali se sećem, sećam se i 2003 i kasnijih godina, izbora, smena, kombinacija, šurovanja... Ovi izbori, ili neki naredni na kojim SNS ne dobije većinu, neće sami po sebi označiti kraj SNSa, kraj će biti kad ih zameni ekipa koja poštuje Ustav, zakone, glasače, a za tako nešto, optimistički, potrebno je nekoliko izbora, ne moraju biti na četiri godine, mogu se ubrzati, a i da se primeni zakon i prema ovima koji sada vladaju. Naravno, ako čekamo idealne kandidate onda ništa, čekaćemo dugo, dugo, mora se početi od onoga što imamo.