Div

Iz autorskog teksta Ljubivoja Ršumovića o nasilju u školi, seća se svoje učiteljice:

Nastavlja se večna dilema, da li država, u konkretnom slučaju, policija, treba da ima najnoviju i najmoćniju tehnologiju i da li će postojati mogućnost zloupotrebe. NA oba dva pitanja se, bez rizika greške, može odgovoriti sa tri DA, treba da poseduje tehnologiju, postoji mogućnost zloupotrebe i DA, biće zloupotrebe, odgovor na pitanje koje se ne nalazi u prvoj rečenici ali se nameće samo. Ko bi osporio pravo državi da spreči izvršenja krivičnih dela ili otkrije počinioce izvršenih tehnikom koja je dostupna i koju će na ovaj ili onaj način koristiti druga strana, kriminalna, koja nema ograničenja u pogledu nabavke, korišćnja, odobrenja, javnosti. Prisluškivanje, praćenje, snimanje, pretres se može vršiti sredstvima vrhunske tehnologije ili primitivnim sredstvima koja se koriste decenijama i vekovima, da li će moje kretanje pratiti pomoću GPRS signala ili će poslati jednog u mantilu sa podignutim okovratnikom da mi dahće za vratom, skoro da mi je svejedno, da li će pregledati moh DropBox ili će razvaliti bravu na vratima i ući u stan kad nisam tu, ili još gore kad jesam. Da li će mi iznuditi izjavu na osnovu obrađenih zapisa o mom kretanju ili obradom mojih leđa pendrekom, svejedno mi je. Jeste ovim primitivnim sredstvima ograničen broj "istraga" jer zavisi od broja radnika, islednika, ali nije ni to neko ograničenje, mogu se zaposliti novi, a ima i amatera spremnih da "pomognu". Ne znam za slučaj da, kad je neophodan sudski nalog za praćenje, prisluškivanje ili druge mere nadzora da je nalog uskraćen a i da bude uskraćen neće to sprečiti da se, ipak, mere sprovedu. Pravosuđe, mediji, javnost mogu da budu izvesna brana ali nije dovoljno da se tu i tamo neko oglasi, par redakcija, po koji advokat ili nepodobni sudija, moralo bi to jače.

Taj glavni priča i o EU integracijama, podršci i razumevanju naših prijatelja sa zapada a saradnik mu govori da treba što pre da shvatimo da nas EU neće i da nam nije tamo mesto. Dovoljno je i samo ono što glavni sam priča, saradnici su i inače kao toalet papir, upotrebiš i baciš, no ja nna sve to gledam kao na elementarnu nepogodu, dok ne prođe gledaš da bar nešto korisno izvučeš. Mnogo što-šta bi bilo bolje, oko većine stvari bismo se i složili, ali dok bolje ne dođe bolje daj i manje dobro.

Ne bi trebalo biti teško shvatiti ni da se nepoverenje prevazilazi saradnjom, od jednog ekonomskog sporazuma svi učesnici treba da imaju koristi a niko, ni ko je pristupio ni ko nije ne bi imao štetu. Meni smeta Vučić više nego tebi ali, izabran je vučić, što kaže onaj anketirani prolaznik, boljeg nemamo a gored ne možemo da nađemo, pa ako mu se omakne neki dobar potez treba podržati, ne Vučića nego taj potez. Može se ObB gledati kao deo projekta srpskog sveta, takođe i albanskog sveta i bošnjačkog sveta, da li će ti svetovi trgovati, putovati slobodno ili se gledati preko ograda i dokazivati ko je bio pre, ko je kome ukrao jezik, pismo, teritoriju.

Pa šta, Hrvati i nemaju autoput kroz Grdeličku klisuru.

Nije ni bilo čiji potpis garant sam po sebi, čak bih rekao da je važniji jasan i precizan dogovor nego ne znam čija garancija, što više potpisnika više i tumačenja, da ne kažem kilava deca. Primer: Dejtonski sporazum, svi se kunu u njega a svako ga tumači kako mu odgovara, MZ nije samo potpisnik nego ima i predstavnika sa izvršnim ovlašćenjima. Albanija, S.MAkedonija i Srbija su, manje-više, same definisale obim i način saradnje i ne vidim da ima nekog spora, neki drugi sporazumi se potpisuju u okviru i EU, Un, u prisustvu i na predlog predstavnika značajnih zemalja i ostaju sporazumi na papiru, često i kamen spoticanja.

U nekim periodima i od nekih ljudi polagalo se pravo i na Solun i na Trst, naravno i na sve do Soluna i Trsta ali to nije predstavljalo realnu pretnju ni Grčkoj ni Italiji. Sad, zašto ovo a ne ono, možemo da pričamo priče, zašto i Briselski proces, zašto nismo u EU još od 1989. Ne vidim ništa loše, ništa štetno u inicijativi Otvoreni Balkan mada uvek možemo sumnjati, opravdano ili ne, u iskrenost aktera, tražiti skrivene namere. Previše je ideja, inisijativa, planova na Balkanu a premalo konkretnih akcija, rešenja, realizacija. Brži protok roba i ljudi je dobar početak, bolji od zatvaranja granica, uvođenja taksi i ograničenja kretanja.

Albanija i Makedonija su srpski svet?

Uzeli gospođa i ja prekjuče kućni test na Covid, čitali uputstvo, gledali slike, odradili skoro sve kako treba, osim što smo uzorak stavili na pogrešno mesto. Zaključak, test je pokazao: -Covid-neutvrđeno. -Inteligencija-negativno.

Ja ni u kom slučaju ne kažem da su u SFRJ štancivani inženjeri na kursevima, znam dobro da su stručnjaci sa ovdašnjih tehničkih fakulteta dobro prolazili na zapadu, takođe i sa medicinskih, matematičkih, ne zači da smo imali najbolje obrazovanje na svetu ali je bilo solidno, moglo je da podrži razvoj ali je prednost u odlučivanju imala politika, stručnost nije bila dovoljna da se napreduje na poslu i u karijeri, bar ne uvek. Ja ne mislim da ni sve društvene i socijalne eksperimente koje je partija izvodila treba samo tako odbaciti jer to sukomunisti, neke ideje i prakse vredi proučavati, ako ništa drugo videti zašto nisu uspele. Čitav perio postojanja, SFRJ jeste zaostajala za razvijenim zapadom ali je zaostajanje bilo manje nego danas, ne volim laži o tom periodu, ne volim laži uopšte, kao ono da je bilo zabranjeno slaviti sslavi, ići u crkvu, niko nije ništa radio, svi su krali, uravnilovka, svi imaju iste plate, za bilo kakvu raspravi nužno je razlučiti šta su pojedinačne pojave, šta su česte pojave, šta su pravila, zakoni, da li ocenjujemo život u odnosu na, uobičajeno tada, 1939. godini, u odnosu na tadašnji svet i Evropu, u odnosu na današnji svet ili u odnosu na današnje ostatke te države. Nisam li bio jasan da su ORA dobro doprinele izgradnji i obnovi zemlje posle rata, krajem četrdesetih i tokom pedesetih, a da su kasnije postale folirancija, bilo bi poštenije i isplativije reći organizujemo kampove za druženje i zabavu nego radne kampove organizovane po ratno-vijničkom šablonu u čete, brigade, štabove, sa komandantima, komandirima uz predaju raporta, čitanje dnevnih zapovesti. Dobro je što su kupovane licenceod zapadnih zemalja, na tome se moglo učiti ako se ima želje, bilo je i uspešnih proizvoda kao rezultat znanja, na primer razvoj biljne proizvodnje, nekoliko instituta za voćerstvo, povrtarstvo, stočnu proizvodnju su bili uspešni izvoznici, pomenuo sam građevinarstvo i neke proizvode mašinske industrije, traktori IMT iz sedamdesetih i dalje rade, prodavani su i po inostranstvu, najviše nesvrsztanim prijateljima, ali i Grčkoj, Turskoj. Ne znam, možda grešim, nekako mi je ostalo u glavi da je JAT bio subvencionisan milionima dolara, to nisu subvencije kojima se pokrivaju gubici već sredstva koja se knjiže kao prihod pa je na kraju godine ostajao pozitivan bilans, dobit. Pilotska škola i JAT Tehnika su uspešno poslovale, prodavale usluge i drugim kompanijama. Da li su i neki od 15-20 aerodroma bili u sastavu JATa, ne znam koliko je moglo biti isplativo jedan ili dva leta dnevno, jedino uz solidne subvencije.

Mislim da imaš dovoljno godina da se sećaš termina interna kvalifikacija, fabrika dodeli, interno, desetini tehničara zvanje inženjera i rasporedi ih na mesto koje zahteva tu spremu, nekada je to bilo jedino moguće rešenje jer se zapetljlo u birokratske procedure, nekad su se gurali podobni, nekad rođaci. Naravno, bilo je dovoljno i stvarno stručnih inženjera, profesora, lekara ali su često morali da slušaju političare, manje nego danas ali se moralo. Dugo su u Beogradu autobuse GSPa vozili vozači sa internom dozvolom D kategorije, mogli su da voze u GSP li ne i bilo kojoj drugoj firmi. Nastavnik nemačkog u mojoj OŠ, nije meni predavao, nego 4-5 godina starijima, od kvalifikacija je imao par godina u nemačkom lpogoru tokom rata, naučio nemački, imao neku srednju školu i radio je kao nastavnik, ja sam opet imao nastavnika matematike koji nije završio višu školu, a za njega mislim i danas da je odličan pedagog, talenat valjda. Nije sporno da je građevinarstvo u SFRJ bilo solidno, gradilo se mnogo i ovde i po svetu, ostvarili su ugled pouzdanih partnera, kvalitet možda ne kao nemački ali zato i niža cena, gradili se brodovi za značajne kupce, izvozili vagoni i mnogo toga. Išlo se napred do pred kraj osamdesetih.

Posle nekoliko vekova državne praznine, turske vladavine, obnovljenom državom su vladali vođe sa nadimcima, Karađorđe, Glavaš, Loma, Đuša, kasnije su popularni Apis, Kursula, onda dolaze drugovi Marko, Bevc, Tito, Dugi. Ko bi znao ko je gospodin Petrović, pa i Đorđr Petrović, bilo ih je na stotine, sigurno, Karađorđe je jedan, ne vidim ništa loše u tome, društvo je stvaralo nove odnose, dvorske i državne protokole ali su glave mnogo brzo padale pa e ništa nije dovoljno ustalilo.

Svako ko je imao mogućnosti, kvalifikaciju, vezu, sreću, bežao je iz proizvodnje u administraciju, razvoj, prodaju, standard, predstavništvo. Neposredna proizvodnja, fizički ili Kv radnik je poštovan u govorima političara, naročito onih koji su tek pobegli iz pogona u sindikat pa, po ključu, u komitet. Plate su bila u najmanju ruku jednake za istu kvalifikaciju, jedinu prednost koju su neposredni proizvođači ostvarivali je, zbog brojnosti su mogli da preglasaju ostale u odlukama za koje su se pitali a to, po pravilu nissu bitne, suštinske stvari, teško se dobijao otkaz jer je trebalo pokazati kako društvo, partija, sindikat, brine o radnicima. Bilo je mnogo neradnika među radnicima i mnogo nestručnih "stručnjaka, inženjera koji su stekli diplomu na kursevima, fabrika dobije ili donese plan da iškoluje 200 KV radnika, 50 VKV, 20 tehničara i 5 inženjera, plan se mora ispuniti, izveštaj mora da zvuči dobro, uspeh se ne sme dovoditi u pitanje. Kad drugovi iz komiteta dođu u fabriku drže govor i kažu da naše društvo počiva na radu radnika, da su nama radnici najvažniji, da nam treba što više radnika u savetima, sindikatima partijskim organima, kad odu u neki institut kažu da su nam najvažniji znanje i naučnici, da se mora poštovati nauka obezbediti sredstva za razvoj nauke i da ćemo stići i prestići zapad za nekoliko decenija. Isto tako, najvažiji su i studenti i poljoprivrednici i prosvetni radnici. Ove udarničke značke sa ORA su možda nešto značile pedesetih kad su ORA stvarni nešto i radile, pruge, puteve, naselja, kasnije, sedamdesetih su deljene po ključu, zna se koliko koja brigada dobija, koliko devojaka, koliko studenata, koliko radnika,, zemljoradnika, učenika, koliko Makedonaca, koliko Srba, na kraju niko nije ni znao ko je udarnik ko nije, važno je provesti mesec-dva u naselju, malo raduckati, više se zezati, na kraju treće smene dođu bageri i buldožeri i za dva dana urade sve štoje planirano, norme su ispunjene, planovi prebačeni za 100%.

Ovo sam jutros snimio u jednoj renomiranoj trgovini:

Kad je Twitwr blokirao Trampov nalog moje mišljenje, značajno kao to što kažeš, uz pivo ispred radnje, je bilo, privatna firma, drži se svog viđenja interesa, sama će snositi posledice. Isto i sada samo se promenio vlasnik. Šta je cilj kupovine, zarada, utišavanje suprotnih mišljenja ili plasiranje svojeg mišljenja teško je reći. Mogu da pretpostavim koji je odnos vrednosti samog brenda i materijalne vrednosti kompanije, mogu laički da pretpostavim da bi Mask sa petinom uloženih para mogao da pokrene novu platformu, ne bi nosio opterećenje broja zaposlenih i njihovog odnosa prema kompaniji i društvu, ovako treba da podnese trošak otklanjanja svega što ne želi, onda da plati da uspostavi red kakav želi. Opet mogu da ponovim, kome se ne sviđa može da pokrene konkurentnu platformu, za eventualnu istinu, to bi bilo i najbolje. Mi ovde imamo preplaćenu infrastrukturu za prenos informacija, preplaćene proizvođače i emitere informacija, ograničenje prostora konkurenciji i sve to državnim parama, nije bilo dovoljno imati svoje medije, trebalo je ugušiti opozicione, to u USA i slobodnom svetu ne ide baš tako lako što ne znači da ne vredi pokušati. Inače, lično, Twitwru niti verujem niti ne verujem, ne pratim ništa redovno, a ono što dođe do mene ako imam bilo kakvu predhodnu rezervu ne odnosi se na Twitwr nwgo na autora objave, da li će AV da se oglasi na strom ili na novom Twitwru, svejedno, znam da laže.

Može neko pojašnjenje, po čemu je to zamka, mreža. Nisam video pitanja, ne znam koje podatke traže, jer link vodi na stranicu za prijavljivanje, znači da treba da budem predhodno registrovan. Kao i za sam popis nas ovde, mislim da se tadi o korisnoj i potrebnoj aktivnosti ali ne verujem u kvalitetno izvođenje, da ne govorim da se i dobro prikupljeni podaci mogu tumačiti u skladu sa nečijim interesom.

Ipak, sve ima neke veze. Kažeš, Japan je nezaustavljivo krenuo ka prosperitetu, ali taj prosperitet je značio i militarizaciju, pakt sa Hitlerom, koji je takođe vodio Nemačku putem prosperiteta, ekonomskog, uz pomoć osvajanja teritorija, masovnih zločina, uništenja naroda, mogu se donositi odluke u skladu sa opštom voljom a da se predhodno kreira opšta volja po volji jednog vođe ili volji ciljevima neke grupe koja ne mora biti na korist ni društva ni mase pojedinaca. Ne mogu se zanemariti takvi događaji kao što je pokušaj okupacije pola Azije i Pacifika, uz masovne zločine prema civilima i sve to nazvati putem prosperiteta. Naravno, ključno je što Japan posle okupacije nije težio povratku na srednjevekovni sistem i vrednosti iako poštuje svoju tradiciju odabrao je ekonomski razvoj u realnim uslovima.

Ne smem da ti kažem, čuće Ćuta i Zelena patrola.

Ja se spremam za toplu probu, za početak sm se oznojio. Sreća da je Tesla izmislio točak i polugu, ili beše Sveti Sava ili Vučić, bez toga bi teško skladištio svu ovu energiju na drvljanik.

Prvi put sam radio gastroendoskopiju početkom sedamdesetih, prvo rentgen sa barijumom, pa endoskopiju, radi dijagnoze, sumnja lo se na čir i potvrđeno je. Prilikom povremenih poseta jednom od vodećih gastroenterologa, profsoru i predseniku nekog evropskog društva gasroenterologa, sam prvi put čuo za heliko, otprilike kao neku novu teoriju, svakako ne kao opšte prihvaćenu proceduru u to vreme, ne samo proceduru lečenja injekcijama nego i kao mogućem uzroku čira na želucu i duodenumu. Profesor je bio izričito protiv operacije, insitirai je ne lekovima, pozaboravljao sam nazive sve do ranisana koji jeste imao pozitivno dejstvo ali uz redovnu upotrebu, bez pauza, i opet ne potpuno, povremeno su se javljale ozbiljne tegobe. Tako sve do leta 99. kad sam posle nekoliko odlazaka u urgentni centar i savet lekara da obavezno idem na operaciju ali da mi je potrebna veza jer nema mesta na klinikama, vreme, manje od mesec dana posle bombardovanja, ubedim jednog od lekara da mi bude veza, primi me na kliniku, odvede do dvanaestokrevetne sobe, kaže vidiš onaj krevet, lezi tamo i ne puštaj nikog drugog, doći će glavna sestra kad stigne. Zvanično, primljen am sutradan. Tada su mo ponovo radili i rentgen i gastroskopiju kao pripremu za operaciju, za rentgen je bilo, trči u prizemlje, proradio je, hvataj red dok se ponovo ne pokvari. Tada sam razgovarao sa hirurzima, oni imaju malo fatalistički pristup, sve se leči nožem, u mom slučaju su potpuno u pravu bili, a tada se čir pojavio i na želucu, tako da je imalo posla, rezalo se. Jesam morao neke lekove da nabavljam privatno i da donosim u bolnicu, nema ih u bolničkoj apoteci a ne smeju da daju potvrdu da nema da bih tražio refundaciju troškova, zabranio ministar, Bojić. Nije to bio neki strašan trošak, platilo se, imao sam drugare i rođake koji su dali krv jer mmoja grupa je deficitarna, prošlo sve OK. Mislim da sam već pisao na ovom forumu jedan razgovor sa komšijom kad sa došao kući, ali kao svaki starac, ispričaću opet. Kažem ja: -Jebote, kakva godina, odmah posle nove godine imao saobraćajku, onda beše ciča zima u februaru, bombardovanje u martu, neke poplave s proleća, zemljotres tokom bombardovanja, onda nestašica, cigara, mleka, prrinudni odmor, sad napad čira, operacija... Kaže komšija: -Nije to najgore. -Kako nije, šta je gore. -Tek je avgust. Dalje se psuje.

Koliko se sećam, bilo je pitanje o broju članova domaćinsta, pošto je odgovor, dvoje i oboje prisutni nije pitala dalje iako je dobila odgovor da imamo dvoje dece, očito ih ne zanimaju iseljeni, nema pitanja o tome.

Možda je to bilo vreme nestašica, možda nisu ni imali dovoljno anestetika, što ne opravdava ponašanje hirurga ali ni ne čudi. Nekako u to vreme mi se pojavila neka gnojna kesica iza uha, upalila se, boli, odem u DZ kod hirurga, on pogleda, kaže valjalo bi da se recne i odstrani ali to će da boli a anestetika nema, pita me da li pristajem uz obećanje da će biti pažljiv. Jeste bolelo, nije neizdrživo, ne mogu ništa zameriti čoveku, sve me je upozorio, pazio, sve je bilo OK. Gastroskopiju sam radio dva puta, nisu ni pominjali mogućnost anestezije, tek sam kasnije saznao da se praktikuje lokalna jer često zagrebe grlo pa boli i tera na kašalj što može da izazove dalje povrede. Najteže mi je bilo kada su mi uvlačili crevo za izvlačenje želudačne kiseline kroz nos, prvi put sam se branio rukama i nogama i odbranio se, doktor, tehničar i dve sestre nisu mogli da me savladaju, drugi put, kad su najavili šta će raditi rekao sam ne može, ja to ne mogu da podnesem, već su to pokušavali, nisu mogli, kažu mi, samo mirno, nije pokušavala sestra Dragana, nećeš ni osetiti i stvarno, osim blagog golicanja u nosu sve kao podmazano, začudio sam se kad je rekla da je gotovo. Laka ruka, najbolja anestezja.

Razlika između dve devojke, matore Vlajne i mlade Beograđanke: matora Vlajna ima 25 godina, mlada Beograđanka ima 35 godina.

Na trenutak si me zbunuo, zapitah se, kakvi botovi, misleći na goste. Na gledaoce koji se uključuju i inače ne obraćam pažnju, veoma retko se tu čuje išta vredno pažnje čak i kad su sa "moje strane". Dobra je emisija, gosti koji su u materiji i koji umeju da iskažu šta misle.

I jeste ih đAVo izvlačio.