Div

Treba da uči od Staljina i Putina, demokratija nikome nije donela ništa dobro. Treba i da se promeni ustav, da se upiše Vučić kao doživotni predsednik sa neograničenim ovlašćenjima i pravom da imenuje naslednika. 🙃

Ima jedna pesma, pa kaže: Hamletovska dilem(j)a.

To je kao u obdaništu, nagrada za učestvovanje, može se reći i za trud jer je potreban napor da se ispišu hiljade postova, kakvigod da su. Ništa više ne mogu da saznam ili zaključim o forumašu na osnovu tih bedževa nego na osnovu samog datuma registracije, broja postova i broja lajkova. Ni to ne znači nikakvo objektivno merilo vrednosti ali jeste nekakva informacija. Čak i ukupan broj lajkova je upitno treba li da stoji vidljivo za svakog, lajkovi su upućeni za određeni upis, podržavam napisano a ne autora generalno. Pošto ima i oko lajkova različitih mišljenja, od treba sve ukunuti do treba dodati još i pozitivnih i negativnih, evo da kažem i svoje mišljenje: svejedno mi je. A na te bedževe više i ne obraćam nikakvu pažnju, ništa ne znače, ajde da kažem i ne smetaju, jeste glupo da neki algoritam rangira ljude, ipak smo ljudi, na osnovu kvantiteta, ali takvo je vreme, navikne se čovek na sve.

Tojest, pobedićemo totalitarizam tako što ćemo postati veći totalitaristi. Kao u onoj priči o nekom plemenu u divljini, kad su ih pitali ima li ljudoždera kod vas, a oni kažu, nema, juče smo pojeli zadnjeg.

U interesu Srbije on bi pristao čak i da bude doživotni predsednik. Malo bi se opirao, dve-tri sekunde i onda popustio pred zahtevom naroda.

Da, ali 120W, puni bateriju za 10-15 minuta. Ja ga imam i nosim sa sobom, kažem mogu i da pokrene auto ako crne akumulator.😄

Kao što se ne može svaki kamen klesati na isti način ne može se ni svako dete vaspitavati na isti način, kamen ima svoju strukturu, sastav, tvrdoću, dete karakter, temperament, fizičke i mentalne predispozicije, dobar klesar poznaje strukturu kamena, zna gde treba da udari, kojom snagom i kojim alatom da bi dobio željeni oblik, roditelj ima manje iskustva od klesara, nema mogućnost neograničenog broja pokušaja, mora da uspe iz prve, zato je jako bitno da prvo pravilno odredi cilj, ne može da stvori novog Nikolu Jokića ako dete dostigne 175 cm visine, ne može svako da peva kao Pavaroti bez obzira koliko vežba, da li dobija pohvale ili batine, kazne. Čitav proces, višegodišnji, zasniva se, ili bar treba da se zasniva, na mogućnostima i motivima, roditelj je taj koji treba da prati dete, da pomogne, ne da ga gura u jednom pravcu po svaku cenu ni da pusti da sve ide samo pa šta ispadne. Moja generacija, ili bolje da kažem ja, sam delimično imao podršku, drugim delom stroge zabrane, redovnu porciju batina, stalno takmičenje, zašto je onaj bolji od tebe. Zadovoljan sam što sam imao sasvim drugačiji pristup kao roditelj, dete može, pomozi mu, ohrabri ga, pohvali ga ali mu reci da može i bolje, ako može, ne opterećuj ga previsokim ciljevima, neka sam odredi ciljeve: Pusti ga da što više odlučuje, da vidi posledice svojih odluka i postupaka, ne može, naravno, bukvalno da se pusti da radi šta hoće, ali mi je vrlo pogrešan pristup, ja znam šta je najbolje za moje dete, jer tu nije u prvom planu dete već ja i moje. Prevelike ambicije roditelja dovode obično do istog rezultata kao i prevelike ambicije pojedinca koji gradi karijeru, svakom je cilj da napreduje, na kraju svako završi na poziciji za koju nije sposoban, karikirano malo, ali... Nedostatak ciljeva i ambicije dovodi da se i počne sa pozicije za koju nije sposoban.

Ne želim da govorim o profesorki, video sam deo neke njene izjave, ali to je samo jedan deo, nemam kompletnu sliku ni njenog rada, ni škole u kojoj radi, ni samog događaja, šta mu je predhodilo, da li se moglo predvideti, sprečiti, mogu da kažem nešto o prosveti u celini, odnosno o prosveti kao delu društva. Evo dele teksta koji najavljuje današnje proteste prosvetnih radnika u više gradova: Čak ni zahtev za bolje uslove rada, tehničke, organizacione, finansijske, šta je sa programima biologije, istorije, jezika, ne smeta im istorija na srpski način, srpski jezik na srpski način, biologija na srpski način, šta je sa podrškom kolegama koji su odbili da idu na miting SNS pre više meseci, ima li podrške za kolektiv koji ne prihvata direktora kojeg imenuje ministarstvo mimo predloga škole, koliko je njih podržalo zahtev tehničkog osoblja da im se isplata naknada za topli obrok i regres koji im je sud dosudio pa se popišmanio. Ovakve zahteve ne vidim kao vid protesta protiv vlasti već kao zahtev da se uvali u vlast. Imamo neporni status službenog lica za policajce, imamo li i manje kriminala, nasilja na ulici.

Išli smo, otpilike u isto vreme u školu. Moji gimnazijski profesori jesu imali automobile, otprilike polovina njih, barem smo tako videlo, možda je imao i neko za koga nismo znali ali nije dolazio olima na posao. Jesu to bili fuće, fiat850, škode, moskviči, bilo je i par boljih marki. Bili su ti automobili meta naših nestašluka, bezobrazluka, obesti, nasilja, kakogod to nazvali, nije nijedan uništen ali je bilo ispuštenih guma, oretanja auta za 180 stepeni, primicanja jednog uz drugi tako da ne mogu da priđu vratima, sve to pomoću sirove snage, ako nas ima dovoljno možemo da podignemo fiću. Bilo je to vreme opšteg bunta mladih u celom svetu, studentskih demonstracija u Beogradu, nekog nezadovoljstva koje nije bilo ni jasno definisano, ponašali smo se po, tada popularnoj krilatici, mladi ne znaju šta hoće ali hoće to odmah. Reakcije profesora i roditlja su išle od potpune tolerancije, razumevanja, prikrivanja do osude, kažnjavanja, nostalgičnog prizivanja vremena kad je profesoru glavno vaspitno sredstvo bilo batina. Jedino se tada niko nije setio da traži status službenog lica. Drug iz razreda je udario razrednij šamar, odnosno vratio, udarila je prvo ona njemu, kasnije se žalila njegovoj majci: Gospođo, ja sma njega udarila ovlaš, on mene iz sve snage, zataškalo se to kao i sve drugo, naprimer izbacivanje profesorskog stola kroz prozor, sa drugog sprata. Tada je, otprilike nastala krilatica: Mladi ne znaju šta hoće, ali hoće to odmah. Do kraja gimnazije sami smo, među sobom, pričali kako smo pravili gluposti, kako to ničemu ne vodi, opet, vidimo da su mlađi još gori, kuda ide ovaj svet. Evi šta je pisao Milovan Vitezović, tada mladi buntovnik, kasnije... pa kao u pesmi:

Ne znam dovoljno situaciju unutar Kine, raspoloženje većine, spremnost KP na reforme ili na gušenje protesta, nadam se da neće doći do krvoprolića, opet nadam se i da će postepeno doći do demokratizacije društva, ekonomski razvoj neminovno dovodi i do zahteva za političkim slobodama, za početak bi bila dobra i izvesna demokratizacija odnosa u samoj KP, neka sloboda iznošenja mišljenja, predloga, ideja koja ne bi nužno vodila do hapšenja nosioca drugačijeg mišljenja.

Pacijent pripremljen za prebacivanje u Batajnicu, teži slučaj, otkazano prebacivanje, navodno, zatvara se Batajnica. Veoma malo informacija uo Covidu po medijima već duže vreme, jedva se nađe broj novootkrivenih infekcija.

-I mi pijemo, al znamo kad je dosta. -Kako znate, kad je dosta? -Kad se useremo u gaće. 🤗

Dvoje su se tako smuvali.

Ima li negde informacije da je zatvorena Covid bolnica u Batajnici od pre neki dan?

Isticanje cena na xxx,99 meni ne smeta, ne verujem ni da je veliki mamac za kupce, jednostavno je postao navika, možda je u nekom momentu predstavljao mamac, trgovcima je prešlo u naviku, kupci ne primećuju, programi za izradu kalkulacija cena tako funkcionišu, nema tu ni koristi za kasira, češće mi vraćaju kusur za par dinara veći nego što zakinu, mada ja obično taj metal ne uzimam, ne verujem da računaju na to. Ne vidim ni kako to vlasnik kontriliše kasira pomoću cene, kraj svakog računa znači i otvaranje kase, da li će staviti nocvac ili odsečak sa pos-terminala, svejedno. Takođe, to što nema pomoćnih radnika po većim marketina nije stvar radnog prava, ima dovoljno prostora u zakonu da se nađe odgovarajuća forma ugovora o radu, ionako dobar procenat zaposlenih u trgovini radi na crno. Jedna osrednja samoposluga ima 4-6 kasa, po pravilu radi jedna, eventualno 2-3 u špicevima, nikad više od tri, barem u BGD, kada bi se i kasiri smenjivali, uvek je jedan iza kase, pomaže pri pakovanju, i radi niz drugih poslića, proces bi išao brže, koliko sam video kod svakog problema sa merenjem, kupac ne izmeri robu ili odabere pogrešni artikal, kasir ide do vage bez obzira koliko kupaca čeka, isto i sa traženjem sitnine, reklamacijama kupaca, onda skoro svaki dan imaju neku akciju, proizvod koji kasir mora da ponudi svakom kupcu, pa ako se neko zainteresuje, počne da ispituje, čemu služi, kako se pokazao, kolika je ušteda, eto razgovora. Stvarno postoji glupi običaj da se zaposlenom mora dati plata, nekad više liči na milostinju, verujem da bi nam maloprodaja cvetala kad vlasnik ne bi plaćao zaposlene, još kad bi i kupci došli i samo ostavili pare kako bi bili sposobni bisnismeni.

PO pravilu, plaćanje karticom je brže nego kešom, prisloniš karticu, čuješ pip-pip i gotovo.

Ma, da, i to je verovatno neki stečeni poremećaj, ne ugrožava vitalne funkcije ali dovodi u pitanje svrhu postojanja.

Tražimo rešenje kojim bi se smanjilo nasilja u školama, zadnjih par strana smo se ograničili na školu, nasilje se ispoljava i u porodici, na ulici, na poslu, prema drugom polu, drugoj naciji, drugoj socijalnoj grupi, i povremeno zagovaramo rešenja koja podrazumevaju više nasilja, opravdanje je da nasilnici zaslužuju nasilje, a pitamo li se ko će tu dodatnu moć, to legalizovanje nasilja da prisvpji ili kome dajem svesno u ruke beću batinu. Očekivati od Ružića da reši problem u školi, Gašića u javnom prostoru, Đukanovića da tuži, sudi i brani one teže slučajeve. Izvor nasilja u društvu je prevelika moć koju neko, pojedinac ili grupa poseduje, moć bez kontrole i ograničenja ili nasilje obespravljenih očajnika koji ne vide drugi način da se iskažu, pokažu da su prisutni, da imaju svoje potrebe. Ako ovim prvima, bahatim moćnicima zapretiš oduzimanjem moći i oni postaju očajnici, samo upozorenje, oprez, ako hoćemo ozdravljenje mora se seći, vredeće samo ako se otklanja uzrok bolesti a ne prikrivaju simptomi.

Vidim, počinje svetsko prvenstvo u fudbalu, diže se neka tenzija, prognoze, očekivanja. Nisam nikada bio neki zagriženi navijač ali svetsko prvenstvo je bilo barem događaj godine, presabiram se sada, šta znam, šta očekujem. Ništa. Zadnje prvenstvo koje sam gladao je bilo u Južnoj Africi, otad nemam pojma ni ko igra fudbal, imamo li ligu, koji su klubovi jaki, loji su neszali, čuo sam za 5-9 reprezentativaca i to tako što ne mogu da izbegnem sve naslove u kojim se pominju, svo znanje o njim se i svodi na pominjanje imena. Znam i selektora, ostalo je poštovanje iz vremena dik sam gledao fudbal. Baš me zanima da li ću odgledati neku utakmicu, više od decenije nisam mogao više od nekoliko minuta fudbala da gledam. Nemam pojma ni zašto pišem ovo, nemam razloga ni da se hvalim ni da se žalim, jednostavno konstatujem neku činjenicu, nešto što nisam mogao ni da zamislim pre 30-40-50 godina, opet, mislim da nije do godina, vidim da su mnogi moji vršnjaci, a i stariji, još zagriženiji sada nego dok su bili mlađi, znaju već ko će koga pobediti i kojim rezultatom.

Nije ugled, autoritet, profesora ni pre pola veka bio na nekim bajnim visinama, ali je nasilje bilo manje poželjan način ponašanja, a prikazivanje nasilja, hvaljenje njime javno potpuno nepoželjan način ponašanja. Bio sam srednjoškolac pre nešto oko pola veka, imali smo slučaj sličan ovom u Trsteniku, pisale su novine o tome slično kao i danas, treba njimo ovo-ono, jedino se ne sećam da se tada tražio status službenog lica. Bili smo mladi, na ivici punoletstva, mogli smo pred zakonom da odgovaramo kao odrasli, nismo bili odrasli, nismo bili ni nesvesni svojih postupaka, svesni šta radimo, prihvatamo posledice. A, nismo bili ni neka kompaktna grupa, nismo imali zajednički cilj, dogovorene akcije, bili smo derani, impulsivni, prvo uradimo posle razmišljamo, po principu, triput sečem, jebi ga, opet kratko. Nema priče da je samo porodica odgovorna za vaspitanje, posledično za ponašanje, postupke dece, čemu bi onda služila škola u današnje vreme, sve što deca čuju i vide, svi podaci koje nauče za 12 godina školovanja mogu da stanu na jedan USB, ipak mislim da je bolje da deca idu u školu uz sve što tamo prolaze, sve nedostatke valja nekako peglati, otkljanjati, zasd ne vidim bolji način odrastanja nego uz školu, roditelji su samouki, nemaju iskustva, nemaju znanja, nemaju uslova, dok shvate grešku, ako shvate, prošo voz, nemaju diplome za rađanje, vaspitanje i obrazovanje dece, profesori imaju, osim za rađanje. I kroz svoje i kroz školovanje svoje dece sretao sam profesore koji imaju pun autoritet a i one bez, tade u istim uslovima, isti zakoni, ista škola ista deca, autoritet ne dodeljuje država, ne stiče se rešenjem direktora škole nego se stiče radom, znanjem i poštovanjem, razumevanjem sebe i dece.

Међународни дан мушкараца је годишњи међународни догађај који се слави 19. новембра. Srećan praznik svima koji slave.

Zna Baki sve o fakultetima, dva puta je prošao pored fakulteta, razmišljao čak i da svrati.

Plaćanjem poreza nije novac "opran" ako je transakcija deo neke kriminalne aktivnosti, same benkei ona u kojoj je izvršena uplata u inostranstvu i domaća. laja je primila uplatu, su potpisnice nekih obaveza po kojima su dužne da provere klijente, odnosno prikupe određene podatke, prijave sumnjive transakcije, drugi organi mogu vršiti proveru legalnosti transakcija i posle plaćanja poreza.

Prizivanje automatskog izricanja kazne, ukidanja procedura, uzimanja izjave, je poziv na veće nasilje, sistemsko. ako hoćemo manje nasilja, sredstvo nije veća batina. Jedan slučaj je lako rešiti, disciplinski postupak, neki ukor, kec iz vladanja, isključenje, štagod, pojava ostaje, nasilje je tu, među mladima, u školama, usmereno na nastavnike ali i vršnjake, Hoće li kolektiv analizirati svoj rad, nastavnika, direkrora, psihologa, da uključimo i veroučitelja, ko od njih ume da radi svoj posao. Da, stoji poodavno činjanica o materijalnom statusu školstva, platama i sredstvima rada, ja jutros čuh od predstavnice nekog od sindikata prosvetnih radnika da oni, parafraziram, znaju rešenje, status službenih lica, ne kaže da li i nošenje uniforme sa epoletama i vatrenog oružja.

Naravno, treba da postanu kompletni kriminalci, da slučajno ne završe školu i zaposle se, kome to treba.