Div

Meni je od početka‚ na ivici gledljivosti, neusklađenost ideje, priče, atmosfere, glume, nedefinisani likovi, sve zajedno ostavlja me prilično ravnodušnim. Ovo kako Laušević gradi lik, a to nije njegov izbor, primerenije je za neki sporedni lik, epizodni, gde će glumačka bravura izazvati nekakav utisak ali neće preuzeti fokus od cele radnje i zapleta. Dok gledam, ne treba da vidim Lauševiće već nekog Velibora, što baš i ne uspevam zasad, a ne vidim ni kad bih. Najbolje je kad glumca ne primećuješ tokom gledanja, tek posle filma, epizode serije postaneš svestan glume.

Rekao bih da smo mi "nedovršena vrsta" u biološkom smislu, imamo urođene instinkte, imamo društvene norme definisane običajima, religijama, zakonima, interesima, plivamo u njima, pa kako se ko snađe, neko definiše određena pravila i po njima se ponaša, neko se prepusti situacijama pa onda svoje postupke pokušava da udene u pravila, da ih postavi kao ispravna, pozivajuči se na biologiju, uključujući i psihologiju, praveći paralelu sa drugim vrstama, ili koristeći statistike koje mu idu " u korist": Ljudi su, koliko znam, uz delfine, jedina vrsta koja nema određene periode kada im prorade nagoni za parenje, već upražnjavaju tzv, rekreativni seks i to je veoma bitan elemenat života. U tom pogledu ne postoje pravila koja obavezno sledimo već pravila koja sami stvaramo, a i menjamo po potrebi. Postoji uvreženo mišljenje da žene teže braku, zato se za muškarca, kad se oženi, često kaže da je ulovljeni lovac, navodno, žene love muža a muškarci love seksualnog partnera. Navodno, ženi brak obezbeđuje status, sigurnost, materijalnu i emocionalnu. Ne tvrdim da nema osnova za takvo viđenje, društva se menjaju, svaka naredna generacija živi sasvim drugačije okolnosti, ali nešto što sam primetio čisto posmatranjem u svojoj okolini, među poznanicima, kolegama, u slučaju razvoda, po pravilu žene bolje organizuju nastavak života, iako češće ostaju sa decom i imaju manja primanja, uspevaju da održe red, dok muškarci, opet ne svi, ali verovatno većina, bivaju izgubljeni, postaju nesigurni, neuredni, često alkoholičari, jednostavno, žene za koje se kaže da teže braku da bi obezbedile sigurnost, mnogo bolje podnose razvod nego tzv "slobodni strelci", često ih sloboda uništi. Možemo se pitati zašto je priroda ljudima dala mogućnost i potrebu da imaju seks tokom većeg perioda života, a ne samo u periodu parenja radi razmnožavanja, da li to treba da učvrsti vezu žene i muškarca u trajnoj zajednici ili da omogući selekciju, izbor najpoželjnijeg partnera metodom provere. Ni paralele sa životinjskim svetom ni ponašanja u ljudskoj zajednici, po meni, ne daje daju jednoznačan odgovor, svako može da nađe argumente za svoje mišljenje, opravdanje za svoje postupke, a opet i svi izuzeci su prihvatljivi, opravdani, dobro, skoro svi. Moj profesor psihologije u gimnaziji je tvrdio da je seks najzaslužniji za razvoj sposobnosti apstraktnog razmišljanja kod čoveka, sama anatomija ljudskog tela i seksualni nagon terali su čoveka da razmišlja, kako doći do partnerke, odnosno kako odabrati partnera. Ne znam koliko je to stvarno zasnovano na nekim istraživanjima i dokazima ili je samo zgodna priča profesora da nam drži pažnju, čime će bolje nego seksom.

Upravo to, pobeda normalnosti, makar i na trenutak, ali daje nadu. Primer samosvesti, razuma i zrelosti.

Svejedno, može i sa muškarcem, nema predrasuda.

Da, traže se dokazi ali nije uvek isti način dokazivanja, ne može se tražiti izjava dva svedoka za silovanje, nema materijalnih tragova ako se dogodilo pre X godina ili se svelo na pokušaj, ucenu, pretnju. Sudske prakse nisu u svim zemljama iste ali postoji princip, da kada je u pitanju silovanje, žrtvi se u principu veruje, mada to nekad samu žrtvu izlaže većoj traumi jer se odbrana zasniva na diskreditaciji žrtve, iznošenjem pretpostavki, neprijatnih detalja, beskajnjim ponavljanjem istih pitanja. Znam da kod tebe, u USA, žrtva može da dobije značajnu odštetu ako se dokaže krivica osumnjičenog, može odšteta da bude motiv i za lažnu prijavu, u Srbiji je teško iskonstruisati eventualni motiv za lažnu prijavu, žena koja prijavi silovanje ili seksualno uznemiravanje automatski postaje žrtva javnosti, medija, često i pravosudnih organa, sporovi traju unedogled, nekad je lakše ženi da kaže, OK, odustajem, izmislila sam slučaj, nego da izdrži svo moguće poniženje i maltretiranje koje joj sudski spor donese, u najpovoljnijem slučaju će okrivljeni dobiti neku kaznu, ali od neke pravične odštete, čak ni naknade stvarnih troškova spora nema ni reči, a svakako joj ostaje pečat, to je ona što je silovana, a da li će imati podršku čak i porodice veliko je pitanje. Ja nisam nikoga osuđivao, ja osuđijem pojavu, nasilništvo, opravdavanje istog, prebacivanje sumnje na žrtvu, ne mogu da tražim od tebe da uzmeš 10 tekstova koji se bave jednim od aktuelnih slučajeva, pa da pored pažljivog čitanja teksta, pročitaš i komentare, ne mogu jer zaista je teško i čitati i razumeti motiv ljudi, desetine komentara kaže, ma to su izmislile da bi privukle pažnju, ja se pitam kojoj ženi treba takva pažnja. Ajde da pomenem slučaj koji je dobio sudski epilog, Marija Lukić je dobila spor, divim joj se na hrabrosti i upornosti, nisam pratio svaki detalj, ali deo koji sam čuo, od nje lično, na TV ali iz njenih usta, dovoljno je, žena je u svom malom mestu obeležena za ceo život, da ne govorim o porodici, deci koja žive u tom gradu, a tokom sudskog postupka organizovane su demonstracije protiv nje, ona je kriva jer talasa, unosi nemir, neke su se savesti uzdrmale, valjda. Šta bi bio motiv Merime Isaković da laže, hoće li se proslaviti, napraviti karijeru, dobiti neko bogatstvo kao odštetu? Dobiće ovo što se već čita u kometarima, sumnje, podozrenje, razne konstrukcije o njenoj krivici, do onog, pa šta i ako jeste silovana, prošlo je tolko godina, šta hoće sad, zašto nas uznemirava, neka ćuti i dalje kad je dosad ćutala. Još bolje neka ćute i sve druge devojke, žene koje su doživljavale u doživljavaju nešto slično, to je valjda cilj komentara o kojima govorim. Ona nema dokaze, a kako da ih prikupi, šta da priloži kao dokaz. Uostalom, nisam ni pročitao da je ona tužila, da se pridružila tužbi, ona je samo dala podršku mlađoj koleginici, savest joj ne dozvoljava da ćuti zbog koleginice. Dovoljno je pametna i stručna da zna u šta se upustila, šta je očekuje i šta može da dobije. Dosta je nesreće preživela, nije joj potreban ovakav publicitet, zna ona to, izabrala je ipak težu varijantu, zbog drugih a i zbog svoje savesti.

Mislim da nije ćutanje savetovao DN, već je Merima odlučila da ne prijavljuje, ali ako čuje da je još nekome uradio isto, da će i ona progovoriti, na to je DN rekao da je to dobro ako Lečića učini boljim čovekom.

Svestan sam da je uvek bilo, uvek će biti, nasilnika, razbojnika, lopova, silovatelja, ali primećujem da, kad se piše o krađi, pljački, nasilničkoj vožnji, komentari pozivaju na oštrije kazne, na osvetu bez suđenja, doživorne, smrtne kazne, kao dokaz je dovoljno što je neki novinarčić napisao u crnoj hronici, opisao krivca kao ružnog, sa krvoločnim pogledom, ponavljača i svašta još, dok, kad se prijavi silovanje od stotinu komentara 80 ističe pretpostavku nevinosti, ističe sumnju u motiv žrtve da govori, valjda se smatra da poštena žene mora da ćuti, šta ima da priča, da ugrozi karijeru nekom, makar taj neko imao 65-70 godina, važnije je sačuvati njegovu karijeru i ugled, nebitno je šta je žena preživela, kako je njen život, njena karijera išla. Više me brine ta masa "legalista" nego, ne baš mali broj, nasilnika. Nasilnici, ipak, kad tad, mogu da se susretnu sa pravdom, ovi koji komforno izražavaju sumnju, sve u ime, pravednosti, traženja nepobitnih dokaza, otklanjanje svake moguće sumnje, tačnije njihova potreba da, makar, anonimno i ne baš, eksplictno, izraze sumnju u priču žene, više me iritiraju i od samog osumnjičenog ili okrivljenog.

Pa, imamo onaj o životu u SFRJ, to je nekako bilo u isto vreme.

Ja sam Mimu gledao početkom osamdesetih, mislim i da mu je prva profesionalna uloga u predstavi Maj nejm iz Mitar, ima tu na kraju poduži monolog, nešto što se pamti. Previše je kasnije igrao u lakom komedijama, slične likove, razumljivo je da su očekivanja ograničena, ali ja ga i dalje vidim kao glumca sa ozbiljnim potencijalom, šta ćemo videti zavisi od scenariste, producenta, režisera...

Da, u suštini jeste tako, uz, ipak, razliku, doprinose plaćaš za nešto konkretno, nazovi to uslugom ili pravom, svejedno, kod lekara ne možeš ako nisi platio zdravstveno, penziju nećeš dobiti ako nisi platio doprinos PIO, tvoja prava zavise od visine uplaćenih doprinosa ili vremenskog perioda plaćanja, porez je drugo, nijedno pravo ti ne zavisi od iznosa poreza koji si platio. Ne vidim razlog da se na frilensere primenjuju različiti principi nego na druge obveznike, principe treba promeniti, prilagoditi vremenu, prevaziđeni su. Porezi se plaćaju procentualno, koliko znam nekih 16.500,00 dinara bruto plate je oslobođeno poreza, preko toga svima isti procenat, za izuzetno visoke prihode postoji i godišnji limit preko kojeg plaćaju dodani porez. Kod doprinosa se primenjuje obrnuti princip, postoji minimalna osnovica pa ne možeš da platiš doprinose na 5000 dinara mesečno, mora na minimum 23000, ali i maksimalni iznos, petostruki prosečan iznos plate u Srbiji. Znači, ako imaš platu 3000 eura mesečno ili 10000 plaćaš jednak iznos doprinosa u apsolutnom iznosu. Tako je, otprilike sada, ne znači i da je dobro, može se bolje razraditi, upitno je da li doprinosi treba da budu obavezni, za porez nije upitno, treba dovesti da zaposleni, paušalci i frilenseri imaju približno jednak tretman, svačiji dinar treba jednako da se ceni. Kad god se prave značajni izuzeci kod oporezivanja to vodi do više malverzacija. Kažimo da frilenseri plaćaju 10% poreza i ništa više, uskoro bi polovina zaposlenih prešli u frilensere.

Lepa reč plus pištolj postižu više nego samo lepa reč. Slično, ekonomija plus bombarderi bolje nameću interese od same ekonomije.

Nekako mi se čini da biti prva , druga ili treća sila i nema neki veliki značaj, mislim na presudni u slučaju direktnog sukoba, u takvom sukobu ne bi bilo pobednika, Kini je važnije da prati tehnilogiju, a da li će prodati jedan nosač aviona ili 5 milijardi naočara za sunce, svejedno im je, finansijski efekat je tu negde. Dovoljno su respektabilna sila da nije realno očekivati da ih neko napadne, a sami nemaju ambicije da intervenišu na drugim kontinentima, za pogranične čarke imaju potencijala.

Kako narod kaže: Neko voli popa , neko popadiju. Različite su nam potrebe, različito vrednujemo pojedine elemente komfora. Ja jesam u penziji i pobegao sam iz grada čim sam stekao status penzosa. imao sam želju i ranije, ali nisam se samo ja pitao. Po meni, ne može da se meri kvalitet života u zajedničkoj zgradi, okružen komšijama koje nisi mogao da biraš i život u sopstvenoj kući, na sopstvenom placu, gde sve možeš da urdiš po svojoj želji i meri, a da te košta duplo manje nego stan koji prepravljaš i opet ostaju kompromisi na koje si prinuđen. Znam dosta ljudi koji do posla u Bgd putuju iz okolnih sela udaljenih 30-40 km, i stižu brže neko neki drugi koji idu 50icom sa Konjarnika u Rakovicu, ili iz Blokova na NBgd na Pančevački put. Dobra je blizina pozorišta, ali je još bolja rascvetana lipa u dvorištu, trava, cveće, poneka voćka.

Paušalna ocena, mislim bez ikakvog osnova, no svako vidi javne ličnosti na svoj način. Mira je pre svega glumica i to vrhunska, profesor na akademiji kažu cenjena, ne mogu da kažem ništa o tom segmentu, jedva da sam čuo par puta da je pomenula svoj rad na akademiji, humanitarni aktivista,po meni zaslužuje sve pohvale i podršku. Šta joj se zamera, nije dovoljno jaka srpkinja? Imamo dovoljno jakih, ne treba nam više.

Kralj bi rekao: Sourbija je moja postojebina....ja se ouvde vakcionanišem...

Stanovao sam '80 tamo, u bloku 61, to mi je bilo zadnje podstanarstvo. Zgrada tek izgrađena i useljena, prva zima, nema šanse da se ugreje stan iako su radijatori vreli. Spoljna izolacija = 0. Onda dođu majstori pa sve zidove premazuju nekom hemijom, oblažu plutom opet neko premazivanje pa tapete, sve u svemu nekih 1,5 do 2 cm nečega, ali posle toga druga priča, čak i pretoplo. Sećam se zemljotresa negde u maju '80, ljuljalo se ozbiljno, na 6. spratu nimalo prijatno, nama beba u krevecu, čujem stampedo na stepeništu, beže ljudi, ja pogledam, krevetac pored nosećeg zida, kažem ženi sedimo tu, pored deteta, nigde nije sigurnije. Posle ćujem da je bilo povreda, uganutih nogu, ogrebotina i modrica od padova, preskakanja ograde stepeništa, totalno iracionalno ponašanje, čak i on koji si bezbedno sišli dole, u parkić, stoje na nekoliko metara od zgrade umesto da odu što dalje. Inače, tada se kritikovao Novi Bgd kao spavaonica, nema drugih sadržaja osim stanova za prenoćiti, pa svaki dan preko save na posao. Kasnije su počeli sa dogradnjama, gradnjom nekih objekata unutar blokova, ne vidim da se išta popravilo, izgubile su se i neke prednosti koje su postojale, dosta zelenila, prostora za decu, dovoljno parkong mesta. Prosto ne razumem zašto je Novi Bgd tako poželjna lokacija.

To je sasvim svejedno, mrak ovde stigne dva sata ranije nego u Francusku, da li ćemo reći da je to osam satio ili deset sati svejedno. Pre uvođenja ovog letnjeg računanja većina firmi u tadašnjoj SFRJ je imala letnje radno vreme, nisu pomerane kazaljke ali se leti radilo od 6, a zimi od 7. Ja ću od sutra ustajati u malo normalnije vreme, oko 5 sati, dosad sam ustajao oko 4, pola pet. To je vreme kad se probudim, nebitno šta sat pokazuje. Ima logike da satovi budu usklađeni sa većim delom Evrope, iz čisto praktičnih razloga, radnog vremena, reda vožnje, ali ako ja i Španac radimo od 7, ja idem na posao kad je sunce već povisoko, a Španac u cik zore.

Bojan Dimitrijević. Inače, sjajna gluma cele ekipe, ipak, Mira Banjac, Vesna Trivalić, Sonja Savić, Rale Milenković, i tako BiH mogao dve da ih naređam.

Šta nas briga, imamo mi naše, srpske, Madžarke.

Po onom što vidim na ekranu, složio bih se sa napisanim, samo ja to vidim ne samo kao kvalitet glumaca, on dolazi, takoreći, na kraju. Treba da postoji priča, razrađen scenario, režija i organizacioni i tehnički uslovi. Glumac je izvršilac radova, radi šta i kako mu kaže režiser, ako ne valja snima se ponovo, ako režiser kaže da je dobro, glumac se trudi da ostane u istom fazonu za naredne scene. U većini tih novih serija, a štancuju se masovno, vidim da i stariji, provereni glumci čije mogućnosti nisu sporne, igraju na nivou diletantske pozozorišne grupe, školske priredbe. Ne znam u celom tom procesu proizvodnje ko koliko odlučuje, da li su i režiseri prinuđeni na jadne kompromise da bi dobili neki honorar, platu, da li moraju da rade sa besmislenim tekstovima i bez osnovnih uslova za rad. Ne verujem ni ja da u mladim generacijama nema talentovanih glumaca, samo talenat nije dovoljan, slušao sam nekada od, sada već starijih glumaca koji su imali talenta i iskustva u amaterskiom radu pre akademije, da je prvo što rade na akademiji, resetovanje na početak, zaboravi sve što si naučio ranije, kreće se od osnova, uči se zanat. Naravno, talenat ne može da se izbriše, kad se savlada zanat on se spoji sa talentom koji je tu negde, sačuvan je, ali se i dalje uči, većina glumaca punu zrelost dostiže oko 45-50 godina mada i kao mladi postižu uspehe, osvajjau nagrade. _Verovatno da danas ni glumci ni režiseri ne mogu da odbiju ulogu ili projekat, drugu šansu teško da bi dobili, a treba živeti od nečega, plaćati račune, a šteta je, kakvo rasipanje talenata, gubljenje vremena. Pokušavam da spustim kriterijume, te serije koje se snime za mesec-dva, emituju se svakodnevo, nisu umetnički projekti sa visokim ciljevima, treba da budu zabavne, da ubijaju dosadu, ali ne vredi, teško da odgledam i po celu epizodu, uz veliki napor celu seriju, ali to je, uglavnom, mučenje.

Ja nisam siguran ni da u tom IT sektoru monopoli ne postoje jer ima mnogo igrača, naprotiv, protiv monopola u tom sektoru nastupaju i države i naddržavne institucije. Realno, i sada Microsoft i Google imaju monopolski položaj iako su plaćali milionske kazne, isplati im se.

Nije meni sporno kritikovati, pa i ismevati, državu kakvu imaju Putin ili Vučić, nije sporno kritikovati ni bilo koju drugu, samo , da bi kritika bila smislena treba je ispravno adresirati, a valjalo bi, ako već nudimo alternativu, ponuditi nešto što može da izdrži objektivnu kritiku, ne stavljati idealizovanu, utopijsku sliku, nasuprot izdvojenim najcrnjim detaljima koje realno vidimo. Zamišljena lepota protiv vidljive ružnoće, nije pošteno poređenje. Pored Putinove i Vučićeve, postoji i niz država kao što su Danska, Švedska, Kanada, Novi Zeland... Bi li ideja nedržave bila prihvaćena od građana tih država, a i drugih, na slobodnim izborima. Da li bih ja rađe razmišljao o svakom detalju ličnog i društvenog života, tražio rešenja, zaključivao niz ugovora, angažovao niz savetnika, asistenata, ako mogu 90% tih pitanja rešiti izlaskom na glasanje jednom u 4 godine, dobiću 10% lošiju uslugu uz 90% manji napor.

E, ali sada zamo da bi na svetu vladalo drugarstvo, svi bi bili pošteni, poštovali bi dogovor i pravo, samo da nije države. Svi zlikovci koji danas koriste državu kako bi prikupili porez sutra bi se preobratili, postali čovekoljupci, odbacili bi sve što su naučili, vratili bi se ne genetski nasleđene instinkte. Jednostavnije, ostvario bi se raj na zemlji. Samo treba verovati u to.

Da, ali kojeg boga?

Sve te tehnološke mogućnosti ima na raspolaganju i svaki potencijalni kriminalac, lopov, ubica, kao što veća toljaga, duži mač, pištolj sa više metaka, automatska puška, pa sve do današnjih čuda elektronike nisu učinili policiju nepotrebnom i suvišnom, naprotiv. I pre par hiljada godina ljudi su se opremali i pripremali za odbranu svoje pećine, grane, kolibe, a isto tako i za otimanje tuđe, da ne bi svako od nas bio sam svoj policajac i sam svoj vojnik, ti poslovi su preneti na profesionalce, a to što se malo otmu kontroli, bože moj, to nam je cena komfora.