Div

PA dobro, ja nisam rekao da su ta neka vremena, kad sam se ja zaposlio, bila srećnija od današnjih, (mada, hm) to je, otprilike, rekla naša Lukina Devojka, ja da ne bih odlazio od teme istaknem samo rezervu prema njenoj oceni i boljem i srećnijem vremenu. Dobro je da si pomenula Šredindžera, odnosno njegovu tezu da je svaki svet bolji od svih predhodnih, svet shatam kao čovečanstvo, pa prihvatam da svet koji je to, ide napred, poboljšava se, ali jasno je da taj napredak ne ide ravnomernom brzinom i u jednom smeru u celini, ima tu stranputica, posrtanja, padanja, koraka unazad, moj svet je svet oko mene, ono što vidim, što me se dotiče, pa otud ono HM iz prvog pasusa, nije mi svet devedesetih bio bolji i srećniji od sveta sedamdesetih i osamdesetih. U najmanju ruku, tada, kad sam počeo da radim to je bio dotad najbolji svet, pa sam ja bio najsrećniji dotad. Sreća je, ipak, lični osećaj, nije neka merljiva veličina, ne postoji etalon kojim se sreća meri. Da, imao sam u glavi i ponašanje onog brojnijeg dela, dela koji nije imao moć pa nije ni mogao da je zloupotrebi, a u kojem je bilo pojedinaca koji svojim ponašanjem iritiraju, prosto pozivaju, zlostavljaj me, ponižavaj me, no nisam hteo da uvodim u priču ponašanje žrtve, s razlogom se i ponašanje žrtve proučava, ali se, sasvim iz drugih razloga ističe u nekim razgovorima, ističe se da bi se opravdao, ajde, u ovom slučaju, mobing, u nekom drugom neko drugo nepočinstvo, zlodelo. Gle, može se trolovati a da se ostane pri temi, da se ne skače na neku drugu temu.

Sve što je lepo ili je preskupo ili goji ili je nemoralno.

Ja ne vidim da je većina birača u Srbiji desno orjentisana niti da je opozicija mahom levica. Ne vidim ni da su pojedinačno stranke na vlasti i u opoziciji jasno profilisane ili bar pretežno na levicu ili desnicu ni programom ni delovanjem ni retorikom. Sve je to izmešano, nejasno, nedosledno. U vladajućoj koaliciji se nalaze dve partije koje se nazivaju socijalističkim, da li se po svom delovanju, glasanju razlikuju od većinske partije u koaliciji, imaš jednako nacionalističku retoriku, svi podržavaju zakone kojima država postaje vlasnik svega, medija, infrastrukture, prirodnih dobara, ne samo vlasnik nego i neposredni upravljač i ne država nego jedan čovek u ime države. E, sad, gde je tu granica između desnice i levice. Mislim da mi imamo vlast kao cilj i metod vladanja kao sredstvo, demagogiju kao začin a od ideologije jedva prepoznatljive fragmente. Isto kako Vučić pokriva sve eventualne zahrteve desnice, tako se predstavlja i kao levičar, obezbeđuje investicije, zapošljava, deli pomoć...

Ne bih ulazio u dublju analizu da li su vremena bila bolja i srećnija, jesu bila drugačija, ali, mobinga nije bilo u tim vremenima jer se nije tako zvao, sam termin je ušao u upotrebu negde osamdesetih, ali ne i u zakone, nije bilo pravne definicije, bilo je vređanja, nezakonitog premeštanja na drugo radno mesto, otkaza, vodili su se sporovi, upravni, disciplinski, sudski. U prvom postu sam govorio o sebi i svojoj firmi, dakle ja se nikada nisam osetio ugroženim kao meta sistematskog progona, ne znači da nije bilo konflikata sa kolegama bez obzira na hijerarhiju, jer bio sam i na poziciji rukovodioca i na poziciji referenta, kako smo to zvali. Verujem da se neke kolege koje su otprilike isto vreme provele u firmi ne bi složile samnom, možda bi i mene pokolebale u nekom zaključku, jednostavno govorim po svom osećaju, onako kako sada vidim tih 40 godina. Kod nas se sve povezuje sa vlašću, ideološki i personalno, pa bih da napomenem, u radni odnos sam stupio u vreme dok je titi bio živ, u penziju otišao u vreme Vučićeve vlasti, smenjivali su se periodi kriza, raznih reformi, programa oporavka, štednje, restrikcija, inflacije, hiperinflacije, privatizacije, ratova u kojima jesmo i u kojima nismo učestvovali. To pominjem ne da bismo sad diskutovali o reformama Milke planinc, Branka Mikulića, Ante Markovića, dragoslava Avramovića i drugih, pominjem sve te promene jer su uticale i na plate zaposlenih, u slučaju moje firme baš drastično,u nekim periodima su plate bile nekoliko puta veće od proseka, bilo i ono vreme kada je vrednost plate zavisila od brzine kojom stigneš do prodavnice ili pijace, ako stigneš sat-dva kasnije, plata vredi duplo manje, sutra ne vredi ništa. I to su poznate stvari, pominjem ih jer se pitam da li je i koliko sve to uticalo na naš odnos prema firmi, kolegama, pretpostavljenima i podređenima, koliko nas krize menjaju, da li smo solidarniji u vremenima blagostanja ili kriza. Nemam odgovor, rekao bih da se naše osobine samo jasnije uočavaju u vreme krize bilo da se radi o sebičluku, kukavičluku, strahu, konfliknosti, solidarnosti, kolegijalnosti. Znam da je grozno kad neko strada u sukobu sa nekim moćnikom, ali me više plaši kad vidim primere gde se sredina okrene protiv pojedinca koji traži svoje pravo ili otkriva istinu, mislim, naravno, na poznate slučaje iz Brusa, Lučana, Valjeva ali znam da sličnih ima i u drugim sredinama, nekad ostaju u okviru firme, nekad se preliju na širu sredinu i kad dobije nekakvu satisfakciju, pojedinac nosi i trajnu traumu. Ne znam ni šta bih savetovao nekom ko se nađe u takvoj situaciji, znam da nije dobro reći ćuti i trpi, a znam koliko može da košta bori se po svaku cenu, a ponekad sredine nema, mora se opredeliti za jedno ili drugo.

Odgledao sam i ja tu treću epizodu, najkraće rečeno, besmisleno. Za mene kao gledaoca. Za autore, producente, emitere možda i nije, možda je smisao isti baš kao i ti turbo-folk spotovi iz devedesetih. Ima li neko predstavi koliko je serija snimljeno u Srbiji tokom prošle i ove godine, mislim da je to više sat programa nego u predhodnih dvadeset godina, što neko reče, mislim Miki Manojlović, pojave se glumci u istoj garderobi u dve različite serije, nemaju vremena da se presvuku, trče sa seta na set. Opet, neko iz branše reče, dobro je da ima posla, da mladi glumci rade, ja ne vidim ničeg dobrog u većini tih serija, najčešće pogledam deo jedne ili nekoliko epizoda, teško je da nateram sebe da odgledam celu epizodu, odbije me prvo gluma, koliko sam nekada govorio, nemamo dobrih scenarija ali zato glumci vade stvar, sada smo došli dotle da je i gluma na nivou školske priredbe, pritom najmanje krivim glumce, oni odrađuju zadat im posao. Ne očekujem ja holivudske efekte, ne bih ni voleo da gledam takve serije, znam da se snima sa mnogo manje para, ali čemu to, zašto se Telekom, umesto trazvoja telekomunikacione infrastrukture bavi produkcijom jeftinih serija. Sad se, kao, pitam da li država time postiže da 100% TV produkcije stavi pod svoju kontrolu, da li potkupljuje i ucenjuje producente, scenariste, režisere, glumce... gledaoce.

Nisam siguran da znam tačnu definiciju mobinga, nisam čitao zakon i ne nameravam, nisam više zainteresovan, kao penzioner nemam poslodavca koji može bitno da utiče na moju egsistenciju, radim povremeno ali nisam prinuđen, tako da ne bih trpeo ni pritiske, poniženja, omalovažavanja, vređanja, pretnje ni od pojedinca ni od radne sredine. Proveo sam radni vek, 40 godina, praktično u jednoj firmi, maloj po broju zaposlenih i za naše pojmove, a tokom radnog veka menjala se društvena klima, menjali se zakoni, praksa pa i očekivanja poslodavca i zaposlenih. Počeo sam u vreme važenja Zakona o udruženom radu, postojali su društveni pravobranioci samoupravljanja, sindikat je bio organizacija koja bira predstavnike u vlasti, od organa upravljanja u firmi do državnih organa tadašnje savezne države, tzv društveno-političko veće u Skupštini. Taj sistem je nestao, ne bih rekao zamenjen novim, naprednijim, pre bih rekao urušio se, kao i država, a nije stvoren bolji, već se prema potrebi trenutka, stvarao neki novi sistem, donosili se novi zakoni, često, sistem se zasnivao na volji i moći ljudi na vlasti, a zakoni služe kao dekor, za pokazivanje kako smo deo sveta, na putu prema nečemu gde ne želimo da stignemo. Zakoni se donose ali ne primenjuju ili se primenjuju samo delimično, u meri u kojoj odgovara moćnim grupama na vlasti i bliskim vlastima. Mislim da je i Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radnom mestu, kao i mnogi drugi, donet, odštampan u SG, da nikoga mnogo ne zanima kako se i da li uopšte, primenjuje. Ne znam po tom zakonu ko je zadužen za praćenje sprovođenja, kakva su ovlašćenja zastupnika građana, sindikata, šta može pojedinac da učini kad se nađe u poziciji progonjenog i ugroženog, voditi sudski spor protiv poslodavca, privatnika ili državnog organa, je sizifov posao, pored znanja, para i vremena treba imati i čelične živce jer lako može i psihički da se popusti u susretu sa birokratijom, zloupotrebom pravila sudskog postupka, pritiskom na ličnost, na porodicu, pa se u boljem slučaju može dobiti spor a izgubiti zdravlje, u lošijem izgubiti i jedno i drugo. Dobijeno sudsko rešenje, po pravilu, ne znači i dobijanje odštete, materijalne i druge, ako je dosuđena novčana naknada, obično sledi novi spor da se naknada naplati, ako je presuđeno da se neko vrati na radno mesto, pitanje je kako će se osećati i ako stvarno bude vraćen, kakv će odnos poslodavca, rukovodioca, kolega biti. Postoji niz zakona, nisam raspoložen da tražim tačne nazive, koji, navodno, štite naša prava, zaštita na radu, zaštita zdravlja, zaštita životne sredine, ravnopravnosti, dostupnosti informacija, čija primena zavisi skoro isključivo od izvršne vlasti, ista ekipa donosi zakone, zadužena je za njihovu primenu, kontroliše i sudi.

Nemam ni ja ništa protiv, ali povremeno treba splitovati temu, odrediti novi smer diskusije, a mi ćemo već istrolovati i novi topic.

Zašto ne bi bila zanimljiva, tačno je da se neke teme brzo ugase, ali isto tako sena nekim topicima piše o svemu i svačemu iako ima jasan naslov, određenu temu, prosto, priča odvuče, Mnogo zavisi i od uvodnog posta, ako se dobro definiše i usmeri diskusija svaka tema može da bude zanimljiva, a i ako ne bude stotine stranica nije bitno, par stranica nekad više kažu nego drugih 100. Može u nekom momentu da nam bude tema i kako započeti temu i kako održati diskusiju, to mi je palo na pamet posle nekih postova, na primer, @Pletilja na Društvu, posle kojih , mislim da se nema šta reći, imam utisak da je sve rečeno, da može samo da se pokvari utisak ako bi se nešto dodavalo.

Zlato ima vrednost koja, kao i kripto valutama, zavisi od ponude i potražnje. I druga roba isto. Bitna razlika je u tome što zlato postoji u fizičkom obliku, može da mu padne vrednost na nulu, ono i dalje postoji, digitalna valuta može da se izbriše.Nigde ne piše, da je blokčejn tehnologija apsolutno sigurna, samo je jako teško da se provali u sistem, znači, kad-tad će neko i uspeti. Istom tehnilogijom može da se vrši platni promet i dolara, evra, suština je, zasad, da je promet kripto valuta van kontrole države, poreskih vlasti, suština je u zasad. Najsavremenijom i veoma vrednom tehnologijom može da se stvori proizvod visoke vrednosti, ali i bezvredan proizvod. To što je nekome primamljivo da ima neku fiktivnu vrednost koju država ne vidi ali je vidi neko potpuno anoniman, nevidljiv, ne znači da će tako i ostati.

Kokiška i pepiška. 😊

Žao mi je. Moje saučešće.

Cela stranka, ako misliš na ukupno članstvo, nije vidljiva biračima, vidljivo je rukovodstvo, pojedinci na pozicijama, predsednik, premijer, ministri, poslanici, predsednici opština, gradonačelnici, direktori, ako birači među njima vide problem, naravno da će kazniti stranku, svo to "problematični" prvo su prošli kroz filter stranačkih izbora. Bez SPSa, DS nije mogla da formira vladu, normalno je da svaka stranka teži da bude u vladi, ne mora po svaku cenu, ali, seti se da se DS još tada delila, da je malo-malo pa neko pokušavao da se uzdigne u stranačkoj hijerarhiji i da su posle svakog takvog pokušaja dolazile čistke, još u vreme Đinđića. Uvek i borba za pozicije nije prestajala, Tadić je čak i postao predsednik na talasu priznanja greške, glasanje iz Bodruma, ali je brzo pokazao na ne trpi neistomišljenika, Liberalna frakcija, a i Čeda je pokazao da ne prihvata stranačku disciplinu koja je neophodna da bi se vršila vlast. Zamerano je Tadiću i na kohabitaciji u vreme Koštiničinog mandata kao premijera, dakle da izbegne kohabitaciju mogao je ili da uđe u koaliciju i ima i većinu u vladi ili da podnese ostavku, u oba slučaja bi SPS ušla u vladu, sa SRS i SPS, svejedno, i imali bismo 2008 ono što smo dobili 2012. Uostalom, posle gubita vlasti, DS je promenila 5-6 predsednika i podelila se na desetak stranaka, plus više pojedinaca je prišlo vladajućoj stranci ili ušlo u vladu ili prišlo vladi kao "nestranačke", ja bih rekao "svetranačke" ličnosti. Kako sada da očekujem od istih ljudiz, oslabljenih, koji nisu mogli da očuvaju stranku, da se udruže da obore trenutnu vlast i sutra formiraju novu vladu, da imaju prihvatljiv program, da im se može verovati? Na osnovu čega? Svi su pali na lakšem ispitu, nisu uspešni na lakšem poslu, zašto im poveriti teži, odgovorniji?

Jedva sam ukapirao šta si hteo boldovanim da kažeš, (mogao si to malo drugačije da kažeš) tražim u Kočinom postu šta je to drugo, znam otprilike tvoje stavove o deci, odgoju, roditeljskim obavezama, tek na drugo-treće čitanje mi je postalo jasno, treba umeti i ostaviti decu na miru, neka nešto sami nauče, odluče, naprave grešku, možemo mi da pomognemo i posle, ne moramo svaku grešku sprečiti, a i ne možemo. Kako ptice rade, hrane male dok im ne narastu krila, onda ih puste neka lete, prate taj prvi let, tu su negde u blizini, čim se mlada ptica vine visoko, dalje leti svojim putem.

Nek su živi i zdravi svi, i sinovi i unukice i neka ih bude još, a ti, Kočo, da dočekaš i praunučiće. Ljubavi uvek ima dovoljno za sve, ne oduzima se od jednog deteta da bi je bilo i za drugo, niti od dece da bi je bilo za unučiće. Koliko volim sinove je više od običnog zbira koliko volim jednog i koliko drugog, nemam kantar za merenje te ljubavi nego jednostavno, uživam i u njihovom međusobnom odnosu, volim što se dobro slažu, konsultuju, dogovaraju, sad je uživanje ne samo što imam i unuka, nego kad vidim koliko i sin uživa u svom očinszvu, a i stric u svojoj ulozi. Zapravo, jedan nepresušni izvor ljubavi i ponosa, nešto kao reka koja izvire iz jednog malog izvora, postaje potočić, pa potok, pa reka, nezaustavljiva i večna, bar u razmerama ljudskog života. Započeli smo i priču, a "čemu to služi"m legitimno razmišljanje ali nikad ga sebi nisam postavljao na takav način, želim li decu, samo kada, koliko, pa i kako treba sa njima. Kao dete sam sebe zamišlja kao budućeg roditelja, možda i da bih se razlikovao od svojih roditelja, znam da su i oni nas voleli, mnogo i žrtvovali, rasli smo u teškim vremenima, znam kako su naporno obezbeđivali čak i osnovne stvari, hranu, odeću, ali nisu morali da vaspitavaju batinama, strah nije vaspitno sredstvo, jedina korist od toga je što sam to shvatio još kao dete, jesam kao roditelj nekoliko puta i udario starijeg, ali sam tada definitivno shvatio da je to moj neuspeh, moja greška, odustao ood tog metoda zauvek, mlađi nije nikada dobio batine. Nadam se, skoro sam siguran da ni unučići neće nikada biti vaspitavani uz batinu.

Lepo iskazana neka razmišljanja, pre svega o potrebi da deca imaju svoju slobodu, da roditelji ne budu sebični...ali... Ja sm sebičan, deca su krenula svojim putem, viđamo se, što reče Vili, uglavnom preko ekrana, ali one godine njihovog odrastanja, ono zadovoljstvo svakog osmeha, gugutanja, prvog koraka, prvih reči i dalje sve do odlaska, započinjanja svojih samostalnih života, ta sećanja su moja i ne može mi ih niko oduzeti, moje zasluge su tu negde, ne umem da ih merim i iskažem, ali sam dobio najveće moguće priznanje, najviššu titulu, unapređen sam u dedu, kakvi kraljevi i carevi, deda je najviša titula.

Pa ne može se treći da je nepostojeći termin, postoji kao termin, koristi se, može se čak reći i da ima svoje značenje, ono koje mu se daje, jer nijedna reč nema značenje sama po sebi, znači ono što joj se prida. Druga je stvar da li ima osnova u tvrdnjama da je neko autošovinista, da postoji autošovinizam kao ideologija, pokret, da ima nekakav značaj na političkoj sceni. U jednom istorijskom periodu svet se podelio, grubo, na dve strane, mislim na WWII, kad je nastao i termin antifašizam, kolikogod bio neprecizan termin, obuhvatao široku koaliciju i po stavovima i po interesima i bez obzira što se kasnije taj blok razdvojio na dva suprotstavljena, i niz manjih, svi su nastavili da se nazivaju antišašistima, došlo se dotle da se zadnjih godina antifašizam izjednačava sa komunizmom, i to njegovim najekstremnijem oblikom, boljševizmom i staljinizmom, pa čak i terorizmom. I nije to potpuno bez osnova, ali je preterivanje, služi nekome u dnevnopolitičke svrhe, bile one desničarske, revizionističke, anarhističke... Stvorio se antiantifašizam, niko se tako ne naziva, nije institucionalno organizovan, ne koristi se ni kao termin često, ali se tu i tamo pojavljivao po nekim tekstovima i komentarima, dakle, termin postoji ali nema jasnu definiciju. I taj autošovinizam kao izraz se obično koristi za diskvalifikaciju sagovornika ili nečijeg stava ili delovanja, obočno u nedostatku stvarnih argumenata, jasnih i istinitih.

Pa i sada, ako ideš, kao što reče, u Španiju na odmor, moći će svaki pogranični policajac ili carinik da vidi tvoje podatke, aviokompanija, takođe, osiguravajuće društvo, hotel u kojem odsedaš, lokalna vlast, tvoja banka će znati koliko i gde si potrošila i još kojegde ostaju podaci. Sad, kao, niko ne sme da prikuplja podatke bez tvog znanja i pristanka, zato se pterpostavlja da pristaješ kad kupuješ kartu, daješ pasoš na recepciji, kupuješ osiguranje, s tim što oni negde napišu izjavu da će podatke koristiti samo u svrhe za koje su i uzeti, neće se ustupai trećim licima bez tvog pristanka, sve će to biti zapisano i za podatke iz potvrde o vakcinaciji, tzv pasoša, a koliko to možemo da proverimo to je i sada pitanje. Uvek podatke dajemo dobrovoljno, pristajemo na uslove, ne možemo da ih postavljamo. Hvalio se naš predsednik, izletelo mu, valjda, početkom pandemije, kako za sve, bilo je reči o gastarbajterima, u svakom momentu znamo gde su, hteo je da kaže kako smo opremljeni savremenim tehnologijama, ne i da ih zloupotrebljavamo, a mi, razumno, znamo da sve što može da se zloupotrebi, biće zloupotrebljeno, negde i nekad onako fino, da i ne primetimo, nekad osiono, buzdovanski. Ja se tešim, imam zaštitu, štiti me moja bezznačajnost za neke službe, boli njih šta ja radim i gde idem, šta mislim i šta sam rekao, ako postanem interesantan mogu da pobacam sve paire, lične karte, pasoše, uređaje sa čipom, gps-om, da stavim masku preko lica da me kamere ne prepoznaju, poslaće čiku u mantilu i sa crnim šeširom, pratiće me u korak, slušaće šta sam rekao i kome. To bi možda bilo i dobro, da i mene neko čuje.

Ne znam kakvo iskustvo je u pitanju, da li si razmišljala o tome da strah prevaziđeš upravo nabavkom neke kuce, dobre naravi i pogodne za kuću. Mene su kuce četiri puta ujedale, ali nisam stekao nikakve trajnije strahove, naprotiv, razumem ih.

Biće neki koncert uskoro, u znak pobede.

Voleo bih da čujem nekog stručnijeg, da kaže šta i kako se može bez hemije, kakva se sredstva koriste za zaštitu i povećanje prinosa, koliko je opasno za čoveka. Kao laik, a opet kao neko ko živi ovde, u jednom malom voćarsko-jagodarskom kraju, vidim da se olako poseže za hemijom, da se karenca ne poštuje baš striktno, a da bez hemije ne može da se zasnuje komercijalno isplativa proizvodnja. Upravo ovih dana gledam, jagode su u punom rodu, kiša skoro svaki dan pada, bez zaštite od truleži, koliko znam, nekog fungicida, ne bi iostalo ništa da se ubere. Jabuke, breskve, grožđe se prskaju i po desetak puta. Ne znam ni šta od tih otrova, i u kojoj količini, ostaje na površini i može se oprati a šta biljke apsorbuju i ostaje trajno u plodovima. Vertikalna sadnja u plastenicima, znači u kontrolisanim uslovima, zatvorenim, jagode se sade u saksije na nekim policama umesto u zemlju, tu je neophodno imati sistem za zalivanje, provertavanje, obezbediti dovoljno svetla, nešto sam čuo da se može sa manje pesticida što baš ne znam zašto, a i ne znam kakav je ukus plodova iz plastenika, možda ću znati narednih godina.

E, sad ja treba da napišem, ne, ne slažem se da sva deca ne vole kad se nešto pokvari, ima i onih koja uživaju i raduju se kad nešto polome, razvale, bace. Neću, shvatio sam grešku, nisam trebao da pričam da nije čika u kasetofonu, da je negde daleko, samo čujemo njegov glas, i svašta što se još u toj priči pomenulo, pitalo, objašnjavalo jer svako zato ima hiljadu zašto. Gubio sam vreme, dete bi samo shvatilo da se kasetofon pokvario, možda bi malo plakalo, u svakom slučaju, nestalo bi mleka, moralo bi da prestane da sipa.

Ne znam o kom psihologu se radi i šta još kaže, ovaj deo sam razumeo kao tvoju interpretaciju njegovih reči, moguće i nepreciznu, svakako izdvojeno od ostatka teksta, knjige ili rada. Vidim po komentarima da se, kao i svaka izrečena misao ili tvrdnja može tumačiti na mnogo načina, hvatati za jedan deo, davati pogrešna značenja rečenom. Ajde da cepidlačimo malo, da izanaliziramo neke delove iskaza. Ja ne volim da kažem da sam dete učinio ovakvim ili onakvim ili da mi je cilj da ga učinim nekakvim, možda je bolje da mu pomognem da postane, u rečenom slučaju, socijalno poželjna ličnost. Evo, i sebe i svoju decu smatram socijalno poželjnim, to ne znači da nam se, bukvalno, svako raduje, niti da oni koji "se raduju" to pokazuju ovacijama i skandiranjem kad nas vide, ne, ne znači čak ni da uvek žele da nas vide, nelkad nisu raspoloženi za druženje, ali od nas očekuju da vidimo njihovo raspoloženje, da ne insistiramo na druženju kad im nije do toga, jednostavno, da poštujemo mi njih, njihovu posebnost, njihova pravila u njihovoj kući. Kreativnost i socijalizacija se ne isključujuc, može i radoznalo dete, puno kreativnih ideja da nauči da kad mi dođe sa roditeljima ili babom i dedom u posetu svoju kreativnost ne izražava otvaranjem svih fioka, vađenjem stvari iz njih, uključivanjem ili isključivanjem, nasumice, svih aparata, skakanjem sa stolice ili penjanjem na sto. bolje je da dete, kad vidi u parku grupu druge dece koja se igraju, ume da priđe, da pita jel može da se priključi nego da utrči i razbaca im igračke ili pogazi građevine od peska, otme mesto na ljuljašci. Prirodno, dete želi da se dopadne, svako dete želi da uradi nešto što će obradovati mamu i taku, kasnije i tetke i komšinice i vršnjake u parku, obdaništu, školi, kako se bude izgrađivalo kao ličnost, sticalo sigurnost, manje će gledati da se dopadne drugima, biraće prema kome će se ponašati prijateljski a koga će izbegavati. Da le treba da detetu damo podršku, pomognemo da razvije samopouzdanje kada prospe kafu po stolu i tepihu, po,možda, dosadnoj komšinici ili po sebi. Ka ima godinu dana sklonićemo kafu da ne može da dohvati, sa 3-4 već može da zna da ne treba da hvata za šolju sa kafom, ako je ipak dohvati, prospe, neće dete postati nepoželjno nego nepažnja, fleka na stolu ili opekotina na ruci. Kad je moje dete sipalo mleko u kasetofon, nije postalo nepoželjno, naprotiv, bili je jako simpatično što je hteo da da čiki da pije mleko, nije trebalo ni grdnje, zabrane prilaaska kasetofonu, nekako smo objasnili da ne može čika tako da pije mleko, a i kasetofon je, posle 2-3 dana proradio.

Da, otprilike tako, s tim što, kad pređeš igricu, klikneš New Game, opet isti nivoi, ali ništa nije isto na njima, uvek igraš novu, različitu, igru, isti zadatak - drugačije rešenje.

Možda lupam, jel to kos?