Div

Nerado pišem na ovoj temi, pogotovo o stvarima o kojima treba struka da govori i odlučuje, Prokomentarisao bih pisanje ovde na forumu, pored nekoliko učesnika, bolje reći učesnica u raspravi, većina mi deluju kao navijači, vide samo jedan deo istine, onaj koji im se sviđa, možda iz nekog razloga i odgovara. Zaista, podela društva na ugrožene i one druge. Gde je ta granica, kako je odrediti. Iako nije značajno kao argument, mogu da kažem da iz nekog mog okruženja nekoliko smrtnih slučajeva kao nepostredna posledica corone je zadesilo mlađe ljude, oko pedesete. Logično je da stariji teže podnose infekciju, po pravilu su već narušenog zdravlja, slabijeg imuniteta, rizična su grupa jer se očekuje da će imati teže posedice zaražavanja, međutim pored posledica po sebe, svako od nas može da izazove i posledice po druge, ja u svojim godinama, ne samo zbog godina, neću ići na splavove i tribine stadiona, uinače komuniciram sa malim brojem ljudi, pa ako se zarazim, mogu preneti zarazu na. npr, 5 ljudi, neko ko ne pripada rizičnoj grupi, može da ide na koncerte, stadione, tržne centre, da putuje, provodi se i da prenese zatrazu na stotine drugih, ajde, manje rizičnih, ako smo svet podelili, ako između rizičnih i manje rizičnih postoji staklena pregrada. Ko može da tvrdi da će teže posledice doneti 5 zaraženih među mojim kontaktima nego 150 među kontaktima nekog tridesetogodišnjaka.

Zapošljavaju se radnici i radi obuke, ima specifičnih poslova koji se ne uče u školi, rade se samo u jednoj firmi, nema već obučenih radnika koji bi se zaposlili, u tom slučaju, novozaposleni radi pod neposrednim nadzorom kolege ili pretpostavljenog, dok ne stekne potrebne veštine i znanja, kasnije, po meni treba da se prati učinak, rezultat radaa, ne sedeti pored radnika i nadgledati svaki pokret ili svak u zapisanu reč ili broj. Naravno da ne mora šef da zna zanzibarski jezik, ali ako ja prevodim na zanzibarski nema razloga ni da sedi pored mene i "kontroliše". Davno sam, na pitanje koliko ima ljudi kojima rukovodim odgovorio da rukovodim poslom, ne ljudima, ljude pušrtam da sami nađu najbolji način da urade posao koji im je poveren, a predhodno su upozanti sa funkcionisanjem celjine, znaju od koga dobijaju podatke i informacije i kako ih obrađuju i kome prosleđuju, trudio sam se da znaju i zašto je baš tako zamišljenot, jer može neko da vidi da svoj deo posla može da obavi brže i bolje, ali da uspori kolege. Čuo sam svojevremeno, tehnički direktor velike građevinske firme se žali bratu kako ga radnik ne poštuje, kaže dođem, na gradilište, stanem pored zidara, on uzima malter ovako, ređa cigle onako, kažem mu, ne radi se tako, a on meni, vidiš ovu mistriju, saće te opaučim ss nju po glavu. Brat kaže tom direktoru, šteta što te nije opaučio, kad si ti zidao, kad si držao mistriju u ruci, tvoje je da organizuješ gradilišta, da nabaviš mašina, materijal, da tražiš izveštaj od upravnika gradnje i šefa gradilišta, a oni od vođe seme i poslovođe zidara, molera, parketara, keramičara...

I ja bih voleo da čujem ili pročitam kakva je i kolika opasnost po prirodu i zdravlje ljudi kod eksploatacije litijuma, kakve su mogućnosti zaštite i otklanjanja posledica. Čini mi se da kad država pravi ugovore o eksploataciji ili preradi rude, ekologija je zadnja stavka, da država nema mogućnosti ili ne želi da natera investitore da primene svu raspoloživu tehnologiju radi zaštite prirode. Svaki laik može gilim okom, a i drugim čulima, da vidi i oseti kako je živeti u blizini TENTa, Kostolca, Pančeva, Bora, Smedereva... Smederevo mi je blizu, često odlazim tamo, tuga je kad se vide prelepi predeli, vinogradi i voćnjaci, Dunav, lepe kuće, bašte, dvorišta, sve prekriveno slojem prašine i obavijeno smradom gasova iz dimnjaka železare. Znam da već decenijama Smederevo finansijski zavisi od železare, da kad god je dolazilo do prekida rada čitav grad stane, pa je većina željno očekivala ponovno pokretanje rada, svesni ili ne da se truju, da truju zemljište, vodu, biljke. Onoliko voće i grožđe se izvozi, često kao sirovina, ne znam da ima ozbiljnije prerade, a uvozi se sirovina za proizvodnju čelika, a dobar deo zagađenja nastaje baš transportom rude od luke do visokih peći, desetak kilometara u otvorenim vagonima sa kojih vetar raznosi sitan prah po okolini. Da li je moguće da se transport ne može organizovati u zatvorenim vagonima ili je bitno samo da troškovi budu što manji, bez obzira na zdravlje i živote ljudi.

Razumno je čuvati se, maska, izolacija, pa čak i valcinacija nisu 100% garancija od zaražavanja, a ni nepoštovanje nikakvih mera predostrožnosti ne znači 100% sigurno zaražavanje, to je kao i kod pušača, neko puši i doživi 90 godina, neko nikad ne zapali i umre od raka pluća u 50. Ja sam odabrao da čuvam sebe i druge i učinim što je do mene.

Dobro, nije baš domišljat naziv, ali nije bez logike: Č-itač E-lektronske LI-čne K-arte. Nego, to plaćanje poreza ja godinama plaćam preko E-bankinga, nikakav problem nikada nisam imao. Poziv na broj je Šifra opštine + JMBG i kontrolni broj po modulu 97 koji ide na početku i ne menja se godinama. Šifra plaćanja je 53 čini mi se. Ne vidim razlog zašto banka, bilo koja, ne bi prihvatila uplatu. Pisao sam o LPA aplikaciji, moguće je prijavljivanje na tri načina, elektronskim sertifikatom, user name + password ili mobilnim telefonom, dvofaktorska identifikacija. Ja sam imao dugo nalog na e-upravi, dobio obaveštenje da mogu da se registrujem na LPA, moguće da sam time izbegao obavezu da idem, prvi put, na šalter po parametre za prijavljivanje. Koliko sma video ko ima elektronski potpis ne mora nigde da ide, prijavljuje se bez ikakve procedure. I ja bih rađe platio duplu proviziju samo da ne idem na šalter, a šta tek da kažem kad plaćam od kuće bez provizije, ne samo račune za komunalije i poreze već i porudžbine sa raznih sajtova, više potrošim elektronskim plaćanjem nego kešom, tek po neki dinar podignem za pijacu i neke prodavnice koje ne primaju kartice, mada ih češće izbegavam. Moja banka je dodatno korektna, kad mi je neophodna overena potvrda o uplati, odštampaju mi potvrdu za uplatu koju sam uradio predhodnih dana, overe je i to bez naknade.

Neka pobedi bolji.

Ko, bre, mator? Pa, ovo mi je tek prvi život.

Hvala svima na podršci i lepim željama, tu sam i dalje, na forumu, još nisam dobio termin za operaciju, pišemo se i dalje, a i javiću se posle, čim budem mogao.

Hvala, biće, valjda, dobro. Nije mi prva operacija, još pre dvadesetak godina su me seckali i dobro sam prošao, znam da je lakše podneti operaciju u četrdesetim nego u šesdesetim, ali, nemam baš nekog izbora.

E, to sad kad je smenjen, dobro, podneo ostavku, mnogi ga ne poznaju. A, još uvek je ministar vojni. Stefanović dr Nebojša.

Razmišljam da li da pišem ovo što sam započeo i na kojoj temi, medicinskoj, psiho, možda najbolje nigde ali..., kad sam već krenuo. Pripremam se, odnosno čekam, nema šta da se pripremam, na operaciju, zajebanu, neizvesnu. Odkad sam saznao da moram jesu se neke misli nove, drugačije, pojavile ali, mislim, da racionalno prihvatam neminovnost i neizvesnost.

Ma, nema veze, kad znaš jednog, kao da ih znaš sve.

Naravno, ne sporim da svako ima svoj izbor, bitno je da postojiei više mogućnosti pa ti biraj, no ovde pišemo svoja iskustva i svoje stavove, pa ih izlažemo i komentarima drugih. Stoga kažem da plaćanje od kuće ne zahteva popunjavanje ulatnica više nego kod plaćanja na šalteru, recimo kod plaćanja poreza, struje, ti dobiješ uplatnicu ali bez iznosa, moraš da uneseš iznos ili kod nekih plaćanja i poziv na broj, što se uradi u dva klika, odnosno četiri, copy-paste, pa još jednom copy-paste, sledeći klik je već samo plaćanje i preuzimanje potvrde, inače ranije, dok se sve radilo sa papirnim uplatnicama nikad nisam mogao da nađem potvrdu o uplati kad mi zatreba, sada je sve u aplikaciji banke a i na mom HD. Do pre desetak godina, ili nešto manje, firme su, kod isplate plata, radile posebne uplatnice za svaku vrstu doprinosa i to prema opštini na kojoj zaposleni živi, tako da jedna osrednja firma može da ima i po nekoliko stotina uplatnica, dobro, odnese se to na šalter, tamo službenik isproverava, ako je sreće pa nema grešaka, da je sve ispravno popunjeno, završi se to za pola sata-sat, e, posao nije završen, sada treba potvrde o uplati odneti svakoj od institucija kojima se uplaćuje, PU, PIOF, RFZO, tu se trošio još jedan radnik/dan, a pare su mi stizale na račun posle par dana. Sada se prijava i obračun poreza i doprinosa dostavlja elektronski poreskoj upravi, dobija se ID prijave, posle otaje da se, opet elektronski, banci dostavi nekoliko naloga, svi porezi i doprinosi se plaćaju jednim nalogom, sve se obavi za desetak minuta, pare stižu na TR posle sat-dva. Prijava radnika, novozaposlenog, je zahtevala par sati rada i čekanja na šalteru, veće firme su imale čoveka kome je posao da čeka u redu, sada se može obaviti za par minuta. Svi ti sistemi, govorim o državnim organima, su u početku radili prilično kilavo, mnogo zastoja, padanja sistema, loše uputstvo za rad, međutim, vremenom rade sve bolje, pouzdanije, posao se obavlaj lakše, brže i pouzdanije, bezbednije. Ima i primera komplikovanja, po mom shvatanju, nepotrebnog, primer putarine, dopune za TAG uređaje, dugo je moralo da se ide na šalter, što je najsmešnije AMSS je imao radno vreme do 16h, pa posle toga ne možeš da dopuniš TAG, sada se, vidim pojavila neka firma, posrednik, preko koje može da se radi dopuna ali nešto i oni komplikuju, mora da se ide do njih kao da im je cilj da te odbiju a ne da pte privuku pogogodnijom procedurom. Ja hoću da platim unapred, takvih je na hiljade, umesto da oberučke prihvate, da nas stimulišu, oni postavljaju uslove, bolje ima je da imaju redove na naplatnim rampama i stotine inkasanata, da ne govorimo o vinjetama, zašto ih nema. Nisam mislio da pričamo samo o plaćanju računa, ima mnogo drugih usluga koje mogu i ili be trebalo da mogu da se dobiju preko interneta, evo na primer, uputstvo za plaćanje poreza, uvid u stanje, naše institucije smatraju da stranka mora da dože na šalter, sve drugo umanjuje značaj njihovog rada. Kad sam jurio neku informaciju, mislim da se radilo o PIO fondu, najviše što sam dobio na sajtu je broj telefona službe, a na tom broju sam dobio adresu i radno vreme šaltera. Traženje po sajtu, zvanje telefonom, izgubio sat-dva, palati razgovor i dobio informaciju koju sam i ranije znao. Vrlo česta pojava, takoreći, pravilo, kod državnih organa, imaju oni neko elektronsko poslovanje lai im je cilj da ga ne koristimo.

To u Halk banci, odnosi se na prva tri računa u mesecu? Čudi me podatak za PU, postoji aplikacija LPA (Lokalna poreska administracija), po matičnom broju prikazuje stanje obaveza na bilo kojoj opštini da si obveznik. Ja konkretno, gledam Voždovac i Grocku. U samoj aplikaciji nudi se da platim dospele obaveze, pojedinačno ili sve karticom. Naizgled efikasno ali mi par puta uplata ne prolazi bez objašnjenja i obaveštenja, vidim samo da nije prošla ako uđem u pregled, ali mogu da skinem rešenje, da unesem podatke u e-banking i da platim preko moje banke, to radim godinama i dok sam dobijao papirno rešenje. Do LPA sam došao preko e-uprave, a postoji i e-sanduče, tu zasad stižu samo računi Infostana, mogu da se plate ali uz proviziju pa i tu samo skidam račune i plaćam posle preko aplikacije banke. SBB i Supernova dostavljaju račune mejlom a nude i plaćanje karticom preko sajta. Eps poodavno nisam proveravao šta nudi na sajtu, imali su mogućnost pregleda obaveza i uplata ali je nekako kilavo radilo, redovno mi dostavljaju račune mejlom pa kao i ostalo plaćam elekrtonski preko banke, bez provizije. Oni su od onih što pored mejla šalju račune i poštom, zašto jebemliga. Dakle, tvoj bold, neko ti nije dao dobru informaciju.

PA, dobro, banke žive od prodaje usluga, platni promet i plasmana novca, kredita, štednje, vođenja računa, tzv, održavanja. Ako budu naplaćivale wonline usluge to nije nov namet, i ranije su naplaćivale, samo smo morali da dođemo kod njih, da čekamo u redu, cupkamo u mestu dok službenik popuni obrasce, ispečatira, sabere, prebroji novac, vrati kusur. Ako za iste pare sve to odradim za 10 minuta od kuće, biram da platim online. Drugo, oni ne zatvaraju šaltere još uvek, mogu da biram i da idem na šalter, mogu i da idem u u EPS, Infostan, Poresku upravu i da tamo platim obaveze, mogu i na sajtovima tih institucija, karticom, e-bankingom, ima izbora, e-banking preko aplikacije banke mi je, zasad, najpovoljniji. Među bankama postoji konkurencija pa nude usluge pod različitim uslovima, svako bira banku prema svojim porebama. To što banke smanjuju broj službenika iz prve linije prema strankama, ne znači automatski manje troškove i veću zaradu, mada je i to legitimno, i taj softver, hardver, njihovo održavanje, bezbednost koštaju, sigurno je manji broj zaposlenih ali sa znatno većim platama, tako da se uštede ostvaruju na brzini i efikasnosti a ne na platama. Grubo rečeno, ne ulazim u precizne račune. To je slično kao u građevinarstvu, nekad je jednu zgradu zidalo stotine radnika, majstora, inženjera, danas desetinu radnika i isto toliko smašina, manje zaposlenih ali nisu stanovi jeftiniji, možda se izgrade brže, povrat uloženog je brži.

Imaju veze, slažem se, ali ipak samo onoliko koliko im država, odnosno trenutna vlast, dozvoli, a onda obe strane, vlast i crkva gledaju da iskoriste što više. Crkva, njeni službenici, jesu privilegovani ali i jesu zloupotrebljeni, obzirom na nivo znanja i obrazovanja, dobrovoljno zloupotrebljeni od strane vlasti, od svih vlasti od Miloševića naovamo. Ne smeta mi ni da crkva bude oslobođene poreza kao i deuge neprofitne organizacije, ali mi smeta da bude finansirana u bilo kom iznosu od strane države. Ako treba da dobije nakandu za čuvanje i održavanje spomenika kulture i istorije to treba regulisati pojedinačnim ugovorima za svaki spomenik.

Mislio sam da pišem na temi o Covidu i ekonomskim poslediccama, ali dolazim do zaključka da bi se samo nagađalo kolike su štete i ko je najgore prošao, a mislim da se o savremenijem načinu poslovanja treba razgovarati bez obzira na covid, Covid će proći privreda će dobiti nove prostore, treba ih iskoristiti. Neposredni povod da me ova tema zainteresuje jesta vezana sa epidemijom, potrebom da se manje izlazi u gužve, skraćeno radno vreme. I ranije sam koristio internet za kupovinu kad god je bilo moguće, bilo da je roba iz Kine ili iz obližnje prodavnice. Može se i na ulici videti da zadnih godinu-dve šparta vliki broj dostavljača, pre svega hrane iz ugostiteljskih objekata, manje je upadljivo dostavljanje robe iz trgovinskih lanaca, imam utisak da se i nisu baš prergli da povećaju promet tazvojem kućne dostave u sopstvenoj organizaciji ili preko kurirskih službi, kurisrske službe su produžile rokove isporuke zbog povećanog obima. vidi se da su neke trgovine i ugostitelji pokušali da barem umanje štetu ako ne i da održe ili povećaju promet prilagođavanjem situaciji a ne čekanjem pomoći. Ne bih pominjao konkretne firme sa kojima sam imao iskustva, kurirske službe su mi sve OK, ali sam imao u dva slučaja nemalo iznenađenje kad sam robu poručenu danas, dobio sutra, u nekim drugim slučajevima sam čekao 2-3 dana, do 5-6 ali je u uslovima pisalo da je rok isporuke produžen do 7 dana, pa je i to u okviru dogovorenog. Jedanput nisam dobio robu, dobio sam potvrdu porudžbine, posle nekoliko dana mejlom intervenisao jer roba ni bilo kakvo obaveštenje ne stiže, ni na taj mejl nisam dobio odgovor. Obično plaćam unapred, da bih olakšao i sevi i kurirskoj službi, u to slučaju nisam platio unapred, tako da nisam pretrpeo nikakvu štetu, osim malo nerviranja. Drugo, sve više se reklamiraju usluge države i banaka preko interneta, iskustvo imam sa dve banke, nemam primedbi jer dobijam ono što očekujem, možda to može bolje ali u odnosu na čekanje u redovima za podizanje novca, posebno za plaćanje računa ovo je raj božji. Ima nekih 5-6 godina da nisam stao na šalter banke ili pošte radi plaćanja računa. Uz komfor, plaćanje iz fotelje, plaćanje računa elektronskim putem preko aplikacije banke je besplatno, ne naplaćuje se provizija. U nekom trenutku sam računao da oko 1000 dinara mesečno manje platim i još se ne guram u redu ispred šaltera. sve više firmi, pre svega komunalnih, kablovskih operatera i državnih organa, poreska uprava i drugi nude popust na račun klijentu koji pristane da račune dobija elektronski, dok drugi uporno šalju i papirni račun, praveći sebi štetu, račun treba odštampati, nabaviti papir, kovertu, platiti poštarinu, i ekonomska i ekološka šteta. Državni organi, poreska uprava, katastar, matičar, MUP, nude mogućnost da se neki poslovi obave elektronskim putem ali mi se čini da zasad sve to ide malo traljavije, da se može pojednostaviti i unificirati ali je dobro da se radi nešto, možda će biti bolje kad se otklone propusti i nedostaci a i kad se administracija nauči da koristi tehnologiju. Kakva su vaša iskustva, posebno me zanima paralela, Srbija u odnosu na svet.

A, ako se predomisliš pa kreneš, stavi masku, šteta je da se baci.

PA dobro, ja nisam rekao da su ta neka vremena, kad sam se ja zaposlio, bila srećnija od današnjih, (mada, hm) to je, otprilike, rekla naša Lukina Devojka, ja da ne bih odlazio od teme istaknem samo rezervu prema njenoj oceni i boljem i srećnijem vremenu. Dobro je da si pomenula Šredindžera, odnosno njegovu tezu da je svaki svet bolji od svih predhodnih, svet shatam kao čovečanstvo, pa prihvatam da svet koji je to, ide napred, poboljšava se, ali jasno je da taj napredak ne ide ravnomernom brzinom i u jednom smeru u celini, ima tu stranputica, posrtanja, padanja, koraka unazad, moj svet je svet oko mene, ono što vidim, što me se dotiče, pa otud ono HM iz prvog pasusa, nije mi svet devedesetih bio bolji i srećniji od sveta sedamdesetih i osamdesetih. U najmanju ruku, tada, kad sam počeo da radim to je bio dotad najbolji svet, pa sam ja bio najsrećniji dotad. Sreća je, ipak, lični osećaj, nije neka merljiva veličina, ne postoji etalon kojim se sreća meri. Da, imao sam u glavi i ponašanje onog brojnijeg dela, dela koji nije imao moć pa nije ni mogao da je zloupotrebi, a u kojem je bilo pojedinaca koji svojim ponašanjem iritiraju, prosto pozivaju, zlostavljaj me, ponižavaj me, no nisam hteo da uvodim u priču ponašanje žrtve, s razlogom se i ponašanje žrtve proučava, ali se, sasvim iz drugih razloga ističe u nekim razgovorima, ističe se da bi se opravdao, ajde, u ovom slučaju, mobing, u nekom drugom neko drugo nepočinstvo, zlodelo. Gle, može se trolovati a da se ostane pri temi, da se ne skače na neku drugu temu.

Sve što je lepo ili je preskupo ili goji ili je nemoralno.

Ja ne vidim da je većina birača u Srbiji desno orjentisana niti da je opozicija mahom levica. Ne vidim ni da su pojedinačno stranke na vlasti i u opoziciji jasno profilisane ili bar pretežno na levicu ili desnicu ni programom ni delovanjem ni retorikom. Sve je to izmešano, nejasno, nedosledno. U vladajućoj koaliciji se nalaze dve partije koje se nazivaju socijalističkim, da li se po svom delovanju, glasanju razlikuju od većinske partije u koaliciji, imaš jednako nacionalističku retoriku, svi podržavaju zakone kojima država postaje vlasnik svega, medija, infrastrukture, prirodnih dobara, ne samo vlasnik nego i neposredni upravljač i ne država nego jedan čovek u ime države. E, sad, gde je tu granica između desnice i levice. Mislim da mi imamo vlast kao cilj i metod vladanja kao sredstvo, demagogiju kao začin a od ideologije jedva prepoznatljive fragmente. Isto kako Vučić pokriva sve eventualne zahrteve desnice, tako se predstavlja i kao levičar, obezbeđuje investicije, zapošljava, deli pomoć...

Ne bih ulazio u dublju analizu da li su vremena bila bolja i srećnija, jesu bila drugačija, ali, mobinga nije bilo u tim vremenima jer se nije tako zvao, sam termin je ušao u upotrebu negde osamdesetih, ali ne i u zakone, nije bilo pravne definicije, bilo je vređanja, nezakonitog premeštanja na drugo radno mesto, otkaza, vodili su se sporovi, upravni, disciplinski, sudski. U prvom postu sam govorio o sebi i svojoj firmi, dakle ja se nikada nisam osetio ugroženim kao meta sistematskog progona, ne znači da nije bilo konflikata sa kolegama bez obzira na hijerarhiju, jer bio sam i na poziciji rukovodioca i na poziciji referenta, kako smo to zvali. Verujem da se neke kolege koje su otprilike isto vreme provele u firmi ne bi složile samnom, možda bi i mene pokolebale u nekom zaključku, jednostavno govorim po svom osećaju, onako kako sada vidim tih 40 godina. Kod nas se sve povezuje sa vlašću, ideološki i personalno, pa bih da napomenem, u radni odnos sam stupio u vreme dok je titi bio živ, u penziju otišao u vreme Vučićeve vlasti, smenjivali su se periodi kriza, raznih reformi, programa oporavka, štednje, restrikcija, inflacije, hiperinflacije, privatizacije, ratova u kojima jesmo i u kojima nismo učestvovali. To pominjem ne da bismo sad diskutovali o reformama Milke planinc, Branka Mikulića, Ante Markovića, dragoslava Avramovića i drugih, pominjem sve te promene jer su uticale i na plate zaposlenih, u slučaju moje firme baš drastično,u nekim periodima su plate bile nekoliko puta veće od proseka, bilo i ono vreme kada je vrednost plate zavisila od brzine kojom stigneš do prodavnice ili pijace, ako stigneš sat-dva kasnije, plata vredi duplo manje, sutra ne vredi ništa. I to su poznate stvari, pominjem ih jer se pitam da li je i koliko sve to uticalo na naš odnos prema firmi, kolegama, pretpostavljenima i podređenima, koliko nas krize menjaju, da li smo solidarniji u vremenima blagostanja ili kriza. Nemam odgovor, rekao bih da se naše osobine samo jasnije uočavaju u vreme krize bilo da se radi o sebičluku, kukavičluku, strahu, konfliknosti, solidarnosti, kolegijalnosti. Znam da je grozno kad neko strada u sukobu sa nekim moćnikom, ali me više plaši kad vidim primere gde se sredina okrene protiv pojedinca koji traži svoje pravo ili otkriva istinu, mislim, naravno, na poznate slučaje iz Brusa, Lučana, Valjeva ali znam da sličnih ima i u drugim sredinama, nekad ostaju u okviru firme, nekad se preliju na širu sredinu i kad dobije nekakvu satisfakciju, pojedinac nosi i trajnu traumu. Ne znam ni šta bih savetovao nekom ko se nađe u takvoj situaciji, znam da nije dobro reći ćuti i trpi, a znam koliko može da košta bori se po svaku cenu, a ponekad sredine nema, mora se opredeliti za jedno ili drugo.

Odgledao sam i ja tu treću epizodu, najkraće rečeno, besmisleno. Za mene kao gledaoca. Za autore, producente, emitere možda i nije, možda je smisao isti baš kao i ti turbo-folk spotovi iz devedesetih. Ima li neko predstavi koliko je serija snimljeno u Srbiji tokom prošle i ove godine, mislim da je to više sat programa nego u predhodnih dvadeset godina, što neko reče, mislim Miki Manojlović, pojave se glumci u istoj garderobi u dve različite serije, nemaju vremena da se presvuku, trče sa seta na set. Opet, neko iz branše reče, dobro je da ima posla, da mladi glumci rade, ja ne vidim ničeg dobrog u većini tih serija, najčešće pogledam deo jedne ili nekoliko epizoda, teško je da nateram sebe da odgledam celu epizodu, odbije me prvo gluma, koliko sam nekada govorio, nemamo dobrih scenarija ali zato glumci vade stvar, sada smo došli dotle da je i gluma na nivou školske priredbe, pritom najmanje krivim glumce, oni odrađuju zadat im posao. Ne očekujem ja holivudske efekte, ne bih ni voleo da gledam takve serije, znam da se snima sa mnogo manje para, ali čemu to, zašto se Telekom, umesto trazvoja telekomunikacione infrastrukture bavi produkcijom jeftinih serija. Sad se, kao, pitam da li država time postiže da 100% TV produkcije stavi pod svoju kontrolu, da li potkupljuje i ucenjuje producente, scenariste, režisere, glumce... gledaoce.

Nisam siguran da znam tačnu definiciju mobinga, nisam čitao zakon i ne nameravam, nisam više zainteresovan, kao penzioner nemam poslodavca koji može bitno da utiče na moju egsistenciju, radim povremeno ali nisam prinuđen, tako da ne bih trpeo ni pritiske, poniženja, omalovažavanja, vređanja, pretnje ni od pojedinca ni od radne sredine. Proveo sam radni vek, 40 godina, praktično u jednoj firmi, maloj po broju zaposlenih i za naše pojmove, a tokom radnog veka menjala se društvena klima, menjali se zakoni, praksa pa i očekivanja poslodavca i zaposlenih. Počeo sam u vreme važenja Zakona o udruženom radu, postojali su društveni pravobranioci samoupravljanja, sindikat je bio organizacija koja bira predstavnike u vlasti, od organa upravljanja u firmi do državnih organa tadašnje savezne države, tzv društveno-političko veće u Skupštini. Taj sistem je nestao, ne bih rekao zamenjen novim, naprednijim, pre bih rekao urušio se, kao i država, a nije stvoren bolji, već se prema potrebi trenutka, stvarao neki novi sistem, donosili se novi zakoni, često, sistem se zasnivao na volji i moći ljudi na vlasti, a zakoni služe kao dekor, za pokazivanje kako smo deo sveta, na putu prema nečemu gde ne želimo da stignemo. Zakoni se donose ali ne primenjuju ili se primenjuju samo delimično, u meri u kojoj odgovara moćnim grupama na vlasti i bliskim vlastima. Mislim da je i Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radnom mestu, kao i mnogi drugi, donet, odštampan u SG, da nikoga mnogo ne zanima kako se i da li uopšte, primenjuje. Ne znam po tom zakonu ko je zadužen za praćenje sprovođenja, kakva su ovlašćenja zastupnika građana, sindikata, šta može pojedinac da učini kad se nađe u poziciji progonjenog i ugroženog, voditi sudski spor protiv poslodavca, privatnika ili državnog organa, je sizifov posao, pored znanja, para i vremena treba imati i čelične živce jer lako može i psihički da se popusti u susretu sa birokratijom, zloupotrebom pravila sudskog postupka, pritiskom na ličnost, na porodicu, pa se u boljem slučaju može dobiti spor a izgubiti zdravlje, u lošijem izgubiti i jedno i drugo. Dobijeno sudsko rešenje, po pravilu, ne znači i dobijanje odštete, materijalne i druge, ako je dosuđena novčana naknada, obično sledi novi spor da se naknada naplati, ako je presuđeno da se neko vrati na radno mesto, pitanje je kako će se osećati i ako stvarno bude vraćen, kakv će odnos poslodavca, rukovodioca, kolega biti. Postoji niz zakona, nisam raspoložen da tražim tačne nazive, koji, navodno, štite naša prava, zaštita na radu, zaštita zdravlja, zaštita životne sredine, ravnopravnosti, dostupnosti informacija, čija primena zavisi skoro isključivo od izvršne vlasti, ista ekipa donosi zakone, zadužena je za njihovu primenu, kontroliše i sudi.

Nemam ni ja ništa protiv, ali povremeno treba splitovati temu, odrediti novi smer diskusije, a mi ćemo već istrolovati i novi topic.