Cyber

Da imam carobni stapic sve satore bih netragom oduvala a na mesto satora bih postavila kaveze. Na sve strane bih postavila kaveze. Svu bandu bih pohapsila, strpala u te kaveze (zbog njihove fizicke bezbednosti) i pustila gradjane da do mile volje iskaljuju svoj verbalni bes na njima. Javno ih izvrguti ruglu da nemaju kud. A tek posle sve drugo po zakonu, da se mene pita. Posto je to nemoguce, volela bih da neko napravi neki takav filmski uradak da ostane zabelezeno.

Ako je neko mogao da ne pusti suzu, ne znam kako – ja sam pustila sve koje sam imala. Otrgle su se iz tisine, iz nemoci i bola, iz besa i iz nade koja je ponovo progovorila kroz sve koji su se slili u Novi Sad. Nemam reci – imam nadu.

Ugaseni zivoti upalili su svetlo koje veceras obasjava Novi Sad. Grad ne docekuje samo kolone ljudi, vec i sam duh Slobode. Sutrasnji pomen je omen.

Totalno razobliceno ludilo. Volela bih da je to kapitulacija u najavi.

Jeste kao nekad, ali ne kao sto ti percipiras. Sve se da razjasniti i argumentvati - toliko propustenih sansi da izneses plauzibilne argumente. Moram priznati, malo je ko uspeo da me nauci toliko i to pricom bez pokrica. U najmanju ruku, mogu reci da je ova ’diskusija’ imala edukativan efekat - barem na mene. Ja volim intelektualne izazove. To sto je preciscena saharoza relativno novijeg datuma, ne znaci da praistorijski ljudi nisu osecali potrebu za slatkim, koju su zadovoljavali iz prirodnih izvora. Jeste divlje voce bilo manje slatko nego danasnje, ali je i dalje bilo izvort energije i signalizovalo ’sigurnu’ hranu jer je gorko vazda znacilo i otrovno. Jelo se i korenje - ono sadrzi slozene uglejne hidrate kojii se u telu razgradjuju u glukozu. Pisalo negde i za neke biljke i cvetove koji su imali slatkast ukus. A o medu tek, svasta ima da se procita. Med je najkoncentrisaniji prirodni izvor secera koji su ljudi ikada imali - praistorisjki lovci na med su rizikovali ubode pcela da bi dosli do njega. U to doba organozovano pcelarstvo nije bilo ni u nagovestaju. Nema sumnje da je sa tacke evolucije, nagon za slatkim bio koristan jer je nagonio coveka da pojede ono sto sadrzi energiju. To sto je danas - kad je rafinisani secer svuda i u svemu - isti taj nagon postao problematican, ne osporava evolucione cinjenice, pre ce biti da ih potvrdjuje. Sto se tice masnoca, situacija je slicna - evolucijski gledano, „programirani” smo da volimo mastan ukus koji je nekada znacio prezivljavanje. U nekim od izvora pise da su praistorisjki lovci visoko cenili masne delove plena kao sto su mozak, srz kostiju, organe i potkozno masno tkivo, koji su im omogucavali da prezive duge periode bez hrane. Masti su bile i kljucne za apsorpciju vitamina A, D, E i K, kao i za razvoj mozga, koji trosi ogromne kolicine energije. Problem je, kao i sa secerom, u tome sto je danas u svetu obilja ista ta urodjena sklonost postala izvor zdravstvenih problema. Ni to ne menja evolucijske cinjenice.

Fascinantna doslednost - covek ne sme biti izdvojen iz prirode (kako je lekaru ucitano), ali proteini iz mesa mogu (na parove razbrojs!). Napokon konstruktivan doprinos diskusiji. Proteini. Ciriba ciribu - nema cetvrtog! Tek treba da se upoznaju. Ciriba ciribu - a evo ga cetvrti (!), kamuflirani proteini u mesu. Ipak se lole poznaju? Jos jedna ilustracija da se evolucija dijetalnog dualizma odvija paralelno s razumevanjem nauke.

Ovo zaista treba pogledati do kraja.

Prepoznavanje mozdanog udara nije znanje rezervisano iskljucivo za lekare. Dapace, laici mogu odigrati presudnu ulogu. Te informacije su dostupne i laicima upravo zato da bi na vreme mogli da reaguju u hitnim situacijama, jer vreme je jedan od vaznih faktora za ishod. Isto vazi i za kardiopulmonalnu reanimaciju – u mnogim zemljama se sprovode kratke obuke u skolama, firmama i raznim ustanovama. Tako se spasavaju zivoti, upravo na javnim mestima – tamo gde prisutni gradjani mogu brzom i reakcijom da pruze prvu pomoc dok se pacijent ne zbrine medicinski . U tim trenucima, osnovno znanje i prisebnost mogu da znace razliku izmedju zivota i smrti. Znaci mozdanog udara => zapamtiti skracenicu FAST: F – Face: Da li jedna strana lica pada? A – Arms: Moze li osoba da podigne obe ruke? S – Speech: Da li je govor nejasan ili nerazumljiv? T – Time: Odmah pozvati hitnu pomoc – vreme je mozak!

Mozda je to i poceo da se pita pre nego sto mu se ovo desilo. Mnogi su sada u velikom strahu i pod velikim stresom. Zelim mu uspesan oporavak a posle pred lice pravde.

Na mene je ostavila utisak izuzetno elokventne i britke osobe, sa kojom razgovor tece prirodno i bez napora. Znas ono kad s nekim kao da uigrano prelazis s teme na temu a sve ima jednu crvenu nit. Posebno me iznenadilo njeno precizno razumevanje suptilnih mentalitetskih razlika izmedju Norvezana, Danaca i Svedjana – nesto sto cesto promice i mnogima koji godinama zive u Skandinaviji. (Btw, u Beogradu sam tokom godina imala prilike da sretnem ljude koji ima vise znanja o severu Evrope nego mnogi koji tamo zive.) Kuriozitet: upravo je skandinavska black metal scena, narocito norveska (festivali), bila razlog njenih putovanja u taj deo Evrope. Vrsnjakinje smo, pa me to i ne cudi – drugi talas black metala se poklopio s nasim formativnim godinama, iako licno nisam isla u tom muzickom pravcu (sto je, u krajnjoj liniji, potpuno nebitno). Mladi prodavac – prepametno, nacitano stvorenje – zapravo je bio taj s kojim sam zapodenula diskusiju o Pessoi i Diogenu, gde je L.V. i uletela, tu negde kod Diogena. On mi je onda pokazao knjigu Zene koje trce s vukovima – si citala? Ta knjiga je u Svedskoj odavno rasprodata i sad se moze naci samo na berzama knjiga, gde polovni primerci idu za 50–100 evra. U Dereti – bagatelna cena. Fun fact: Mladi prodavac, L.V. i ja nismo uopste diskutovali feminsiticke teme. Ove knjige su samo prodefilovale kao dodirna tacka sa feminizmom. Posto smo na temi o feminizmu, dajem sebi slobodu da nekako stavim u kontekst i L.V.-ine muzicke preference iako smo bile van feminsitickog konteksta. Zvuci kao izazov, jer veza izmedju feminizma i black metala nije ocigledna, niti "prirodna" u tradicionalnom smislu – bas zato! Uostalom, ja verujem (tvrdim, zapravo) da muzika koju biramo nije slucajna. Ona uvek nesto govori o nama – ako ne eksplicitno, onda bar u nacinu na koji je dozivljavamo, ili u razlozima zbog kojih joj se vracamo. Mozda je bas taj ekstremni, sirovi izrazaj black metala bio nacin da se u nekom periodu zivota definise bes, nepristajanje, unutrasnji otpor, zar ne? Meni to ima smisla. U krajnjoj liniji, i feminizam i black metal, svaki na svoj nacin, traze prostor za otpor, izrazavanje licne istine, raskid s ocekivanim i zadatim. Obe ideje izviru iz otpora prema autoritetu i normi: Feminizam osporava patrijarhalne strukture, norme o rodu, telu, moci. Black metal(u svom izvornom obliku) je bunt protiv religije, kapitalizma, drustvene uniformnosti. Sve ovo mozemo da povezemo sa ritualima, mitologijom i arhetipima: Arhetipske figure (vestica, ratnica, boginja, haos) Divlja zena (kao u pomenutoj knjizi Zene koje trce s vukovima) ima paralelu sa nekim paganskim, misticnim aspektima black metala. Well, mozda sam sad malo nasla pa zasla, ali zasto da ne? Btw, dushu mi nahrane tako neke beogradske oaze, koje me uvek podsete da jos ima ljudi sa kojima covek moze da napuni baterije razmenjujuci nesto lepo i smisleno. S druge strane, mnogo mi je zao sto je takvih premalo.

Pala si mi na pamet ovih dana a evo i zasto. Odem treci dan za redom u Deretu (navukla sam se) i treci dan za redom mi se desi spontan knjizevni susret i diskusija kojoj se u jednom trenutku prikljucila zena koja se nasla kod obliznje police sa knjigama. Kako od Diogena i Pesoe stigosmo do feminizma - ne secam se. Uglavnom, izvuce ona iz police i pruzi mi knjigu koju je ona napisala - NEsavrseNE. Mitovi o zenskim mentalnim bolestima i njihovom lecenju. Blurb mi se ucinio intetesantnim a i sama tema je uvek aktuelna, te sam kupila knjigu sa lepom posvetom. Mozda si je procitala ili znas nesto vise o autorki Lidiji Vasiljevic? Radoznala sam i nisam uopste u ovdasnjim tokovima.

Vidim ja da je samo pitanje vremena kada neko da unovci ovaj preljubnicki dogadjaj - knjiga, film, serija (?) a jednog dana i neka ekskluzivna ispovest.

Sistem je zvanicno ukinut, vise nemamo drzavu – imamo rezim. Sud je obustavio postupak protiv SNS aktivista koji su slomili vilicu studentkinji Akademije umetnosti u Novom Sadu. Ne zato sto nema dokaza. Ne zato sto se ne zna ko su pocinioci. I ne zato sto je zakon nesto rekao – naprotiv! - vec zato sto ih je Don Krimoslav, iz svoje tisine i visine, pomilovao. To nije pravna procedura. To je poruka. Ovime je jasnije i glasnije nego ikad legalizovao nasilje koje dolazi s prave strane pendreka. Ovime je jasnije i glasnije nego ikad opozvao sudsku vlast. Nema dalje. Ovo je za momentalni opoziv. Next => Ustavni sud. U suprotnom, puno srece sa zakonom koji ima jednog vlasnika – Don Krimoslava, pomilovatelja svih podobnih. Btw, ste culi nekad da neko moze da bude pomilovan unapred?

Na bivsem forumu sam svojevremeno napisala da je Srbija premala zemlja da bi silikonska udova imala onoliku publiku (bese neki koncert na Uscu?). Da ne pominjem i ostale estradne cajke i kicerajsku uzurpaciju javnog prostora. Za jedno relativno malo drustvo je devastirajuce kad svakojaki virtuozi jauka i emotivne konfzuije uspeju da omame kriticnu masu i lise je svakog dostojanstva, apelujuci na najnize strasti. Malo ritma i mnogo autotjuna, malo plastike i pevaljka koja zna da udara tacno tamo gde boli – primitivne zvucne tapete sa skromnim umetnickim dometom. Tuzno i smesno. I dok se vokalne cajke zadrzavaju u domenu loseg muzickog ukusa, onaj pre neko vece u hipodromskoj ekstazi igra na kartu kolektivne amnezije. Tu prestaje da bude smesno, jer to izlazi iz domena estradnog kicha i ulazi u nesto neuporedivo mracnije. Ako je na koncert doslo 500.000 ljudi, a Hrvatska ima oko 3.870.000 stanovnika, to znaci da je oko 13% nacije odlucilo da tog dana parkira mozak i pohrli na hipodrom pretvoren u hram kolektivne amnezije. I ovde vazi ono sto sam onomad rekla za raspevanu silikonsku dolinu u Srbiji – premala je Hrvatska za toliku publiku. A narocito za takvu publiku i takvu ikonografiju. Skoro pa popis stanovnistva, ali sa razglasom i domoljubnim karaoke transom. Rece pre neki dan jedan hrvatski profesor da je to bio ”koncert povijesnih slijepaca”. S tom razlikom sto slepilo u ovom slucaju nije biolosko, nego samovoljno. Videli su sve i aplaudirali sa sve pristunima iz najviseg drzavnog vrha. Normalizovali istorijski izraubovanu politicku agendu. Da antropoloska tragedija bude veca, imaju sve uslove da se uljude i budu deo evropskog demokratskog drustva. A oni izabrali da pevaju – unazad. Pa sto od gotovog prave veresiju? Dio mio, che disastro!

Martens je godinama ziveo u Beogradu. Ko zna sta i kako je sve nahvatao u krugovima u kojima se kretao. Uzgred, ne bih se ja osvrtala na njegova pisanija - tim pre sto u poslednje vreme primecujem sve ostriju retoriku glede policijske represije u Srbiji u mnogim ozbiljnim novinskim tekstovima sa nemackog jezickog prostora. Rec "autokratija" u njima je frekventna.

Zao mi je sto lansirate ideju da se tema moze ”pokopati” samim tim sto je neko izrazio misljenje. Naprotiv, upravo u razmeni razlicitih stavova i perspektiva lezi smisao svake diskusije vredne pomena i Vi, koji ste uvek bili neko ko ume da sa dozom elegancije formulise sustinu u svojim postovima, to vrlo dobro znate. Moje iskustvo je da se teme pokopavaju kada se intelektualna slozenost docekuje na emotivni noz. Tema koju sam otvorila jeste provokativna, ali u tome je njen potencijal, a ne problem – ona ne poziva na prihvatanje, nego na razmisljanje. Ako bi svi odgovori bili unapred upakovani po nekom nevidljivom arsinu, ili ako bi se ljudi censurisali / poluautocenzurisali - kakvog onda smisla ima bilo kakva diskusija? Ne treba narocito naglasavati da zivimo u vremenu kada je empatija, solidarnost i borba za osnovne ljudske vrednosti urgentnija nego ikada. Vasa replika je emocionalna i puna opravdanih frustracija, ali i simplifikacija. Razumem emociju i svest o svetu punom nepravdi i bola – u tom i takvom svetu zivimo. Ali, jedno ne iskljucuje drugo, jer ako bismo se u svakom trenutku odricali promisljanja, stvaralastva ili rasprave pod teretom globalnih uzasa - cime bismo zapravo doprineli? I da, slazem se s Vama - dela pokrecu svet. Ali, dela cesto nastaju iz (dubokih) pitanja, dilema, frustracija, iz neizvesnosti koja nas tera da promisljamo. Neka dela se mozda radjaju cak i iz pitanja postavljenih uz zalogaj koji nije tu samo da nahrani telo, vec i da zaintrigira um i izazove emociju. Sta mi znamo o tome kojim sve putevima ljudi stizu do svojih spoznaja? Kom spoznajnom svetu (faktor?) pripada Rasmus Munk, osim sto je pripadnik jedne od najsrecnijih nacija na svetu (faktor?) i generacije (faktor?) koju bih ja zelela da bolje razumem. Upravo zato (moze da) intrigira koncept poput ovog koji Munk razvija. Neka od njegovih "jela" direktno se bave temama gladi, nejednakosti, klimatske krize, industrijske proizvodnje hrane. Munk, paradoksalno, koristi najelitniji moguci prostor da bi prodrmao sopstvenu publiku iz samozadovoljstva. To ne mora nuzno da se svidi svakome, niti svako mora to da razume – ja ne razumem, zato postavljam pitanja. Ja mu nisam potencijalna musterija. Mene, zapravo ni ideja klasicnog fine dininga uopste ne privlaci. Ali to me ne sprecava da otvorim vrata razmeni misljenja - jer upravo ta razmena je ono sto bi trebalo da nas cini inteletualno radoznalim, misaonim bicima a ne samo prenosiocima impulsa i, sto se mene tice, to je jedina ”elitisticka” ideja koju ovde zapravo branim.

Viber informativa grupa Kreni promeni prenosi sve in real time i objavljuje gde i kad.

Mobilne blokade su iz raja izasle! Svaka cast!

Stari su govorili da nicija nije gorela do zore. Pumpaj! https://x.com/sviublokade_fdu/status/1939662261921968515

Ne, rekla sam kao Norvezani!

E, ovako treba! Ovako i jos mnogo surovije su Norvezani posle rata od ulice do ulice, od sela do sela privodili sramu kolaboracioniste. Gradjanska inicijativa.

Zavaditi gradjane ovako pogano kako on to radi – ako to nije zlocin protiv ljudskosti, onda ne znam sta je. Dno dna i dno dna od dna bez dna. To je zlokobno covekoliko bure fekalija a ne predsednik. To je nacionalna tragedija i trauma kad predsednik koji bi trebalo da bude simbol jedinstva, zapravo deli i terorise sopstveni narod – njegove reci i dela su teror nad sosptvenim gradjanima. Stotine hiljada ljudi sakodnevno oseca posledice toga – nepravdu i ponizenje. Tu se odavno vise ne radi o losoj vlasti – to je moralni zlocin protiv gradjana. Kad vlast tako zlostavlja svoj narod, to vise nije vodjstvo – to je izdaja koja duboko pogadja i boli mnoge ljude. Kad toliki broj gradjana oseca taj teror i podelu, to je znak da nesto zaista ozbiljno nije u redu. On je objavio rat gradjanima svoje zemlje – pa gde to ima a da nije neka ludara nad ludarama, od provizorne drzave? Ovi inostrani prijatelji kad im pricam – ne mogu da pojme tako nesto. Ko to moze da pojmi osim dobro skuvanih zaba? Mnogo je skuvanih zaba tamo. Previse. Dokle vise uzurpacija onih koji ne znaju sta znaci zemlja u kojoj niko nije i ne treba da bude zrtva necije vlasti? Ovo je zlo i naopako, on je Zlo – vlastodrzac koji je spreman na sve samo da ostane na vlasti i sve njegove dvorske lude i podrepne muve. Otislo je predaleko - primitvizam, bahatost, nemoral, surovo vredjanje inteligencije. Ovo ne bi smelo da se desvaa vise ni dana. Protiv toga se (vise) ne moze podignuti samo glas – protiv toga moze samo kuka i motika (ali sta posle?) i uopste se ne osecam dobro da ovako nesto (moram da) kazem – ja za koju je parlamentarizam vrhovno nacelo. A ne osecam se dobro ni od puke svesti da je moja reakcija na sve ovo ovako snazna i emotivna i da je moja frustracija i ogorcenost mnogo dublja nego sta sam verovala. Zadrzala bih sve ovo samo za sebe – kad bih znala da sam jedina koja ovako oseca. Ovo je nesvarivo.

Auu, kakva bolestina. Predsednik "svih" gradjana slavi pobedu u Cacilendu. Dno dna od dna dna od dna. Zemljo, profundaj se!

Tema o veceri kao dijalogu bi se mogla usidriti i na pdf-u Kultura i/li Drustvo. Nedavno sam naisla na video iz restorana Alhemicar u Kopenhagenu. Ne radi se o nekom klasiku iz Michelin kuhinje. Ono sto se da videti vise je lici na umetnicku instalaciju nego na obed u klasicnom restoranu. Vlasnik i glavni kuvar Rasmus Munk ne koristi tanjir da bi nahranio svoje goste, vec da bi ih prodrmao, izazvao, isprovocirao, otvorio dijalog u svojoj holistickoj kuhinji. Vecera u Alhemicaru je svojevrsna odiseja, tokom koje se gosti krecu kroz niz prostorija i tematskih scena. Umesto tradicionalnog menija – niz utisaka na tim scenama. Umesto fokusiranja na ukus, fokus je na znacenju i simbolici, na osecajima i pitanjima koja jelo – cesto zapravo samo zalogaj - pokrece. Hrana je ovde sredstvo, ne cilj. Kao u konceptualnoj umetnosti, gde je gokus na ideji a ne na objektu, ovde je jelo medijum za promisljanje sveta. Weltanschauung, anno 2025? Sve to kroz performativnu prezentaciju hrane koja zna da bude i vrlo uznemirujuca. Negde pisalo da se na listi cekanja trenutno nalazi oko 17.000 zainteresovanih. Ovo lako moze navesti na zakljucak da je rec o jos jednom pazljivo upakovanom spektaklu u teatru za malu dokonu publiku. To bi onda bilo u dihotomiji sa Munkovom izrecenom vizijom koja bi da zadre ispod povrsine. A opet, moguce je da upravo ta kontradikcija izmedju forme i sadrzaja cini njegov koncept autenticnim i ilustruje njegovu snagu. Svasta tu moze da bidne. Da li je ovo novo poglavlje u fine dining prici? Paradigma novog pogleda na to sta restoran moze biti? Konceptualna kulinarska umetnost kao platforma za razgovor? Moze li vecera zaista biti drustveni komentar? Je li ovo umetnost, hrana, ili oboje? Ili nesto trece, peto? Kako god – vredi pogledati!

Da je postojalo zrno realne mogucnosti da komunisti ikad dodju na vlast, oni se ne bi preinacili u podrepne muve mula nadajuci se da ce nakon revolucije dobiti komad kolaca. Kad ono, od mula du dobili progon i torturu. Oni koji su mogli razbezali su se po belom svetu, gde zive krijuci svoju grizu savest i od sebe samih i od svih drugih. Doduse, nije bilo sanse ni za bilo koga drugog u zemlji gde je vecinsko stanovnistvo taoc teksta u Kuranu, masa kojoj su ogranicenja i zabrane vazdug koji disu. Takvima je i ono malo reformi u zamahu i teheranski estetski izlet na Zapad bilo previse i ko god, cak i Miki Maus, da je tako nesto pokusao – isto bi prosao kao Reza Pahlavi. Kakva revolucija, kavi bakraci! To ne postoji u glavama kriticne mase u tom svetu, jer ne postoji ni zelja, ni ideja o revoluciji na sekularnim temeljima. Zato je propalo i Arapsko prolece, jer je to bila borba bazirana na plemenskim interesima. Od prvog kalifata do danas – ista meta, isto odstojanje. Nakon smrti profete osvajaca Muhameda osnovan je prvi kalifat i u tom trenutku islam je pretvoren u politicki rezim, jer je religija postala i ostala orudje u borbi za vlast. Cim je Muhamed odapeo oni koji su mu za zivota titrali m*** okrenuli su se jedni protiv drugih pa udri. Tako je islam postao ideoloski rat a Kuran nesto sto se tumaci u zavisnosti od vrste interesnog konflikta. Iz toga je proizasla kultura koja onemogucava kulturnu evoluciju, a bez nje nema napred. To je puka filoSofija muhamedanske palanke. To je danasnji (istorijski) islam, tj. politicki islam koji treba razlikovati od islama kao religije. Tako da, Iranci nisu nista preskocili, sve je to islo i ide svojim tokom [istorijske zadrtosti]. Sve me to neodoljivo na nesto poznato podseca ...