Nejasnoće nekada i nastanu tako što se čita sa razumevanjem, samo je pitanje šta se to zapravo čita, gleda i sluša...
Poslednji izveštaji, recimo, pokazuju da je Amerika ostvarila novih 130.000 radnih mesta u januaru, što je bolje od prognoze, inflacija je takođe manja od prognozirane, a u isto vreme je u drugom Trampovom mandatu realizovano više od 300 milijardi dolara od carina.
Kako je, dakle, moguće da levo-liberalni analitičari, koje čitamo, gledamo i slušamo sa razumevanjem, baš toliko promaše sa prognozama kombinovanog učinka carina i inflacije? Jel to onda neki false flag i politički black opp? Kako uvek promašaji kad je reč o Trampu? Što nisu promašivali za Bajdena tako što su mu umanjivali šanse, nego su hvalili njegove kognitivne sposobnosti i bulaznili da je zdrav ko dren, mlad kao zelena trava i sposoban ko zapeta puška? Kako njemu nisu predviđali rast inflacije (koja se btw i dogodila), pad berze i sve druge besmislice koje su prišili Trampu, a nisu se desile?
Kada se, dakle, ekonomske prognoze tako oštro raziđu sa realnošću na terenu, prirodno je zapitati se da li je reč o lošoj nauci ili svesnom političkom narativu. Jer ako neko uporno predviđa nečiju propast koja se ne iznova i iznova ne desi, teško je tvrditi da je reč o objektivnoj analizi.
Pri tome, većina ekonomista u velikim finansijskim institucijama i na univerzitetima deli sličan ultraafirmativni pogled na svet kada je reč o hiperglobalizmu i slobodnoj trgovini, iako ekonomski pokazatelji ne samo u SAD nego i u čitavom Zapadu jasno signaliziraju da je hiperglobalizam na izdisaju i da je jedino moguća njegova rekalibracija, ma šta to u praksi značilo. I kada neko izađe iz tih globalističkih okvira kao Tramp sa carinama, njihov sistem to prepoznaje isključivo kao opasnost i rizik, a ne kao priliku.
I tu dolazimo do modernog propagandizma, odnosno onoga što čitamo, gledamo i slušamo, a koji se naziva novinarstvo, gde prognoza često služi kao oruđe za oblikovanje javnog mnjenja, a ne kao naučni rad, a predviđanje ekonomske katastrofe privlači klikove i služi određenom političkom cilju.
Pa kada neutralni posmatrač vidi da neko konstantno greši uvek u istu stranu, njegov zaključak o pristrasnosti je statistički opravdan.
Oblikovanje javnog mnjenja je inače najvažnije za propagandiste preobučene u novinare, pogotovo kada na najvećim američkim TV stanicama, ne računajući Fox News, imamo odnos od 92 odsto negativnog sadržaja ka Trampu, i samo 8 odsto pozitivnog, što pokazuju istraživanja i Harvard Shorenstein Centra, i Pew Research I Media Research Centra. I to onda nije samo broj, to je dokaz postojanja informacionog mehura jer kada je nesrazmera toliko velika, novinarstvo prestaje da bude ogledalo stvarnosti i postaje propagandistička izgradnja narativa.
Jer kada mediji poput CNN, MSNBC ili Njujork tajmsa postave ton koji je skoro isključivo kritički, oni stvaraju zatvoren sistem. Analitičari koji gostuju u tim emisijama znaju šta publika i urednici ekočembera žele da čuju, pa ako ekonomista izađe i kaže: Zapravo, Trampove carine donose ogroman prihod bez skoka inflacije, on rizikuje da više ne bude pozvan.
To dovodi do selektivnog biranja podataka koji potvrđuju mračnu prognozu.
Propagandni model na taj način funkcioniše tako što se fokusira na proces, a ignoriše rezultat, pa se 92% vremena priča: Carine su haotične, izazvaće diplomatski rat, uništiće odnose sa saveznicima, iako je rezultat više od 300 milijardi carinskih dolara u trezoru, niska inflacija i činjenica da, prema izveštajima, globalna ekonomija ostaje na nogama ponajprije zahvaljujući Americi, o čemu se ili ćuti ili se pominje u fusnoti.
To je i takozvani oportunitetni trošak ćutanja jer dok se, naime, mediji bave prognoziranjem apokalipse koja se ne dešava, javnost gubi priliku da debatuje o tome kako na najbolji način iskoristiti tih 300 milijardi dolara, da li za smanjenje poreza, otplatu duga ili infrastrukturu. Time propaganda ne samo da iskrivljuje prošlost, već krade budućnost konstruktivnog dijaloga.
I možemo li onda sa pozicije zdravog razuma da grešimo dušu kada je reč o konzumentima takvih sadržaja, jer ako ja sa dovoljno jakim megafonom nekome 24/7 urlam u uvo da je određeni sistem loš, logično je i podrazumeva se da će njegov mozak početi da filtrira pozitivne vesti o tom sistemu kao slučajnost ili anomaliju, što je klasičan bias.
Zato propagandisti u medijima i ne pokušavaju da nas informišu, već da desenzitivišu javnost na dobre vesti koje dolaze sa strane koju oni ne podržavaju.
Možda tu i nije nije reč o tajnim operacijama u mračnim sobama, ali jeste o koordinisanom ideološkom svrstavanju. Jer kada se akademska zajednica, veliki mediji i birokratija, odnosno takozvani The Blob (termin koji je skovao Ben Rods, savetnik Obame), slože oko jednog cilja, oni formiraju neformalni savez.
Njihov zajednički promašaj u prognozama nije slučajnost, to je posledica odbijanja da prihvate realnost koja se ne uklapa u njihov ideološki model.
Nejasnoće nekada i nastanu tako što se čita sa razumevanjem, samo je pitanje šta se to zapravo čita, gleda i sluša... Poslednji izveštaji, recimo, pokazuju da je Amerika ostvarila novih 130.000 radnih mesta u januaru, što je bolje od prognoze, inflacija je takođe manja od prognozirane, a u isto vreme je u drugom Trampovom mandatu realizovano više od 300 milijardi dolara od carina. Kako je, dakle, moguće da levo-liberalni analitičari, koje čitamo, gledamo i slušamo sa razumevanjem, baš toliko promaše sa prognozama kombinovanog učinka carina i inflacije? Jel to onda neki false flag i politički black opp? Kako uvek promašaji kad je reč o Trampu? Što nisu promašivali za Bajdena tako što su mu umanjivali šanse, nego su hvalili njegove kognitivne sposobnosti i bulaznili da je zdrav ko dren, mlad kao zelena trava i sposoban ko zapeta puška? Kako njemu nisu predviđali rast inflacije (koja se btw i dogodila), pad berze i sve druge besmislice koje su prišili Trampu, a nisu se desile? Kada se, dakle, ekonomske prognoze tako oštro raziđu sa realnošću na terenu, prirodno je zapitati se da li je reč o lošoj nauci ili svesnom političkom narativu. Jer ako neko uporno predviđa nečiju propast koja se ne iznova i iznova ne desi, teško je tvrditi da je reč o objektivnoj analizi. Pri tome, većina ekonomista u velikim finansijskim institucijama i na univerzitetima deli sličan ultraafirmativni pogled na svet kada je reč o hiperglobalizmu i slobodnoj trgovini, iako ekonomski pokazatelji ne samo u SAD nego i u čitavom Zapadu jasno signaliziraju da je hiperglobalizam na izdisaju i da je jedino moguća njegova rekalibracija, ma šta to u praksi značilo. I kada neko izađe iz tih globalističkih okvira kao Tramp sa carinama, njihov sistem to prepoznaje isključivo kao opasnost i rizik, a ne kao priliku. I tu dolazimo do modernog propagandizma, odnosno onoga što čitamo, gledamo i slušamo, a koji se naziva novinarstvo, gde prognoza često služi kao oruđe za oblikovanje javnog mnjenja, a ne kao naučni rad, a predviđanje ekonomske katastrofe privlači klikove i služi određenom političkom cilju. Pa kada neutralni posmatrač vidi da neko konstantno greši uvek u istu stranu, njegov zaključak o pristrasnosti je statistički opravdan. Oblikovanje javnog mnjenja je inače najvažnije za propagandiste preobučene u novinare, pogotovo kada na najvećim američkim TV stanicama, ne računajući Fox News, imamo odnos od 92 odsto negativnog sadržaja ka Trampu, i samo 8 odsto pozitivnog, što pokazuju istraživanja i Harvard Shorenstein Centra, i Pew Research I Media Research Centra. I to onda nije samo broj, to je dokaz postojanja informacionog mehura jer kada je nesrazmera toliko velika, novinarstvo prestaje da bude ogledalo stvarnosti i postaje propagandistička izgradnja narativa. Jer kada mediji poput CNN, MSNBC ili Njujork tajmsa postave ton koji je skoro isključivo kritički, oni stvaraju zatvoren sistem. Analitičari koji gostuju u tim emisijama znaju šta publika i urednici ekočembera žele da čuju, pa ako ekonomista izađe i kaže: Zapravo, Trampove carine donose ogroman prihod bez skoka inflacije, on rizikuje da više ne bude pozvan. To dovodi do selektivnog biranja podataka koji potvrđuju mračnu prognozu. Propagandni model na taj način funkcioniše tako što se fokusira na proces, a ignoriše rezultat, pa se 92% vremena priča: Carine su haotične, izazvaće diplomatski rat, uništiće odnose sa saveznicima, iako je rezultat više od 300 milijardi carinskih dolara u trezoru, niska inflacija i činjenica da, prema izveštajima, globalna ekonomija ostaje na nogama ponajprije zahvaljujući Americi, o čemu se ili ćuti ili se pominje u fusnoti. To je i takozvani oportunitetni trošak ćutanja jer dok se, naime, mediji bave prognoziranjem apokalipse koja se ne dešava, javnost gubi priliku da debatuje o tome kako na najbolji način iskoristiti tih 300 milijardi dolara, da li za smanjenje poreza, otplatu duga ili infrastrukturu. Time propaganda ne samo da iskrivljuje prošlost, već krade budućnost konstruktivnog dijaloga. I možemo li onda sa pozicije zdravog razuma da grešimo dušu kada je reč o konzumentima takvih sadržaja, jer ako ja sa dovoljno jakim megafonom nekome 24/7 urlam u uvo da je određeni sistem loš, logično je i podrazumeva se da će njegov mozak početi da filtrira pozitivne vesti o tom sistemu kao slučajnost ili anomaliju, što je klasičan bias. Zato propagandisti u medijima i ne pokušavaju da nas informišu, već da desenzitivišu javnost na dobre vesti koje dolaze sa strane koju oni ne podržavaju. Možda tu i nije nije reč o tajnim operacijama u mračnim sobama, ali jeste o koordinisanom ideološkom svrstavanju. Jer kada se akademska zajednica, veliki mediji i birokratija, odnosno takozvani The Blob (termin koji je skovao Ben Rods, savetnik Obame), slože oko jednog cilja, oni formiraju neformalni savez. Njihov zajednički promašaj u prognozama nije slučajnost, to je posledica odbijanja da prihvate realnost koja se ne uklapa u njihov ideološki model.
.thumb.jpeg.d04503ff7fa355372ad4220052be707f.jpeg)
