𝑫𝒆𝒄𝒊𝒎𝒂 - end of an era (KKP 2025/26)

[DameTime]

12 hours ago, le piaf said:

Mislim da će se sigurno obratiti, iz jednog, ali prilično bitnog razloga. 

Da zaštiti igrače, jer krenula je hajka i neko može da strada. Uradiće to gospodski, iako neki sasvim sigurno nisu zaslužili, ako je i 20% istine od onoga što se provlačilo ovih dana. 

Samim tim, 50% istine se neće saznati, a zatim će napredna mašinerija sve svaliti na njega. 

Da je odgovoran, jeste. Da je jedini, nije. A ostaće jedini, nažalost. 

 

Ljudi su potpuno izgubili kompas. To što je Željko isprozivao pojedine igrače nije zeleno svetlo za njihov linč, ni medijski, a pogotovo ne fizički. 

 

Meni uopšte ne zvuči nerealno da je postojala ta netransparentnost između uprave i sportskog sektora. Sad je to naknadna pamet, ali Obradovićeve izjave oko pojačanja su zvučale kao zavlačenje ljudi, a ko zna šta je sve tu bilo u pitanju. Neko je čak i ranije prokomentarisao da zvuči kao vršenje pritiska na upravu.

 

Pričamo o fakin ćacijima, okupirali su nam državu, da neće jedan KK. Neko će sada reći - valjda je znao gde dolazi i sa kim ima posla. Tačno, no to što znaš sa kim imaš posla, ne znači da ne može i dalje da te zajebe  Pogotovo kad su upletene emocije, kao kod Željka sa Partizanom.

 

I pored svega toga, verujem da je potpuno iskreno naveo glavni razlog davanja ostavke. To nije ni zajebancija od strane uprave, nisu ni loši rezultati (ne dešavaju mu se prvi put, budimo realni), već jednostavno činjenica da više ne može da utiče na igrače.

 

On je ovde mogao da zavlači sve još 5 sezona da je hteo, jer ima većinsku ako ne potpunu podršku navijača, a ćaciji ne bi smeli da mu uruče otkaz. Ako je presekao u toku sezone, znači da je limit dostignut, u svakom smislu.

 

[Son_of_a_gun]

Svaki put kad otvorim tviter prvih 10-15 postova su apeli za liječenje bolesne djece, i njihovi roditelji poniženi od strane države da potisnu sve svoje ljudske osobine, čast, ponos, dostojanstvo, kako bi svom potomstvu omogućili još jednu terapiju, produžili život za još jedan dan, nedelju, mjesec… I ljudi pomažu, koliko ko može, neke smo bitke dobili, mnoge smo izgubili. Sramota me je reći, uveče kad legnem često razmišljam o toj djeci i tim roditeljima i tješim sebe da bar nemam tih problema, zdrav sam, moje dijete je zdravo. Ćuti, može i gore. Strah me od Boga ovih riječi. 

 

Svaka ljudska sudbina je konac, mi svi visimo o koncu i posmatramo druge konce kao odvojene a oni su povezani, prepliću se i mrse i svi se stiču u jedan konac u rukama jednog čovjeka. Kad mu je to potrebno taj čovjek ili nečovjek, kako hoćete, neke konce pritegne, neke opusti, neke prekine. Lutke smo na vjetru.

 

Umoran sam. Preumoran. Za nove nade, za nove početke. Isplakao sam sve suze a još ih imam.

 

Dokle više?

[Kooineeperk]

51 minutes ago, fancy said:

Nije mi uopšte do zezanja, Željkov odlazak doživljavam mnogo više od sportskog poraza...a opet, koliko smo ludi (da se razumemo, i treba da ostanemo, i da ne zaboravimo) od kolege grobara dobijam malopre:

 

  Hide contents

 

 

 

Sada mu ni igranje u Australiji ne bi bilo dovoljno daleko i sigurno.

[Arsenije Pesic]

Mora opet čaršav, jebi ga.

 

Za sve koji ovog trenutka osećaju da nemaju više šta da daju, odnosno da ne osećaju više povezanost sa klubom, a bez želje da bilo koga ubeđujem u bilo šta, hoću samo da ponudim i podelim svoju stranu priče.

 

Ja sam u taj stadijum ušao najmanje dva puta od kada je Željko došao. Poslednji put nedavno, nakon utakmice protiv Monaka. Od naredne tri utakmice nijednu nisam pogledao u celosti a i to što sam gledao bilo je bez emocija. Dakle mene je u takvo stanje doveo Partizan sa Željkom na klupi. Zbog poslednjih događaja osećam pre svega tugu. Žao mi je što se naša priča sa Željkom nije lepše završila. Ali s druge strane, neizmerno mi je drago što se priča uopšte dogodila, donela nam je svima mnogo lepog i mnogo nezaboravnih momenata. I mislim da smo u toj priči svi dali sve što imamo, i mi navijači i Željko. Nije se završilo kako smo se nadali i očekivali, niti ima realnih naznaka da bi bilo bolje. Dešava se, jbg. Zato osećam tugu. Ono što vidim je da većinu Partizanovih navijača ovo što se desilo "bije" na bes, ljutnju, frustraciju, razočarenje, odustajanje od kluba...

 

Ja sa tim imam problem jer ne razumem kako je to nakon ostavke Željka Ostoja postao veći ćaci nego što je bio, kako su to igrači postali lošiji ljudi i košarkaši nego pre tri dana, kako su svi u klubu osim Željka odjednom postali gori? Ja sam ovde pre par nedelja pisao da ovaj tim zaslužuje zvižduke u Areni, zbog igara koje pruža i pre svega odnosa prema dresu. Nije se desilo. Ali se zato desilo da samo nekoliko dana kasnije, zato što je Željko dao ostavku, isti igrači budu i fizički ugroženi. Što se Ostoje tiče, savršeno me zabole šta će biti s njim, ali hoću sledeće da istaknem. Palo mi je na pamet ovih dana, šta bih ja uradio da sam bio na Ostojinom mestu? Dakle, ono što ekipa pruža na terenu je stručno rečeno go kurac, i nema naznaka da će biti bolje, trener je legenda kluba i božanstvo u očima navijača. Ne bih ga nikada ni u ludilu smenio u toku sezone, ali ostavku bih prihvatio. Jer ostavka je bila čin čoveka koji je shvatio da više ništa ne može da uradi sa ovim timom. Dao bih i ja ostavku nakon toga ali to suštinski ne menja stvari. Hoću da kažem, svaljivanje tolike krivice na Ostoju za to što je Željko otišao ne smatram ispravnim.

 

Funkcionisanje KKP je daleko od idealnog, ali jedini baš ozbiljni problemi koje je klub imao pre odlaska Željka su igra i rezultati. Ako bih pojednostavio ili možda i banalizovao analizu tih problema, odgovornost bih podelio na sledeći način: 50% Željko, 30% igrači, 10% Savić, 10% uprava. Od svih aktera u ovoj priči jedini je Željko imao luksuz da menja bilo šta što mu smeta ili ga onemogućava da radi posao za koji je zadužen. Prema tome, teško mogu da poverujem u priču da je Željko na bilo koji način i od bilo koga stavljen u ulogu žrtve i da je on to trpeo pa na kraju zbog toga dao ostavku. Jednostavno, kao trener nije uspeo da napravi igru i rezultate, a očigledno da više nije ni verovao da to može da promeni, jer je u Atini zaista izgledao poraženo i nemoćno. U toj situaciji, ostavka je ispravna stvar, čak i ako si Željko Obradović na klupi Partizana. I to je sve ok, ja nemam problem s tim, dao je čovek sve što je imao ali ovoga puta nije bilo dovoljno. Ali očigledno sam kao navijač Partizana prilično usamljen u takvom pogledu na stvari.

 

Ono što se nakon ostavke dešavalo mi je pre svega mučno. Ne sviđa mi se ono što sam video i čuo ni na aerodromu ni ispred Arene. I Željko i klub prilično iznenađeni razvojem situacije i prilično nesnađeni, što dovodi do velike konfuzije. Kreće rijaliti i insajderska i klikbejt mašinerija, što je fina podloga da svako iz te priče izvuče ono što hoće ili što mu treba, svi su u pravu i niko nije u pravu.

 

Epilog. Kao što rekoh, što se Ostoje tiče, savršeno me zabole šta će biti s njim, mnogo mi je bitnija navijačka vizura u vezi toga: da li možemo trezveno i racionalno da sagledamo njegove poteze i jasno definišemo šta je dobro a šta loše radio?

 

Što se tiče Željka. Reče Meda u svom sjajnom postu da je upravo on taj koji bi mogao da smiri celu situaciju i vrati je u okvire razuma i pokrene prelaz u neko novo poglavlje KKP bez da se prethodno sve poruši i zapali. Što je potpuno tačno. Da li će se to desiti ne znam. Ne bih mogao previše da sudim o Željkovom mentalnom sklopu, jer sve zaključke mogu da donesem samo na osnovu nekih javno dostupnih pojavnih oblika. U tom smislu, vezano za čuvenu konferenciju iz 2005., meni je na primer mnogo zanimljivije bilo Željkovo gostovanje kod Jugoslava Ćosića ubrzo nakon toga. Na stranu Ćosićevo vođenje emisije i košarkaško znanje, ono što je zanimljivo je da je čitavo vreme pokušavao da navede na Željka na to da kaže da li je bilo i dela njegove krivice u svemu. I Željko je čitavu emisiju ponavljao da je sve uradio kako treba i da je sve uradio onako kako uvek i radi. To mi je ostalo urezano u sećanju jer meni to nije delovalo kao klasično političarsko negiranje krivice i odgovornosti, već kao priča čoveka koji je zaista duboko uveren da je sve uradio kako treba. Možda, možda je taj deo njegove ličnosti i sada na delu, da čovek zaista veruje da je sve uradio ispravno, sve uradio kako je oduvek radio, ali da sa ovim igračima i ovom upravom to ne daje rezultate. I zato nisam siguran da je on u stanju da izađe i kaže nešto u stilu ljudi grešio sam ja, grešili su igrači i uprava, najbolji izlaz iz cele situacije je da ja dam ostavku a klubu sada treba dati punu podršku da krene dalje.

 

Ali stvar je u tome što ja ne smatram njegovom obavezom da tako nešto izgovori, ili da bilo šta kaže. Ne mora on da vraća stvari u racionalne i normalne tokove. Mi ćemo jednom morati da naučimo da kao grupa ljudi, kao društvo, donosimo racionalne odluke. Da li zaista treba da čekamo Željka da nam kaže e drugari, nemojte da lomite prozore za vreme treninga Partizana, nemojte da spremate linč igračima, nemojte da pevate najgore stvari na skupu koji se vodi kao izraz ljubavi prema nekome i nemojte da dižete ruke od kluba zato što sam ja svojevoljno otišao.

 

Kamo dalje rođače? Za mene, ono što Parizan čini Partizanom su navijači neizmerno privrženi klubu, trener i igrači koji više daju klubu, više se bore i privrženiji su od nekog standardnog nivoa koji klasični profesionalizam podrazumeva. I funkcionisanje u takvoj sinergiji. Imena, rezultati, nivo takmičenja su u drugom redu. Zatvoreno je jedno poglavlje istorije Partizana, bilo je po mnogo čemu posebno i nezaboravno. Malo tugovati, jer tuga zdravo osećanje, po mogućstvu izbeći bes, apatiju i defetizam.

 

Onda dalje u novo poglavlje, jer nije smak sveta, nisu sve lađe potonule, nije katastrofa i nije kraj, osim ako mi navijači odlučimo i izaberemo da jeste.