Penzioni sistem drzave u kojoj zivite

[DJORDJE]

13 hours ago, John Terry said:

 

Kod nas ni to ne pomaze, usred ogromne nezaposlenosti van javnog sektora, pa tako ne postoji kriticna masa realnog sektora koja bi ovoj masi neradnika i penzionera obezbedila primanja. I ovakve jadne penzije u Srbiji su prevelike za to koliko zemlja nista ne proizvodi.

 

Kako je ovo moguce?

Mislim da je Eddard govorio uopsteno, ne direktno o Srbiji , gde je odnos "radnika" i penzionera odavno nerealan i sistem se odrzava finansiranjem iz budzeta. Kao populacija postajemo sve stariji, sve je manje mladih koji bi doprinosima trebalo da izdrzavaju penzionere. Kina koja je nekada ogranicavala broj dece sada se suocava sa rapidnim starenjem populacije i kod njih se situacija drasticno promenila za 20 godina, evropske zemlje vec decenijama imaju ili negativan prirastaj ili oko nule.

 

[vilhelmina]

16 hours ago, Dragan said:

Svedska bi se verovatno mogla uzeti kao suprotan pol u odnosu na USA (od razvijenih drzava).

Visoki porezi vs niski porezi => drzavna briga vs svako za sebe.

I jedan i drugi sistem imaju prednosti i mane, zato mi se cini da bi neka sredina bila najbolja.

 

Pitanje penzija je kvadratura kruga i verovatno se samo ekonomski ne moze resiti.

Od tri moguce opcije:

- povecanje starosne dobi

- povecanje odbitaka na platu

- smanjenje penzija

ni jedna nije popularna, niti dovoljna.

Po meni, starosna dob bi trebala biti fleksibilna, ali zakonski ne preko 65, odbitke bi trebalo tako napraviti da mladji uplacuju vise od starijih (u CH je obrnuto) - to bi dodatno motivisalo poslodavce da zaposljavaju starije, cime bi mladi imali brze, vise na kontu, a osim toga bogati bi trebali imati vece odbitke koji bi se rasporedjivali kasnije svima (kao AHV ovde).

 

Penzije bi naravno trebala da omoguce barem skroman zivot (ukljucivo putovanje na godisnji odmor ...).

 

Najvece promene bih uveo u oporezovanju bogatih, ne samo pojedinaca, vec pre svega multinacionalnih kompanija, koje svojim trikovima uskracuju mnogim drustvima, mnogih drzava, ogromna sredstva, istovremeno koristeci sve pogodnosti tih drustva (infrastrukturu, obrazovni sustav ...).

Profit se privatizuje, a gubici podrustvljavaju (spasavanje privatnih banaka poreskim sredstvima, dok menadzeri istovremeno dobijaju ogromne bonuse, cak iako firme propadaju).

 

Motivacija da se radi i dodatno ulaze u penzioni fond kakav je u Svedskoj mozda moze biti sledeca:

1. ko radi mozda moze da ustedi, a sam rad moze biti i ispunjenje

2. davanjem u penzioni fond omogucava se koliko toliko ekonomski odrzivi sistem, sto znaci da ako vecina radi

(muljatora ce biti uvek i svuda),dobar deo penzija za sve je osiguran i time se omogucava drzavi da

3. pomogne onima koji iz raznih razloga nisu mogli da ostvare neke zalihe (bolest, radna nesposobnost, bilo fizicka, ili psihicka, nezaposlene ili delimicno zaposlene majke...)

 

 

U ovom delu Svedska bas i nije ono sto je bila, i sto mnogi veruju da jos uvek jeste. Pomagati siromasnim penzionerima je okey, ali problem nastaje kad se u kategoriji siromasnih nadje i veoma velik broj onih koji su ceo zivot radili i imali prosecna primanja, plus placali vrlo visoke poreze, ukljucujuci i doprinose za buducu penziju. Ako neki od socijalnih dodataka prima dvoje od troje penzionera, pri tome cak cetiri od pet zena, onda s tim penzionim sistemom nesto ipak nije u redu. 

 

 

6 hours ago, ters said:

 

Postoji jedna razlika- na socijalni dio ima pravo samo ako boravi u Kanadi vise od 6mjeseci u godini, dok tu penziju ma kako mala bila prima ma gdje u svijetu boravio. 

 

 

Da, to je bila moja poenta, verovatno nisam dobro objasnila, tako da zahvaljujem na pojasnjenju. 

U Svedskoj se socijalni, dakle nezaradjeni deo penzije, sastoji od tri dela. To su garantovana penzija, cija visina ovisi o broju godina zivota u Svedskoj; za maksimalan iznos treba 40. Kome ni to ne obezbedi minimum za zivot (isti se menja svake godine, na osnovu statistike iz prethodne), moze da zatrazi i dodatak za stanovanje. Njegov iznos ovisi o stvarnim troskovima koje treba dokumentovati, ali taj deo ima plafon, maksimalni iznos. Ako ni to nije dovoljno, ide i treci deo, a to je dodatak za izdrzavanje. I kao sto kazes, nista od ovoga se ne moze zadrzati ako boravis van zemlje duze od 6 meseci, a ide se na to i da bude samo tri. 

Doduse, ima tu i jedna bitna razlika u odnosu na obicnu socijalu, a to je da su ovi dodaci u slucaju penzije bezuslovni, dok god zivis u Svedskoj. Naime, vezani su samo za boravak u zemlji i visinu zaradjenog dela penzije,  a ne i za tvoje opste imovno stanje, nekretnine i na druge nacine ustedjen kapital.

Rezultat toga je sledeci: Neko ko nikad nije radio, ali je na neki nacin skupio izvesnu imovinu, imace istu penziju kao neko ko je ceo zivot radio i imao relativno dobra primanja, ali je od njih ziveo, pri tome nista nije nasledio ili na slican nacin stekao mimo rada. Onaj prvi ce svakako imati udobniju starost.

 

Ima i jedna caka sa zaradjenim delom penzije. Tu sam biras koliko dugo ces da je primas. Retki odluce da im se sve isplati odjednom, cim steknu uslov za punu penziju, vecina bira pet ili deset godina, a neki dozivotno (u tom slucaju je iznos najmanji i deo moze da ostane neisplacen, a deo mogu da dobiju i naslednici). 
 

Sve u svemu, i da time zavrsavam pricu o svedskom penzionom sistemu, mnogo filozofije o zaradjenoj penziji, u koji fond ces je staviti, kad ces poceti da je uzimas, kakvu dinamiku isplate ces izabrati, bla-bla… Ali za vecinu ljudi to je samo manji deo penzije, i ujedno jedini koji je lican i ne moze se oduzeti. Ostatak je socijala, po mnogo cemu specificna i razlicita od klasicne, ali ipak socijala.

 

Da li moze drugacije i na koji nacin, stvarno ne znam. Ali se pitam koliko bi to trebalo izdvajati u toku nekih 40 godina radnog veka, da bi se obezbedilo bar 20 mirnih godina nakon toga? Verovatno toliko mnogo da, uz sadasnje prosecne zarade, ne bi ostajalo nista za zivot. Tako da ja tu ne vidim neko srecno resenje, jer ni ti fondovi nisu neke cudesne masine u kojima pare neograniceno rastu, ma kako dugo tamo stajale. Na kraju su to ipak obicne kasice prasice, u kojima cuvas neke pare za crne dane. Uz svu gimnastiku, nikad nece biti da vecina ljudi u penziji zivi od para koje su ustekali za radnog veka. Uvek ce trebati i ta socijala, a pitanje svih pitanja je - kolikom broju ljudi, u kom obliku i u kom iznosu.  U tome je i najveci izazov za moderne drzave, koje ne bi smele da zaborave da je penzija ipak civilizacijsko dostignuce. Zato bi i povratak na kako se ko snadje i kako mu grah padne, bio veliki korak unazad. Lepo zvuci to s licnom odgovornoscu, ali nemamo svi iste preduslove i okvire u kojima mozemo da se krecemo. 

 

[Dragan]

@vilhelmina

Kako politika reaguje na takvo stanje.

Postoje li tendencije i mehanizmi da se sistem promeni i u kom pravcu ?

Ovde je, cini mi se sistem puno jednostavniji.

Borbe se uglavnom vode oko toga ko ce koliko da plati.

Sindikati (skoro svi levo od centra) hoce vecu preraspodelu i bolje uslove za zene i one sa manjim primanjima,

poslodavci (skoro svi desno) kazu da to gusi privredu, da nije finansijski odrzivo i otvara vrata za prevare.

Raspodela je pola-pola, te zbog toga vec dugo nema nekih reformi

(osim sto su sada podigli starosnu dob za zene sa 64 na 65 i dogovorili neke kompenzacije za pogodjena godista).

Drzavni i fondovi poslodavaca se uglavnom dobro drze (i jedni i drugi imaju zakonsku obavezu odredjenih rezervi, kao i kamatu koju moraju davati na sakupljene pare, s tim sto to vise nije tako puno kao nekada jer je teze ostvariti vecu renditu).

[shonke]

Kad pričamo o Srbiji, po trenutnim propisima, stvar je matematički jasna.
Imamo 1.647.000 penzionera i 2.888.000 zaposlenih.
Da bi prosek penzije (ili da svaki ima istu) bio 500eur potrebno je 823.000.000 svakog meseca. To znači da izdvajanje iz bruto plate za pio fond mora biti 3.294.000.000 (preko 3 milijarde eur) mesečno. Kad se preračuna, onih nepunih 3 miliona zaposlenih treba da ima prosečnu bruto platu od oko 1140 eur da bi se penzije isplaćivale isključivo kroz fond koji u tom slučaju treba da liči na protocni bojler. Koliko para uđe, toliko izađe.
To je u idealnom slučaju. U realnom, od 2.888.000 zaposlenih, 610.000 radi u javnom sektoru što znači da du i oni na platnom spisku preostalih 2.270.000 zaposlenih koji treba da zarade i za penzionere i za javni sektor. Tu se kalkulacija komplikuje jer se taj javni sektor finansira iz drugih izvora koji ne dolaze samo od zaposlenih nego od svih koji nešto troše i uplaćuju u budžet i tu kalkulaciju ja nisam u stanju da izvedem.
Ono što je nepobitno je da za 500 eur penzije (ajde da kažemo da je to nešto što može biti dovoljno - a verovatno i grešim - za preživljavanje) treba skupiti svakog meseca preko 800 miliona eur. Godišnje 10 milijardi.
Naš bdp je 60 milijardi.

Sent from my SM-A525F using Tapatalk

[Div]

42 minutes ago, shonke said:

To znači da izdvajanje iz bruto plate za pio fond mora biti 3.294.000.000 (preko 3 milijarde eur) mesečno.

 

Malo si nejasno formulisao, Tih preko 3 milijarde bi trebao da bude ukupan fond bruto plata da bi se izdvajanjem 25% dobio potreban iznos za isplatu penzija. 
Ne znam i broj zaposlenih, da li je 2.888.000.000 stalan broj uplatioca, ili toliko pojedinaca u toku godine bude , s tim što neko radi 12 meseci, neko 3 dana u godini? 

Za neki prosek od 300 eura potrebno je 10% BDP.

[shonke]

Tačno, izvinjavam se, brzopleto sam pisao. Preko 3 milijarde treba da budu plate svih tih zaposlenih, bruto, da bi dobili 800 miliona za penzije koje bi bile po 500eur.
Broj zaposlenih sam našao u nekoj vesti od pre nekoliko meseci.
300 eur mislim da nije dovoljno za dostojanstven život.
Sent from my SM-A525F using Tapatalk

[Dragan]

Danas u novinama.

пензионисање са 50 година

Раднице у Кини одлазе у превремену пензију - барем за сада. То изазива негодовање.

 

Ако желите да задивите Кинезе, реците им у којој доби Европљани одлазе у пензију. Чак и земља милијардера има једну од најнижих старосних граница за пензионисање на свету: мушкарци престају да раде са 60 година, запослене жене са 55, а радници чак са 50 година. Међутим, мало је вероватно да ће чак ни Кина моћи да се придржава ових правила предуго, која није прилагођавала од 1950-их, иако је очекивани животни век порастао.

Док број пензионера расте – сваки пети Кинез данас има више од 60 година – недостаје младих људи који би се бринули о њима. После 40 година строге контроле рађања, становништво се смањило по први пут прошле године , а Индија је пре неколико дана заменила земљу као најмногољуднија нација на свету.

 

Постепено повећање старосне границе за одлазак у пензију

Уколико влада у Пекингу не реагује, пензиони фонд за градско становништво ће вероватно бити исцрпљен до 2035. године. Власти су направиле своје прорачуне. Тренутно се сваки пензионер издржава од доприноса пет запослених. Однос је само упола мањи од пре једне деценије. Према експертима, то би могло да буде само 4 према 1 до 2030. године, па чак и само 2 према 1 до 2050. Економски стручњаци и демографи годинама се залажу за реформу, али нови премијер Ли Кианг у почетку није желео да да распоред када је преузео дужност у марту.

Према извештајима медија, кинеска влада планира постепено подизање старосне границе за одлазак у пензију. Народна Република тежи „прогресивном, флексибилном и диференцираном начину подизања старосне границе за одлазак у пензију”. Људима који се сада приближавају старосној доби за пензионисање треба само да одложе пензионисање за неколико месеци. Млади ће вероватно морати да раде још неколико година. Али биће дугог прилагођавања и прелазног периода, рекао је виши владин саветник.

 

Већ постоје протести на друштвеним мрежама

Комунистичка партија Кине не мора да гледа у Француску да зна колико би таква одлука била непопуларна . У фебруару су широм земље избили протести на друштвеним мрежама када је у извештају највеће кинеске инвестиционе банке, Цитиц Сецуритиес, предвиђено да ће реформа бити спроведена ове године. Да би се ублажио шок, старосна граница за одлазак у пензију ће се вероватно померати само за неколико месеци сваке године.

Да би апсорбовали ниже пензије, многи Кинези већ улажу у приватно пензионо осигурање. Али то је само један проблем. Већина старијих људи одлази и у пензију јер морају да чувају своје унуке, за које не постоје вртићи и вртићи. Од 47 милиона деце млађе од три године, само пет одсто похађа обданиште, али чак ни родитељи не кукају због трошкова школовања и васпитања свог углавном јединог детета.

 

Стотине милиона раде дуже

Сељаци и радници, којих је још стотине милиона, већ сада раде дуже јер не могу да живе од државних пензија. У фебруару, хиљаде пензионера у Вухану протестовало је због смањења давања здравственог осигурања због чега би се укинуле месечне накнаде. Често деца помажу у финансирању својих родитеља, али и то је све теже.

Пре неколико недеља, видео на Доуиин-у, кинеском Тиктоку, показао је колико је тема осетљива. Познати инфлуенсер, који иначе показује шта се може купити са 100 Куаи зараде дневно, што је еквивалент скоро 14 франака, интервјуисао је 78-годишњу жену. Она је објаснила да је, иако је радила цео живот, морала да издржава са пензијом од само 107 куаи цео месец. Сада се одрекла меса и живи са сином, рекла је кроз сузе. Није прошло много времена пре него што је видео цензурисан.

 

[Helena]

Of-Dragane, da li su iste novine prenele ono o dečjem radu u Americi.?

[DJORDJE]

8 hours ago, shonke said:

Kad pričamo o Srbiji, po trenutnim propisima, stvar je matematički jasna.
Imamo 1.647.000 penzionera i 2.888.000 zaposlenih.
 

Secam se da je Dinkic govorio kako smo 70tih imali jednog penzionera na jedanaest radnika.

[Dragan]

43 minutes ago, Helena said:

Of-Dragane, da li su iste novine prenele ono o dečjem radu u Americi.?

Ne mogu se setiti da sam to u novinama procitao, ali je moguce.

Cesto samo prenesu kratku vest, a nesto kasnije detaljniju analizu.

Inace sam dosta zadovoljan ovdasnjim novinama (TA i NZZ) jer ne prenose samo vesti,

vec cesto imaju i opsirnije analize i zivotno izvestavanje sa lica mesta, a i teme su veoma raznolike.

Da ne govorimo o tome kako cesto kriticki analiziraju unutrasnju politiku i politicare i znaju da postave prava i neugodna pitanja istima.

PS

@Helena Uglavno se mogu ocekivati kritike, kao ova na pr.

Републиканци и амерички индустријски лоби желе да поткопају законе против дечијег рада у неколико држава - протестују родитељи и синдикати

 

Spoiler

Последњих година, илегални дечији рад доспео је на насловне стране у САД: инспекције су показале да су радници млађи од 16 година запослени у месној индустрији, малопродајним ланцима као што је Вал-Март, у индустрији чишћења и чишћења канцеларија, у ланцима ресторана, па чак и у аутомобилској индустрији. са одговарајућим последицама по њихово здравље и живот – види у наставку. Према америчком Министарству рада, ова кршења дечијег рада су се учетворостручила од 2015. године. Уместо да се боре против ове праксе, републиканци који подржавају живот (иронија) ублажавају законе о дечијем раду у Арканзасу, Ајови, Охају и вероватно другим државама. У Ајови су 25. марта 2023. родитељи и синдикати протестовали против закона, који промовишу пре свега ланци ресторана. За више информација и коментара о дечијем раду у САД, погледајте:

„Ускоро долази у вашу државу“: Напади на законе о дечијем раду се настављају
„Напор републиканаца и индустријских лобиста да укину законе о дечијем раду у државама као што су Арканзас, Ајова и Охајо део је већег напада на раднике и способност савезне владе да спроводи стандарде рада. (...) Овај интервју је првобитно објављен у видео форми од стране Бреакинг Поинтс 11. марта 2023. Транскрипт интервјуа, мало уређен ради јасноће, читљивости и временске осетљивости, објављује се овде уз дозволу.
Трактор тежак неколико тона згњечио је на раду 16-годишњака. Један 15-годишњак је умро након што је пао са 50 стопа првог дана рада за кровопокривача. И даље се појављују застрашујућа открића о експлоатацији дечијег рада у фабрикама за прераду меса и хране, индустријском и канцеларијском чишћењу, па чак и производњи аутомобила, укључујући најмање четири фабрике компоненти Хиундаи и Киа у Алабами. Ово нису приче с почетка 1900-их. То се дешава овде и сада, свуда око нас. Док ми Американци волимо да мислимо да је дечији рад ствар прошлости, застарели детаљ мрачне историје који лежи на сигурном у нашем ретровизору, тужна реалност је да и данас, 2023. године, експлоатација деце и њихова радна снага је и даље тужна карактеристика производних и ланаца снабдевања многих наших омиљених брендова и компанија, укључујући Луцки Цхармс, Цхеетос, Валмарт, Таргет, Вхоле Фоодс, Фруит оф тхе Лоом, Бен анд Јерри'с, итд. Постоје деца која узгајају поврће које купујемо у супермаркетима, деца која праве делове који завршавају у нашим аутомобилима, деца која чисте индустријске тестере за кости, пословне зграде и домове, деца на градилиштима и у ресторанима. И постаје све горе. Као што је Лорен Гурли недавно објавила у Тхе Васхингтон Посту, кршења дечијег рада у Сједињеним Државама су се скоро учетворостручила од 2015. године, према подацима Министарства за рад. И да то није довољно лоше, републикански законодавци у државама као што су Арканзас, Ајова и Охајо се залажу за ублажавање закона о раду и олакшавање компанијама да запошљавају малолетне раднике, пуштају их да раде опасније послове, па чак и повећавају радно време уместо тога. сами себе с правом згрожени ситуацијом и да предузму озбиљне мере против пошасти дечијег рада. (...)
Закони би променили закон Ајове како би се деци омогућило да раде на разним опасним пословима. Они би дозволили деци од 14 година да раде у замрзивачима и хладњацима за месо, пословима забрањеним савезним законом, а не наводе јасно у којим другим областима фабрика за паковање меса би рад био дозвољен. Они би дозволили 15-годишњацима да утоварују и истоварају опрему без напајања тешку до 30 фунти, односно до 50 фунти, уз изузеће комесара за рад - посао забрањен савезним законом. Млади млађи од 18 година могу бити запослени као возачи моторних возила, што је очигледно опасан посао који такође крши савезне прописе. И дозволили би младима испод 18 година да продају алкохолна пића, што је тренутно забрањено законом Ајове, уз писмену сагласност родитеља или законског старатеља..." Транскрипт интервјуа Максимилиана Алвареза од 24. марта 2023. на Тхе Реал Невс Нетворк („Ускоро долази у вашу државу“: Напади на законе о дечијем раду не нестају“)

Погледајте и видео документацију Море Перфецт Унион-а од 3. априла 2023. на Твитеру   (енгл.) - Овде је поново јасно стављено до знања да такви послови "само" званично морају да имају уговор о шегртовању тако да деца од 13 до 17 година раде до 30 сати.

 „Наша деца нису на продају!“ Родитељи и синдикати протестују због предложених промена закона о дечијем раду у Ајови
„Званичници синдиката који протестују окупили су се у понедељак поподне у ротонди Капитола Ајове да протестују против закона који би омогућио младима да раде дуже и на већем броју послова него што то дозвољава тренутни закон. Око 75 чланова синдиката протестовало је због закона у понедељак поподне, узвикујући понављајући хор: „Наша деца нису на продају!“ „Не треба нам више деце која раде у фабрикама и пакерима“, рекао је Џеси Кејс, благајник и стални званичник за Теамстерс Лоцал 238. „Морамо њиховим родитељима да исплатимо веће плате како деца не би морала да раде у фабрикама и фабрикама за паковање.“ Републикански посланици су већ најавили да желе да промене делове закона који штите послодавце од одговорности ако омладина је на раду се крши и да желе да јасно ставе до знања да студенти имају право на накнаду штете у случају повреде. Закон о кућним студијама 134 би омогућио директорима Одељења за развој радне снаге Ајове и Одељења за образовање Ајове да дају изузетке који дозвољавају младима од 14 до 17 година да раде у занимањима која су иначе забрањена за децу ако су део школског програма или програма стручне обуке заснованог на послодавцу. . Нацрт закона такође предвиђа да млади људи могу да раде дуже него што је дозвољено важећим законом. (...)
Након кратке конференције за новинаре, распјевана гомила је марширала до Сената како би уручила писмо предсједници Сената Ејми Синклер, Р-Алертон. Затим су прошли кроз зграду до Представничког дома, где су разговарали са лидером већине Метом Виндшитлом, долина Р-Мисури. „Ми не продајемо своју децу мултинационалним корпорацијама ради профита“, рекао је Чарли Вишман, председник Савеза рада Ајове, АФЛ-ЦИО...“ Чланак Кејти Акин и Стивена Грубера-Милера Дес Моинес регистар од 25. марта 2023. у регистру Дес Моинс („Наша деца нису на продају“: синдикати протестују због предложених промена закона о дечијем раду у Ајови)

Погледајте и снимак протеста у Ајови на КВКЦ од 26. марта 2023.   – „Синдикални радници и родитељи демонстрирају у Давенпорту против предложеног закона о раду деце“

Протестни позив против закона о дечијем раду у Ајови - "Наша деца нису на продају!"
„Да ли имате мишљење о предлозима закона у Дому Ајове и Сенату који би ослабили државни Закон о заштити деце? Затим присуствујте једном од седам скупова који се одржавају широм Ајове ове суботе (...) „Одбијамо да угрозимо здравље и образовање деце у Ајови како бисмо додатно повећали корпоративни профит, и позивамо лидере Сената и... у Дому представника да стане уз народ Ајове у заустављању овог нечувеног закона“, рекао је Пете Хирд, секретар-благајник Савеза рада Ајове.“ Изјава лабуриста Ајове од 23. марта 2023 . („Субота: Митинзи „Наша деца нису на продају““)

 

Илегални дечији рад је већ проблем – уместо да се бори против њега, требало би га легализовати

„... Озбиљна кршења дјечијег рада су поново у порасту, укључујући послове руковања опасним месом и производњу. Деца раде са хемикалијама и опасном опремом. Раде и ноћне смене. Само у последњих годину дана број деце која крше закон о дечијем раду повећан је за 37 одсто, подаци су Института за економску политику. Неко би помислио да ће законодавци широм земље пожурити да заштите ову децу пред овим растућим проблемом. То би била грешка. Државна законодавна тела чак покушавају да ослабе заштиту дечијег рада. Након што је овог месеца откривено да мала деца раде у фабрици у власништву другог највећег приватног послодавца у Арканзасу, Тисон Фоодс, републиканска гувернерка Сарах Хакаби Сандерс потписала је закон који олакшава компанијама да запошљавају децу укидањем услова да деца млађа од старости од 16 година захтевају државну радну дозволу пре него што могу да се запосле. У последње две године, 10 држава је донело законе о продужењу радног времена деце, укидању ограничења за децу која раде опасне послове, омогућавању деци да раде у продавницама пића и смањењу државне минималне плате за малолетнике који су уведени или усвојени. Већ 2023. године у Ајови, Минесоти, Мисурију, Небраски, Охају и Јужној Дакоти уведени су налози за слабљење заштите дечијег рада. Предлог закона у Минесоти омогућио би 16- и 17-годишњацима да раде на градилиштима. Широм земље, постоје координисани напори пословних лобиста и републиканских законодаваца да укину савезне и државне прописе који штите децу од злостављања — прописе који су на снази деценијама.
Зашто се то сада дешава? Из четири разлога.
Од пораста потражње потрошача након пандемије, послодавци су се борили да пронађу раднике који су им потребни уз плате које су спремни да плате. Уместо да плате више, послодавци експлоатишу децу. А државна законодавна тела, која зависе од ових послодаваца (попут Тајсона) за своје доприносе кампањи, то дозвољавају. Други разлог је тај што се на децу која су експлоатисана гледа као на „они“, а не као „ми“ – несразмерно велики број су сиромашни, црнци, Хиспаноамериканци и имигранти. Дакле, док законодавци и бирачи гледају на другу страну, морална срамота подвргавања „наше“ деце нехуманим условима рада када би требало да иду у школу се тихо избегава. Треће, нека од ове деце (или њихови родитељи) су без докумената. Не усуђују се да говоре шта мисле. Треба ти новац. То их чини рањивим и лако искоришћеним. И коначно, широм Америке сведоци смо поновног оживљавања окрутног капитализма – облика социјалног дарвинизма – у којем пословни лобисти и законодавци оправдавају своје поступке тврдњом да уместо да искоришћавају угрожене и угрожене, они обезбеђују посао онима којима су потребни и иначе гладовати или постати бескућник. Погодно је да су ти исти пословни лобисти и законодавци међу првима који тврде да не можемо да приуштимо јаче сигурносне мреже које би овој деци обезбедиле безбедно склониште и адекватну исхрану. (...) Чини се да је Америка враћена у златно доба касног 19. века, када су радници – чак и мала деца – били третирани као кравља балега и владали пљачкашки барони. Јавност мора захтевати да се дечији рад избаци на сметлиште историје.” Чланак Роберта Рајха од 31. марта 2023. у Гуардиан Онлине („Америчка деца раде на опасним пословима – и биће све горе”)

Такође погледајте: „Федералне власти проширују истрагу о раду деце миграната у кланицама – Власти сада истражују како су деца из Централне Америке могла да раде у неколико кланица у Сједињеним Државама. - Велика водоинсталатерска компанија суочава се са оптужбама за дечији рад" видео на НБЦНевс 2. марта 2023.

 

Edited April 22, 2023 by Dragan

[Helena]

Volela bih da vidim to, ima na telefonu prevodioc,baš da vidim evropski stav.

[Dragan]

Jedno misljenje iz Nemacke (2019.) - Седам митова о пензионисању

 

Spoiler

очела је дискусија: шта треба да знате о пензионом осигурању. Која је истина иза седам најчешћих тврдњи?

Једна реч, пет слова, много мишљења: нација се – још једном – о пензијама расправља више од три недеље. Социјалдемократе и баварски хришћански социјалисти сматрају да је Ристер пензија пропала и траже нове моделе. Демохришћани попут министра финансија Волфганга Шојблеа, с друге стране, позивају да се старосна граница за одлазак у пензију учини флексибилнијом, што једноставним језиком значи да би бар неки људи требало да раде дуже него раније. До 70. рођендана, ако председник Уније Јунге, Пол Зиемиак, има свој пут. А лидер ФДП Кристијан Линднер позвао је на основну сигурност у старости. Дебату о пензијама прате изјаве послодаваца и синдиката. Чини се да би пензије могле постати велики проблем у предстојећој кампањи за савезне изборе. Време је да се чињенице ставе на сто. Седам тврдњи и њихов истинит садржај.

 

1. „Пензија је све скупља“.

То је тачно у апсолутним цифрама.Од 1991. године потрошња је из године у годину расла, само је 2006. била нешто мања него претходне године. До 2014. године су се укупно удвостручили. Али то је само пола истине, јер бројке ништа не говоре о томе да ли можемо да приуштимо законску пензију или не. Да би се ово проценило, мора се сагледати и економски учинак. Порастао је у истом периоду, и то прилично значајно. „Бруто домаћи производ се такође скоро удвостручио“, каже келнски статистичар Герд Босбах. Резултат: „Удео обавезног пензијског осигурања у бруто домаћем производу био је мањи у 2014. него што је био од 1992. године.” Према Босбаховим прорачунима, износио је 9,28 одсто. Расходи за пензије достигли су највеће учешће у 2003. години од 10,73 одсто, од тада су пали за 1,45 поена.

Ови бројеви нису важни само за прошлост, већ и за будућност. Зато што пољуљају једну од најчешћих тврдњи у социјалној политици, која се годинама користи да се објасни зашто демографске промене морају довести до резова у друштвеним системима. Види тврдњу 2.

 

2. "Старимо, па морамо да радимо дуже."

Тачно је да је све мање младих, а све више старијих, али једноставан закључак да то аутоматски значи да људи морају да раде дуже је превише поједностављен. Оно што се у овом аргументу потпуно занемарује јесте економски развој. То је оно што је одлучујуће за способност финансирања друштвених система (види тврдњу 1).

Истина је да економски раст мање зависи од броја запослених него што се понекад претпоставља. Упечатљив пример: Немци су 2014. године, мерено сатима, радили само 0,6 одсто више него 1995. И то упркос чињеници да је бруто домаћи производ енормно порастао. Ово показује колико је важно повећање продуктивности. Осврнувши се на прошлост, она објашњава и зашто су друштвени системи уопште могли да се прошире, иако је 1900. године за једног старца радило још 12,4 запошљивих људи, док је 2000. године већ било толико старих да је само 4,1 запошљиво на једног. пензионер.

Продуктивност се тренутно повећава брже него раније, али стручњаци очекују енормне скокове продуктивности у наредним годинама од дигитализације привреде. А ако буде потребно више особља, треба имати на уму да земља и даље има милионе незапослених људи и да многи млади људи још увек нису обучени на најбољи могући начин.

 

3."Морамо да радимо до 70."

За многе људе то данас не би било могуће. Према студији Института за рад и квалификације Универзитета Дуизбург-Есен, до око 61. године већ је половина запослених напустила посао. Многи јер то једноставно више није било могуће. Или су морали да се преселе у старости, што представља велики ризик од незапослености и значајног губитка прихода, или су постали примаоци инвалидске пензије. За ове људе одлазак у пензију са 70 година не би значио ништа друго до смањење пензије.

Каснија старосна граница за одлазак у пензију није економски неопходна ако се претпостави да ће се прошла дешавања примењивати иу будућности (видети тврдње 1 и 2). Чак и да продуктивност не би расла тако брзо као некада, према Босбаху, пензија би и даље била приступачна. „Моји прорачуни модела показују да су довољна повећања пензијских доприноса лако могућа у будућности, чак и ако повећање продуктивности падне на 0,75 одсто“, каже Босбах.

Босбах је већ разоткрио драматичне бројке о паду радне снаге прошле године: чак и да се догоди најнегативнији сценарио Савезног завода за статистику за развој становништва, само један од 100 запослених би морао да буде замењен сваке године. „Другим речима: следеће године 99 ће морати да уради оно што 100 може да уради данас“, рекао је Босбах. "Дакле, економски нема проблема."

 

4. „Млади ће се бунити против све тежих терета“.

Наравно, не може се искључити могућност да се оптерећења и даље повећавају. Међутим, питање би било зашто су терети постали све већи. Са чисто економске тачке гледишта, као што је објашњено у прве две тачке, то није неизбежно.

Међутим, последњих година већ је било помака који су ишли на штету запослених. Пример је да је удео националног дохотка који је био запослен опао, док су корпорације и власници капитала добили више. Удео плата је пао са 71,9 одсто у 2000. на 68,1 одсто прошле године, иако је у једном тренутку износио само 63,6 одсто.

Овај развој је ослабио финансирање друштвених система. Перфидност: што је мања основица прихода, то је већи притисак на социјално осигурање да повећа своје стопе доприноса. Најбољи начин да заштитите запослене од преоптерећености јесте да им дате одговарајући удео у економском развоју. У супротном ће заиста доћи до сукоба.

 

5. „Финдовско пензијско осигурање је праведно према генерацији“.

„Не бисте опљачкали ни касицу прасицу свом детету” – овим рекламним слоганом је приватно осигурање засвирало на тастатури експлоатације млађих генерација од стране старијих пре неколико година. Порука: свако ко уложи новац у осигуравајуће куће да би се осигурао у старости неће бити у џепу запослених у старости - за разлику од законске пензије.

Али то је економска глупост. Социолог Герхард Мекенрот је то установио још 1950-их. Новац увек иде од радно активног становништва ка пензионерима, без обзира да ли је у систему обавезног пензијског осигурања или у фондовском систему.

Јер и у законском пензијском и у фондовском систему, осигураници стичу право учешћа у будућем економском учинку. У статутарном систему, то се ради акумулацијом пензионих бодова. У фондовском систему, у коме осигуравајућа друштва стичу акције, фондове некретнина или државне обвезнице. У законском пензијском систему, пензионери учествују у приходима од рада и пореским приходима, у фондовском систему у профиту предузећа, камати на државне обвезнице или плаћању ренте. Међутим, то увек плаћају економски активне генерације. Узгред, такође је случај да приватна осигуравајућа друштва у почетку не улажу сав приход од премије у тржиште капитала. Наравно, део преносе и директно пензионерима.

Финансирање, међутим, има предност. Јер док се законско пензијско осигурање финансира скоро искључиво из два лонца – пензијских доприноса и новца пореских обвезника – индустрија осигурања је шира. Њихови извори прихода распрострањени су по многим класама имовине и земљама. Вреди размотрити давање ових опција законском пензијском осигурању. Ово би му могло дати ширу финансијску подршку, на пример у случају да плате и даље буду под притиском.

Међутим, укључивање тржишта капитала морало би бити веома опрезно, јер финансирано старање ни у ком случају није тако демографски стабилно као што се често тврди. Ако осигуравајућа друштва – не само у Немачкој – за неколико година, када многи људи одлазе у пензију, масовно ликвидирају инвестиције како би испунили своја обећања о осигурању, постоји ризик од колапса цена, а тиме и великог уништења вредности . Економисти се споре о томе колика је та опасност. Али Николас Бар са Лондонске школе економије каже: „Из економске перспективе, демографске промене нису добар аргумент у корист финансираних система.

 

6. „Немачка већ има једну од највиших пореских стопа у Европи.

То није истина. ОЕЦД је управо представио бројке које то указују. Али за ово је израчунала однос пореза и доприноса за појединачне просечне зараде. Са 49,4 одсто, ово је заиста високо, али није репрезентативно. Удео свих пореза и доприноса за социјално осигурање у односу на економску производњу износи 36,7 одсто и самим тим у средњем рангу земаља чланица ОЕЦД-а. Проблем: оптужени су погрешни људи. Посебно је тешко за људе са ниским и средњим примањима.

 

7. „Виши трошкови рада без плата штете Немачкој као пословној локацији“.

Прво, помоћни трошкови зарада су трошкови зарада. Компанији није важно како се троши новац који плаћа запосленом да ради за њих. Вага само да ли запослени вреди ове плате. У колективном преговарању се увек преговарају о укупним трошковима зарада: ако доприноси за социјално осигурање порасту, доћи ће до мањег повећања плата које се исплаћују директно. Ако ипак играте игру и погледате ниво такозваних помоћних трошкова плата, видећете да они нису тако високи у Немачкој. Према подацима Савезног завода за статистику, они су били чак нешто испод просека ЕУ и износили су 28 евра за 100 евра бруто зараде у Немачкој у 2014.

Друго: Јединични трошкови рада су одлучујући у конкуренцији локације. Оне зависе од тога колико посла запослени може да уради за сат времена рада. Немачка је изузетно конкурентна по овом индексу. Ако се продуктивност повећа, могу се повећати и трошкови плата. Да би ово успело, морају се промовисати иновације, образовање и инфраструктура.

Треће: „Неплатни трошкови“ су трошкови пензионера, незапослених и здравствених осигуравајућих друштава. То јест, овај новац постаје ефикасан на потражњи. Од тога зависи запошљавање милиона грађана и постојање десетина хиљада предузећа – а са тим и њихова плаћања пореза и доприноса. Из тог разлога, Саветодавно веће за процену развоја здравственог система је 2003. године дошло до закључка да није доказана тврдња да ће повећање стопа доприноса („трошкови рада без плата“) негативно утицати на запошљавање.

Чак и када би се вјеровало у негативне ефекте, њима би се могло управљати: У студији коју су наручили Зелени, њемачки институт за економска истраживања тренутно долази до закључка да би – у зависности од сценарија – пензијски допринос који је један поен већи угрозио између 31.000 и 160.000 радних места би.

 

 

[vilhelmina]

21 hours ago, Dragan said:

@vilhelmina

Kako politika reaguje na takvo stanje.

Postoje li tendencije i mehanizmi da se sistem promeni i u kom pravcu ?

 

Penzije jesu cesto tema politickih debata, ali samo u smislu kako da se od to malo napravi bar malo vise. Obicno se govori o poreskim olaksicama za penzionere, ali i za zaposlene koji se blize penziji kako bi se u poslednji cas povecala buduca penzija. Ali ako mene pitas, to su sve kozmeticke promene, dok se u osnovni princip ne dira. 

Sam princip je nastao uvodjenjem penzione reforme 1994. Ovaj proces i dalje traje, i planirano je da konacnu formu dobije 2050. Ova reforma predstavlja promenu paradigme, kojom su penzije prestale da budu izraz medjugeneracijske solidarnosti i postale licna odgovornost pojedinca. U taj osnovni princip niko ni ne pomislja da dira, a ove kozmeticke promene u vidu poreskih olaksica, ne cine bitnu razliku.

 

U to kako stvari funkcionisu u praksi, imam dobar uvid jer radim sa starima. Sta god ljudi mislili o ”hladnim” svedjanima, oni vode racuna o svojim ostarelim roditeljima. Doduse, ne na tako ocigledan nacin, jer formalno svako ima mogucnost i trebalo bi da brine o sebi. Ali ako se radi o vecim izdacima ili nekoj prakticnoj pomoci, tu su uvek odrasla deca da uskoce. Isto kao sto materijalno i na druge nacine pomazu mladje na putu osamostaljivanja. Na kraju krajeva je ovde sva ta samostalnost najmladjih i najstarijih uglavnom samo formalna, u smislu da vise generacija ne zivi pod istim krovom. U praksi je pomoc porodice vrlo bitna, kako materijalna, tako i svaka druga. U slucaju penzionera vazi i za one s relativno dobrim penzijama. Mozda ne u prvih 5 do 10 godina dok mnogi jos imaju neku ustedjevinu, a i penzija je tada veca. Ali kasnije svakako.