Milenko Puzigaca Posted September 5, 2022 Author Share Posted September 5, 2022 (edited) Da divnog li čuda, u Politici: Европрајд – профит или мотке - Александар Апостоловски Ако бисмо сви ставили прст на чело, уместо у нос, што је чест обичај кад покушавамо да допремо до нашег колективног несвесног, Европрајд би био карневал углавном ексцентрично одевених људи. Прошетали би се Београдом, обишли ноћне клубове, мантрали о људским правима, потрошили велике паре и отишли кући. И, шта би се догодило? Ништа. Сутра је нови дан. Али, на примеру бурних полемика о одржавању међународног самита ЛГБТ популације показује се како Срби у свакој математичкој једначини, као крајњи резултат, добију минус. Доказаћу своју теорему. Када десничарске странке, црква и борци за породичне вредности не би толико драмили, најављујући да ће се уместо гостију окупити маскирани специјалци који ће све Србе и Српкиње претворити у гејеве и лезбијке, и када читаву атмосферу не би подгревали таблоиди, трљајући руке због кликова на порталима, догодило би се следеће: Србија би се представила као демократска земља која дозвољава и толерише различитости, а на Западу би укњижили бодове као да смо два пута признали Косово и три пута увели санкције Русији. Дакле, без икаквог уложеног напора, осим премештања прста из носа на чело, растеретили бисмо се драстичног притиска Американаца и Европљана. И још бисмо зарадили поприличну лову. Припадници ЛГБТ популације и остале разнополне особе углавном воле добро да потроше, одлично би се провели по хотелима и ноћним клубовима и тај новац би могао да се пребаци, рецимо, у фонд за лечење тешко болесне деце. Мудри људи тако добијају покерашку игру у дипломатији и при томе, наравно, подебљају новчанике. Зар заиста неко може да поверује да ће сви Срби почети да пуштају нокат на малом прсту, а све Српкиње да пуштају браду ако се неколико хиљада другачијих шетка Београдом? Да ли ће бити срушена држава ако се неко од другачијих одене у српску народну ношњу? Наравно да неће, иако би свакако било и таквих врста провокација, уколико неко помисли да сам утописта или наивко. Зашто је онда наша зла коб да, уместо профита у сваком смислу, бирамо мотке и ударамо једни друге у главу, у сваком смислу? Одговор је једноставан – зато што наше политичке елите гледају искључиво у свој доњи део леђа, ако разумете ову игру речи. О лицемерју такозване јавности не желим ни да говорим, осим премијерке Ане Брнабић. Њој свака част, она се бар не скрива иза туђе сукње, већ признаје да је различита. Не правимо се блесави, на многим високим позицијама у политици, привреди, медијима су геј особе које то вешто прикривају и мислим да нисам злурад ако посумњам да су неки од њих можда и гласноговорници очувања породичних вредности, вере и традиције. Још нешто о нашој дволичности: када нас Ричард Гренел, најближи сарадник Доналда Трампа и некадашњи шеф свих америчких обавештајних служби, брани и дан-данас, као да нам је најрођенији, аплаудирамо му и величамо га. С правом, али тада квазипатриоте заборављају да је Ричард декларисани хомосексуалац. Шта би се догодило да којим случајем пожели да дође на Европрајд? Вероватно би због њега усвојили лекс специјалис. Када је Вучић дао Ани први мандат, сигурно је размишљао како је проевропски да Србија добије прву геј премијерку. О томе је вероватно мислио и када јој је дао трећи, али је ипак пресекао, одлучивши да се Европрајд средином септембра не одржи. Па макар га звали Бајден, Путин, Зеленски, Ердоган... На то је твитнуо државни секретар САД Ентони Блинкен, побунили су се европосланици, узнемирио се Билчик и ето новог проблема за Србију. Сад хоће да дођу сви поменути, осим Блинкена. Вероватно је човек презаузет. Да сам којим случајем политички некоректан, рекао бих да су нас, очекивано, напали с леђа. Шта је Вучић знао када је рекао одлучно „не”? Да пажљиво неговане ултрадесничарске или хулиганске групе које се преносе с власти на власт могу да инспиришу припаднике својих подрумских ћелија које би, далеко било, евентуално напали некога од гејева или лезбијки. Рецимо, после ноћног провода. Парада као парада би могла да се обезбеди, али не и сваки и свака од учесника током шестодневног скупа, тако би за више хиљада њих, практично, морао да се обезбеди најмање по један чувар. Ватру је подложио и епископ Никанор, што набрајањем клетви, што увредама на рачун премијерке, што позивом на сукобе с различитима. У српској једначини није занемарљив ни поприличан број људи који је учествовао у Крсном ходу за породичну Србију. Вучић се сигурно интересовао колико их је заиста било и колико би их заиста тек било уколико би се Европрајд одржао, уз рачуницу колико би бирача изгубио одобравањем Европрајда. Лидер Двери Бошко Обрадовић и Милица Заветница одмах су уочили да ту има места за њих, па је Бошко обећао породични контрамитинг с потенцијалних 100.000 шетача. И он и Милица не силазе с јутарњих програма уз запаљиве дијалоге с домаћим активистима ЛГБТ популације. Ево Бошка, сад најављује Европрајд као нови Мајдан, али српски. Шта би учинили гејеви? Можда би бацали надуване лутке из секс-шопа на државне институције? Уз запаљиву ситуацију на Косову, безбедносне службе и полиција имају превише посла, да би били лични чувари различитих, али невладини активисти ипак најављују Европрајд и долазак гостију и поред забране државе. Ни овога пута нисмо избегли хладноратовски синдром, те су лобисти НАТО-а учешће српског огранка „Ноћних вукова” у породичној шетњи, а реч је о бајкерима чија је централа недалеко од Кремља и води је чувени Александар Залдостанов, познатији као Хирург, већ оценили као заверу руских служби против Европрајда. Само нам је то још фалило: увлачење Амера и Руса у фестивал дугиних боја. Имали смо заиста одличну прилику да организацијом Европрајда, уз консензус између странака и смиривањем страсти у јавном простору, поентирамо, нарочито после успешно организоване „Винске визије ’Отвореног Балкана’” у Београду. Ставимо опет прст на чело, нарочито они који се залажу за породичне вредности и традиционалну Србију. То су мудри људи. Зар заиста верују да би десетак хиљада гејева, који би ђускали по Београду и разглабали о праву на сексуалну различитост – уздрмало Србију? Да се човек прекрсти како се лако напалимо! ================================ Naravno, nema ni jedan normalan komentar, ali se ipak jedan izdvaja, zato što ogoljuje veliku istinu - konačno su posle svih ovih decenija na kraju maske pale, i hvala Putinu na tome, jer se bez njega protivprirodna srbendska zver nikad ne bi razotkrila. I protivprirodna, i protivbožja. I bog navodno dozvoljava slobodu izbora, a srbende i njima slični ne. Bezbožnici, zlotvori, Satanine sluge, to su srbende: Naivno i povrsno. Srbija nije individualisticko drustvo kao sto su ta drustva odakle ta ideologija dolazi i gde ona ima i drugaciji smisao. Srbija je kolektivisticko drustvo na cijem razbijanju oni od tamo rade "mekim" metodama medju kojima je i taj "prajd". A ko se slaze sa tim razbijanjem trebao bi bar da obrazlozi taj novi kod ali u sustini i celini a ne u modnim detaljima. ================================ Kao što sam i napisao na temi Vox populi, njima ne smetaju pederi generalno, njima smetaju pederi koji odbijaju da se posrbende, koji odbijaju da misle šta im srbende kažu da treba da misle, i odbijaju da rade šta im srbende kažu da treba da rade. Quote Mrze Djindjica jer su inferiorni i zavidni. Zato sto on nema autoritet iznad sebe. Ni crkvu, ni Nikolu Pasica, ni Staljina, ni Amerikance, ni Tita, ni Drazu, ni kralja, ni tatu, ni mamu, ni rodni kraj. Moras, bato, necemu da se potcinis, jer ako neces ti se onda kao smatras boljim od nas.. A jos plus ih i svaki put izradi jer je pametniji. To su prosto patrijarhalna, konzervativna g.... koja nervira kad neko nekaznjeno odbija da ima autoritet." Vesna Pesic Da li osećam duboku mržnju prema svemu što je srbsko? Naravno, i ponosim se time, a srbendsko zlo neka se navikne. Neće biti napretka na toj teritoriji dok srbstvo ne bude mrtvo, to je sve. 75,000 Edited September 5, 2022 by Milenko Puzigaca Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted September 6, 2022 Author Share Posted September 6, 2022 (edited) Ovo mora da se ubaci u arhivu u kojoj se na primerima pokazuje, što bi rekao Kartmen, sav "the horror and filthiness of the common kolektivni srb". ============================= Зашто је најава Европрајда усталасала Србију више него било који догађај у последње две деценије? Најава одржавања "Европрајда" у Београду усталасала је Србију више и јаче него било који догађај у последње две деценине, осим нелегалног проглашења независности лажне државе, а стварне нарко - терористичке јазбине Косово 2008. године. Како је најава баналног перформанса баналних протагониста постало тако важно питање за Србију која се попут бујице излила на улице, питање је на које, и поред мноштва понуђених, још увек нема довољно доброг одговора. Удар на хришћанску традицију и јавни морал, покушај изобличења друштва, промоција хомосексуалне и сродних идеологија малолетницима, захтеви за легализацију истополних бракова и усвајање деце од стране хомосексуалних парова - све је од прве до последње изговорене и написане речи противника "Европрајда" тачно. Али, то не објашњава десетине, а ускоро и стотине хиљада људи на улицама Београда и других српских градова. Јер, много битнији догађаји, попут хапшења Слободана Милошевића, Ратка Младића, Радована Караџића, комплетног војног и политичког руководства Србије и Републике Српске, нису изазвала готово никакву озбиљнију реакцију јавности или је она била краткотрајна и бледа. Противуставни Бриселски споразум и његова постепена примена, која је по својој суштини признање независности лажне државе и предаја српског суверенитета на Косову и Метохији корак по корак - ништа. Екстремна политичка корупција и невиђена пљачка које уништавају друштво у последњих неколико деценија - ни гласа. Најава "Европрајда" - литије и десетине хиљада мирних и достојанствених протестаната. Како? Ево можда овако. Срби су ћутећи и свакојака зла трпећи све разумели. А онда су проговорили јасно, гласно и одрешито, тако да их разуме цео свет. И свет, баш онај исти који је цео пројекат осмислио, и уз помоћ домаћих помагача на највишим позицијама у власти прогурао, разумео је да су Срби све разумели и да треба направити још један, одлучујући корак, који ће Србију савити и коначно покорити. А Срби су разумели да је "Европрајд" пројекат НАТО структура и агентура, потпомогнут од домицилних креатура и карикатура, који за примарни циљ има симболичко и ритуално убиство српског националног идентитета. Ово убиство, односно његов неподобан покушај, врши се пресецањем свих копчи са националном традицијом, националном културом и наслеђеним миленијумским системом вредности и калемљењем на тако измрцварену и измучену биљку потпуно туђег и страног вредносног обрасца. А крајњи циљ, који је видљив и из озбиљне узнемирености НАТО гласноговорника, који долазе из различитих структура, од западних амбасада, преко ЕУ институција до, замислите, америчког државног секретара Блинкена, другог човека највеће силе света, сасвим је Србима јасан и очигледан. Ритуално идентитетско убиство европрајдовским маљем треба само да послужи реализацији коначног решења, а то је потпуно војно и политичко покоравање Србије и наравно, њено превођење у антируски табор уз формално одрицање од Косова и Метохије. Само на тај начин целокупна игра добија пуну димензију која почива на ароганцији метрополе и потпуној колонијалној потчињености Србије која се одрекла себе, своје прошлости и своје будућности. И зато додатни притисак, и зато претње и уцене, и зато најаве свакојаких европских чиновничића како ће лично присуствовати "Европрајду" чију је забрану, под огромним притиском јавности, пре пар дана најавио председник Вучић. Одлучујући корак, а у ствари последњи трзај оних који нису научени на одговор који почиње и завршава се са НЕ. Као да им је мало што су нам отели Косово и Метохију, што мрцваре Републику Српску, што на основу противуставних СОФА споразума парадирају по Србији како им се прохте, не одговарајући ни за нашу имовину ни за наше главе. Као да ништа није довољно без тоталног поништења и понижења Срба и Србије. Али, познајући Србе мало боље и нешто дуже од свакојаких Блинкена, Крамона, ДеБилчика и њима сличних, усуђујем се да прогнозирам да ће уместо пристанка на њихове уцене и сатанистичко парадирање Београдом, веома брзо добити јасан одговор који гласи: НАТО - МАРШ ИЗ СРБИЈЕ! Јер, знате како, Србија је ово. ============================= Autor je nebitan, neki palanački sisatelj, i moguće ruski plaćenik, i to nije bitno. Ali ovo što piše, ovo je odličan primer "rajinskog mentaliteta". Beskičmenjaštvo, pizdunstvo, gmizavost i puzavost prema jačima, i lizguzstvo istima, i okrutnost i bahatost prema slabijima. Kao i nepridržavanje zakona i ustava i ostalih trica i kučina kao pijan plotova, uz neprestano pozivanje na "većinu od 80 - 90%" kao opravdanje. Znači, "kolektivni srb" (sami tvrde da su kolektivističko društvo, i ako postoji "kolektivni zapad" onda postoji i "kolektivni srb") nije smeo da zucne kad su navodno neki "oni" za koje on smatra da su jači od njega radili to što tvrdi da su radili, ali je zato našao za shodno da šilji patku na pedere, koji su zanemarljiva manjina. U stvari, ovde se tvrdi da manjini građana treba uskratiti osnovna ljudska prava koja joj po ustavu i zakonima pripadaju, samo zbog toga što se većini lajfstajl i "drugačijost" te manjine ne sviđa. Pa rekli smo već, za to postoji termin - majorizacija, što je ublažen izraz za "fašizam". E, onda bi Evropa, da i sama nije kilava, i da je uspela da se organizuje u nešto slično kao USA, sa evropskom vojskom i sve, a zbog iskustava koja je u prehodnom veku imala sa takvim sistemima i ideologijama, više puta, trebalo da takvu travestiju, ako se pojavi na teritoriji Evrope, momentalno i nemilosrdno privede razumu, to jest pacifikuje, pa pograđani, to jest civilizuje i onda privede poznaniju prava, koristeći sva raspoloživa sredstva, uključujući i vojna. Ta naročito. Uz to, posle akcije pacifikovanja takvih elemenata, kad se dokaže da su oni koji su zagovarali i organizovali ovakvo antievropsko ponašanje to radili za račun stranih vlada, kao što jesu, u svrhu destabilizacije Evrope, i rovarenja po istoj (i za takvo ponašanje postoji termin - veleizdaja) takvima bi onda trebalo (vrlo kratko) suditi, i udeliti im zasluženu nadoknadu za uloženi im trud. Je li tako, jeste. Edited September 6, 2022 by Milenko Puzigaca Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted October 21, 2022 Author Share Posted October 21, 2022 (edited) Jedinstvo vlasti i opozicije: Ko da nam otme iz naše duše Kosovo? - Tomislav Marković Parlamentarni izbori u Srbiji održani su u aprilu, a vlada još nije formirana. Srbija se neformalno ali vrlo jasno svrstala uz Rusiju, podržavajući njen krvavi osvajački pohod na Ukrajinu. Uprkos svim evropskim sugestijama i nagovaranjima, naprednjačka vlast odbija da uvede sankcije Rusiji i pridruži se ostatku kontinenta. Evropskoj uniji polako dolazi iz poverenja u glavu da ih Aleksandar Vučić već deset godina vuče za nos, da nema nikakvu nameru da Srbiju vodi evropskim putem. Predsednika zanimaju samo evropske pare kojima finansira održavanje autokratije, a za vladavinu prava, nezavisno sudstvo, slobodne medije i ostale zapadnjačke kerefeke mu puca prsluk. Zemlja tone u sve dublju izolaciju, sve su glasnije poruke iz evropskih zemalja da treba prekinuti pregovore sa Srbijom, da je treba prepustiti vlastitoj sudbini, kad se već otvoreno opredelila i stala na stranu agresora, protiv Evrope. Čak i ako ne bude radikalnih evropskih mera protiv Srbije, čak i ako Srbija uvede nekakve sankcije Rusiji u produžecima, poverenje je zauvek narušeno, a zemlja je – kao što reče Viola fon Kramon – daleko od Evrope kao što je bila 1999. godine. Nalazimo se u prelomnom istorijskom trenutku kad se odlučuje o sudbini zemlje, kad se trasira put koji će određivati našu budućnost u narednim decenijama, a na vlasti imamo pogubljenog, nesposobnog autokratu koji ide naokolo i leleče kako mu je teško, umesto da prelomi i donese jedinu moguću odluku. Nemoćan da se raspetlja iz mrtvouzica koje je sam uporno vezivao čitavu deceniju, Vučić proklinje Evropsku uniju i čitav zapadni svet što su prozreli njegovu providnu igru i više mu ne dozvoljavaju da ih pravi budalama. Proglas za odbranu Kosova Šta za to vreme radi opozicija? Brani Kosovo, šta bi drugo radila. Članovi pokreta Dveri, Zavetnika, koalicije NADA i Narodne stranke, te grupa profesora i akademika predvođenih vejačem ovejane kosovske suštine Matijom Bećkovićem, okupili su se i sročili Proglas za odbranu Kosova i Metohije. Za ovu grupu zaludnika neprihvatljivo je bilo kakvo rešenje takozvanog kosovskog pitanja koje podrazumeva podelu, priznanje nezavisnosti ili bilo šta slično. Srećom, cvet naše političke i akademske inteligencije dosetio se genijalnog rešenja koje glasi – puna reintegracija čitave teritorije Kosova i Metohije “sa svim svetinjama, građanima koji tamo žive i prirodnim resursima u ustavno pravni poredak Srbije”. Kakva briljantna ideja, pravo je čudo kako se niko toga ranije nije setio. Sa ovakvim pametarima Srbija zaista ima svetlu budućnost, na dnu nekog mračnog bunara, zaboravljenog i od boga i od ljudi. Kosmička dimenzija kosovskog problema Među braničima Kosova do poslednje kapi tuđe krvi inventivnim izmislicama i besmislicama posebno su se istakli predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić i jedan od lidera koalicije NADA, predsednik Nove Demokratske stranke Srbije Miloš Jovanović. “Mi ne treba da priznamo Kosovo čak ni ako ga ceo svet jednog dana bude priznao”, prkosno je zagrmeo Jeremić, stojeći sam protiv čitave planete i čovečanstva. Zvuči radikalno, kao krajnja tačka odbrane svete srpske zemlje odakle se dalje ne može ići, ali to je tek privid. Zapravo je reč o bledoj parafrazi kosmičke kosovske misli koju je pre nekoliko godina zapisao novinar Ranko Pivljanin na portalu “Iskra”: “Mogu da ga priznaju i okolne galaksije, Kosovo može biti država samo ukoliko ga prizna Srbija. I to formalno, suštinski ni tada, jer ono prava država ni po čemu nije niti može biti”. Tako se brani najskuplja srpska reč u svemiru, intergalaktičkim sredstvima. Plači, Jeremiću, puki amateru! Jovanović je, pak, skloniji borbenom pokliču: “Borba za Kosovo i Metohiju jeste dugotrajna i jeste mukotrpna, ali smo tu borbu osuđeni da vodimo i osuđeni smo da je dobijemo ako želimo da opstanemo kao nacija”. Poznato je da opstanak nacije zavisi isključivo od teritorije koju zaposeda, a ne od trivijalnih stvari kao što su ekonomija, građansko blagostanje, vladavina prava, jednakost pred zakonom, uređen sistem, razvijena tehnologija, kvalitetno obrazovanje, dobra socijalna zaštita, odlične zdravstvene usluge dostupne svim građanima, briga o ugroženim slojevima stanovništva, iskorenjivanje siromaštva i slično. Grebanje o ukrajinsku nesreću Odbrana Kosova nastavljena je i mimo donetog dokumenta za reintegraciju. Jeremić se obrušio na naprednjake što nisu podneli Ujedinjenim nacijama rezoluciju o zaštiti suvereniteta i teritorijalne celovitosti svih država članica Svetske organizacije? “Da se istog dana glasalo o rezoluciji Srbije kada i Ukrajine, naša rezolucija bi takođe prošla“, napisao je mudri diplomata kojem je vrhovni životni cilj da Kosovo ne dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama. Na ovu blistavu opasku nadovezao se Boris Tadić, javljajući se iz dubokog opozicionog svemira, sa ivice crne kosovske rupe. Bivši predsednik Srbije i Demokratske stranke, danas skromni lider omanje Socijaldemokratske stranke Srbije, podržao je ideju svog bivšeg učenika i ministra spoljnih poslova, ispravljajući mu crvenom olovkom sitne greške, kao što je navikao u vreme dok mu je bio profesor. Tadić misli da je Jeremićevo pitanje na mestu, ali da još nije kasno, nije sve izgubljeno, ima nade da se sačuva Kosovo u okviru Srbije, samo ako delujemo politički umno i diplomatski mudro. “Ovo je apsolutno tačno! Međutim, za to još uvek nije kasno i Srbija bi morala ODMAH da pokrene inicijativu za donošenje istovetne rezolucije u UN o zaštiti njenog teritorijalnog integriteta!“, napisao je Tadić na Twitteru (izjavu prenosimo u originalu doslovnosti). Kad je već Ukrajina uspela da izdejstvuje rezoluciju UN o zaštiti svog teritorijalnog integriteta od zločinačkog agresora, zašto Srbija ne bi iskoristila pogodan trenutak i malo se ogrebala o ukrajinsku nesreću. Em se naslađujemo stradanjima Ukrajinaca, em stojimo na strani njihovih ubica i uništitelja, bez trunke empatije prema patnjama žrtava, em bismo njihovo stradanje da upotrebimo za svoje besmislene svrhe. Teško je naći ovakve političke genijalce i ljudske gromade i u većim i razvijenijim zemljama, prosto ne znam čime smo mi zaslužili blagodat da nam se ovakvi mentalni giganti bave politikom. Svesrpsko jedinstvo U međuvremenu se javio i Dragan Đilas, predsednik Stranke slobode i pravde, da u “Utisku nedelje” objasni kako je Kosovo “nacionalni interes Srbije”, te da o nekakvom priznanju ne može biti ni govora. Njegova poslanička grupa je još u septembru predložila formiranje komisije koja bi bila sastavljena od članova svih poslaničkih grupa, predstavnika Srpske akademije nauka i umetnosti, Srpske pravoslavne crkve i nevladinog sektora, koja bi u roku od 30 dana izradila platformu o Kosovu. Poslanici su poručili da je rešenje pitanja Kosova „pitanje od najvišeg državnog značaja” koje nadilazi sve stranačke interesa i zahteva jedinstvo. Podele nas ionako nisu nikuda odvele, pogotovo političke i ideološke, najbolje je da se svi ujedinimo, da se nacionalno homogenizujemo, a Kosovo je idealan nacionalni lepak već decenijama. Kad su već svi zapeli da odbrane Kosovo od njegovih stanovnika, nije mogao da izostane ni Borko Stefanović, poslanik i funkcioner Đilasove partije, te predsednik skupštinskog Odbora za spoljne poslove. U razgovoru sa ambasadorkom Švedske Anikom Ben David Stefanović je rekao da bi ako Kosovo postane članica NATO-a, to napravilo prostor za destabilizaciju Zapadnog Balkana, što nikome nije u interesu. Sreća da nije precizirao kako bi to tačno destabilizovalo Balkan, šta bi se dogodilo. Možda bi Srbija zaratila protiv NATO pakta, krenuvši najzad u oslobađanje svete srpske zemlje od onih koji tamo žive. Nismo odavno ratovali protiv čitavog sveta, ima već 23 godine, uželeli smo se poštenog okršaja, a ovo mrsko mirnodopsko stanje više ne može da se podnese. Srbija, generator nestabilnosti Srbija je glavni izvor nestabilnosti na Balkanu, jer razni politički faktori ne mogu da se pomire sa porazom u ratovima, niti prihvataju granice drugih država, o čemu najbolje govori projekat zvani Srpski svet. Neprestano slušamo izjave raznih političara i državnih funkcionera kako je Crna Gora “klasična srpska država”, kako treba izbrisati granicu na Drini i pripojiti Republiku Srpsku Srbiji, te kako je Kosovo neotuđivi deo Srbije. Što je najgore, spoljna politika koju Srbija vodi prema susedima u potpunoj je saglasnosti sa ciljevima Kremlja koji želi nestabilan Balkan, održavanje zamrznutih konflikata, pretnje ratnim sukobima i držanje naših država podalje od Evropske unije. Stvarnost je, na veliku žalost i naše vlasti i naše opozicije, potpuno oprečna njihovim sanjarijama. Ulazak u NATO garantuje stabilnost, ne samo na Balkanu. Da je Ukrajina članica NATO saveza, nikad je Rusija ne bi napala. Suvišno je reći da predstavnici vlasti potpuno dele opozicione stavove o Kosovu, tu vlada apsolutno jedinstvo. Kad čovek sluša i čita trućanja naših vajnih političara o Kosovu pomislio bi da se tamo lepo i mirno živelo sve dok Albanci jednog dana nisu naprasno pomahnitali, iz čista mira proglasili nezavisnost i otcepili se od Srbije. Takav utisak se stiče jer niko od politčara ne govori o uzrocima otcepljenja. Zavera ćutanja Niko ne pominje kako je Slobodan Milošević tenkovima opkolio Skupštinu Kosova kako bi lakše ukinuo autonomiju pokrajine, niko ne pominje kako su specijalne jedinice policije pucale na demonstrante koji su protestovali protiv ukidanja autonomije i ubile 24 osobe, deset godina pre rata. Niko ne pominje masovna otpuštanja Albanaca, zabranu “Rilindje” – jedine dnevne novine na albanskom, zabranu upotrebe albanskog jezika u školama, kulturi i nauci, zabranu objavljivanja knjiga na albanskom, ukidanje svih prava i uvođenje aparthejda. Niko ne pominje masovno proterivanje Albanaca sa Kosova, silne ratne zločine, ubijanje civila, pakovanje leševa u hladnjače i sahranjivanje u masovnim grobnicama u Batajnici. Niko ne pominje da su u tim masovnim grobnicama pronađeni klikeri, olovke, jedan pismeni zadatak iz istorije i dve cucle. Niko ne pominje državne funkcionere i visokorangirane oficire vojske i policije koji su osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne za ratne zločine počinjene na Kosovu. Vlast i najveći deo opozicije ujedinjeni su u zaveri ćutanja o pravim uzrocima kosovske nezavisnosti, o ubistvima, pljačkama, etničkom čišćenju i drugim zlodelima. Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin i njihova ekipa bili su deo režima koji je terorisao Kosovo, a opozicionari se trude iz petnih žila da se naknadno ubroje u njihove saučesnike. Ne postoji nikakvo kosovsko pitanje, niti kosovski problem. Kosovo je nezavisna država već godinama, a političke elite ove zemlje učinile su sve što je u njihovoj moći da Kosovo oteraju iz Srbije. Iz svega što političari govore o Kosovu vidi se samo gotovo nadrealna neozbiljnost i nedoraslost srpske političke elite vremenu u kom žive i stvarnim problemima koje treba rešavati. Pošto već nisu u stanju da smisle nikakvu politiku, da se ozbiljno pozabave uređivanjem razvaljenog društva, da se založe za istinske evropske vrednosti, da urade nešto dobro za svoju zemlju u ključnom istorijskom trenutku, oni se bave nepostojećim problemima. Postrojili su se u hor i svi zajedno pevaju: Ko da nam otme iz naše duše Kosovo? A Vladimir Putin im drži tercu. Edited October 21, 2022 by Milenko Puzigaca 1 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
FrediB Posted November 1, 2022 Share Posted November 1, 2022 (edited) Pouka autorcica: vecito sedite na XYZ stolica, jer to je sudbina, deo naZiJonalnog iNdetiteta a i nije lose za Z-dravlje. SRBI, NAROD IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA http://czds.rs/srbi-narod-izmedju-istoka-i-zapada/?script=lat&PageSpeed=noscript Pre dve godine Novi Sad je poneo priznanje, odnosno titulu Evropske prestonice kulture za 2021. godinu. Na pomenuti način Novi Sad je postao prvi srpski grad koji je u istoriji i zvanično dobio jedno prestižno statusno obeležje „iz ruku“ evropske porodice naroda, tj. od strane Evropske unije. U sredstvima javnog informisanja za navedenu titulu kojom je Grad okićen, često čujemo opise sa terminima poput „laskava“ ili, kako rekosmo, „prestižna“. Tačno je da je ista i laskava i prestižna, ali možda bi njen adekvatniji deskriptivni termin bio „izazovna“, iz razloga što pomenuta titula, pre svega zahteva veliku odgovornost svih građana Novog Sada, a ponajviše njegovih društvenih elita, prema sveukupnom razvoju Grada, kao i u odnosu na svakodnevni život novosadskih stanovnika. Možemo da kažemo, čak i da je Novi Sad pre same države Srbije „primljen u Evropu“, ali odmah dolazimo u obavezu da postavimo pitanje da li su i Novi Sad i Srbija već odavno „u Evropi“ ili će tek sad u istu da „zakorače“. Pitanja se čine jednostavnim, ali zapravo su veoma kompleksna i odgovori na ista pružaju fundament platforme za razumevanje geostrateškog, geopolitičkog, političkog i kulturološkog položaja srpskog naroda u istoriji evropske civilizacije, ali i u današnjem Svetu. Pomenuto, centralno pitanje „da li je Srbija u Evropi ili nije?“ u političkom i kulturološko-duhovnom diskursu svodi se na polemičku sintagmu „Srbi, između Istoka i Zapada“!Ta dilema koja je uslovila vekovne polemike iz kojih su, opet rođeni različiti strahovi, lomovi, podele, pa i teško breme nestabilnosti političkog kontinua u determinisanju nacionalno-identitetskih interesa ili ciljeva srpskog naroda u prošlosti, prisutna je i danas i poput kakve nerešive antičke zagonetke čini da vaskoliki etnički kolektivitet ustukne svaki put kada se njegova svest susretne sa tim zastrašujućim pitanjem „Da li smo mi na Istoku ili na Zapadu?“.Pored osećaja jednostavnosti, na prvi pogled pitanje deluje i beslovesno, ukoliko isto posmatramo u kulturološko-duhovnim okvirima poimanja stvarnosti. Valjda je nesporno da srpski narod (ne računajući brojnu „prekookeansku dijasporu“ na američkom ili australijskom kontinentu) uglavnom živi na evropskom kopnu. Istovremeno, u demografsko-geografskom pogledu, Srbi su jedan od starih naroda Balkana, a u etničkom pogledu pripadamo grupi slovenskih, odnosno južnoslovenskih naroda. U etnološko-lingvističkom smislu srpski narod se nalazi u skupini indoevropskih naroda, a konfesionalno-kulturološki okviri determinacije naciona nam ukazuju na činjenicu da u savremenom dobu pomenuti etnos, uglavnom pripada hrišćansko-pravoslavnom i romejskom istorijskom nasleđu i kulturnom obrascu. Da li su sve nabrojane osnovne sociološke reference dovoljne da ukažu na fakticitet da su Srbi zaista stari evropski narod? U tom pitanju nauka je, dakle eksplicitna u svom potvrdnom odgovoru. Pa ipak, nedoumica opstaje. Hajde da razmotrimo zbog čega je to tako. „Iz tog zajedništva ili kontakata stvoren je jedan prepoznatljiv balkanski model sveta, koji je, nažalost, pod uticajem političkih prilika u prethodna dva veka, a posebno u…“ O istorijskom kontinuu srpskog etniciteta govori i fakt da su Srbi, pored Hrvata jedinijužnoslovenski narod koji je na Balkanu zadržao svoje staroslovensko plemensko ime o čijoj etimologiji i genezi postoji dosta spornih ili hipotetičkih teorija. U srednjovekovnim romejskim rukopisima Srbi se pominju kao Σέρβιοι, Σέρβλοι, a u starim srpskim spisima kao srъbiъ, srъblъ. Oblik sъrbъ se dovodi u vezu sa ruskimterminom „paserb“ (posinak)ili u ukrajinskom jeziku prіserbіtі (pridružiti se, priključiti se), zatim sa staroindijskim sarbh „tući, seći, ubiti“, latinskim sero, „sastavljati“ i grčkim ειρω „nizati“, itd. Dakle, u samom nazivu naroda prepoznajemo jasan indoevropski koren i evropsko poreklo etniciteta. Srbi, kao slovenski narod, sačuvali su kroz svoj jezik, obrednu praksu, verovanja i folklor mnoge predstave o svetu iz stare postojbine. Širina tih predstava, njihova funkcija i značenje mogu se utvrđivati odgovarajućim poređenjima sa kulturnim nasleđem drugih slovenskih naroda. U isto vreme, Srbi su balkanski narod, koji vekovima živi zajedno ili u dodiru sa drugim balkanskim, neslovenskim narodima. Iz tog zajedništva ili kontakata stvoren je jedan prepoznatljiv balkanski model sveta, koji je, nažalost, pod uticajem političkih prilika u prethodna dva veka, a posebno u poslednjim decenijama i u skladu sa senzacionalistički instruisanim poslovnim politikama najuticajnijih svetskih medija, dobio čak i pežorativnu konotaciju u zapadnoevropskom i atlantsko-australijskom kulturološkom krugu zemalja i naroda. U srednjem veku, sa bogatim etnološkim praslovenskim nasleđem, srpski etnos se razvija u romejskom, od XI stoleća i Velike šizme, pretežno istočno-pravoslavnom kulturološkom obrascu. Poseban pečat karakteru pomenutog nasleđa ostavila je delatnost Svetog Save, preteče i zatočnika slobodarske vizije srpskog naciona, kako u političkom, tako i duhovnom kontekstu razvoja etničkog kolektiviteta. Međutim, srpske srednjovekovne države, njihove političke elite, dinastije i široki slojevi društva, već od ranog srednjeg veka razvijaju posebne interakcijske relacije sa zapadnohrišćanskim, rimsko-katoličkim političkim zajednicama i specifikumima tog kulturološko-duhovnog obrasca koje su iste baštinile, kako rekosmo, posebno od Velike šizme 1054. godine. Ne zaboravimo da je i prvi kralj iz najčuvenije i državotvorne srpske dinastije Nemanjića svoju kraljevsku krunu prvobitno dobio od rimskog pape Honorija III 1217. godine i da je istovremeno bio oženjen zapadnoevropskom, mletačkom plemkinjom Anom, ćerkom dužda Enrika Dandola. Nije samo Stefan Prvovenčani bio suprug zapadnih, katoličkih princeza i kraljica. Sve do Stefana Dečanskog, tj. do prve polovine XIV veka, srpski monarsi iz dinastije Nemanjić, gotovo neprekidno ženili su se sa pripadnicama zapadnoevropskih, rimokatoličkih dinastija ili velmoških porodica. U borbi za državnu samostalnost i u političkim pitanjima, Srbija se uglavnom oslanjala na zapadnoevropske sile ili susede, poput Ugarske ili latinskih država na Balkanu posle Četvrtog krstaškog rata 1204. godine, a na štetu državnih, političkih i posebno teritorijalnih interesa drevnog Romejskog carstva, pod čijim kulturološkim i duhovnim okvirima i sa njegovim nemerljivim istorijskim nasleđem je srpska država i nastala, pa i dalje se razvijala. „Na primer, u političkom pogledu Srbija se često oslanjala na podršku Ugarske, Svete stolice, latinskih država na Balkanu, a istovremeno je prilježno branila pravoslavno-romejski karakter svoje državne samostalnosti…“ Na taj način nastalo je istorijsko stanje sa tendencijom daljeg povesnog razvitka u smislu postojanja srpskog etničkog kolektivita u okvirima hrišćansko-pravoslavnog konfesionalno-duhovnog i kulturološkog obrasca, naravno sa osobenostima sopstvene etnološke tradicije i državne i crkvene samostalnosti, sa jedne strane i snažnih privrednih, političkih, a putem njih i kulturnih veza Srbije i srpstva sa zapadnoevropskim državama i duhovno-kulturološkim nasleđem istih, sa druge strane. Sve do propasti srednjovekovne državnosti ova dva obrasca u razvoju srpskog etnosa, međusobno su se relativno harmonično dopunjavala. Na primer, u političkom pogledu Srbija se često oslanjala na podršku Ugarske, Svete stolice, latinskih država na Balkanu, a istovremeno je prilježno branila pravoslavno-romejski karakter svoje državne samostalnosti. U duhovnom pogledu, konkretno u umetnosti i kulturi, opet u pravoslavno-romejskom okružju i na datoj platformi, očuvano je istočno, helensko-romejsko nasleđe i obrazac, a istisu primetnii u arhitekturi, književnosti, muzici, freskoslikarstvu, itd. Međutim,u pomenutim okvirima profila srpskog etničkog kolektiviteta, nezaobilazan segment čini i baština zapadnoevropske rimsko-katoličke kulture i to u svim sferama duhovnosti koje smo nabrojali. Arhitektonski umetnički izraz Manastira Manasije, na primer, zadužbine despota Stefana Lazarevića ili Visokih Dečana, zadužbine Stefana Uroša III, po kojoj je vladar i dobio ime Dečanski, predstavljaju eklatantne primere renesanse i rane renesanse sa primesama romaničkih umetničkih stilova, koji su smerno ugrađeni u arhitektonsko-umetnička rešenja tzv. vizantijske i moravske graditeljske škole, izrazito pravoslavnog romejsko-srpskog kulturološkog obrasca. Sve su to uticaji zapadne kulture i duhovnosti, zbog čega je Sveti Savai izrekao čuvenu misao o „… Srbiji, koja je Istok Zapadu i Zapad Istoku…“. Da li je ova fundamentalna misao o dualitetu materijalne i duhovne kulture, kao i političkog profila Srbije i srpskog naroda u celini, prednost ili slabost istih, ostaje nam da zaključimo! Međutim, zaključak o evropskom karakteru srpskog duhovnog, kulturnog i političkog bića, makar u istorijskom razvoju, apsolutno je nesporan. Pred naletom Osmanlija uskoro je prekinut i državnopravni razvitak Srbije, a duhovno-kulturološki razvoj srpskog etnosa dospeo je u stanje permanentne stagnacije sve do XVIIII veka. U pomenutom stoleću dolazi do buđenja srpske nacionalne svesti, ponovo zasnovane na istorijskom, istočno-pravoslavnom, romejskom kulturnom nasleđu, ali u okvirima i pod uticajem modernih zapadno-prosvetiteljskih, baroknih, klasicističkih, a potom i romantičarskih tendencija u duhovnom, privrednom i političkom razvitku evropske civilizacije i to na prostorima koji su tada ulazili u sastav tuđinske Habzburške monarhije, odakle su delatnostima toržestvenika i uglednog serkla privredne i intelektualne elite srpstva, navedeni egzistencijalni obrasci prosto presađeni u modernu građansku i tek oslobođenu Srbiju XIX veka. „Breme osmanske okupacije nad srpskim narodom i stoleća pritisaka mongolsko-tatarske osvajačke politike u Rusiji, privredni i politički potencijal ovih zemalja i naroda u znatnoj meri je doveo u stanje stagnacije i nazadovanja, dok su u isto vreme zapadnoevropska društva….“ Velike sile oduvek su imale važnu ulogu u razvoju malopre pomenutih duhovno-političkih segmenata srpskog etnosa. Sukob interesa zapadnih sila sa težnjama Istočnog vaseljenskog carstva, romejskog, prelamao se upravo na prostoru na kome je živeo i živi srpski narod. Taj sukob, nastao još u antičkom i pogotovo postantičkom periodu, kroz različite faze, trajao je sve do propasti Romejskog carstva, ali ne od strane rimokatoličkog Zapada (koji je svojim političkim akcijama makar doprineo tragičnom kraju Romeje), već pred naletom osvajačkog zamaha istočnjačkih osmanlijskih Turaka ili konkretno padom Carigrada, tog Drugog Rima 1453. godine. Nakon propasti pravoslavne Romeje, „plamen istočne, a vaseljenske duhovnosti i kulture“ preuzelo je veliko Rusko carstvo, čija se prestonica i danas gordo i zasluženo ponosi titulom Trećeg Rima. Taj primat i nasleđe, uslovno rečeno, istočnoevropskog, bliskoistočnog, balkanskog romejsko-pravoslavnog, a od pada Carigrada, zapravo ruskog uticaja na geopolitička i kulturološka kretanja u svetskim civilizacijama, oduvek je predstavljao kamen spoticanja u težnjama Zapada prema realizaciji sličnih geostrateških interesa. Nestankom Romeje i usponom Rusije, principijelni animozitet zapadne kulture i političke moćiprema „istočnim pravoslavnimduhovnimvrednostima“ i političkim aspiracijama, tokom narednih vekova samo je prolazio kroz različite oblike, ali u intenzitetu aktivnosti, retko je slabio. Breme osmanske okupacije nad srpskim narodom i stoleća pritisaka mongolsko-tatarske osvajačke politike u Rusiji, privredni i politički potencijal ovih zemalja i naroda u znatnoj meri je doveo u stanje stagnacije i nazadovanja, dok su u isto vreme zapadnoevropska društva, ekspanzijom u tehničko-tehnološkim inovacijama, industrijskim revolucijama i posebno geografskim otkrićima, kao i kolonizacijom najširih prostranstava nekoliko vanevropskih kontinenata, socijalno-ekonomski mozaik, političku i vojnu premoć svojih populacija i država, unapredili do neslućenih visina. Međutim, strah od Istoka i težnja da ovladaju prirodnim, privrednim i geostrateškim resursima koji su se od XV veka nalazili pod upravom Osmanlija, opredelili su zapadnoevropska društva da u borbi za tim vrednim plenom, u potpunosti potisnu i marginalizuju interese Rusije, a posebno pojedinačne interese, mahom pravoslavnih balkanskih naroda, osim kada bi isti bili kompatibilni sa privrednim, političkim i teritorijalnim aspiracijama zapadnih sila. Zapravo, u toj konstelaciji snaga balkanski narodi i njihovi interesi bili su uglavnom zloupotrebljavani. U borbi za preuzimanjem poseda onemoćalog i defanzivnog Osmanlijskog carstva u Jugoistočnoj Evropi, odnosno na Balkanu tokom XVIII i XIX vekai pozicioniranjapomenutogprostora u sferu teritorijalnih domena zapadnih sila,iste su se suočile sa svojevrsnim otporom pravoslavno-romejskog duhovnog i istorijskog nasleđa naroda koji je tu živeo hiljadama godina. U prvom redu, manifestacija tog otpora je možda bila najvidljivija u odbrani interesa srpskog nacionalnog rizorđementa, pomognutog od strane ruske imperijalne politike otelotvorene u njihovim težnjama prema izlasku države Romanovih na „topla mora“, tj. u basen Sredozemlja. „Dakle, srpski nacionalni identitet izgrađen je na specfikumima sinkretizma različitih kulturnih nasleđa i, svakako u generičkom pogledu isti je imao trijalistički karakter…“ Iz pomenutog ugla potrebno je da posmatramo i veliku pomoć koju su ruski politički, intelektualni i akademski krugovi, kao i Ruska Pravoslavna Crkva pružali srpskom građanstvu u Habzburškoj monarhiji tokom XVIII veka. U datom periodu je pod uticajem sanktpeterburške, moskovske i kijevske inteligencije došlo do izrazitog upliva ruske kulture, nauke i književnosti u prosvetiteljskim krugovima srpske društvene elite u Austriji, a pomenute interaktivne veze u znatnoj meri su pomogle srpskom etnosu da očuva svoje pravoslavno-konfesionalne i istočno-romejske kulturološke osnove svog identiteta u jednoj izrazito prozelitski raspoloženoj katoličkoj monarhiji, kakva je bila habzburška imperija. Srpski nacionalni identitet upravo se i razvijao na osnovama sinkretizma istorijskih nasleđa romejsko-srpske i srpsko-slovenske, istočno-pravoslavne, ali u svim segmentima determinisanja – evropske civilizacije, zatim kulturološke prosvetiteljsko-romantičarske i političke građansko-revolucionarne baštine zapadnoevropskih društava i uticaja ruske duhovno-verske, političko-protekcione i književno-lingvističke misije na severnim i središnjim delovima Jugoistoka Evropa. Dakle, srpski nacionalni identitet izgrađen je na specfikumima sinkretizma različitih kulturnih nasleđa i, svakako u generičkom pogledu isti je imao trijalistički karakter. Srpski narod i Srbija od njene obnove 1804. godine, pa sve do stvaranja Jugoslavije na ruševinama Prvog svetskog rata, imali su gotovo nepodeljenu podršku Rusije u izgradnji njihove suverene i samostalne države i modernog građanskog ustrojstva društva u istoj. Bez obzira na zvanične politike pojedinih srpskih vlada, naročito pod poslednjim vladarima iz dinastije Obrenović i Srbija je negovala posebne, bliske i svestrane odnose sa Rusijom, čiji je uticaj na ondašnje, pre svih političke prilike u mladoj i maloj balkanskoj državi bio sveprisutan osim u jednom kratkom periodu posle Krimskog rata u drugoj polovini pretprošlog stoleća. Upravo tada, u zapadnoj publicističkoj, pa i politikantsko-naučnoj literaturi Srbima je i nadenut neformalni, neprimereni nadimak „mali Rusi“. Na politike zapadnih društava nije mnogo uticala činjenica da je Srbija svoju državu gradila po ugledu na evropske zemlje i građanska društva Zapada, a ne po ugledu na rusko. U zapadnim političkim vizurama, na Balkanu, dakle na teritorijalnoj sferi njihovih interesnih aspiracija, stvarana je jedna proruska regionalna sila, poput Pijemonta u Italiji, koja bi prema tim fobijama mogla, i koja je na kraju to, makar i privremeno i delimično uradila, potisnuti njihove geostrateške, privredne i druge interese u uređenju balkanskih zemalja, zarad stvaranja mape slobodnih i samosvojnih naroda jugoistočne Evrope, a evropskih nacionalnih država, koje bi, uzgred možda bile i u jednom bliskom, strateško-partnerskom odnosu sa Rusijom. „Sa jedne strane, cilj tog pokrštavanja Romeje, upravo se i sastojao u nameri Zapada da se romejskom kulturološkom nasleđuoduzme „pravo na Evropu“, odnosno pravo na baštinu dostignuća rimskogrčke antičke civilizacije, kao i pravo na univerzalno Carstvo u Svetu…“ Težnja za potiskivanjem Rusije iz geostrateških kombinatorika u jugoistočnom delu Evrope, kao i namera za utemeljenjem jednog istorijskog opravdanja, doduše licemernog,za interese u odnosu na teritorijalne aspiracije zapadnih sila prema Balkanu, evropska katoličko-protestantska društva Austrije, Velike Britanije i Francuske posegnula su za prizemnim metodama svojevrsnog „specijalnog ili duhovno-propagandnog rata“ protiv pravoslavno-romejskog nasleđa Jugoistočne Evrope, ali i pravoslavlja u celini. Naime, elitni krugovi, posebno politički, zapadnih društava, pomenute činioce istorijske kulturološke baštine hrišćanske Evrope, jednostavno su oglasile za neevropske, pa i antihrišćanske. Otuda potiče krilatica da se Evropa na Istoku prostire samo do granica Rusije, a na Jugoistoku do rečnih basena Save i Dunava. U navedenim vizurama, jedino jeprostor Grčke predstavljao izvesni specifikum, jer su zapadna društva njenu kulturu i etnički kolektivitet, zbog titanskog antičkog nasleđa na razvoj velikog dela svetskih civilizacija, posebno od epohe humanizma i renesanse, ipak priznavali za deo fundamentalnog segmenta evropske baštine. Bez obzira na društveno-političke sisteme koji su na Balkanu ili u Rusiji vladali u proteklim vekovima, naročito posle kolapsa osmansko-mongolskih osvajačkih težnji, u kolektivnu svest najširih socijalnih slojeva zapadnih društava usađivano je mišljenje da ovi prostori i njihovi kulturološki obrasci imaju fundamentalno neprijateljski, „neevropski karakter“, a do pre koju deceniju i antihrišćanski. Nije slučajno i samo nasleđe velike romejske civilizacije i države koja je isto produkovala preko hiljadu godina, prosto preimenovano u vizantijsko, dok je samo Istočno Rimsko carstvo prozvano profanim i iskompromitovanim nazivom Vizantija. Sa jedne strane, cilj tog pokrštavanja Romeje, upravo se i sastojao u nameri Zapada da se romejskom kulturološkom nasleđuoduzme „pravo na Evropu“, odnosno pravo na baštinu dostignuća rimskogrčke antičke civilizacije, kao i pravo na univerzalno Carstvo u Svetu. Sva pomenuta prava, društva zapadnih kultura odlučila su da rezervišu i prigrabe za svoja istorijska, duhovna i materijalnanasleđa. Identična sudbina namenjena je svim naslednicima duhovno-pravoslavnog i romejsko-istorijskog kulturološkog nasleđa. Zloupotrebom preimućstva svojih naprednih vojnih i privrednih tehnologija i političke nadmoći, svim narodima Balkana, ali i Rusije, ostavljen je zastrašujući izbor: dobrovoljno, pokajničko odricanje od svog istorijskog identiteta i nasleđa ili nasilna izgradnja nove, globalističke svesti o zaostalosti i izlišnosti postojanja nacionalnih društava i suverenih država u Jugoistočnoj Evropi. Želja i istinska potreba balkanskih naroda, pa i srpskog, da svoje zemlje izgrade po uzoru na zapadnoevropske modele, ali da istovremeno, slično pomenutim matričnim društvima, u istim očuvaju sopstvene identitetske osnove egzistencije, onemogućena je jednom paradoksalnom i grotesknom formulom, prema kojoj pojedine države i narodi na Balkanu moraju prethodno da budu „pripremljeni“ kako bi potom usvojili principe i standarde života napredne i moderne svetske civilizacije. Uistinu, to zapravo znači da su ovdašnja društva u obavezi da iz svog identitetskog nasleđa isključe sve tragove romejsko-pravoslavnih i rusko-slovenskih kulturoloških, a pogotovo političkih uticaja (kod nekih naroda poput srpskog, pomenuta obaveza odricanja od identitetskog nasleđa odnosi se čak i na nacionalni jezik) Nastavak: „U suzbijanju potencijalnih interesnih aspiracija Rusije na Balkanu, zapadnim političkim centrima moći nisu pretarano smetali ni monstruozni pogromi nad srpskim narodom, ovekovečenim u genocidu na području zloglasne Nezavisne Države Hrvatske sredinom XX veka, u toku Drugog svetskog rata, niti etnocid u Ratovima za jugoslovensko nasleđe na kraju prethodnog stoleća….“ Paradigma ovih tvrdnji nigde bolje nije uočljiva, nego u povesnici i sudbini jugoslovenske države i srpskog naroda u njoj. Zajednica južnoslovenskih naroda, država generisana iz segmenata različitih kulturnih nasleđa i Istoka i Zapada, u zapadnim političkim i kulturološkim krugovima tolerisana je samo u periodima kada je ista predstavljala odstupnu granicu zoni ruskih, kasnije sovjetskih političkih i geostrateških interesa.Na Jugoistoku Evrope,u geopolitičkom pogledu, Jugoslaviji je „dodeljena“ uloga nekadašnje Austrougarske. Ustvari, Jugoslavija je trebala da zamenitog „gorostasa“ velikog „sanitarnog srednjoevropskog i balkanskog kordona“naspram uticaja Rusije. Ustrojstvo, upravo takve Jugoslavije, priželjkivao je i Vinston Čerčil, koji je prilikom rada na njenoj obnovi posle 1945. godine sigurno na umu imao i reči izgovorene u njegovoj knjizi „Drugi svetski rat“ o karakteru Austrougarske, zemlje, koju je prema njemu „… sigurno trebalo izmisliti, da kojim slučajem nije postojala…“. U pomenutom kontekstu moramo posmatrati i jugoslovensku politiku u Pokretu nesvrstanih. Zapravo, politička sinkrecija kulturoloških nasleđa Istoka i Zapada otelotvorena u jugoslovenskoj državi bila je prihvatljiva samo u istorijskim epohama multipolarne ili bipolarne dominacije velikih sila u Svetu. Kada bi navedena konstelacija najdominantnijih država na planeti bila narušena ili nestajala, onda bi i potreba za takvom državom na Balkanu prestajala. U suzbijanju potencijalnih interesnih aspiracija Rusije na Balkanu, zapadnim političkim centrima moći nisu pretarano smetali ni monstruozni pogromi nad srpskim narodom, ovekovečenim u genocidu na području zloglasne Nezavisne Države Hrvatske sredinom XX veka, u toku Drugog svetskog rata, niti etnocid u Ratovima za jugoslovensko nasleđe na kraju prethodnog stoleća. U sličnim zločinačkim akcijama, ti zapadni centri političke moći ponekad su i aktivno učestvovali, dok bi češće preko istih prećutno prelazili. Eksponirajući pojedinačne interese političkih elita hrvatskog, bošnjačkog i albanskog naroda na Balkanu u opšte neokolonijalne aspiracije Zapada za potpunim marginalizovanjem ruskih nacionalnih i geostrateških težnji, tamošnje zapadne zajednice postavile su se u položaj „kvazičuvara“ navodno evropskih i svakako modernih shvatanja o prirodi i potrebama čoveka u savremenom društvu nove civilizacije, pa samim tim i u međusobno suprostavljenim politikamarazjedinjenih naciona na Jugoistoku Evrope. Kada je „ruska dominacija“ na Balkanu i u drugim delovima Evrope posustala, slomom bipolarnog političkog mozaika Sveta na kraju XX veka, odnosno na početku epohe „globalizma“, odmah su se „povampirile“ i stare aspiracije zapadnih sila u Jugoistočnoj Evropi, ali i u drugim delovima planete. U cilju sveobuhvatnije kontrole društava, jedna za drugom, razbijene su multinacionalne državne tvorevine, a balkanski narodi koji bi prihvatili pomenuti globalistički koncept sopstvenog opstanka, uvođeni su u red zapadnih partnerskih zemalja i nacija, sve dok su interesima istih i služili. Na taj način, Bugarska i Rumanijasu postale članice Evropske unije i pre Srbije i zemalja nastalih na ruševinama bivše Jugoslavije, pa i pre ispunjenja bilo kojih razumnih adaptivnih preduslova za članstvo u toj nadnacionalnoj evropskoj instituciji. Zluradim misliocima se čini da se jedini preduslov u navedenim političkim akcijama sastojao u geografskoj blizini koje te zemlje imaju u odnosu na međunarodne granice Ruske federacije. Dakle, i Rumunija i Bugarska, pa i Hrvatska pre Srbije su primljene u Evropu, iste su i pre Srbije postale Zapad. A Srbija? Gde se ona danas nalazi? Da li je Srbija i dalje „Istok Zapadu i Zapad Istoku“? Pre svih, odgovore na postavljena pitanja morali bi da pruže upravo Srbi i Srbija. Međutim, pomenuti odgovori zavise i od uslova koje obe strane Sveta pružaju u pogledu ostvarenja egzistencijalnih interesa srpskog etničkog kolektiviteta. Za sada, ti uslovi su u priličnoj meri nejasni! Edited November 1, 2022 by FrediB Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted November 15, 2022 Author Share Posted November 15, 2022 (edited) Mrzi me sad da trazim temu gde je bilo o cenzurisanju školskih knjiga, pa evo ovde. Evo kao to rade profesionalci. Ne deru se, i ne prave "komitete za ćudoređe" koji cenzurišu knjige, nemoj da se znaš sirotinja raja iskvari ako sazna i za nešto drugačije, nego stave evo ovako nešto. Disney+ kad se pusti crtani Aladin. Pa ko hoće da gleda, neka gleda: Tako se to radi. I to je još u ono vreme originalni početak bio izmenjen, a evo ga ovde, pa ko hoće, može da vidi (čuje) zbog čega: Edited November 15, 2022 by Milenko Puzigaca Link to comment Share on other sites More sharing options...
vilhelmina Posted November 16, 2022 Share Posted November 16, 2022 12 hours ago, Milenko Puzigaca said: Mrzi me sad da trazim temu gde je bilo o cenzurisanju školskih knjiga, pa evo ovde. Evo kao to rade profesionalci. Ne deru se, i ne prave "komitete za ćudoređe" koji cenzurišu knjige, nemoj da se znaš sirotinja raja iskvari ako sazna i za nešto drugačije, nego stave evo ovako nešto. Disney+ kad se pusti crtani Aladin. Pa ko hoće da gleda, neka gleda: Tako se to radi. I to je još u ono vreme originalni početak bio izmenjen, a evo ga ovde, pa ko hoće, može da vidi (čuje) zbog čega: Odlican primer, pohvaljujem, i nadam se da ce se takav pristup ovim pitanjima prosiriti i na ostatak zapadnog sveta. Ali to nazalost jos nije slucaj, pa ti dajem jedan primer za razmisljanje, nesto sto se ovih dana desilo u jednoj svedskoj skoli. Skola je 100% imigrantska, jer su neke mesovite sve redje, uglavnom ih vise i nema. Desilo se da su na odmoru neka deca nazivala drugu ”neger”, a to je rec koja je u svedskoj zabranjena. Umesto nje treba reci n-ord (n-reč). Kontekst je nebitan, samo ne smes da izgovoris neger. Problem je nastao kad je mladi nastavnik koji je to cuo pokusao deci da objasni zasto nije dobro da jedni druge tako nazivaju. Pri tome je dva puta izgovorio rec neger i promptno, od strane te iste dece, bio prijavljen direktoru. O svemu se povela rasprava na sastanku nastavnika, i tu se desi da jos jedna nastavnica izgovori zabranjenu rec, ovaj put u kontekstu ”molim vas da mi prijavite ako neko od mojih djaka kaze neger, jer ja nemam mnogo casova kod njih, pa moze da mi promakne. Ostatak sastanka se rasprava sastojala u kritici ovo dvoje koji su izgovorili rec, jedan pred decom, a drugi samo pred nastavnicima, tako da se dalje od toga nije stiglo. Sada su oboje ”na ledu” i verovatno ce morati da traze drugi posao. Isto je tako verovatno da su ovakva lutanja i budalastine neophodne pre nego sto se izadje na pravi put. Bilo bi lepo da i Srbija jednom zakoraci u tom pravcu, pa makar prvi koraci bili ovako trapavi. Link to comment Share on other sites More sharing options...
Darko Posted November 16, 2022 Share Posted November 16, 2022 3 hours ago, vilhelmina said: Sada su oboje ”na ledu” i verovatno ce morati da traze drugi posao. Jesi sigurna da je priča istinita, pogotovo boldovani deo? Ako jeste, ovo je debilizam prve klase, materijal za komedije. I posle se pitamo što desnica jača po Evropi ... 3 hours ago, vilhelmina said: Bilo bi lepo da i Srbija jednom zakoraci u tom pravcu, pa makar prvi koraci bili ovako trapavi. Uh, ako bi se tako počelo, pretpostavljam da ne bi izdržalo i da bi se vratili na još gore homofobno stanje. Ali slažem se, voleo bi i ja da Srbija zakorači u tom pravcu, to jest, iskrenog poštovanja prava manjina i odbacivanje nakaradnih anti-hrišćanskih crkvenih doktrina. 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
FrediB Posted November 16, 2022 Share Posted November 16, 2022 Jos jedno sirenje mrznje, lazi i negativne propagande prema ''Zapadu'' (citaj Evropi) i promovisanje anticivilizacije, citaj ''evroazijstva'' iliti ''drugoevropejstva'', sto bi rekao drug Abu Cirjak: Завештавање владике Данила: повратак изворном европејству Ваше преосвештенство, српски народ, по ко зна који пут, се налази на прекретници. Затиран духовно и физички у току последњих педесет година, он се ипак некако усправио и опет је у стању да одлучује. Очигледно је да ће се југословенска криза решити, на овај или онај начин, а после нам свима предстоји пут у Европу. Како Срби улазе у Европу? Који је критериј нашег европејства? Никада не смемо заборавити да смо ми, Срби, већ одавно у Европи (ovako je govorila i drugarica Mira Cvetokosa 🤣), али морамо бити свесни у којој – јер, на жалост, постоје две Европе и два европска духа – западни и источни. Заједничка колевка им је, свакако, Балканско полуострво. Овде се родила европска култура – прво у паганској Атини, а затим у хришћанском Цариграду (Константинопољу). Морамо знати да је хуманизам старе Хеладе искључио дивљаштво приношења људских жртава још у Тројанском рату, дванаест векова пре Христа. Последња је на жртву принесена кћи цара Агамемнона, Ифигенија. После овога, Грцима је требало осам векова да стигну до високе просвећености Периклове и Платонове Атине, када је постигнут такав степен човечности да је најтежа казна за атинског грађанина био прогон из града–државе... (laz, zna se da su Spartanci bacali ''slabu'' decu sa litice u ponor bez dna, a da su i oni i Atinjani i ostali drzali robove) Ми, православни Словени, смо преко Цариграда, наследници те племените духовне целине, крунисане Јустинијановим троплетом: вера израилска, култура хеленска и римска вештина државотворства. Сваки православни народ зато живи у троуглу наслеђа: Атина, Цариград, Београд; Атина, Цариград, Москва; Атина, Цариград, Букурешт; а дај Боже да буде и Атина, Цариград, Пекинг или Вашингтон... ( ) Никад се, међутим, не сме заборавити да је база ових троуглова на Балкану... Тачно је да су нас Турци прекинули у расту и уназадили, али нису успели да нам пресеку корене. Бог нам је подарио Карађорђа, и двоглави орао ромејско–немањићки опет је полетео у вис, на крилима вере и културе. Дакле, то су наши европски корени. Али, шта је са оном другом Европом, коју сада на сва уста хвале као земљу сваког изобиља? Какви су њени почеци? На жалост, средњевековна, франачка Европа, Европа Карла Великог, није знала грчки, оригинални језик хришћанске теологије, и произвела је јерес филиоквизма (погрешно учење о исхођењу Светог Духа). После пада старог Рима, скоројевићке франачке династије окупирале су културне латинске грађане који су увек своје погледе упирали ка Новом Риму, Константинопољу ( ), где је царовао законити наследник римског престола. Цар Јустинијан, са својим кодексом, био је симбол јединства свих православних хришћана – и Грка, и Латина – у једној истој вери, без филиокве додатка. Тек пошто су франколатини у XI веку успели да убаце свог човека Немца, на папски престо, силом су наметнули своју јерес православном латинском Риму... Та јеретичка, полуварварска Европа касније је дошла до грозота инквизиције, јер теолошки није разликовала нестворени Огањ Божанске Љубови и створену ватру овога света, мислећи да је та ватра овог света у паклу и да у то име може спаљивати. Дакле, питање њиховог погрешног веровања врло је битно јер догматика увек се проверава етиком. Тако је, ето, седамнаест векова после Перикловог доба у коме полиција није ни тукла, ни хапсила грађане (aha, 100%) дошло до тога да у франачкој Европи самозвани Христов „намесник” папа разбуктава инквизиторске ломаче. Због тога се западноевропска интелигенција разочарала у хришћанство и створила завереничко друштво „слободних зидара” – масонерију. Сасвим је природно да из такве традиције касније ниче безбожна француска револуција, а да за њом долазе отворени сатанисти – какав је, на пример, Карл Маркс. Али, не треба да заборавимо да и западни Средњи век има позитивних момената. Позната је „Велика повеља слобода” енглеског краља Јована... Тачно је да је у Енглеској постојала Magna Carta Libertatum, али ми те слободе видимо само као одјек ромејских законика (aha, 100%) – Јустинијановог пре свега. Јерес филиоквистичког папизма затворила је западну Европу у провинцијалне оквире једног латинског језика. Највећи теолог средњевековног Запада, Тома Аквински, је имао, рецимо, јако уско поље за своје сумирање теологије – није знао грчки, изворни језик Евангелија и Светих Отаца. Све што је у Европи добро, долази из ромејске Византије, а све што не ваља је „домаћи производ”, ( ) плод полуварварског инквизиторског духа (савремени Његош би рекао: „Трагови им смрде ломачама”...). Дакле Срби, као наследници племенитих ромејских завета, не могу и не смеју ићи у обезбожену Европу, која је директни потомак свог франачког, јеретичког папизма. Ујединење православне и неправославне Европе може бити само плод Истине и Љубови – дакле, једина нада за остварење тога је повратак у заједништво првог миленијума хришћанства када су и Стари и Нови Рим били стубови исте, неделиве Православне Цркве. ( ). Да ли то осећају западни интелектуалци? Како да не! Велики француски културолог Андре Малро је, рецимо, Србију видео као „пробуђену Византију”. А Виљем Батлер Јејтс је у песми „Пловидба за Византију” изразио чежњу освешћеног интелектуалца Запада за повратком коренима европске духовности. Још у XIV веку то је осећао и горостасни Данте који је припадао противпапској, монархистичкој странки, јер је он знао за ромејску равнотежу између Цара и Патријарха оличену у двоглавом орлу Јустинијанове Византије. Прошлост Србије је повезана са ромејским наслеђем. Свети Сава, као велики духовник, али и српски дипломата суочио се са избором између Истока и Запада. Колико је то било судбоносно по Србе? Ми Срби имамо, преко Кирило–методијевског превода са грчког оригинала, апостолско Предање из прве руке, па је зато Свети Сава – сапрестолник апостолима и светитељима Велике Цркве од Истока. У Савино доба дивљи франачки крсташи освојили су и опљачкали Цариград. Ромејска Византија преживела је само у две мале области, али је Свети Сава ишао да буде рукоположен за архиепископа у ромејској Никеји, а не у папском Риму, иако је тада Рим у политичком смислу био оно што су данас Уједињене Нације и Међународни монетарни фонд. Тиме нам је Свети Сава показао пут вертикалне слободе, а то је веза једне аутокефалне Цркве са небеским Јерусалимом директно. Тако је српска нација постала пунолетна: независна на политичком плану кроз свога Краља, и у духовном смислу – кроз Патријарха. Тако у ромејском симболу двоглавог орла ми сви православни народи имамо у своме Краљу или Цару оличено ромејство (римство) као закониту државност, а у Патријарху имамо своје канонско јерусалимство, као апостолско прејемство, као пуноту католичанске Церкве свога језика. Нама не треба странац тутор, ни у Држави, ни у Церкви. Свети Сава се определио за политички понижену и ослабену Византију јер је у њој видео несаломив дух Православља, а окренуо је леђа наизглед свемоћном Риму, одакле су већ смрделе прве ломаче, наговештаји Аушвица и Јасеновца. На тај начин, поставио је основе будућности Србије чији је успон водио ка цару Душану. У XIV веку, Душаново царство представљало је најмоћнију државу у тадашњој Европи. Чак је и папа гледао на Душана као Предводника свих хришћана у борби против Турака. Нажалост, остале државе га нису подржале у тој борби и то је било катастрофално – не само за Србе, но и за целу Европу. Наша традиција је, очигледно, сва обасјана Христом и Његовом Лепотом. () Али, зар не мислите да живимо у сасвим друкчијем времену и да савремени светски процеси теку у другом правцу? Обезбожена стварност данашњег човека, лишена вертикале, биће крунисана „новим светским поретком” у коме ће новац заменити Бога... Закључак: истинско Европејство је истинско Христијанство, а то је Православна католичанска Церква, Тело Христово, Евхаристија. Међутим, Протестантизам и Папизам – то су карикатуре Православља. Екуменизам није успео да спере ту карикатуралност Европе западне, него ју је још погоршао својим млаким синкретизмом. ( ) Разговор водио: Владимир Димитријевић Погледи 1994. године 1 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted November 16, 2022 Author Share Posted November 16, 2022 A, to je onaj verski fanatik iz dveri. Stalno taj sipa ovakve gluposti. 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
vilhelmina Posted November 17, 2022 Share Posted November 17, 2022 19 hours ago, Darko said: Jesi sigurna da je priča istinita, pogotovo boldovani deo? Ako jeste, ovo je debilizam prve klase, materijal za komedije. I posle se pitamo što desnica jača po Evropi ... Uh, ako bi se tako počelo, pretpostavljam da ne bi izdržalo i da bi se vratili na još gore homofobno stanje. Ali slažem se, voleo bi i ja da Srbija zakorači u tom pravcu, to jest, iskrenog poštovanja prava manjina i odbacivanje nakaradnih anti-hrišćanskih crkvenih doktrina. Prica je istinita, ali ne znaci da ce ti ljudi dobiti otkaz. Samo je situacija za njih postala krajnje neprijatna zbog osude okoline, pa ce ga verovatno sami dati. 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted November 18, 2022 Author Share Posted November 18, 2022 (edited) Ovaj biser mora da se podeli. Ne može to da ne ogovara nekoga. Ništa drugo to ne zna osim "ovaj ovo rekao, onaj ono rekao, ovaj ovo uradio, onaj ono uradio..." Plemensko je to seme. Pa kaže: „Jedna od najvećih ruskih slabosti jeste njihova nesposobnost da kontrolišu emocije i sa svojim slovenskim, emocionalnim stavom često greše. Zato Amerikanci i Britanci racionalnim načinom razmišljanja mogu da izlude Kremlj.” Ovaj citat nije delo nekog neonacističkog autora niti izjava trećerazrednih analitičara koji poslednjih dvadesetak godina obilaze region pretenciozno demonstrirajući svoj uticaj. Ovo je tvit savetnice Fondacije za zaštitu demokratije iz Vašingtona Ivane Stradner. Uz to, ona je i specijalni izveštač „Kijev posta”, rodom iz Beograda. Рецимо, објавом фотографије на којој се смеје, прославила је „уништење Кримског моста”, иако ова експлозија није однела само део конструкције, већ и оно много страшније – људске животе. U njenom vrednosnom sistemu Snouden nije uzbunjivač, već zločinac, neko ko je naneo „štetu SAD sarađujući sa Rusijom”. Džulijan Asanž nije heroj koji je na internet tacni zvanoj „Vikiliks” svetu servirao tajne najmoćnijih država, već neprijatelj Amerike, čije su „nezakonite radnje predstavljale ozbiljnu pretnju nacionalnoj bezbednosti”. Toooo! Toooo! Svojim rečima da ispričaju koliko ih boli napaćena slouenska duša kad ih neko vidi onakve kakvi su a ne kavi zamišljaju da su, ha ha ha ha ha... I šta kažete komšinice, kakva strahota, smeje se na slici! Ih! Ta nemojte kasti! Kakav zlotvor. Ha ha ha ha ha... Mada nije baš skroz precizna bila u delu sa edipovstvom i bolesnim odnosom sa majkama. Mogla je negde da ubaci i narcise koji su zbunjeni ako se nekome ne sviđaju, pa i vrlo ljuti. Kako to majku mu imperijalističku da se takvi šarmantni tipusi kao oni nekome ne sviđaju. Mora da onda taj nije normalan, je li tako, tako je. Evo, sreća, sreća, radost, sreća uživancija, pa kaže: Elitne palanačke opajdare ponovo u akciji Edited November 18, 2022 by Milenko Puzigaca Link to comment Share on other sites More sharing options...
FrediB Posted November 20, 2022 Share Posted November 20, 2022 Razmisljanje jedno 85% Srbije in a nutshell: Jeste, a kad ga pripreme u tim misijama, nauče jezicima i manirima, da bajno sriče o demokratiji, pa ga u lepo odelo obuku i namirišu, daju kožnu akten tašnu, lakovane cipele i bele rukavice, pa ga još pošalju privatnim avionom da nam isto tako lepim jezikom, krasnorečivo, ispostavi ultimatum da ako želimo i mi da budemo tako lepi, pametni i savršeni, deo porodice naprednih (pazi slična reč kao kod nas!) evropskih naroda i bla, bla, truć...moramo dobrovoljno i nasmejani potpišemo da se saglašavamo sa OTIMAČINOM najskuplje srpske nekretnine - KOSOVOM Jel bar taj nešto uradio da se 95% polomljenih srpskih nadgrobnih spomenika širom Kosova popravi, kako bar rodbina i udovice ne bi morale na svake zadušnice da tumaraju po groblju tražeći i opipavajući koji je njihov, ili da se bar uhvate počinioci!? Zamisli, moderna i savršena evropa nije uhvatila ni jednog jedinog skrnavitelja srpskih crkava i grobova od 1999 a ima najjaču vojnu misiju (bazu) upravo na toj teritoriji...pa gde su ti normalni briselski političari, komesari i njihova želja da čestito rade svoj posao i napreduju u karijeri, i bar popišu sve ovo!?! Ili si naivan ili zlonameran...a opet ni jedno ni drugo nam ne treba To da je Brisel na oko lepši od Beograda verovatno stoji, nisam bio, i polemisaćemo dobre volje ovde na forumu o svim lepim stvarima koje ima i prihvatiću lično sve ono dobro...ali i taj beogradski smog i gužve koje ovde često prozivam su mi draže od nalickanih EU licemera! Nama koji smo stručni u svojim oblastima je ovde svaki dan borba, to je apsolutno tačno, i stvarno je teška nekad, ali smo tu gde smo i muški se borimo, ne odstupamo! A vi koji ste preko bolje bi pomogli kad bi uložili ovde u nešto pametno u šta se razumete, pa se malo i vi zajedno sa nama uključili u tu borbu, a ne samo da nam solite pamet! Na kraju nije ni zapadna evropa do takvog "blagostanja" došla samo radom već i vekovnim kolonijalnim kriminalom, pohlepom i neretko pljačkom!! Znaju i vrapci na grani šta se krije iza tih lepih manira! 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
FrediB Posted November 30, 2022 Share Posted November 30, 2022 BAUK DESNICE KOJI KRUŽI EVROPOM – objavljeno u dnevniku „Politika“ 30.11.2022. „Bauk kruži Evropom – bauk komunizma. Sve sile stare Evrope sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka, rimski papa i ruski car, Meternih i Gizo, francuski radikali i nemački policajci.“ Kako je komunistički bauk odavno sišao sa scene, ovaj početak „Komunističkog manifesta“ bi se danas mogao ironično prilagoditi duhu vremena i poslednjoj političkoj modi, ovako nekako: Bauk kruži Evropom – bauk desnice (tvrde, radikalne, ekstremne i sl.). Sve sile stare Evrope sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka – novinari, profesori, mislioci, političari. Iako rimski papa ćuti a Meternih, Gizo i ruski car su opravdano odsutni, policajci su srećom tu. To je nova policija, policija uma, koja kontroliše medije, globalne društvene mreže i digitalni prostor, određuje šta je istina i ko je (ne)podoban da se oglašava u javnom prostoru. Na globalnoj sceni je obilje tekstova i analiza u kojima se izražava strašna zabrinutost i strah zbog „normalizacije“ desnice – reč je o osudi političkih procesa kojima desnica postaje sve prihvatljivija sve većem broju glasača. Populistička desnica (kako je nazivaju) u usponu je u Italiji, Švedskoj, Francuskoj, dok je u Mađarskoj već odavno na vlasti. Na drugoj strani velikog mora „trampizam“ narušava političku harmoniju i, o užasa, ugrožava demokratiju. Još je grđa situacija u onim nezapadnim državama koje tvrdoglavo odbijaju da budu usrećene liberalnim vrednostima koje su, kao što i vrapci znaju, univerzalne. Liberalni, demokratski, prosvećeni, progresivni, tolerantni – rečju fini svet – zgrožen je onim što se dešava u političkoj areni. Desni populizam kvari i mlado i staro igrajući na kartu jeftinih, prizemnih emocija i konzervativnih predrasuda čije je vreme odavno prošlo – porodica i porodične vrednosti, nacija, vera, tradicionalna seksualnost i primitivna, binarna podela muško-žensko. Naravno, igra ta desnica i na strah od inovernih imigranata. Može li se napraviti crnji i reakcionarniji inventar populističkih predrasuda od ovoga koji sam upravo naveo? Koliko god me gori deo moje duše vukao ka ironiji i sarkazmu, koliko god bih uživao da nastavim sa sprdnjom i persiflažom, ovde ću se, iz obzira prema gore pomenutom finom svetu, zaustaviti i pokušaću da budem ozbiljan. Trenutak je da se podsetimo kako briga za liberalne vrednosti funkcioniše u stvarnosti, kada maske spadnu i kada se ogoli licemerje promotora tih vrednosti. Na primer, kako je moguće da se tolerišu najcrnji nacizam i rasizam koji su odavno na sceni ne samo u savezničkoj Ukrajini već i u nekim NATO državama? Kako to da su liberalni korifeji danas najglasniji zastupnici cenzure i gušenja slobode govora … u ime demokratije? Da li je problem seksualnih manjina zaista mnogo veći problem od globalnog siromaštva? Kako to da su brižni liberalni humanisti podržali sve brutalne intervencije koje su potom pokrenule reke izbeglica nad čijom sudbinom se danas liju gorke, liberalne suze? Kako to da liberalni humanisti vide probleme svuda u svetu, a ne vide jad i čemer građana koji žive pored njih, u enklavama siromaštva, droge i kriminala? Kako to da u liberalnom svetu uvek ima novca za finansiranje ratova, a nema za zdravstvenu i socijalnu zaštitu? Kolumna je suviše kratka da bi se napravio detaljan spisak liberalne hipokrizije. Na svim ekstremnim stranama političkog spektra uvek je bilo i biće mračnih političkih pojava i likova. Ali njihov broj raste i oni se pomeraju s margine samo kada humanisti cinično ignorišu probleme ogromnog broja svojih sunarodnika. Istorija nas uči i da liberalnim humanistima ne smeta baš svaka desnica. Brutalna, kompradorska desnica latinoameričke vrste je uvek prihvatljiva. Liberalnim humanistima smeta samo suverenistička desnica. Njima smetaju one partije koje prete (verovatno u prazno ali svejedno) da će svoje države iskrcati s globalističkog broda ludaka koji plovi u propast. Reč je o desnici koja pokušava da se odupre normalizaciji nenormalnog i patološkog – poput seksualnog ili ekološkog ekstremizma, poput gušenja slobode govora, slobode izbora ili kontrole privatne sfere. Tragično, pogotovo za nekoga ko je uvek naginjao levo, suverenistička desnica je poslednja, nejaka brana od orvelovske kontrole društva na koju se poslušno navikavamo. To se odnosi i na slobodu kretanja, slobodu da sami vaspitavamo svoju decu ili da sami odlučujemo o tome hoćemo li se npr. vakcinisati ili ne. Tragično je i potonuću levice, njen kukavičluk, kompromiserstvo pa i korumpiranost. Levica je, korak po korak, prešla na stranu svojih političkih neprijatelja i identifikovala se s njihovim ciljevima. Živimo u vremenu u kojem svi imaju zaštitnike i zastupnike osim onih koji naporno rade ali žive u siromaštvu iz koga im nema izlaza. Njihov broj se dnevno uvećava, ali ovo je već neka druga tema. 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Darko Posted December 4, 2022 Share Posted December 4, 2022 (edited) On 11/18/2022 at 11:15 AM, Milenko Puzigaca said: U njenom vrednosnom sistemu Snouden nije uzbunjivač, već zločinac, neko ko je naneo „štetu SAD sarađujući sa Rusijom”. Džulijan Asanž nije heroj koji je na internet tacni zvanoj „Vikiliks” svetu servirao tajne najmoćnijih država, već neprijatelj Amerike, čije su „nezakonite radnje predstavljale ozbiljnu pretnju nacionalnoj bezbednosti”. Ufff, sa ovim se debelo ne slažem, ide se u drugu krajnost. Ono što je federalna vlada radila preko NSA-a (i pretpostavljam da i dalje radi) jeste kršenje konstitucije i postoji ogromna opasnost da se zloupotrebi, od individualnih kontraktora u NSA-u do same federalne vlade. Cost/benefit je po meni bas loš, ne vidim racionalnost da se drže svi privatni podatci da bi se sprečio neki potencijalni teroristički napad u USA (koji su izuzetno retki i malo života oduzimaju, Sep 11 je izuzetak naravno). Ono što radi NSA je za očekivati za totalitarne režime a ne demokratske, Kina bi bila ponosna. Takvim atakom na privatnost se urušava demokratije, valjda ne moram da objašnjavam zašto. Preporučujem da pročitaš njegovu knjigu "Permanent Record", koja ide u detalje načina prikupljivanja podataka i kako se koriste. Ako imaš background u IT, još je zanimljivije, jer baš dobro opisuje i podjednostavljuje tehničke detalje oko celog tog sistema. A što se tiče drugog dela bolda - kako to sarađuje sa Rusijom, jesam li nešto propustio? Edited December 4, 2022 by Darko Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted December 4, 2022 Author Share Posted December 4, 2022 Pa narusava Pax Americana, i on, i onaj debil Asanž. Ko im klati koske, mada je ovaj u odnosu na Asanža posebna vrsta budale. Normalnim ljudima bi se sviđalo da budu deo takve planetarne moći, a ovaj kreten jedino sto je uspeo to je da podriva. Element. Ako misli da će ga to što je uzeo drzavljanstvo (ako je uopste to dobrovoljno) zastititi, taj se grdno vara. Obicna stetocina. Cuj, on ce otvarati oci "narodu". Iskopace njega Bili, kad tad. https://www.xxzmagazin.com/govedi-jezik-za-edija-snoudena Edi Snouden je od malih nogu voleo sve da zna: i ko se s kim igra u dvorištu i šta učiteljice pričaju u zbornici. Kasnije je naučio da komšijama viri kroz rupu u ogradi, a roditeljima kroz ključaonicu u spavaćoj sobi. Još kasnije, upisao se u Višu obaveštajnu u Merilendu. Nije diplomirao, ali je ispekao zanat i naučio da drži jezik za zubima, Zahvaljujući radu i talentu brzo je napredovao u službi - od portira u Langliju, preko operativca u američkom konzulatu u Ženevi, do analitičara u bazi NSA na Havajima. Tamo je, na obali okeana, jedne noći doživeo ono što Rusi zovu “созерцание”. Sve mu je u trenutku postalo jasno - i da je noću mrak i da je voda mokra i da špijuni špijuniraju. Lupio je šakom o sto i uzviknuo glasom Bogdana Diklića iz jugoslovenskog filma “Maratonci trče počasni krug”: E, pa, ne može to tako! Rešio je da odmah raskine sa svojim dojučerašnjim prijateljima i kolegama i da ih prijavi za kršenje prava na privatnost i gaženje ljudskih sloboda. Već sutradan zapucao je u Kinu, kolevku liberalne demokratije. Znao je da će tamo biti bezbedan jer kineske vlasti – suprotno onome što zapad tvrdi – niti koga prate niti prisluškuju, a kamoli strance i obaveštajne oficire SAD. Tako se plavooki i plavokosi Snouden uspešno pritajio u Hong Kongu i stopio s masom Kineza, bez ikakvog prerušavanja. ( ) Kad su ovi u CIA pročitali u Gardijanu gde im je kolega, već je bilo kasno: kolega je sedeo u avionu za Venecuelu (leteo je najkraćim putem, preko Moskve) i gledao “The Terminal”. Pomislio je kako bi bilo zgodno da i on to proba kad sleti na Šeremetjevo. Tako je i bilo. Ali, kada je CIA posle mesec dana pročitala u Gardijanu gde im je kolega nestao, Snouden je odlučio da prođe kroz pasošku kontrolu, iako su mu pasoš u međuvremenu poništili. Ruske kolege – sa kojima nikada do tada nije imao nikakav kontakt u životu - dočekale su ga s tablom na kojoj je pisalo “Штирлиц” i hlebom, solju i votkom, te buketom karanfila. Ukratko, primili su ga “согласно законов гостеприимства”, kako se to u Rusiji veli. Dali su mu, iz čistog altruizma, daču u podmoskovlju (da ima gde da stanuje) i Tanju (da mu sprema i kuva), a obezbedili su mu i kućne isporuke hrane. Ovo poslednje zato što su se plašili da ga u nekom gatronomu CIA ne ukrade i ne pošalje diplomatskom poštom kući. Za Snoudena je taj luksuz bio nešto novo, ali za domaćine nije – pravo na kućna sledovanja deficitarne robe imali su svi državni, partijski i vojni rukovodioci još iz vremena Sovjetskog Saveza, kao i diplomatski kor, strani dopisnici i, naravno, pripadnici organa bezbednosti, koji su ionako imali pravo na sve. U neobeleženim kartonskim kutijama povezanim običnim kanapom - da se klasni neprijatelji i strani plaćenici ne dosete - bile su upakovane raznovrsne delikatese: crni i crveni kavijar, sveži bifteci, jermenski konjak “ararat”, čokoladne bombone “miška” i sve ostalo što je narodu u Rusiji bilo nedostupno, ranije zbog nestašica, a danas zbog cena. Da bi se nekako odužio svojim brižnim domaćinima, Snouden im je ponudio ono što mu se slučajno zateklo u koferu – tri hard diska i četiri laptopa. Domaćini su se međutim zahvalili i rekli da stvarno nema potrebe i da ništa ne brine oko troškova, jer “ljudi smo, dogovorićemo se...” Kada je Snouden, goreći od radoznalosti (takva priroda) otpakovao svoje prvo diplomatsko sledovanje, imao je šta da vidi. Pored probranih specijaliteta, našao se tu i jedan – jezik. Pravi, veliki, mesnat, hrapav goveđi jezik. Snouden je još sa obuke znao da jezik treba skratiti, ali odseći - to do sad nije video. Isprva je pomislio da je u pitanju neka suptilna poruka ljubaznih domaćina, ali ispostavilo se da nije - naprosto, jezik je bio omiljena delicija ruske nomenklature. Daj da vidimo i to čudo, rekao je Snouden Tanji i zamolio je da mu pripremi ovo egzotično rusko jelo. Kao i svi Amerikaci, i on je voleo da jede ispred televizora - to se kod njih zove “TV Dinner” – pa je tako nastavio da radi i u Rusiji. Kad mu je Tanja spustila tanjir s odsečenim i kuvanim jezikom u krilo, Snouden je rekao “thanks, T” i okrenuo prvi kanal na državnoj televiziji. Kad tamo, gle, Putin! Drži svoju godišnju konferenciju za medije i javnost i odgovara na pitanja novinara i gledalaca. “Daj baš da ga i ja nešto priupitam,” – pomislio je Snouden i spontano okrenuo telefonski broj s ekrana. Odmah se uključio direktno u program. Iako Snouden na ruskom nije znao ni da bekne, a Putin je od engleskog znao samo refren iz “Блюберри хильс”, odlično su se razumeli - pričali su istim jezikom. Snouden je postavio pitanje koje mu je prvo palo na pamet: - Vladimire Vladimiroviču, da li Rusi prisluškuju svoje građane i strane državnike, kao što to rade Amerikanci? - Ma kakvi! - odgovorio je Putin i odmahnuo rukom na ruski način. 4 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted December 5, 2022 Author Share Posted December 5, 2022 On 11/30/2022 at 4:27 PM, FrediB said: BAUK DESNICE KOJI KRUŽI EVROPOM – objavljeno u dnevniku „Politika“ 30.11.2022. Ovaj koji se u komentarima dopisuje sam sa sobom, i sam sebe tapse po ramenima, sto nije viđeno od čuvenog Krstana Đ Kovjenica, je posebno iritantna vrsta odvratnika Tu je negde sa Nosom koji se nije oglasio o "kvir propagandi" čitava dva dana. Brinem se za njega. Mozda je bolestan. Pozamasna je ono kifla. Kad usisava mikroorganizme, vuče za trojicu, pa je verovatno skloniji bolestima nego ostali ljudi, da ne kazem normalni. 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Darko Posted December 5, 2022 Share Posted December 5, 2022 (edited) @Milenko Puzigaca ne razumem ovo buncanje iznad, niti verujem da je Snowden zvao Putina. Ako jeste, ispao je pizda - što ipak i dalje ne diskredituje ono što je otkrio. Jebi ga, ako je tebi to normalno samo zato što je USA u pitanju, šta drugo da ti kažem? Edited December 5, 2022 by Darko Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted December 5, 2022 Author Share Posted December 5, 2022 A sta treba da rade? Neprijatelji civilizacije ne sede sa rukama u dupetu, nego rovare, huskaju, prave neke "farme trolova", nekakve "svetove", hoce da vracaju istoriju nazad, lažu, mažu, i jedu, jedu, jedu... Ne bi se meni takvi kurcili, da sam u prilici da se umesam. Svakako ne bih davao 40 milijardi dolara za nekakav glupi Tviter. Verovatno bi 10 puta manje bilo dovoljno da se zavrsi pos'o sa anticivilizacijskom bandom sveta. Privremeno naravno. Koti se to stalno, korov nikne gdi god stigne, ocigledno. More parafraza izjave koju pripisuju Cercilu, mada je verovatno laz anticivilizacijske bande, ali wgaf, "nemam nista protiv upotrebe bilo cega ako se koristi u svrhe civilizovanja divljaka". Iz The X-Files, epizoda Travelers, u pravu je sve: Hoover: In 1945, at the time of the first conference to map out the peace, after the second world war, there lived within the Soviet orbit 180 million people. Lined up on the anti-totalitarian side at that time were one billion, 625 million people. Today, Mr. Dales, just seven years later, there are 800 million people under the absolute domination of Soviet Russia--an increase of over 400 percent. On our side the figure has shrunk to around 500 million. In other words... in less than seven years the odds have changed from nine to one in our favor, to eight to five against us. The threat of global communist domination is a reality that can be ignored only at the risk of our own annihilation. If we are to defeat the enemy, we must use their tools. We must go further. We must do those things which even our enemies would be ashamed to do. Link to comment Share on other sites More sharing options...
Div Posted December 5, 2022 Share Posted December 5, 2022 Tojest, pobedićemo totalitarizam tako što ćemo postati veći totalitaristi. Kao u onoj priči o nekom plemenu u divljini, kad su ih pitali ima li ljudoždera kod vas, a oni kažu, nema, juče smo pojeli zadnjeg. 2 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Darko Posted December 5, 2022 Share Posted December 5, 2022 11 hours ago, Milenko Puzigaca said: A sta treba da rade? Neprijatelji civilizacije ne sede sa rukama u dupetu, nego rovare, huskaju, prave neke "farme trolova", nekakve "svetove", hoce da vracaju istoriju nazad, lažu, mažu, i jedu, jedu, jedu... Ne bi se meni takvi kurcili, da sam u prilici da se umesam. Svakako ne bih davao 40 milijardi dolara za nekakav glupi Tviter. Verovatno bi 10 puta manje bilo dovoljno da se zavrsi pos'o sa anticivilizacijskom bandom sveta. Privremeno naravno. Koti se to stalno, korov nikne gdi god stigne, ocigledno. More parafraza izjave koju pripisuju Cercilu, mada je verovatno laz anticivilizacijske bande, ali wgaf, "nemam nista protiv upotrebe bilo cega ako se koristi u svrhe civilizovanja divljaka". Iz The X-Files, epizoda Travelers, u pravu je sve: Hoover: In 1945, at the time of the first conference to map out the peace, after the second world war, there lived within the Soviet orbit 180 million people. Lined up on the anti-totalitarian side at that time were one billion, 625 million people. Today, Mr. Dales, just seven years later, there are 800 million people under the absolute domination of Soviet Russia--an increase of over 400 percent. On our side the figure has shrunk to around 500 million. In other words... in less than seven years the odds have changed from nine to one in our favor, to eight to five against us. The threat of global communist domination is a reality that can be ignored only at the risk of our own annihilation. If we are to defeat the enemy, we must use their tools. We must go further. We must do those things which even our enemies would be ashamed to do. Ne razumem kako si spojio ove dve stvari, kakve veze ima Snowden i NSA sa borbom protiv komunizma? A za boldovan deo mi se krv sledila. Tako se stvara podloga za masovne likvidacije i genocid, gde se razna zlodela čine pod izgovorom "the end justifies the means". Ne, nije za sve u pravu. 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted December 5, 2022 Author Share Posted December 5, 2022 (edited) Te nazovi humanističke ideje ne ograničavaju neprijatelje civilizacije da po njoj rovare. Eno, onaj šalje neke krvave čekiće. Šta treba da bude odgovor na tako nešto? Bitna je generalna poruka. Kod komunizma nije najveći problem što je ideologija, nego što je kolektivistička ideologija. Svi neprijatelji civilizacije su kolektivisti. Na primer, primetio sam to i u jeziku, tj u načinu izražavanja. Kad se neko osramoti ili nešto, na jezicima slobodnog sveta, obično se kaže "kako si mogao to da uradiš svojoj porodici". Ili "taj i taj je napao moju porodicu, sledi osveta". I tako to. Kod neprijatelja slobode toga nema nego je uvek nekakvo "mi", "nama", "nas". A Snouden, Asanž i baraberija su napali slobodni svet tako što huškaju fukaru da se dernja o nekakvoj "pravdi" , u principu isto što rade popovi. Drndali su o glupostima na koje su slučajno naleteli, a koje su sve nešto banalno, "u internoj komunikaciji Pera zvao Miku ovako" ili "Žika o Simi rekao da je ovo i ono". U principu, ove dva budale, razotkrili veliku zaveru - ono što piše u ovoj sprdačini iznad - "noću je mrak, voda je mokra, a špijuni špijuniraju". I onda su predstavljali kao da su oni koji štite slobodni svet tako što rade ono što im je posao nekakvi loši momci. Ajde! Plus, pokazalo se da su u pravu. Ne ove dve budale, nego naši, ovi bre "loši momci". Da nisu oni bili, ovi koje su "prisluškivali" bi "kolektivno zapadno" skinuli gaće pa dali dupe putleru još pre pola godine, čim je malo počeo da se dere i mahnita. Poenta je, neprijatelji slobode su nasilnici i njih ne ograničavaju neki navodni "moralni obziri", a nasilnici se ne zaustavljaju dok ne nalete na većeg nasilnika, to je činjenica. Znači - razvaljuj! Edited December 5, 2022 by Milenko Puzigaca 2 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Darko Posted December 6, 2022 Share Posted December 6, 2022 Nisam religiozan čovek ali za ovo iznad: 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
VladimirB Posted December 7, 2022 Share Posted December 7, 2022 Meni omiljeni Miloš Ković, temeljno lud i opasan čovek. U stanju je piše savršene besmislice. https://standard.rs/2022/12/06/m-kovic-vekovi-pohoda-na-istocne-jeretike/ Quote Pohodi Zapada na Rusiju gotovo po pravilu su počinjali na Balkanu, napadima na Srbe. Današnji pokret NATO-a ka ruskim granicama, asimilacija i uništavanje ruskih zajednica (Donbas je samo jedna od njih) i rat u Ukrajini, započeli su pohodom na Jugoslaviju, uništenjem Republike Srpske Krajine, sakaćenjem Republike Srpske i razbijanjem Srbije. Doba krstaških pohoda Šveđana i tevtonskih vitezova na Rusiju kneza Aleksandra Nevskog započelo je, u stvari, u prvim godinama 13. veka, rimokatoličkom okupacijom Srbije i krstaškim rušenjem Vizantije. Prvi u nizu krstaških pohoda ugarskih kraljeva protiv srpskih „jeretika“ u Bosni odigrao se gotovo u isto vreme kada i pohod Šveđana, koji je na Nevi zaustavio Aleksandar Nevski. Quote Neprijatelj vekovima gleda na ruske i srpske prostore kao na geopolitičku celinu. Da li to čine Rusi i Srbi? Jesu li zaista svesni opasnosti koje im prete, jesu li sasvim solidarni u nužnoj, odsudnoj samoodbrani? 2 Link to comment Share on other sites More sharing options...
FrediB Posted December 7, 2022 Share Posted December 7, 2022 5 hours ago, VladimirB said: Meni omiljeni Miloš Ković, temeljno lud i opasan čovek. U stanju je piše savršene besmislice. https://standard.rs/2022/12/06/m-kovic-vekovi-pohoda-na-istocne-jeretike/ Dzukela preispoljna. On 12/5/2022 at 4:39 AM, Div said: Tojest, pobedićemo totalitarizam tako što ćemo postati veći totalitaristi. Kao u onoj priči o nekom plemenu u divljini, kad su ih pitali ima li ljudoždera kod vas, a oni kažu, nema, juče smo pojeli zadnjeg. I Cemberlen je pokusavao fino i u belim rukavicama sa hitlerom i njegovom bandom, pa to nista nije pomoglo, cak naprotiv. Link to comment Share on other sites More sharing options...
FrediB Posted December 7, 2022 Share Posted December 7, 2022 On 12/5/2022 at 4:51 PM, Milenko Puzigaca said: Snouden, Asanž i baraberija Da su kojim slucajem izvrsili izdaju u drugim zemljama (tj. onima koje nisu ''zli Zapad''), odavno ih ne bi bilo. U Rusiji bi ih npr. naucili da lete kroz otvoreni prozor, popili bi caj od polonijuma ili bi ih pronasli samoubijene sa 4 metka u glavi, dok bi u Kini zavrsili u restoranu, razume se ne kao gosti ili kuvari, vec kao sirovina za pekinsku patku, piletinu generala Coa i ostale mesne obroke. 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Recommended Posts
Create an account or sign in to comment
You need to be a member in order to leave a comment
Create an account
Sign up for a new account in our community. It's easy!
Register a new accountSign in
Already have an account? Sign in here.
Sign In Now