Ivica Osim... preuzeo je reprezentaciju kada je bila u blago rečeno katastrofičnom stanju sredinom osamdesetih. Prethodna dva selektora, Todor Veselinović do 1984. i Miloš Milutinović do 1986. su se totalno izgubili u izboru tima, kroz reprezentaciju je prošlo više igrača u četiri godine nego što ih imalo u prvoj ligi Jugoslavije, jedan srećan plasman (ljudi, je li to moguće?) na EP 1984. i teška blamaža na istom, a zatim još gore kvalifikacije za SP 1986., gde je Juga bila četvrta od pet u grupi, iza Francuske, Bugarske i Istočne Nemačke, iza nje je ostao samo Luksemburg. U osam utakmica gol-razlika 7-8 jasno govori kako su te kvalifikacije odigrane. Nivo zanimanja za fudbalsku rprezentaciju Jugoslavije u to doba je bio na oko nula stepeni Kelvina.
Osima nisu zvali "Švabo" samo zato što je bio visok i plavokos. I u Želji i u reprezentaciji je zahtevao nemačku disciplinu i upornost, tražio je igrače koji mogu da špartaju sa kraja na kraj terena svih 90 minuta i izvršavaju što im zapovedi, ali obavezno i jednog-dvojicu veznjaka koji su "umeli", što se kaže, da daju gol ili da kreiraju ni iz čega. U prve dve godine (kvalifikacije za EP 1988.) dva beka (najčešće Zoran Vujović i Baljić), dva centralna odbrambena (Hadžibegić i Radanović ili Elsner), dva vezna "trkača" (Katanec i Baždarević), dva vezna "znalca" (tu su se vrteli Piksi, Mlinarić, Milan Janković) i u špicu Vokri (ponekad Pančev) i Zlatko Vujović.
Urbani mit da je Osim zvao samo Sarajlije u reprezentaciju je nastao jer su uz navedene igrače (Baljić, Hadžibegić, braća Vujović rođene Sarajlije, Baždarević rodom iz Višegrada ali je igrao u Želji) sa klupe ulazili Škoro, Jakovljević... dok je cela Juga htela da igraju Pančev, Savićević, Milko Đurovski, Tuce... ali je Osimov tim igrao fudbal i to ozbiljan fudbal. U kvaifikacijama za EP 1988. po dvaput su pobeđeni Severna Irska i Turska, ali su Englezi ipak bili prejaki. Prva utakmica na Vembliju je čak bila rapsodija u plavom, ali šta je sve Zlatko Vujović umeo da promaši... to se mora videti da bi se poverovalo:
još na snimak nisu upale dve-tri mrtve šanse Jugoslavije.
Druga utakmica u Beogradu je bio totalni slom Juge pod pritiskom i poraz od 4:1, ali se onda desilo što u Jugi nije skoro: i pored neuspeha u kvalifikacijama FSJ je odlučio da OsIm ostane na čelu reprezentacije i u ciklusu za SP 1990.
Grupa kvalifikacija relativno jaka: Francuska, Škotska, Norveška, Kipar, prva dva idu na SP. Osim uvodi u reprezentaciju na užas svih još Sarajlija: Davora Jozića u odbranu i 33-godišnjeg Safeta Sušića da bude "umetnik" uz Piksija u vezi. Desnog beka sad igraju Stanojković i Vulić (koji je centralni u Hajduku, ali ajde de), levog Spasić, Baljić pa i Dragoljub Brnović (koji je vezni u Partizanu, ali opet ajde de), centarhalfovi Hadžibegić i Jozić (ponekad Spasić ili Vulić idu unutra), dva vezna "trkača" su i dalje Katanec i Baždarević, dva vezna "umetnika" Piksi i Sušić, napred nezaobilazni Zlatko Vujović i Savićević, Pančev, Boro Cvetković (kako se kome zalomi) kao drugi špic. A ponekad i Zoran Vujović kao peti odbrambeni umesto drugog špica. Naravno, svi su mislili da ta reprezentacija neće videti "S" od Svetskog prvenstva, ali na zaprepašćenje svih u osam utakmica šest pobeda, dve nerešene (u Škotskoj i Francuskoj), nula poraza, gol razlika 16:6 i prvo mesto u grupi četiri boda ispred Škota. Neverne Tome su zapušile usta i krenula je standardna ložana pred SP. Pogotovo jer na vrata reprezentacije kucaju omladinski prvaci sveta iz Čilea, Prosinečki, Jarni, Šuker, Boban, Bokšić...
Nažalost, jedan bitan šraf u tom timu, Mehmed Baždarević, na utakmici sa Norveškom pljuje sudiju, dobija crveni i godinu dana kazne, pa propušta Svetsko prvenstvo.
Na SP grupa sa SR Nemačkom, Kolumbijom i UAE. Van SP, užasni pritisci na Osima ko da igra, ko da ide na prvenstvo, ko ne... Juga klizi ka raspadu i svaki republički savez gura svoje igrače. Osim se brani koliko može, ali ne može mnogo.
Prvi meč sa Nemačkom Juga počinje sa dve teške greške u postavi (očigledno pod pritiskom). Vulić na beku, kome su Breme i Klinsman bukvalno decu pravili i Savićević u špicu u svom najboljem "boli me primicač" modu, jadni Katanec mora da pokriva ceo vezni red jer ni Piksi ni Sušić ne mogu da pokriju ništa, Mateus se šeta od centra do gola (i to dvaput), Breme spaja sa golom Klinsmana i Felera, Osim već u 55. minutu vadi Savićevića i Sušića i ubacuje Prosinečkog i Brnovića da bi bar neko ispratio nemačku vezu, Jozić daje gol i Juga gubi 4:1. Ako ništa drugo, spao je sav pritisak sa leđa Osima i celog tima, svi u državi su samo čekali da se vrate kući. A to ni Osimu ni igračima nije bilo ni na kraj pameti.
Za drugu utakmicu protiv Kolumbije Osim menja oba beka (igraju Stanojković i Dragoljub Brnović, iako je Jarni među 22) i Šabanadžovića kao drugog trkača u vezi umesto špica Deje. Mnogo bolja igra, promašen penal ali i evrogol Jozića za pobedu od 1:0. Na žalost, Katanec zbog povrede izlazi već na poluvremenu i do kraja prvenstva više nije igrao.
U trećoj utakmici protiv mnogo slabijih UAE Osim konačno pušta Pančeva u prvih 11 umesto Kataneca, koji mu vraća sa dva gola, još po jedan Sušić i Prosinečki sa klupe i pobeda od 4:1.
Sad dolazimo do meča sa Španijom, Osim opet igra sa dva špica, o tom meču svi sve znate, dva legendarna Piksijeva gola, šta više ima da se kaže.
Argentina, četvrtfinale, ložana u državi ponovo na max, Osim se vraća na formaciju sa jednim špicem (naravno, Zlatko), na mestu Kataneca igra Prosinečki. Šabanadžović do 30. minuta dobija žuti pa crveni i Juga nastavlja sa deset igrača. Nastavak utakmice je najbolja igra Juge u poslednjih deset godina, sa igračem manje igrano je barabar sa velesilom kakva je tad bila Argentina, Jozić maši volej posle Piksijevog centaršuta spoljnom, Sušić i Savićević sa pet metara ne koriste šanse, Argentina s druge strane pogađa prečku, Ivković brani par izglednih šuteva, Buručaga daje gol rukom (za razliku od SP 1986. sudija je video) i dođosmo sa 0:0 do penala. I tu Piksi pogađa prečku, Prosinečki i Savićević pogađaju mrežu, Ivković hvata živu loptu Maradoni, Troljo pogađa stativu i taman kad smo se ponadali... Dragoljub Brnović, siguran penaldžija za Budućnost i Partizan maši, a za njim i Hadžibegić, standardan penaldžija reprezentacije od 1985. maši svoj drugi penal na prvenstvu i Argentina prolazi dalje.
Suma sumarum, od Nemačke do Argentine Juga je dizala igru i formu, što je nesumnjiv pečat trenera. Odlični igrači i kamara jakih mladih igrača koji su stasavali, Juga bi stvarno bila powerhouse sledećih bar osam godina. Ali vetrovi rata već duvaju...
Naznake kakav bi to tim bio imamo u prvih par utakmica kvalifikacija za EP. Standardni u 11 postaju Jarni, Prosinečki, Pančev, Binić deli utakmice sa Zlatkom Vujovićem, "Jarni, Pančev, gol!" je postao redovan usklik TV komentatora, sa klupe ulaze Šuker, Boban, Bokšić, Najdovski, Mijatović... iako Piksi zbog povrede ne igra gotovo godinu dana Baždarević umesto njega igra utakmice života u reprezentaciji, Juga bukvalno gazi sve kroz kvalifikacije, konačno ima i tim i igrače i selektora, ma sve. Samo pameti nema...
U junu 1991. iz reprezentacije se povlače Slovenci i Hrvati (mada Slovenci iz Partizana Milanič i Novak igraju i dalje, očigledno pod pritiskom), igrači iz BiH i Makedonije sa selektorom Osimom se drže uz reprezentaciju i dalje, nadajući se nekom čudu i očuvanju Juge, poslednju utakmicu SFRJ je odigrala 25.03.1992. protiv Holandije, kad su već počeo rat u BiH. Kreće i sramna opsada Sarajeva i Ivica Osim u suzama (ne zbog reprezentacije, već zbog Sarajeva) podnosi ostavku.
