Marko

Ukratko, nisi baš doktor ali voliš da pogledaš 😁

Eugène Galien-Laloue (1854-1941) je bio francuski slikar. Impresionista, najviše je poznat po prikazima ulica Pariza s' kraja XIX i početka XX veka.

Ništa ti ne verujemo dok je ne staviš na avatar, samo tako možemo biti sigurni da stvarno to misliš

Mislio sam na razočarenje pravih fanova, koji je prate od samog početka. Lako je postati fan kad je postala No1 i osvojila GS. To su sve bandwagoneri, a pravi fanovi su je znali mnogo ranije i verno je pratili, bez obzira na rezultate

Meni je bilo drago kad je postigla sve što je postigla. Ali lagao bih ako bi rekao da mi nije par puta na pamet palo nešto tipa: "Šteta što je cena uspeja morala biti tako velika za tolike gledaoce" 😁

Nemam običaj da gledam ovakve filmove, jer mi naprosto ne bude interesovanje. Muzike uvek nekako manjka, a svega drugog ne. Dokumentarac mora da bude dobar da me zaintrigirao. Kod muzike je generalno tako: Ako nije sama izvedba, onda jako dobro mora biti izrežiran materijal, sa entuzijastičnim i harizmatičnim ljudima/licima koja vode glavnu reč, (što garantuje dobru naraciju, prezentaciju i drži pažnju, isto važi i za dokumentarce/emisije druge tematike). Takođe, valjalo bi da delo ne bude ni po čemu puff piece, jer tako onda samo iritira. Logičan izbor materije kod klasične muzike bi naravno bili veliki kompozitori i dela, dirigenti, solisti, orkestri, umetnički direktori itd tu mogu da posluže samo da upotpune celu stvar u emisiji. Primera radi, kad sam gledao emisiju o Rossiniju, raznorazne velike face u svetu klasične muzike su u proseku imale po nekoliko rečenica, dok je narator sve vreme prisutan sa činjenicama, objašnjenjima itd. Bez veličanja, mistifikovanja umetnosti od strane bilo koga, a sve odlično izrežirano i editovano tako da i oni koji nemaju pojma mogu da gledaju, a oni koji sve znaju o GR imaju šta da vide i koječega da se podsete. Ovo je bila kompletna emisija, dok ja takođe volim i minimalistički pristup, ali koji se opet fokusira na delo: Kad npr solista ili dirigent objasne u kraćoj formi nešto o delu, tipično pred samu izvedbu, kad su svi sveži, naoštreni i celim svojim bićem u tome.

Ja još u osnovnoj, kad god keva ode napolje a nemam ništa drugo slatko, kašikom žderao Nesquik, Kraš, Cadbury... Fazon je u tome da sačekaš da prah krene da se topi u ustima, jer ako požuriš možeš da se zagrcneš jer prah upada u disajne puteve (pro tips), jednom kad se izveštiš, bude ti legit slatkiš ko sve drugo 😁 Ti mu onda mu daj neki jači challenge: Lubenicu sa majonezom, eurokrem sa sarmom, sardinu sa voćnim sirupom... 😄 Ako do toga dođe, kada moramo, ješćemo što ne volimo, bilo šta. Pa ako bude još gore, ima da jedemo što nam je inače nezamislivo. Pa ako dođe do najgoreg, ješćemo se između sebe. Until then... Kakvih derišta, pa i ljudi ima, ja sam dobar, i kad sam bio dete i sad, što se hrane tiče. Ne računajući ljude sa netolerancijom/alergijom na određene namirnice, i dalje ljudi izmišljaju puno, to jeste činjenica... Kafu volim jednom, dvaput u mesec dana. Espresso i sl mogu češće. Jeste, potpisujem. Mogao sam baš da se tovarim time kao klinac, u poslednjih 10-ak god probam možda dva parčeta svake zime. Roštilji, na tiganju pečeno meso, u rerni itd, je nešto, što mi se čini da kako ja, tako i većina ljudi može daleko više od pečenja.