Imam utisak da kada bi se pravila nekakva skala pokornosti društva, u smislu spremnosti da se aktivno bojkotuje, protestuje, učestvuje u aktivnostima građanske neposlušnosti - odnosno nespremnosti na istu, da bi poredak država bio neobično interesantan i da bi se neodoljivo poklopio sa listom neslobodnih društava u tranziciji. Crna Gora, Srbija, BiH, Rusija, bliskoistočne države... Fascinira me i dan danas ta mantra ostaviti politiku političarima, zatim pustiti institucije da rade svoj posao, shut up and dribble i tako dalje. Pa upravo u državama u kojima je preovlađujuće mišljenje da je potrebno pustiti institucije da rade svoj posao i da se vlast menja na izborima imamo imperatore poput Vučića, Đukanovića, Dodika, Lukašenka...
Nema nikakve sumnje da je ovde barem 50% igrača u procepu, odnosno ona polovina koja ima manja primanja i koja možda nije do sada ubola ugovor od desetak miliona dolara, siguran sam da nije prijatno ni onima koji možda jesu zadovoljili osnovne i ne tako osnovne finansijske potrebe, ali jednostavno imaju želju da eksplodiraju u ovoj ili sledećim sezonama, na primer Mičel ili Mari ili Adebajo ili još neko od tih mlađih igrača koji, sa pravom, pretenduju da budu All NBA ove ili u nekoj od sledećih sezona. Ali, barem ja to tako kapiram, okupili su se oko cilja za kojeg se ne može reći da je izmišljen, apstraktan ili u načelu pogrešan - iako svako od nas ima sopstvenu subjektivnu percepciju istog - i ostali su jedinstveni. Ti isti igrači, kao grupa, su prošli kroz 3 ili 4 lokauta u poslednjih nekoliko godina i, koliko znam - a ispravite me ukoliko grešim - svaki put su imali ogromne finansijske gubitke, ali su sledeće generacije igrača imale neuporedivo bolje uslove i više novca je ostalo njima (kao "izvođačima radova"), pa tako sada igrač koji odigra par sezona u NBA može da iskoristi svoj novac da "pokrije" veću površinu svoje "zajednice" ili kako god to želimo da nazovemo. Naravno da će pokušati da se izvuku sa najmanjom mogućom štetom po sebe, naravno da će biti trvenja i zabadanja noževa u leđa, naravno da postoji mogućnost da su izabral loš trenutak sa koronom i bubbleom i sve, ali je činjenica da ukoliko vidljivost koju su sada ostvarili omogući da za mesec dana ili za godinu dana neki policajac kad vidi malog crnca kako beži ulicom ne potegne odmah pištolj i ne raspali ga sa 8 warning shots u leđa nego malo razmisli, pa kaže sebi jao jebote ne smem da pucam odmah, razapeće me kao onog lika u vreme NBA lige, onda je nekako sve to, meni barem, bilo vredno.
Imam utisak da ljudi iz ovog podneblja uopšte nisu u stanju da percipiraju koncept zajedništva, solidarnosti koja podrazumeva i velike (trenutne) gubitke, koncept budućnosti i dobrostanja onog šrafa u mašineriji koji će pojedinca koji danas protestuje ili izražava nekakvu vrstu bunta sutra zameniti. I to je logično - dok je Amerika danas zapljusnuta talasom rasizma i policijske brutalnosti ne značajno većim nego što je to bilo ranije, istorija te Države (sa velikim D) je ipak istorija progresa, borbe i, uglavnom, pobeda za različita prava, pa makar na vlasti centralne figure bile pajaci (a takvi su na obe strane, na žalost). Davanjem vidljivosti problemu i guranjem problema na svetlost, na sto za ručavanje, na televizore i na medije, ove i one, problem makar dopire negde do svesti većeg broja ljudi, u ovom slučaju konzumenata jednog izvrsnog proizvoda, a konstatacija problema je svakako jedini put ka pronalaženju nekakvog rešenja. Možemo samo da preziremo igrače i da tvrdimo da su nezahvalni, da se bave stvarima koje nisu njihov posao ili da su "željni pažnje i idu sa preovlađujućim medijskim narativom", ali ih zapravo, čini mi se, kao društvo i kao pojedinci, duboko mrzimo i zavidimo im na slobodi koju im je njihovo, još uvek nedovoljno slobodno, društvo dalo, naravno uz milione dolara, medijsku mašineriju, tv prava po planeti i ostalo. Pravio sam juče paralelu sa Đokovićem, ali sam i sam svestan koliko je neprikladna i glupa. Dok bi društveni i međunarodni impakt bio donekle sličan, svi znamo da bi Novak završio kao Enes Kanter, Goran i Srđan na robiji, Marko i Đorđe u Lazi, a Jecu bi tražili po šumama i gorama. Nismo isti, indeed.
.jpg.839d4eff9ffa43ed3edf8c47542c6e9e.jpg)
.thumb.jpg.79b50c69c174e0c0bbfbfa8aca9d2b11.jpg)
