freethrow

Da, tuga. Očekivao sam mnogo više od Daria. Ali to je, ono kao, moj problem, ja generalno previše očekujem od ljudi, pa i od Šarića, I guess...

Nisam gledao još, ali po statsima mi se čini da baš nedostaje Šarić, iako naoko nije bio nešto previše bitan šraf rotacije Sunsa. Ili grešim?

Stache vs Teeth

Ovo što je bilo u medijima za Dan posle i za Porše, pa tu može i da se uključi i ceo nastup, nema nikakve veze sa promovisanjem ni Vučića ni Đilasa, a ne može se spuštati ni na nivo Čedine politike koji je još iz doba kada je bio šef poslaničke dosovske grupe pokazivao zapravo gde nam je svima mesto. SLično važi i za Čanka, a sada da li je Polo ili je Porše i da li je prepuno floskula ili je ono daj da pričamo o konkretnim stvarima, tu je zaista voda na vodenicu i Vučiću i onome što se nekada zvalo Institut Boris Kidrič.

Mator.

Nema [anse da neko bude i kvalitetan trener i da mu repreyentacija bude jedini gig. Ne vredi reprezentacija toliko. Više. Sa druge strane svaka promena trenera je narušavanjce kontinuitetčića, ma kako mali kontinuitetčić bio.

Ulazimo u potpuni pakao košarkaški ukoliko smene Kokoškova, ma šta ja mislio o njemu...

Ovako i moja kuca ima pogled posle ručka... Da poslušam negde na jutjubu Ninu?

Ja mislim da je ovo hijena.

Učini ga napornim jer posle stalno traži loptu.

Ok, nisu ih učinili boljim nego su im pomogli da iskažu svoj potencijal i time doprinesu uspehu tima.

Da li je Ayton bolji ove ili prošle godine? Ili Aron Gordon? John Collins?

Okej, hajde da ispričamo celu priču. U pitanju je bila vanredna, takoreći krizna, ali niko ne voli tu reč, sednica užeg sastava Komiteta za Košarkaške Operacije i Procenu Tendencija Savremenog Sporta u sastavu Prof. Rajović, Ranko Žeravica, Miodrag Babić, Aleksandar Petrović, Aleksandar Rašić, Zoran Radović i, kako tradicija rada Komiteta nalaže, vrhunski trener čiji identitet je poznat samo predsedavajućem, Prof. Rajoviću. Nakon konstatacije da se rezultat reprezentacije ni na koji način, ni epistemiološki, ali ni čisto gramatički ne može okarakterisati kao uspeh, zaključeno je i to je valjda bila prva tačka dnevnog reda, da je dotični rezultat neuspeh i onda su se smenjivale razne subjektivne i objektivne okolnosti i problematike koje su raspravu iz čisto košarkaško - teoretskih brzo prevele u žučnu, gotovo kafansku sferu. Ipak, na kraju jeste zaključeno da je neophodna reorganizacija rada sa mlađim kategorijama, nešto na čemu je prof. Rajović insistirao već godinama, i o čemu i sam mogu da posvedočim, a pre svega po pitanjima takozvanog popularnog stajanja na loptu i uvreženom insistiranju da je samo postavljen napad na postavljenu odbranu valjda viteški ili pošteni, ali svakako jedini ispravni način da se napadne protivnički koš. Bljesak magije u vidu asistencije igraču koji je uspeo da se provuče kroz meandre blokova i šumu protivničkih igrača a koji pos SFRJ filozofiji košarke ima korene i još uvek jako uporište u figuri plejmejkera - demijurga, božanstva koje daruje u dvadesetdrugoj sekundi napada i koji koristi sportskožurnalskim jezikom vic ili genijalnost, još jednom je od strane Profesora podvučen kao anahron, antimoderan i, na kraju, kontraproduktivan sa stanovišta savremenih košarkaških tendencija, rođenih u velikoj većini slučajeva, u Americi. Zoran Radović nije mnogo doprineo konkretnim savetima, ali jeste apostrofirao promenu pravila FIBA košarke, koja iako jedva primetna ipak imaju često presudan uticaj na igru i omogućavaju, na primer, impresivne tripldablove sa 30+ poena igračima koji su u stanju da svoju igru učine skupom aktivnosti koji u potpunosti prekriva skup dopuštenih rešenja FIBA pravila, citiraući mladog Slovenačkog MVPja američke lige za 2022 (Komitet blisko sarađuje sa Srpskim Sekretarijatom za Procenu Budućnosti) protivu Litvanije. Dok se na špicama vrtela dosta isprazna odbojka Moke i Kiće i time dodatno podvlačila sposobnost brzih i lucidnih Krešimira da pretrčavaju i iznenađuju umorne i preplašene Tkačenke i Belostenjije, Prof. Rajović je nastavio, do tada se košarka, po ko zna koji put promenila, Španija kao da se nikada nije ni desila, a grčki pikenrol protiv američke reprezentacije, sa kotrljajućim Skorcijanitisom iz mlađih dana, kao da je ostao sakriven, negde u arhivama KSJ, kasnije KSS. Ipak, tračak nade i optimizna uneo je Aco Petrović, vanredni član Komiteta, podsećajući da je Andro Knego pred sam kraj karijere, 1990, uspevao da proda u četiri uzastopna napada istu foru, pivot i onda dvokorak sa noge oko koje nije pivotira i to Jugoplastici, trostrukom prvaku Evrope na vrhuncu. Andro Knego je bio predmet žučne rasprave, ali su se članovi komiteta složili da takvih igrača danas nema u Srbiji (verovatno ni na prostorima počivše nam države), te je rasprava krenula na bitnije tačke. Dok jeste trojka bila oružje kojim je Jugoslavija uspevala da otvara u ranim danima uvođenja iste tvrde tenkove sovjetskih odbrana, Komitet dalje zaključuje, današnja trojka nije isto što i ondašnja trojka, insistirao je Žeravica, koji je ovde sa posebnim poštovanjem i zahvaljujući izuzetnim zaslugama prisutan, iako nije više među nama. Nije isto pripaliti u trećoj sekundi kao prvi igrač u kontri sa osam metara i čekati sistematske Perasoviće ili Daniloviće ili Neše Iliće koji izlaze iz bloka, objašnjavao je Žeravica, iako se delegat Aco uporno ubaciva sa moj brat je pripaljivao iz kontre. Dok je jugoslovenska košarka doživljavala vremensku ekspanziju, odnosno ubrzavala igru zahvaljujući superiornim tehničkim karakteristikama sopstvenih igrača i oslanjanjem na kontru kao primarno rešenje, a lucidnost plejmejkera božanstva ukoliko prvobitna pomisao ne bi prošla, zanemarivan je prostor, nešto što su, prema komitetu prvo Argentinci i Španci shvatili, a nakon toga prihvatile i ostale ekipe. Komitet se rastao u dosta nategnutoj atmosferi i u tajnosti izdao saopštenje koje će biti prosleđeno nadležnim organima, a preko Anonimnog Vrhunskog Trenera koji će sve to ispinovati dnevnoj štampi u narednom periodu, i dalje omiljenom metodom divulgacije znanja od strane Komiteta.

.

Slažem se da je rečenica dosta sportskokomentatorski nepismena, ali, sa druge strane, ima i vrlo konkretno značenje, a pogotovo u NBA košarci. Evo, mogu da ispalim definiciju. Ja taj pojam percipiram kao skup elemenata igra koje poseduje igrač A i zahvaljujući kojima igrači B, C, D i E imaju bolje objektivne (merljive, statističke) performanse nego što bi ih imali da nema igrača A i njegovih veština. Stef i Klej su prilično dobar primer sa, recimo, Drejmondom Grinom, koji je pokazao kako izgleda kada solira u ekipi koja nema dva bacača plamena sa 8 metara i koliko su njegovi tripl dablovi i 5x5 utakmice zapravo efemerne i tanke ukoliko nisu uklopljene u napadački široku ekipu. KD je igrao bez konkurencije najbolju i najlakšu košarku u tom istom GSW, iako je trpao i u OKC i u Bruklinu. Lebron je objektivno svojim skokovima, asistencijama ali i nesebičnim asistencijama sa kojima je zapravo više prepuštao važne uloge saigračima (i zbog toga često bio kritikovan zbog superstar orijentisanih Američana) i činio ih aktivnijim, uključenijim i, na kraju i statistički boljim. Često se govori kako je Stokton stvorio Malonea, a zapravo je obrnuto podjednako ili još više tačno: Karl Malone je bio retka zverka u NBA kasnih 80tih, a pogotovo 90tih. Do dana današnjeg ja teško da sam video jačeg i bržeg igrača koji je u stanju, bez gathering stepa, da uhvati bukvalno svaku loptu u punom trku i da je bez greške sprovede u koš. Skinimo Karla iz ekipe Jute i ubacimo nekog takođe vrhunskog krila na njegovo mesto i prilično sam siguran da će Stoktonove asistencije pasti barem za 3 po utakmici. Na kraju, možda najbolji primer u ovom plejofu je ekipa Atlante, sa Dlakavim Lilihipom koji koristi sve više svoju istoriju pogađanja sa 8m, ili potrebu odbrane da izlazi na taj suštinski mamac šut i onda jako kreativno iz toga razvija kompleksnije napade sa centralnim pikom, koji se završavaju analitički povoljnim šutevima (tricama iz uglova, lobovima za Johna, i tako dalje). Na kraju ukoliko Jokić ne čini boljim Marija (koji nije Donovan Mičel, niti Devin Buker), ludog avaxa MPJa i skraćenog Kampaca, onda ne znam šta je i kako. Na kraju, igrači koji su u stanju da u odbrani čine saigrače boljim - time što im daju sigurnost da će preuzeti nekoga ukoliko normalna odbrana pukne ili koji su u stanju da čitaju protivnički napad, su možda i manje zapaženi, ali podjednako bitni. Ajton ove godine koliko sam gledao, pokriva skoro sve rupe i rupice, što je za mladog centra jako retko, Dejvis je kada je zdrav imao sličnu funkciju u Lakersima...

Kića i Praja pokradeni, ali ajde.

Ne verujem da je iko očekivao Lakerse u finalu, ja sam mislio Klipersi ili Denver, ali sam Denver debelo precenio, odnosno trajanje Murray/Chris Webber efekta.

Što se odbrane od pikenpopa tiče, zaista ne želim da poverujem da je tu trener propustio da kaže nešto u fazonu momci, imam utisak da pogađaju trice iz bloka, možda da probate da izlazite na šutere, a da ih nateramo da uđu pod koš? Sve odbrane na trojkama su bile poput pozdrava komšiji dok se šeta pas, pa istog komšiju vidiš 3 puta u 45 minuta.

Kaže Kokoškov, u ovom po meni sjajnom intervjuu, pored ostalog:

izvinite da nemo neko link za Italija Španija? Hvala.

@SteveFrancis#3 Ja bih urgirao da Boža Maljković startuje Džordana Pula (on bi nam sredio goruće pitanje dvojke, a u FIBA takmičenjima može i na trojku) i pojedo bi Nika Meniona za doručak, kao i Dillona Brooksa, da ne bude da imamo dva Amerikanca, a i ume da stane na loptu.

Vidim da ovde svi imaju pravo na mišljenje o relativnom neuspehu reprezentacije, pa rekoh dođavola, zašto ne bih i ja bacio po koju. Kao prvo, imam utisak da postoji užasno iskrivljena percepcija onoga što je realni kvalitet naše košarke u ovom trenutku, odnosno parametara po kojima merimo pojam toliko apstraktan kao što je "kvalitet košarke". Ukoliko se ograničimo na samo jednog igrača na svetu i kažemo da je to merilo nacionalne košarke, mi smo najveća sila na svetu, barem ove godine. A poslednje dve godine je to bila Grčka. Čak i ukoliko se ograničimo na cela dva igrača, dobijamo neki pikenrol Jokić MVP - Bogdan i opet smo tu negde u vrhu, top 5 ekipa sigurno. Ukoliko uzmemo da je kvalitet košarke reprezentovan sa top 20 ili 25 igrača koji mogu da predstavljaju zemlju, stvari se dosta komplikuju. Po meni, Teodosić, Bjelica, Marjanović, na primer, nikako ne predstavljaju nekakvu snagu koja bi donosila prevagu u mečevima sa relativno ozbiljnim i solidnim ekipama poput Italije, da ne pričamo o Litvaniji ili nekoj jačoj ekipi. Ostatak ekipe koja je izgubila od Italije? Petrušev je veliki talenat i veliki potencijal, ali očekivati u seniorskoj eliminacionoj utakmici više od onoga što je pružio bi bilo nerealno. Micić je odigrao jako slabo i delovao je povređeno ili kao da je opet upao u tu neku rupu u kojoj je bio i dok je igrao u Zvezdi. Anđušić i Dobrić su bili jako dobri i oni su solidni igrači, sa svojim manama i prednostima, ali nisu neko ko bi mogao da ponese utakmicu u pravcu (lagane) pobede. Kalinić je lepo trčao, igrao odbranu i pogodio par šuteva, ali opet ne čini mi se da je reč o igraču koji će doneti ne znam koliku razliku u timu koji nije već popunjen skorerskim opcijama. Da rezimiram, ovo jednostavno nije jaka ekipa, nema mnogo poena u rukama, a nije u stanju (osim Dobrića i Kalinića, možda i Davidovca) da lomi protivnike odbranom. Kriv je Kokoškov zbog toga što ne viče na igrače i ne lomi table sebi ili igračima o glavu? Plašim se da su vremena jutjub klipova prepunih zajapurenih balkanskih trenera koji urlaju i čupaju zulufe sada iza nas. Igrači danas jednostavno neće trpeti trenera koji urla na njih i to je nešto što se (kao i većina politički korektnih, a zapravo korisnih stvarčica) prelilo iz omražene USoA. Igrači i treneri su zaposleni u određenoj firmi i pridržavaju se određenog kodeksa ponašanja i ne verujem da ćemo viđati mnogo urlanja i Repešovštine na olimpijskom turniru. Koliko ja kapiram ovaj sport, Kokoškov je stručan i smiren trener koji se dokazao pre svega u nacionalnim timovima, ima NBA iskustvo i ima solidno EL iskustvo. Ukoliko neko smatra da je ovim igračima potreban drekavac koji će da ih vređa i urlanjem motiviše da igraju odbranu od italijanskog pikenrola na trojci, onda to nekako povezujem sa arhetipskom željom za "snažnim vladarem", čvrstom rukom koja, kako vidimo, čak ni u sportu više ne prolazi. Jebiga 2021. godina je. Ukoliko nisi u stanju da sarađuješ normalno sa trenerom koji ne vrši psihičko ili fizičko nasilje nad tobom, možda problem nije u treneru? Koja je realna motivacija igrača i koliko se razlikuje od motivacije igrača pre 20 godina? Ili 10 godina? Ovo je kompleksno pitanje koje se nalazi u srži svih diskusija o odsustvu Jokića ili ranije Stojakovića, Divca i ostalih. Ja danas, iz perspektive klinca od 20tak godina, koji je uspeo da se probije kroz meandre menadžera, surove konkurencije, pritisaka sa svih strana, borbe u domaćim mafijaškim krugovima klubova, uspeha i adaptacije u stranim sredinama, zaista mogu da razumem igrače koji doživljavaju reprezentaciju kao nužno zlo, nešto što se eto tako obavi ukoliko baš mora, da ne bi roditelji imali problema na poslu. Reprezentacija odavno nije jedini izlog za prodaju sopstvenih košarkaških usluga, u svetu Jutjuba, DraftExpressova, Kombajnova ili mreže desetina menadžera i menadžerčića koji mogu da završe kombinacije za egzotičnije destinacije (a takvi najčešće nisu ni u ciljnoj grupi selektora). Igrači su svesniji nego ikada da imaju to jedno telo i te dve noge, verziraniji su po pitanjima medicine, kondicije i opasnosti po telo. Nagledali su se Branka Jorovića, Milosavljevića, Jovića, kao što su gledali pucanja superstarova recimo Golden Stejta pre par godina ili pola All Star ekipe u plejofu ove godine i računaju, racionalni su. U toj cost benefit analizi, mnogi zaključuju da im se učešće u reprezentativnom ciklusu jednostavno ne isplati. Već je manje više bez ikakve dileme dokazano da najteže povrede u košarci, ACL i ahilova tetiva, nastaju kao posledica premora tela i to premora koji se ne može sanirati sa nekoliko nedelja ili čak meseci odmora. Prosečne mase i brzine igrača su za petnaestak procenata veće nego pre samo dvadesetak godina, sile kojima je izloženo jedno prosečno koleno u vrhunskoj košarci su sigurno barem za 50% veće i češće. Na kraju, tu je i momenat same Države odnosno Saveza, kao i svega onoga što isti predstavlja. Dok je Savez, kao i klubovi uostalom, uvek predstavljao tu neku odstupnicu za bivše igrače, mesto na koje ćeš na kraju otići i oni će ti izmisliti nekakav posao, jer si je l te pikao loptu ceo život i nemaš baš neko obrazovanje koje bi moglo da ti obezbedi čak ni da sačuvaš stečeno, danas je i to, po mom viđenju, promenjeno. https://www.winpointfinancial.com/ https://www.gbmi.com/sports/ https://www.marinerwealthadvisors.com/our-services/professional-athlete/ postoji stotine firmi usko specijalizovanih upravo za vođenje finansija elitnih sportista, imajući u vidu njihove relativno kratke radne vekove i relativno i apsolutno visoka primanja. Na kraju, verujem da čak i oni sportisti koji su najnaklonjeniji vladajućoj stranci u ovih proteklih nekoliko tužnih godina (skoro pa deceniju) imaju svest o tome koliko su se apsolutno sve institucije u državi pretvorile u neku vrstu klozetske šolje i, ma kako razmišljali, jednostavno imaju makar instinktivan osećaj da je bilo kakvo vezivanje i investiranje novca, vremena, zdravlja ili energije u takvog partnera rizično i, na duge staze, neisplativo. Na kraju, ovo je objektivno singularni ciklus: FIBA prozori su inače krivo nasađeni kompromis koji uspeva jedino da kompromituje kvalitet takmičenja. Tužna je Olimpijada bez Litvanije, bez Hrvatske, bez Srbije, bez Kanade. Ali situacija je takva kakva je, kako je nama, tako je i drugima. Imamo gomilu povređenih dobrih (ne vrhunskih) igrača koji ne mogu da igraju i ovo je realan rezultat. Nije duel ekipa sa najboljih 12 igrača, već duel ekipa popunjenih 12tim do 24og igrača po nekom imaginarnom objektivnom kvalitetu. Sama uigranost je tu takođe upitna i donekle proizvoljna - prošlo je vreme legendarnih visinskih vojničkih priprema, 1000 stepenika, na televiziji Lepa Brena i celog fazona. Ukoliko igrač može da odvoji par nedelja i da učestvuje u ciklusu, to je to, dobijaš ga na par treninga, neki video meeting i to je to. Velika je razlika među igračima koji su receptivni za ovakav vid saradnje i onih koji to nisu. Ekipe koje dolaze iz homogenijih sredina (poput Italije, na primer) će svakako biti u stanju da nedostatak kvaliteta u velikoj meri nadomeste poznavanje igre saigrača, makar i posredno kroz zajednička takmičenja. Sezona NBA je bila prepuna povreda, nadovezala se na babl, pauza je bila skraćena i odmah se krenulo u gruvanje što je NBA igrače (uz pomenuto čisto njutnovsko poređenje basketa danas i nekad) dovelo do objektivno i apsolutno ogromnog broja povreda. Evroliga je takođe imala dosta paklen ritam. Ekipe sa najviše učesnika u najboljim takmičenjima su najviše penalizovane. Ako se dodaju povrede Lučića, Milutinova, Jovića, Davidovca (ne znam zašto nije igrao?), onda je sve nekako logično i ispada dosta prepotentno očekivati pobedu nad kompaktnom i solidnom, iako neatraktivnom i prosečnom, Italijom. Ovo nas dovodi do poslednje tačke, a to je proizvodnja bekova i plejmejkera u Srbiji. Juče se 12ti igrač najslabije ekipe u NBA ligi od pre 2 godine, Niko Menion, sin Pejsa Meniona iz CLear Cantu (ko se seća brke mormona iz Serie A iz 90tih, rispek) posprdao sa našom odbranom, izgledao je kao mešavina Kajri Irvinga i Tonija Parkera iz mladih dana. Ne postoji način da me neko uveri da Srbija ne može da izbaci jednog takvog igrača u svakom godištu: dečko je brz, poteže trojku sa lepom i pravilnom tehnikom (zato i ima solidne procente), ume da uleti u pun reket i eksplozivan je na prvom koraku. Da, ne može da sačuva nikoga u odbrani jer je mali i slab. Ne može ni Bobi Marjanović, jer je veliki i jak, pa opet igra? Ali ne, to je još jedan recidiv YU škole koji opstaje i provlači se od najranijih selekcija u kojima se i dalje forsiraju rukomentna snaga, pitbul odbrana, stajanje na loptu i slično. I to je problem koji se rešava isključivo odozdo, promenom rada trenera u mlađim kategorijama, seminarima u kojima se objašnjava da je okej da dečko pripali sa osam metara, da je u redu da se zavrti pikenrol na pola terena pa da mali opali flouter... Moderna košarka je trojka iz ćoška i flouter sa vrha kapice, ogromna brzina i dva slobodna bacanja. Ko to ne bude na vreme ukapirao, neće imati baš najbolju bazu igrača.

Rade to ljudi. Čak i ozbiljniji od Bobija. https://washington.cbslocal.com/2014/06/05/guy-torry-phil-jackson-likened-kings-to-neo-nazis-hitler-as-motivation/