freethrow

ma nema veze, moj postić je više bio quod erat demonstrandum... i poslužio je.

Nonsens. Kao i cela diskusija.

Da, tuga. Očekivao sam mnogo više od Daria. Ali to je, ono kao, moj problem, ja generalno previše očekujem od ljudi, pa i od Šarića, I guess...

Nisam gledao još, ali po statsima mi se čini da baš nedostaje Šarić, iako naoko nije bio nešto previše bitan šraf rotacije Sunsa. Ili grešim?

Stache vs Teeth

Ovo što je bilo u medijima za Dan posle i za Porše, pa tu može i da se uključi i ceo nastup, nema nikakve veze sa promovisanjem ni Vučića ni Đilasa, a ne može se spuštati ni na nivo Čedine politike koji je još iz doba kada je bio šef poslaničke dosovske grupe pokazivao zapravo gde nam je svima mesto. SLično važi i za Čanka, a sada da li je Polo ili je Porše i da li je prepuno floskula ili je ono daj da pričamo o konkretnim stvarima, tu je zaista voda na vodenicu i Vučiću i onome što se nekada zvalo Institut Boris Kidrič.

Mator.

Nema [anse da neko bude i kvalitetan trener i da mu repreyentacija bude jedini gig. Ne vredi reprezentacija toliko. Više. Sa druge strane svaka promena trenera je narušavanjce kontinuitetčića, ma kako mali kontinuitetčić bio.

Ulazimo u potpuni pakao košarkaški ukoliko smene Kokoškova, ma šta ja mislio o njemu...

Ovako i moja kuca ima pogled posle ručka... Da poslušam negde na jutjubu Ninu?

Ja mislim da je ovo hijena.

Učini ga napornim jer posle stalno traži loptu.

Ok, nisu ih učinili boljim nego su im pomogli da iskažu svoj potencijal i time doprinesu uspehu tima.

Da li je Ayton bolji ove ili prošle godine? Ili Aron Gordon? John Collins?

Okej, hajde da ispričamo celu priču. U pitanju je bila vanredna, takoreći krizna, ali niko ne voli tu reč, sednica užeg sastava Komiteta za Košarkaške Operacije i Procenu Tendencija Savremenog Sporta u sastavu Prof. Rajović, Ranko Žeravica, Miodrag Babić, Aleksandar Petrović, Aleksandar Rašić, Zoran Radović i, kako tradicija rada Komiteta nalaže, vrhunski trener čiji identitet je poznat samo predsedavajućem, Prof. Rajoviću. Nakon konstatacije da se rezultat reprezentacije ni na koji način, ni epistemiološki, ali ni čisto gramatički ne može okarakterisati kao uspeh, zaključeno je i to je valjda bila prva tačka dnevnog reda, da je dotični rezultat neuspeh i onda su se smenjivale razne subjektivne i objektivne okolnosti i problematike koje su raspravu iz čisto košarkaško - teoretskih brzo prevele u žučnu, gotovo kafansku sferu. Ipak, na kraju jeste zaključeno da je neophodna reorganizacija rada sa mlađim kategorijama, nešto na čemu je prof. Rajović insistirao već godinama, i o čemu i sam mogu da posvedočim, a pre svega po pitanjima takozvanog popularnog stajanja na loptu i uvreženom insistiranju da je samo postavljen napad na postavljenu odbranu valjda viteški ili pošteni, ali svakako jedini ispravni način da se napadne protivnički koš. Bljesak magije u vidu asistencije igraču koji je uspeo da se provuče kroz meandre blokova i šumu protivničkih igrača a koji pos SFRJ filozofiji košarke ima korene i još uvek jako uporište u figuri plejmejkera - demijurga, božanstva koje daruje u dvadesetdrugoj sekundi napada i koji koristi sportskožurnalskim jezikom vic ili genijalnost, još jednom je od strane Profesora podvučen kao anahron, antimoderan i, na kraju, kontraproduktivan sa stanovišta savremenih košarkaških tendencija, rođenih u velikoj većini slučajeva, u Americi. Zoran Radović nije mnogo doprineo konkretnim savetima, ali jeste apostrofirao promenu pravila FIBA košarke, koja iako jedva primetna ipak imaju često presudan uticaj na igru i omogućavaju, na primer, impresivne tripldablove sa 30+ poena igračima koji su u stanju da svoju igru učine skupom aktivnosti koji u potpunosti prekriva skup dopuštenih rešenja FIBA pravila, citiraući mladog Slovenačkog MVPja američke lige za 2022 (Komitet blisko sarađuje sa Srpskim Sekretarijatom za Procenu Budućnosti) protivu Litvanije. Dok se na špicama vrtela dosta isprazna odbojka Moke i Kiće i time dodatno podvlačila sposobnost brzih i lucidnih Krešimira da pretrčavaju i iznenađuju umorne i preplašene Tkačenke i Belostenjije, Prof. Rajović je nastavio, do tada se košarka, po ko zna koji put promenila, Španija kao da se nikada nije ni desila, a grčki pikenrol protiv američke reprezentacije, sa kotrljajućim Skorcijanitisom iz mlađih dana, kao da je ostao sakriven, negde u arhivama KSJ, kasnije KSS. Ipak, tračak nade i optimizna uneo je Aco Petrović, vanredni član Komiteta, podsećajući da je Andro Knego pred sam kraj karijere, 1990, uspevao da proda u četiri uzastopna napada istu foru, pivot i onda dvokorak sa noge oko koje nije pivotira i to Jugoplastici, trostrukom prvaku Evrope na vrhuncu. Andro Knego je bio predmet žučne rasprave, ali su se članovi komiteta složili da takvih igrača danas nema u Srbiji (verovatno ni na prostorima počivše nam države), te je rasprava krenula na bitnije tačke. Dok jeste trojka bila oružje kojim je Jugoslavija uspevala da otvara u ranim danima uvođenja iste tvrde tenkove sovjetskih odbrana, Komitet dalje zaključuje, današnja trojka nije isto što i ondašnja trojka, insistirao je Žeravica, koji je ovde sa posebnim poštovanjem i zahvaljujući izuzetnim zaslugama prisutan, iako nije više među nama. Nije isto pripaliti u trećoj sekundi kao prvi igrač u kontri sa osam metara i čekati sistematske Perasoviće ili Daniloviće ili Neše Iliće koji izlaze iz bloka, objašnjavao je Žeravica, iako se delegat Aco uporno ubaciva sa moj brat je pripaljivao iz kontre. Dok je jugoslovenska košarka doživljavala vremensku ekspanziju, odnosno ubrzavala igru zahvaljujući superiornim tehničkim karakteristikama sopstvenih igrača i oslanjanjem na kontru kao primarno rešenje, a lucidnost plejmejkera božanstva ukoliko prvobitna pomisao ne bi prošla, zanemarivan je prostor, nešto što su, prema komitetu prvo Argentinci i Španci shvatili, a nakon toga prihvatile i ostale ekipe. Komitet se rastao u dosta nategnutoj atmosferi i u tajnosti izdao saopštenje koje će biti prosleđeno nadležnim organima, a preko Anonimnog Vrhunskog Trenera koji će sve to ispinovati dnevnoj štampi u narednom periodu, i dalje omiljenom metodom divulgacije znanja od strane Komiteta.

.

Slažem se da je rečenica dosta sportskokomentatorski nepismena, ali, sa druge strane, ima i vrlo konkretno značenje, a pogotovo u NBA košarci. Evo, mogu da ispalim definiciju. Ja taj pojam percipiram kao skup elemenata igra koje poseduje igrač A i zahvaljujući kojima igrači B, C, D i E imaju bolje objektivne (merljive, statističke) performanse nego što bi ih imali da nema igrača A i njegovih veština. Stef i Klej su prilično dobar primer sa, recimo, Drejmondom Grinom, koji je pokazao kako izgleda kada solira u ekipi koja nema dva bacača plamena sa 8 metara i koliko su njegovi tripl dablovi i 5x5 utakmice zapravo efemerne i tanke ukoliko nisu uklopljene u napadački široku ekipu. KD je igrao bez konkurencije najbolju i najlakšu košarku u tom istom GSW, iako je trpao i u OKC i u Bruklinu. Lebron je objektivno svojim skokovima, asistencijama ali i nesebičnim asistencijama sa kojima je zapravo više prepuštao važne uloge saigračima (i zbog toga često bio kritikovan zbog superstar orijentisanih Američana) i činio ih aktivnijim, uključenijim i, na kraju i statistički boljim. Često se govori kako je Stokton stvorio Malonea, a zapravo je obrnuto podjednako ili još više tačno: Karl Malone je bio retka zverka u NBA kasnih 80tih, a pogotovo 90tih. Do dana današnjeg ja teško da sam video jačeg i bržeg igrača koji je u stanju, bez gathering stepa, da uhvati bukvalno svaku loptu u punom trku i da je bez greške sprovede u koš. Skinimo Karla iz ekipe Jute i ubacimo nekog takođe vrhunskog krila na njegovo mesto i prilično sam siguran da će Stoktonove asistencije pasti barem za 3 po utakmici. Na kraju, možda najbolji primer u ovom plejofu je ekipa Atlante, sa Dlakavim Lilihipom koji koristi sve više svoju istoriju pogađanja sa 8m, ili potrebu odbrane da izlazi na taj suštinski mamac šut i onda jako kreativno iz toga razvija kompleksnije napade sa centralnim pikom, koji se završavaju analitički povoljnim šutevima (tricama iz uglova, lobovima za Johna, i tako dalje). Na kraju ukoliko Jokić ne čini boljim Marija (koji nije Donovan Mičel, niti Devin Buker), ludog avaxa MPJa i skraćenog Kampaca, onda ne znam šta je i kako. Na kraju, igrači koji su u stanju da u odbrani čine saigrače boljim - time što im daju sigurnost da će preuzeti nekoga ukoliko normalna odbrana pukne ili koji su u stanju da čitaju protivnički napad, su možda i manje zapaženi, ali podjednako bitni. Ajton ove godine koliko sam gledao, pokriva skoro sve rupe i rupice, što je za mladog centra jako retko, Dejvis je kada je zdrav imao sličnu funkciju u Lakersima...

Kića i Praja pokradeni, ali ajde.

Ne verujem da je iko očekivao Lakerse u finalu, ja sam mislio Klipersi ili Denver, ali sam Denver debelo precenio, odnosno trajanje Murray/Chris Webber efekta.

Što se odbrane od pikenpopa tiče, zaista ne želim da poverujem da je tu trener propustio da kaže nešto u fazonu momci, imam utisak da pogađaju trice iz bloka, možda da probate da izlazite na šutere, a da ih nateramo da uđu pod koš? Sve odbrane na trojkama su bile poput pozdrava komšiji dok se šeta pas, pa istog komšiju vidiš 3 puta u 45 minuta.

Kaže Kokoškov, u ovom po meni sjajnom intervjuu, pored ostalog:

izvinite da nemo neko link za Italija Španija? Hvala.

@SteveFrancis#3 Ja bih urgirao da Boža Maljković startuje Džordana Pula (on bi nam sredio goruće pitanje dvojke, a u FIBA takmičenjima može i na trojku) i pojedo bi Nika Meniona za doručak, kao i Dillona Brooksa, da ne bude da imamo dva Amerikanca, a i ume da stane na loptu.