A sad

Probacu da odgovorim, ali ja o velikom delu exSSSRa znam vrlo malo (posebno o azijskim delovima). 1. Odnos rezima u SSSRu prema crkvi nije bio isti tokom razlicitih perioda postajanja drzave. Ta drzava je postojala 70 godina i taj odnos se vremenom menjao. Posto je Belorusija trenutno glavna tema da probam da prikazem kroz nju taj odnos. Pravoslavizacija Belorusije je ocela odmah nakom njenog ulaska u sastav Ruske carevine. Iz dosadasnje rasprave smo videli da je ogromna vecina stanovnistva danasnje Belorusije bila katolicke veroispovesti (sto unijati, sto grkokatolici). Rusija na unijate gledala veoma negativno i oni su bili izlozeni represijama i sistemskoj pravoslavizaciji (ne samo u Belorusiji, takodje u Ukrajini gde je postojala velika unijatska populacija). Rusija je unijate smatrala kao potencijalnu opasnost i kao nekog ko moze da ugrozi njene pravoslavne korene. Polozaj unijata u Rusiji je uvek bio los. Sa druge strane odnos prema katolickoj crkvi je bio promenjiv, u pocetku veoma dobar, a kasnije su se smenjivali periodi dobrog i loseg odnosa. Na kraj Ruske imperije u Belorusiji unijata maltene vise i nije bilo, dok je broj katolika i dalje bio veoma velik. SSSR u svom startu vodi generalno politiku protiv svih crkava i propagira ateizam, zvanicno takva politika ce ostati do kraja SSSRa ali ce u praksi postojati razna odstupanja. Politika prema unijatskoj crkvi je ostala nepromenjena (posebno u Ukrajini), ali za razliku od carevine gde je odnos prema katolickoj crkvi bio promenjiv SSSR u njoj vidi svog najveceg neprijatelja i od njenog svestenstva strane agente, to je do posebnog izrazaja doslo u Belorusiji (pokusaj uspostavljanja nezavisne drzave, jak prokatolicki nacionalni pokret u delu Belorusije koji je pripao Poljskoj...). Odnos prema pravoslavnoj crkvi se vremenom menja i od izrazito negativnog on postaje trpeljiv. Elementi koji su mogli da predstavljaju opasnost za rezim su eliminisani ili pobegli. Aktivnosti emigrantskih crkava (nepriznata beloruska pravoslavna crkva medju njima) su zaustavljene u domovini. Komunisticki agenti su polako zauzimali bitna mesta u crkvenoj hijerarhiji. Sve to je uticalo da pritisak na tu crkvu vremenom popusta. Teska pozicija u drugom svetskom ratu okrenula je Staljina ka trazenju izlaza za podizanje morala posrnuloj naciji u crkvi. I opet je tu napravljen neki dogovor sa pravoslavnom crkvom i ona je odigrala bitnu ulugu u konsolidaciji snaga i naroda SSSRa. Svi znaju za pricu o georgijevskim lentama i slicnim stvarima... Polozaj pravoslavne crkve se popravlja, dok polozaj katolicke crkve postaje sve gori. Kasnije se odnos prema pravoslavnoj crkvi menjao, bilo je dobrih i losih razdoblja, a odnos prema katolickoj crkvi uvek je bio los. U takvim uslovima pravoslavna crkva je mnogo spremnije docekala raspad SSSRa i trku za vernicima. Sustina je u tome da mali broj ljudi ostaje u organizaciji koja je proganjana, pogotovo ako to traje jako dugo bez nekog izgleda za poboljsanje, a pored nje imas slicnu organizaciju cije se delovanje tolerise. To je uvek bio nacin na koji se vrsi konverzija. U jednom momentu sedamdesetih godina je toliki problem sa svestenicima bio da su morali da ih salju iz Poljske, sto je opet stvaralo dodatne probleme... 2. Rusifikacija je sprovodjena na teritoriji celog SSSRa. Belorusija je samo zemlja gde se najvise primila. Postoje razni razlozi za to, ako treba mozemo prosiriti pricu. Velikih uspeha rusifikacija je imala i u Ukrajini, posebno u istocnim regionima, Moldaviji (gde je prakticno stvoren poseban, paralelan nacionalni identitet), Letoniji, Estoniji, Kazahstanu, pa cak i u Uzbekistanu, dok je znatno manje uspeha imao na Kavkazu, u Litvaniji, i jugu centralne Azije. 3. Ne mogu da kazem za sve, jer ne znam kakva je situacija u azijskom delu. U svim drzavama postoji jak antiruski sentiment, ali i proruski koji je povezan sa komunizmom. Beloruski nacionalisti su izrazito antiruski orijentisani, isto kao i ukrajinski, baltickih naroda, gruzijski. U Moldaviji je taj antiruski sentiment mozda i najslabiji i njihov nacionalizam se vise ogleda u prorumunskom unionizmu nego u antiruskom suverenizmu. Svi ti nacionalizmi u Rusiji i Rusima vide branu u uspostavljanju njihovih suverenih nacionalnih drzava, ali i pretnju opstanku tih drzava. Proruski sentiment je jak kod nekih manjinskih naroda, npr Gagauza u Moldaviji, Oseta na Kavkazu. Imamo intresantnu situaciju sa Jermenima, gde je Jermenija saveznik Rusije, ali generalno niti Jermeni vole Ruse, niti Rusi vole Jermene (cesto su meta napada ultradesnicara). 5. Nisam bas toliko upoznat sa situacijom u Ukrajini kao u Belorusiji i ne pratim vesti odatle na dnevnoj bazi. Mislim da je Krim resena stvar. Vecinski oblast je naseljena Rusima, skoro potpuno ruskojezicka. Proukrajinski sentiment je uvek bio slab tamo, cak se vise iskazuje kod Krimskih Tatara nego kod lokalne ukrajinske zajednice. Ako ne dodje do nekih velikih strukturnih i demografskih promena u Rusiji status Krima se nece menjati. Mislim da to cak nije lose ni za Ukrajinu i njen dalji put i razvoj. Sto se dela Donbasa pod proruskom kontrolom tice najbolje resenje je da se on na neki nacin vrati u sastav Ukrajine. Rusiji nije u intresu da ga inkorporira u svoj sastav, plus bi to bilo jako tesko i skupo izvesti, a to nije teritorija koja moze samostalno da deluje. Ipak ni Transnistrija ne moze samostalno da opstane kao drzava pa funkcionise vec tolike godine, mada razlika u broju stanovnika je ogromna i znacajna. Moje misljenje je da je geostrateski Rusija napravila ogromnu gresku okupacijom Krima i istocnog Donbasa, ali i prethodnom politikom prema Ukrajini. Na nekim narednim izborima uz pametniju politiku bi neka proruska opcija mogla da se vrati na vlast, ovako je tako nesto nemoguce za sva vremena. Dobili su Krim i mozda istocni Donbas, ali su izgubili Ukrajinu i dobila velikog neprijatelja na svojim granicama. Za sada u Belorusiji nastupaju mnogo pametnije i odmerenije.

Sve njihove pesme su direktne i eksplicitno protiv rezima, nema uvijanja. Nisam njihov fan, slusao sam ih uzivo par puta na Basoviscu, imaju dobre svirke, ali da ih slusam ovako ne. Ne svidja mi se nacin na koji peva. Ipak oni su jedan od popularnijih bendova u Belorusiji, top pet sigurno, posebno sto oni popularniji nisu vise u pravim sastavima, a poslednjih par godina su bas na rhuncu karijere. Dosta su popularni uopste u bivsem SSSRu i Poljskoj. Profilisali su bukvalno u jedne od lidera ovih protesta, u Brestu (grad odakle su) sigurno, ali i u celoj drzavi. Ranije je Sergej Mihalok bio ta zvezda koja je gurala protestnu energiju, ali on je prilicno uzdrzan sada i vidim da su ljudi razocarani u njega. Sa druge strane on godinama vec zivi u Ukrajini (10 godina) i sad radi neke druge projekte koji bas nisu spojivi sa protestnom muzikom, ali svakako se od njega ocekivalo vise. Tu prazninu je odlicno popunio Juri Stiljski sa svojim bendom.

Po drugi put u nedelju dana je uhapsen Juri Stiljski, lider jedne od najpopularnijih beloruskih pank rok grupa Daj Darogu! (Belorusija je u exSSSR svetu poznata po pank rok muzici). Inace on je bio i neformalni lider protesta u gradu Brestu. Skoro sve njihove pesme su direktna kritika rezima, nalaze se na crnom spisku jos od njegovog nastanka. Pesme su im uglavnom na ruskom jeziku sto nije bas uobicajeno za beloruske pank rok grupe. Kazu da je ovo jedan od glavnih razloga hapsenja:

Grkokatolicke crkve se razlikuju jedna od druge. Neke su zadrzale manje neke vise, plus su se menjale tokom svog trajanja. U principu to jeste tako kako kazes, ali u praksi nije, pogotovo kod starijih grkokatolickih crkava, no nebitno je za ovu raspravu. Meni je problematicno da se ide toliko daleko u proslost za potrebe ove rasprave zato sto u tom periodu nikakav identitet koji se moze povezati sa kasnijom beloruskom nacijom ne postoji. Nije sporno, slovensko stanovnistvo u Litvaniji je bilo pravoslavno, cela drzava je generalno bila vecinski pravoslavna, Jagelo je bio pravoslavac. Nista od toga nije sporno, ali to je jos uvek samo neka amorfna masa, bez zajednickog identiteta, na plemenskom ili poluplemenskom nivou. Uslov Poljske da Jagelo postane poljski kralj je bio da on primi katolicanstvo, sto je on i prihvatio (ovo je takodje zanimljiv momenat, jer u stvari nije se Litvanija(Belorusija) prikljucila Poljskoj, vec obrnuto, litvanski knez je postao poljski kralj). Tad pocinje prelazak na katolicanstvo, prvo plemstvo, zatim i ostale klase bilo direktno u rimokatolike, bilo u unijate. Naravno, bilo je katolika i pre toga, manje u Belorusiji, vise u Litvaniji (mada i tu je pitanje gde su bile granice, Viljnus je do dvadesetih godina dvadesetog veka bio centar beloruske inteligencije i nacionalne elite, a ne Minsk). Nemam problem sa tim da je bilo vise unijata, ali tu je problem granica. Slovenska komponenta Litvanije je imala znatno vecu povrsinu od danasnje Belorusije. Kada se izbace Smolensk, Cernigov, Brjansk i jos neke manje oblesti gde nije bilo katolika uopste i nikada nije bilo Belorusa u nekom vecem broju nakon razvoja beloruske nacije, a ubaci se Viljnus kao centar nacionalnog i intelektualnog razvoja Belorusa tu podaci vec nisu toliko saglasni i varijaju. Ono sto je najbitnije i u cemu se slazemo, je da su rimokatolici bili brojan deo Beloruske populacije, a sa grkokatolicima su cinili vecinu od preko 90%, te da su intelektualna elita, plemstvo i visi stalezi od kojih je i poteklo formiranje beloruske nacije bili apsolutnom vecinom rimokatolici. Uzecemo da su ovo tacne brojke, ima raznih proracuna, ovo nisu oni koji su meni bliski, ali nema veze (Norman Dejvis je meni veoma dobar marker sto se tice broja zrtava). E sad uzmes broj zrtava od strane nacista. Onda pogledamo strukturu zrtava. Tada vrlo lako dodjemo do podatka da su nacisti i komunisti ubili priblizno isti broj etnickih Belorusa. Jasno je ko su bili nacisti i sta su radili po svetu, ali nekom Franaku iz Belorusije je svejedno koji su koji, kada mu je verovatnoca da bude ubijen od jednih ili drugih maltene ista. Meni je ta logika skroz razumljiva. Ubijali su ih jedni, ubijali su ih drugi, sto bi sad oni tu pravili neku razliku izmedju dzelata zarad neke politicke korektnosti. Dzelat je dzelat koje god boje da je. Procitaj npr o mosovnim grobnicama u Kurapati.

E jbg, nisu dva razlicita jela vec dve varijante istog. Pa u originalu se zove Saltibarsciai, sto znaci hladni borsc. Trebao sam malo vise da razdvojim kad sam pisao, pa mozda deluje kao da su beloruski/litvanski borsc koji si ti spremao i hlodnik isto, naravno da nisu, ali hlodnik jeste vrsta borsca, isto kao i moldavski koji je bas specijalna varijanta jer u njega ne ide cvekla i poljski beli borsc.

Greska je u polaznoj stavci. Belorusija nije bila deo Poljske, sem kratkog perioda nakon prvog svetskog rata. Belorusija je bila deo Litvanije, a kasnije litvanske komponente Komonvelta. (ta drzava se kod nas kolokvijalno naziva Poljska, ali bez obzira na preovladjujuci uticaj Poljske u toj drzavi to ipak nije bila Poljska vec unija Poljske i Litvanije). Belorusi su tu drzavu smatrali svojom maticnom drzavom. I dan danas se beloruski nacionalni identitet zasniva na tradicijama te drzave. Nisu Belorusi sebe nikada smatrali Poljacima vec Litvinima. Problem je u tome sto su i Poljaci iz Litvanije sebe nazivali Litvinima. Vladajuca klasa litvanske drzave je bila izmesana izmedju Litvanaca, Belorusa (ok oni se tada jos nisu zvali tako) i Poljaka i vrlo brzo je bila slovenizirana i katolicizirana. Jagelo prvi kralj Komonvelta je bio pravoslavac i uslov za dobijanje poljske krune je bio prelazak na katolicanstvo, sto je on i ucinio kao i skoro celokupno plemstvo, onda ide dalje sirenje katolicanstva na razlicite nacine. Nacije kao sto i sam znas ne nastaju u srednjem veku vec znatno kasnije, a dogadjaji koji se prethodili tome stvaraju tlo za pojavljivanje nacionalnih teznji i ujedinjenja. Beloruska nacija je potpuno formirana dosta kasno, znatno kasnije nego kod ostalih okolnih naroda, to je posledica toga sto je Belorusija bila sumski predeo pun mocvara, sa veoma losom komunikacijom, ljudi su ziveli izolovano, dok je u gradovima Belorusa bilo malo. Iako su prvi koraci ka formiranju nacije zapoceti jos u Komonveltu, inicijalna kapisla je bila unija iz Bresta, ipak veoma jaka svest da je Litvanija/Poljska njihova drzava je sprecavala da se ta ideja potpuno razvije. Razvoj nacionalne svesti je vezan za rusku okupaciju. Tada i dobijaju ime Belorusi, zive u drzavi koju ne smatraju svojom i pokusavaju da zastite neku svoju razlicitost od doseljenika i vlasti. Zajedno sa Poljacima se supratstavljaju ruskoj vlasti, a kasnije se njihovi pokreti razdvajaju i nastupaju samostalno. Poljsku izmedju dva rata Belorusi nisu smatrali za svoju drzavu, njihov polozaj tamo bas i nije bio sjajan, ali sa pogorsavanjem polozaja u SSSRu nakon dolaska Staljina na vlast je ipak bio mnogo bolji nego u Staljinovom SSSRu. Zbog toga za vreme rata dolazi do saradnje izmedju beloruskog pokreta otpora i AK, cak je dosta Belorusa bilo i u AK, a beloruski pokret otpora je smatran kao i jevrejski ZZV autonomnim delom AK. Rusifikacija je uspela po tome sto je Belorusima bukvalno promenjen nacionalni identitet. Od naroda koji je bio katolicke veroispovesti, pricao posebnim jezikom bitno razlicitim od ruskog i sa potpuno drugacijom kulturom i tradicijom postali su pravoslavni narod koji govori ruskim jezikom, kulturoloski i u svakom drugom pogledu veoma bliski Rusima. To je veoma bitan korak ka nestajanju jedne nacije. Ipak raspad SSSRa je sprecio tako nesto. Nakon raspada SSSRa imamo cetiri godine kada se vrsi rebelorusizacija. Vracaju se nacionalni simboli, beloruski je jedini zvanicni jezik. Forsira se nacionalni identitet i desava se kulturna revolucija. Lukasenko vraca stvari na pocetak, na ono iz komunistickog perioda, medjutim insistira na posebnoj drzavnosti od Rusije tokom cele vladavine. Od 2014 polako pocinje sa rebelorusizacijom. Isto kao u Ukrajini, opstanak nacionalnog identiteta je spasilo to sto dobar deo drzave tridesetih nije bio pod vlascu SSSRa i sacuvao se od najzesceg procesa rusifikacije. U Poljskom delu Ukrajine i Belorusije su se razvili jaki nacionalni/nacionalisticki pokreti ova dva naroda i to nije bilo moguce tako lako ukrotiti nakon sovjetske okupacije. Ipak sve to je imalo mnogo vise uspeha u Belorusiji, tako da je vecina Belorusa danas narod sa izuzetno slabim nacionalnim identitetom. Beloruski nacionalisti imaju odnos prema Rusiji isti kao i ukrajinski nacionalisti, mozda cak i jos gori. Razlika je u tome sto u Ukrajini imas koliko hoces nacionalista svih vrsta, a u Belorusiji, bas zbog toga sto je narod prilicno rusifikovan, ima ih znatno manje i njihov pokret nije dovoljno jak. To se vidi i po nacinu na koji se demonstrira, nema extremistickih skupina, ne prave se veci incidenti, uglavnom neke kreativne akcije i miran protest. Oni ne mrze Ruse, postoji svest da se radi o bliskom, bratskom narodu. Ove demonstracije nisu previse usmerene ka tome da se promeni spoljnopoliticki kurs Belorusije, svakako ne revolucionarno, evolutivno vec mozda. (posto si spomenuo Jermene, Jermeni generalno ne vole Ruse, najblaze receno, ni Rusi bas ne vole Jermene, ali Jermenija je vezana za Rusiju zbog Nagorno Karabaha, pa i svog fizickog opstanka u neprijateljskom okruzenju, dogadjaje u Belorusiji treba gledati i kroz prizmu jermenske revolucije od pre par godina i nacina na koji su to Jermeni uradili, ima tu dosta stvari koje bi se mogle primeniti i na Belorusiju jako dobro). Belorusija i Rusija su i sada u savezu, nekoj vrsti unije. Sledeci korak bi bilo da Belorusija postane provincija Rusije, sto je ipak malo previse. Lukasenkova politika stoji na prici o dva bratska naroda u savezu, ali drzave treba da budu razdvojene. Cak ni u SSSRu nisu bili deo iste republike i neka svest o drzavnoj samostalnosti postoji kod Belorusa. To je uvek skakljiva tema, cak i kad se radi o dve drzave dva potpuno ista naroda. Zasto ova revolucija ima karakter nacionalnog budjenja, isto kao i ukrajinski Majdan? Ocigledno je u Belorusiji sazrela ideja kod jednog dela stanovnistva (tesko je reci koliki je to broj u pitanju, ali ocigledno je velik) da Belorusija treba da gradi, odnosno povrati svoj nacionalni identitet. Na protestima se skoro iskljucivo nalaze nacionalni simboli. Nema drzavnih simbola, vec preovladjuju oni zabranjeni. Beloruska opozicija ima jasan nacionalni program koji se razlikuje od Lukasenkovog i onog sta se sa zvanicnih instanci smatra za belorusku naciju. Nacionalni simboli (koji imaju jake veze sa Poljsko Litvanskim komonveltom), beloruski jezik i vezivanje drzavnonacionalnog kontinuiteta za Poljsko-Litvanski Komonvelt, odnosno za veliko vojvodstvo Litvaniju, kao i etnicki kontinuitet sa Litvinima te jasno nacionalno/etnicko distanciranje od Rusa su nesto sto je sastavni deo programa opozicije i ovih protesta i na cemu se insistira. Ovo distanciranje na nacionalno/etnickom polju, nemora nuzno da znaci i distanciranje na politickom planu. I Ukrajini je trebalo mnogo godina da takva ideja dobije vecinsku podrsku kod naroda iako je Ukrajina imala mnogo bolju startnu poziciju od Belorusije. Sto se paralele sa Crnom Gorom tice. Srbi i Crnogorci su dve nacije nastale od istog naroda, slobodno se moze reci da su Crnogorci nastali izdvajanjem iz srpskog nacionalnog korpusa. Zajednicka srednjevekovna drzava (Nemanjici pre svega), pretezno srpski karakter novovekovne drzave (jasne ambicije Nikole Petrovica da postane srpski kralj), realno isti jezik i ista religija. Crnogorci postaju posebna nacija tek integracijom u zajednicku drzavu SHS/Jugoslaviju kroz protivljenje takvom vidu integracije. Priznaces potpuno drugaciji istorijski razvoj od Belorusa. Mada jedna stvar moze da stoji. Zbog procesa rusifikacije Belorusi na nacionalnom nivo jesu vracini na mesto gde je crnogorska nacija danas, a to je nacija koja jos uvek nije potpuno zaokruzila svoj identitet.

2014 je donela ogromne promene u Belorusiji, kako na unutrasnjem, tako i na spoljnom planu. Okupacija Krima je na Lukasenka delovala otreznjujuce i on shvata da na spoljnom planu ne moze da se veze samo uz Rusiju vec da mora da trazi i druge saveznike. Postaje jasno da Putin ima imperijalisticke ambicije i da Lukasenko mora da gradi i rezervnu poziciju, ali i samoj Belorusiji preti opasnost po suverenitet zemlje. Iako balansira koliko je to moguce Lukasenko ipak manje vise otvoreno staje na stranu Ukrajine u krizi na istoku te zemlje i namece se kao medijator u sukobu. Time se on polako priblizava zapadu i pocinje da sedi na dve stolice. Zapad prihvata ruku i pocinje da otopljava odnose sa Lukasenkom. Rusi zatezu oko cena nafte i gasa, odnosi dva bliska saveznika postaju sve tezi i tezi. Ipak i saradnja sa zapadom nije besplatna i sve su veci zahtevi za pustanje politickih zatvorenika i popustanje stroge kontrole beloruskog drustva. Lukasenko polako popusta i represivni aparat polako slabi. Sve to prate i ogromne promene u samom beloruskom drustvu. Ekonomska kriza i velika inflacija traju vec godinama, zivotni standard je realno veoma nizak. Promene u Ukrajini su bukvalno u komsiluku i one imaju veliki uticaj na desavanja u Belorusiji (dosta Belorusa je i ucestvovalo u tim desavanjima, kako na Majdanu tako i u samom ratu, troje ih je poginulo, beloruska rok grupa Ljapis Trubeckoj je ostavila neizbrisiv trag u tim dogadjajima). Sa otvaranjem informativni sadrzaji su postali znatno dostupniji, a pojavila se i nova klasa pre svega mladih ljudi koji solidno zaradjuju i ne zavise od vlasti, pre svega u it sektoru. Lukasenko pravi ogroman zaokret i u nacionalnoj politici. Vraca beloruski jezik, menjaju se programi istorije u skolama i prihvata litvinska teorija koja je bila skrajnuta za vreme komunizma (nekom drugom prilikom cu pisati opsirnije o tome) i bukvalno krece u nacionalno osvescavanje Belorusa. Ta politika je doduse bila promenjiva, ali napravljeni su jako bitni koraci u tom pravcu. 2017 godine se desava nesto neverovatno. Vlast je bila prinudjena da odustane od uvodjenja taksi za nezaposlene posle protesta. Tu je rezim pokazao slabost i da se pokazivanjem otpora ipak moze naterati na ustupke. Promene su se desile i na politickom planu, pa imamo i ulazak opozicionih poslanika u parlament sto je bilo prosto nezamislivo do tada. Predsednicki izbori 2015 su prosli lagano, bez vecih trzavica. Jasno je da je opozicija bila pokradena i tada ali proslo je bez ikakvih nemira. (ok jedan general u penziji je najavio ucesce na izborima, ozbiljan igrac, ali je naprasno umro pred pocetak izbornog ciklusa). Izbori 2020 su dosli na red u atmosferi znatno vece slobode nego sto je bila ranije, ozbiljne ekonomske krize i velike inflacije, zategnutih odnosa sa Rusijom i otopljavanju odnosa sa zapadom. Deluje da je Lukasenko u celu tu pricu oko svgustovskih izbora usao nespreman, rutiniski, po sistemu lakocemo...

Ovo nije klasican borsc. To je beloruski borsc, odnosno varijanta litvanskog borsca koja se koristi u Belorusiji. On se znatno razlikuje od borsca koji se priprema u Ukrajini I Rusiji, pa I od onog iz Poljske. Mozda je trebao da se jos vise izbeli, boja je malo tamnija od onoga sto se sprema u Belorusiji. Litvanski borsc ima specificnu rozu boju I sluzi se hladan. Belorusi ga zovu holodnik.

Lukasenko dolazi na vlast nakon izbora 1994 godine. To su prvi predsednicki izbori u zemlji. Drzava je bila u prilicnom rasulu, pre svega ekonomskom, kao i ceo postsovjetski prostor. Glavni kandidati su bili Kebic aktuelni premijer, Lukasenko direktor nekog sovhoza, Poznjak lider nacionalista i Suskevic bivsi predsednik. Kebic je zastupao izrazito proruske stavove, monetarnu uniju, zajednicku spoljnu politiku... Lukasenko je igrao na sovjetski sentiment i na konkretna i jednostavna ekonomska resenja, ostro kritikujuci trenutno stanje u zemlji, ali i u Rusiji, delujuci izuzetno pragmaticno. Poznjak je igrao na nacionalni sentiment i osnovne tacke iz njegove kampanje su postali osnovi beloruskog nacionalizma i srz opozicione identitetske politike. Rezultati su bili cudni, Kebic je dobio znatno manje glasova u drugom krugu nego u prvom. I Poznjak i Lukasenko su tvrdili da je Lukasenko pobedio vec u prvom krugu, a da je Kebic bio tek cetvrti, iza drugog Poznjaka i treceg Suskevica. Lukasenko je u drugom krugu pobedio sa 80% glasova i taj procenat je jako bitan za buducnost. Odlicnu analizu izbora dao je slavni beloruski pisac Vasilj Bikav. Lukasenko je odmah promenio ustav, povecao sebi ovlascenja, produzio mandat za jos dve godine, vratio komunisticke simbole... Njegova politika prema Rusiji nije bila onakva kakvom se ovde cesto predstavlja. On jeste vodio prorusku politiku, ali pre svega na unutrasnjem planu, dok je odnos na spoljnom planu prema Rusiji bio krajnje pragmatican. Rusija je saveznistvo Belorusije morala dobro da placa i takav odnos se zadrzao sve do ovih poslednjih izbora. Na unutrasnjem planu on je nastavio politiku iz doba SSSRa i zaveo cvrstu diktaturu komunistickog tipa, mnogi politicki protivnici su nestali, mnogi su pronadjeni mrtvi. Iako se cesto navodi da je on vladao bukvalno bez opozicije to nije tacno. Istina je da opozicija nije mogla da ostvari bilo kakav uspeh na izborima koji su bili namesteni, ali su veoma cesto organizovali protestne akcije, demonstracije... posebno se isticu one nakon izbora 2006 i 2010 godine. U pocetku su posebno bili aktivni nacionalisti iz partije BFP, da bi vremenom palicu preuzele partije i pojedinci gradjanske orijentacije. Intresantno je da Lukasenko nema svoju partiju. Krovna organizacija koja ga podrzava je nevladina organizacija Bela Rus. Ali postoji grupa partija koje ga podrzavaju Komunisticka partija, Republikanska partija rada i pravde, Agrarna Partija, Beloruski patriotski pokret, Liberalno demokratska partija. Ipak strogo se pazi da neka od tih partija ne dobije veci uticaj tako da vecinu parlamenta cine nezavisni poslanici od kojih su opet vecina clanovi organizacije Bela Rus. Niske cene energenata i potpuna otvorenost ruskog trzista omogucili konsolidovanje ekonomije i da Lukasenkova Belorusija izgleda stabilno i uredjeno u odnosu na ostale exsovjetske republike. Trzavica izmedju saveznika Lukasenka i Putina(pre njega Jeljcina) je stalno bilo, ali Lukasenko uvek na kraju dobijao ono sta je hteo. To je sve kako tako funkcionisalo do ukrajinske krize, od 2014 godine sve se ubrzano menja.

Nisu, oni su istocni Sloveni, ali su svoj kulturoloski razvoj imali zajedno sa zapadnim Slovenima sa kojima su bili u istoj drzavi. Problem naroda koji dugo nisu imali svoju drzavu, a ziveli su sa srodnim narodima je sto se njihove kulture preplicu i tesko je diferencirati sta je zapravo njihova kultura. I ukrajinski i beloruski jezik su rusizirani. Tridesetih godina dvadesetog veka je izvrsena reforma jezika u te dve sovjetske republike i uveden je jezik koji je rusiziran, tako su ukrajinski i beloruski jezik priblizeni ruskom. E sad i tu ima razlika, ukrajinski se i dalje znatno razlikuje od ruskog i ne bi bas lako mogli da se razumeju Ukrajinci i Rusi da Ukrajinci nisu stalnom u kontaktu sa ruskim jezikom. Medjutim ukrajinskim knjizevnim jezikom jos uvek ne govori veliki broj Ukrajinaca vec se mnogo koriste lokalni dijalekti. Sa beloruskim je to bilo drugacije. Rusi i Belorusi mogu da razumeju jedni druge, to su danas dva vrlo slicna jezika. Medjutim postoji jos jedna verzija beloruskog jezika koja se zove Taraskjevica. Nacionalisti, ali i dobar deo kulturne elite zahtevaju da se Taraskjevica vrati kao zvanicni beloruski knjizevni jezik. Ali sve je to manje bitno, zato sto beloruskim jezikom govori jako malo ljudi.Ogromna vecina Belorusa prica ruskim jezikom i pitanje je koliki procenat uopste zna beloruski. Situacija oko jezika je dosta drugacija nego u Ukrajini gde postoje regioni gde se ruski jezik jako slabo govori. Toga u Belorusiji nema, ruski jezik je dominantan u svim regionima. Apsurd je da veci procenat poljske manjine govori beloruski nego sto to cine sami Belorusi. Jezik je takodje ziva materija i on se menja i stilizuje. Normalno je da su Belorusi dok su ziveli zajedno sa Poljacima govorili jezik koji je bio mnogo slicniji poljskom nego sto je danas. Belorusi su bili neki most izmedju Rusa i Poljaka da se tako izrazim. Kada su pali pod rusku vlast naravno da je do priblizavanja jezika doslo i prirodnim putem. Cinovnicki aparat je govorio iskljucivo ruski jezik, tako se u komunikaciji ruralnog stanovnistva sa njima stvorio jezik koji se zove trasjanka (mix ruskog i beloruskog, nije oficijelni jezik, smatra se slengom). Opet za razliku od ukrajinskog surzika kojim govori malo ljudi, trasjankom (to je inace pogrdan naziv, i zvanicni beloruski ima neko pogrdno ime, ali ne mogu sad da ga se setim) je govorilo mnogo ljudi, cak i danas je ona rasirena medju starijom ruralnom populacijom. Svi jezici se menjaju, srpski pre Vukove reforme i ovaj danas su dva prilicno razlicita jezika. Belorusija je ranije bila izrazito sumovita i mocvarna, a u gradovima je bilo malo Belorusa, tako da su bili veoma izolovani, zato je moralo to da se pogura vestackim putem iako bi do priblizavanja jezika definitivno doslo i prirodnim putem. U tom periodu je i pobijena kompletna beloruska kulturna elita. Naravno, ja nisam lingvista, pa necu sad ulaziti u te neke lingvisticke teorije, vise govorim sa nekog istorijskog i iskustvenog aspekta. Odma da napomenem, ja ne znam beloruski i ukrajinski, dok ruski i poljski govorim tecno. Poceo sam malo da ucim ta dva jezika dok mi je trebalo zbog posla, ukrajinski nesto i znam, dok beloruski bas i nisam uspeo jednostavno mi je previse slican jezicima koje znam plus oni svi govore ruski, a neki i poljski.

Za lidera protesta se polako namece Pavel Latusko, jedna veoma intresantna licnost. On je godinama bio deo vladajuceg aparata, ambasador, pa cak i ministar kulture nekoliko godina. Bio je direktor pozorista koje je podrzalo proteste i smenjen je sa funkcije zbog toga. Ipak on se uvek razlikovao od ostalih clanova Lukasenkove klike. Latusko je uvek u javnim nastupima govorio iskljucivo beloruskim jezikom. On moze biti jako dobro prelazno resenje. Popularan je medju opozicijom, od prvog dana podrzava proteste i u njima ucestvuje, nacionalista je, a sa druge strane ima veze i kontakte sa vladajucim strukturama. Godinama je bio u diplomatiji i sigurno ima kontakte sa stranim zvanicnicima.

I sad na ovo treba ja treba da dam ozbiljan odgovor? Vec drugi put nesto podmeces. Upristoji se, odgovaraj na ono sto je napisano ili me jednostavno zaobidji. Ali ajde da probam jos jednom. Gde sam ja napisao da su Belorusi bili oduvek katolici? Napisao sam da su bili vecinom katolici i da ih je za vreme komunistickih progona jos uvek bio beliki broj. Pa eto i danas ih jos uvek ima mnogo i broj im stalno raste. Kakvi su to cisti katolici, a koji su to necisti katolici? Pa mogao si da ides i do ranijeg perioda kad su bili pagani. Belorusi su poceli da se razlikuju od okolnih istocnih Slovena bas kada su poceli da prelaze na katolicku veru, i to je utkano u genezu njihove nacije. Katolicanstvo oduvek postoji na teritoriji danasnje Belorusije, ali u pocetku broj katolika nije bio brojan. U periodu o kom ti govoris Belorusi ne postoje, ni kao nacija, ni kao narod, ni kao bilo kakva posebna etnicka grupa. Danasnja Belorusija je tada biladeo litvanske knzevine, medju cijm vladarima do unije da Poljskom bilo pravoslavaca, slovensko stanovnistvo predstavlja amorfnu masu koja je jos uvek prilicno na plemenskom nivou. Belorusi se diferenciraju kao posebna grupa tek nakon Brestke unije i to je direktno povezano sa religijskom razlikom od okolnog istocnoslovenskog stanovnistva.U pocetku imaju zajednicki identitet sa slovenima sa teritorije danasnje Ukrajine, ali se kasnije razdvajaju (stvaranje zajednickog etniteta kod slovena u Ukrajini je doslo ranije, ali to nije sad tema). Prvobitno pod drugim imenom, da bi naziv Belorusi zaziveo tek pod ruskom okupacijom. Zaista postoje neki izvori koji navode da je 80% stanovnika Belorusije krajem osamnaestog veka bio grkokatolicke veroispovesti (sto je svakako preterivanje), ali u te statistike pod onim sto se smatra Belorusijom ulaze i oblasti koje danas nisu u Belorusiji, u kojima Belorusi nikad nisu cinili vecini i u kojima nikad nije bilo rimokatolika (Cernigivska oblast Ukrajine, Smolenska oblast Rusije i jos neke manje oblasti te dve drzave). Osnovni izvor za takvu tvrdnju je delo Anatola Tarasa. I po njemu rimokatolika ima znatno vise od pravoslavnih. Zakljucak njegovog dela je da je upravo to bila inicijalna kapsula koja je dovela do formiranja posebne Beloruske nacije. Mnogi istoricari se ne slazu sa njegovim procentima i govore o znatno vecem procentu katolika. Tesko je proceniti da li je bilo vise rimokatolika ili grkokatolika na teritoriji danasnje Belorusije, ali je jasno da ih je bilo vise od pravoslavaca i to mnogostruko, plus su oni cinili visi stalez koji i generise nacionalne teznje i oblikuje naciju. A upravo to je period kada i nastaje beloruska nacija. Prvih godina pod ruskom vlascu rimokatolicka crkva je imala povoljan polozaj, za razliku od grkokatolicke crkve koja je uvek bila pod progonom u ruskoj drzavi, koji god oblik te drzave da je bio. Taj period povoljnog polozaja se ponavljao kasnije jos par puta, uvek ga je pratio masovni prelazak iz pravoslavne u katalicku crkvu da bi nakon toga usledile represije. Prvih godina ruske vladavine imamo masovni prelazak iz unijata u katolike. Nesto kasnije dolazi preobracivanje unijata u pravoslavne sto je rezultiralo primatom pravoslavne crkve u Belorusiji. Evo sta kaze Morozova u svom delu Religija stanovnistva Belorusije. Mikola Ermolovic i neki drugi se sa ovom konstatacijom sigurno ne bi slozili, ali Morozova je kvalitetan izvor i uzmimo da je u pravu. Znaci to je bilo tu negde. Postoje izvori po kojima je bilo vise jednih, a po nekim drugim je bilo vise drugih. Jasno je da su katolici cinili apsolutnu vecinu stanovnistva Belorusije, e sad koga je bilo malo vise grkokatolika ili rimokatolika ostaje otvoreno pitanje. Unijati su bili mahom seosko i siromasno stanovnistvo, dok su katolici bili pripadnici visih staleza, inteligencija, zanatlije, trgovci. Eto i da sam pogresio u navodu, te da je unijata bilo nesto vise od rimokatolika to opet ne menja sustinu onoga o cemu sam pisao. A to je da su Belorusi bili veoma srodni Poljacima, da se tesko pravila razlika izmedju jednih i drugih, da su Belorusi podrzavali sve poljske ustanke protiv ruske vlasti i u njima aktivno ucestvovali, te da su bezobzirnom rusifikacijom koja je pocela deobom Poljske(ovo je bilo znatno pre Staljina iako insistiras da se sve to desavalo za vreme Staljina iako sam vise puta ponovio da pocinje sa podelom Poljske) postali onakvi kakvi su sada, vecinski pravoslavan, ruskojezicki narod veoma blizak Rusima u kulturnom smislu. Konstantno izbegavas da odgovoris na vrlo konkretna pitanja, pa cu ih ponoviti. Koliko je Belorusa ubijeno od strane komunistickog rezima, a koliko je deportovano?

Izvora ima koliko hoces. Ovo sto si ti citirao se odnosi na raniji period, pre unije iz Bresta. Najbolji izvor je naravno velika istorija Belorusije u sest tomova. To je skup velikog broja istorijskih radova koji obradjuju celokupnu istoriju teritorije na kojoj se danas nalazi Belorusija. Za ovu temu su posebno znacajni radovi Ivanova, mada ima i kod drugih autora posebno Morozova, Paskevica... U jednom izrazito proruskom clanku Трудности перевода: чего мы не знали о белорусском национализме, sam naisao na ovaj rad Анатоль Грыцкевіч. Уніяцкая царква на Беларусі ў канцы ХVIIІ — пачатку XIX стагодзьдзяў koji odlicno opisuje taj period i religiozne odnose u Belorusiji tog vremena. Sve navedeno ima na ruskom jeziku, za engleski ne znam.

Bas tako. Jos ona u svim polovima vodi ubedljivo i odlaze potpuno bespotrebno izbore na manje od mesec dana (doduse poslednji pol koji se pojavio daje joj drasticno manje poslanika nego prethodni, ali opet je to ubedljiva pobeda). Pred pocetka korone gubila je u vecini istrazivanja, eventualno su bili poravnati, a onda ludilo kakav rast. Svetski lideri su se utripovali da su spasioci i koriste koronu za dizanje svog rejtinga, stvaranje kulta licnosti, pa sto ne reci i uvode elemente autoritarnosti u svoju vladavinu neki manje, neki vise.

Kako god da se ovo zavrsi njemu je istekao rok trajanja. Ne zele ga ni zapad ni Rusija. Samo je pitanje kakav izlaz ce mu ponuditi. U svakom slucaju njegovoj vladavini se blizi kraj. Obecavam da cu sutra napisati jedan post o predistoriji ovih desavanja i mogucem razvoju situacije, a kad stignem i o mojim licnim kontaktima sa Belorusima i Belorusijom i nekom njihovom drustvenom zivotu.

Jbg moras vise da citas o beloruskoj istoriji, ima tu svega i svacega, pa se mogu naci i procenti koliko je kojih bilo u osamnaestom veku. Naravno da ti je nesto nelogicno i urnebesno kad ti ocigledno nisu jasne osnovne stvari iz istorije drzave o kojoj pricas. Morao bi da znas da podela Poljske nije izvrsena za vreme komunista vec carske Rusije i tada je pocela pravoslavizacija Belorusa. Pa je tu bio i neki Polocki sabor... A komunisti jesu ucestvovali u utemeljavanju pravoslavlja u Belorusiji kao sto je kolega Klotzen lepo primetio. Kada je u drugom svetskom ratu pretio slom Staljin se setio crkve kao ujedinjujuceg faktora koji ce dici moral narodu. Naravno ta crkva je bila pravoslavna. Katolicka crkva u Belorusiji je bila proganjana i marginalizovana sve do pada komunizma, dok je pravoslavnoj bio dozvoljen rad, nekad vise, nekad manje, ali od drugog svetskog rata postoji kontinuitet delovanja pravoslavne crkve. Republika je konstituisana za vreme Lenjina, koji je vodio potpuno drugaciju politiku od svojih naslednika. Staljin je prekinuo sa politikom svetske revolucije i zapoceo politiku rusifikacije skoro po celom SSSRu u sklopu proklamovane politike socijalizam u jednoj zemlji. To je dovelo do rusifikacije koja je narocito bila brutalna u Belorusiji. Kompletna beloruska intelektualna elita je uhapsena i streljana. Ruski je uveden kao zvanicni jezik. Krajem pedesetih samo 5% beloruskih skola je vrsilo nastavu na beloruskom jeziku.... Naravno i teritorija Belorusije je smanjena pa su neke oblesti pripojene Rusiji. I opet kljucna stvar. Koliko Belorusa su pobili oslobodioci? Koliko su ih deportovali? Kad se odgovori na ta dva pitanja, vidi se da je covek potpuno u pravu i da je komunisticki rezim bio takodje okupatorski i tek nesto bolji za Beloruse od nacistickih okupatora. Skoro da jesu. Ipak za neki nastavak razgovora o tome bi trebao da naucis razliku izmedju termina asimilacija i istrebljenje. To sta je bio konacan cilj je apsolutno nebitno, a i diskutabilno. Rusifikacija je postojala i to nije sporno, a sta su oni zeleli sa njom da postignu je irelevantno u odnosu na ono sta su postigli. Sovjetizacija ciji je osnov ruski jezik i kultura nije nista drugo sem drugi naziv za rusifikaciju. Neko ko zna o cemu pise.

Mozda, sad da li su Rusima blizi Belorusi ili Ukrajinci tesko je reci, istorijski su im sigurno blizi Ukrajinci, danas posle rusifikacije verovatno Belorusi. Sto se tice sentimenta prema Rusiji Belorusi imaju jaci sentiment od prosecnog Ukrajinca, ali ipak on nije takav kakav je u nekim delovima i medju nekim stanovnicima istocne Ukrajine. Belorusi nemaju taj negativni odnos prema Rusiji kakav imaju Ukrajinci, ne postoji kriticna masa koja na Rusiju gleda kao na neprijatelja, ali opet jako malo je onih koji Belorusiju smatraju delom Rusije i da treba da idu u tom pravcu. Rusifikacija je tamo skoro uspela, Belorusi su prilicno rusifikovani i ne gledaju prema Rusiji kao prema neprijatelju, medjutim vema malo njih je za jace odnose sa Rusijom nego sto su sada. Lukasenko je na prvim izborima pobedio kandidata kojeg je gurala Rusija i koji se zalagao za stvaranje jace unije sa Rusijom. Sto se Belorusa tice, njima istorijski gledano Rusi nisu najblizi narod vec su to Ukrajinci i Poljaci (vec sam pisao o tome beloruski Poljaci pricaju beloruski i istorijski su jako dugo ziveli u istoj drzavi). Belorusi su nekada bili vecinski katolici i nije bilo nekih velikih razlika izmedju njih i Poljaka. Njima su veoma bliski i Litvanci koji nisu slovenski narod. Sa njima je zajednicko zivljenje bilo jos izrazenije i istorija i kultura su im potpuno isprepletane. Sada im Rusi verovatno jesu najblizi, ali je to posledica brutalne rusifikacije u carskoj Rusiji, a kasnije i u SSSRu. Jezicka reforma koja je vestacki priblizila beloruski i ruski jezik, ukidanje latinice kao pisma, pravoslavizacija stanovnistva, prakticno ukidanje beloruskog jezika i nametanje ruskog doveli su do toga da su danas Belorusi i Rusi veoma slicni narodi. Naravno ova revolucija ima i karakter nacionalnog budjenja, sto se jasno vidi i po simbolima koji se koriste. Reci da je odnos Belorusije i Rusije isti kao odnos Srbije i Crne Gore je svakako preterano, verovatno i pogresno. Crnogorci su se relativno kasno formirali kao potpuno posebna nacija. Belorusi su to ucinili znatno ranije. Srbija i Crna Gora imaju zajednicku istoriju jos od prvog formiranja drzava na njihovim prostorima... Sve to nije slucaj sa Belorusima i Rusima. Oni sa Rusima nikad nisu dobrovoljno ziveli u istoj drzavi. U svim poljskim pobunama protiv ruske okupacije ucestvovali su i Belorusi i to na poljskoj strani. Retko ko u Belorusiji ce reci da je npr Koscusko bio Poljak, svi ce reci da je bio Belorus, sto dosta govori o njihovom i poljskom odnosu tokom istorije (ovo nije bez osnova, Koscusko jeste bio beloruskog porekla, ali kao i veci deo plemstva u tom periodu njegova porodica je bila polonizirana).

A koliko su pobili oslobodioci? Koliko su ih proterali u Sibir, daleki istok i centralnu Aziju? Kakva je politika rusiziranja vladala pod tim rezimom? Zabrana koriscenja beloruskog jezika? Etnicki inzinjering? Nista od toga? Nije to nikakva relativizacija to su cinjenice. Naravno da Belorusi u tom periodu nisu zeleli da zive sa Rusima u istoj drzavi, zato je geriliski otpor trajao duze nego u Ukrajini, i za razliku od Ukrajine gde je bio skoro samo u zapadnim delovima u Belorusiji je bio na teritoriji cele zemlje, ali se o tome danas malo govori. Belorusi su do kulturnog, lingvistickog i etnickog inzinjeringa sovjetskih vlasti bili mnogo blizi Poljacima nego Rusima. Do podele Poljske Belorusi su cak vecinom bili katolici (ne unijati kao deo Ukrajinaca u zapadnoj Ukrajini). Naravno da je kod tog sentimenta bitna i struktura zrtava. Dok su medju nacistickim zrtvama to bili velikim brojem Jevreji (naravno i nad Belorusima su cinjeni strasni zlocini), komunisticke zrtve su apsolutnom vecinom bili Belorusi i Poljaci (malo je tesko razlikovati Poljake i Beloruse u Belorusiji, pogotovo u to vreme dok je jos uvek veliki deo Belorusa bio katolicke veroispovesti jer beloruski Poljaci ne govore poljski vec beloruski jezik, uvek su i govorili beloruski, imaju i ista imena i prezimena, danas imamo apsurd da vecina Belorusa govori ruski jezik, dok vecina Poljaka govori beloruski). Jbg uvek je veca empatija prema svojima. Tamo jeza vreme komunizma uspostavljen jedan strasan represivni aparat koji je imao za cilj potpunu asimilaciju Belorusa. Pa tridesetih godina su pokupljeni skoro svi beloruski intelektualci i straljani u jednom danu. Jasno je meni da ce su uskoro pojaviti price o nacistickoj proslosti Belorusa, izmisljenoj naciji, nacistickim simbolima, neonacistima i relativizaciji uspomene na veliki otadzbinski rat. Nije da nismo vec imali prilike to da gledamo kad god se neko suprotstavio Rusiji.

On jeste propagandista i njega kao izvor treba koristiti dosta oprezno, ali jbg 90% vesti koje tzv strucnjaci tvituju o Belorusiji dolazi od njega i od NEXTA TVa. Sto se tice boldovane izjave on to nikad nije uradio. Covek je izjavio da sovjetska okupacija nije bila mnogo bolja od nacisticke, ne da su bile iste vec da je sovjetska bila bolja ali je i dalje bila brutalna okupacija. Sve u sklopu rasprave o promeni datuma drzavnog praznika Dana Nezavisnosti koji je jos davno ucinio Lukasenko, kada ga je pomerio sa dana proglasenja nezavisnosti Belorusije na dan "oslobadjanja" Minska od nacista. Covek je potpuno u pravu. Sovjeti nisu oslobodili Belorusiju od nacista, vec su jednu brutalnu okupaciju samo zamenili sa drugom malo manje brutalnom. Takav sentiment postoji kod mnogih istocnoevropskih naroda, radi se samo o promeni okupatora koji vecini naroda nije doneo nikakav boljitak vec se samo promenila zastava i jezik tlacitelja. Ocigledno je da je miting opozicije bio znatno veci od Lukasenkovog, bez obzira na sve resurse kojima je on raspolagao i koristio ih. Ovo je bas ozbiljan poraz. Jos kad se tome doda da opozicionari iz ostalih gradova nisu dolazili u Minsk, vec su organizovali proteste u svojim mestima, posebno impozantan je bio skup u gradu Grodno, taj poraz je jos veci. U svet je poslao poruku da je opozicije dosta vise od njegovih pristalica i da su rezultati izbora stvarno lazirani. Inace, ovo je bas retka situacija. Obicno su ti kontramitinzi grandiozni, na njih dodje ogroman broj ljudi iz cele zemlje, sto milom, sto silom, ali skoro uvek budu veci od opozicionih protesta. Ovo je bilo jako, jako skromno.

Fake news. Na nekom takmicenju su tamo.

Mladi detektiv iz Vizića Ne moze iz Vizica, njemu ne treba most za Ilok.

Policija je pocela da otkazuje poslusnost u nekim gradovima. Do sada je bilo dosta pojedinacnih slucajeva, ali izgleda da je sad otkazala poslusnost kompletna policija u gradu Lida i pridruzila se demonstrantima. To nije mali grad, oko 100 hiljada stanovnika. Grad se nalazi na zapadu zemlje. Belorusi cine samo relativnu vecinu. Veliki broj Rusa zivi u tom gradu, oko 10%. Medjutim Poljaka ima tamo jako mnogo, oko 35%. Vecina stanovnika grada su katolicke veroispovesti (ne postoje tacni podaci, ali ogroman broj Belorusa su katolicke veroispovesti. vecinski oni jesu pravoslavni narod, ali katolika ima jako mnogo, znatno vise nego sto kod Ukrajinaca ima grkokatolika).

A ima i toga da npr Kalifornija jos nije izbrojala glasove da demokratskih prajmarisa, ili da je u NjuJorku, koliko, 25% glasova koji su isli postom proglaseno nevazecim. U drzavama gde je glasanje postom uobicajeno nece biti problema ni sada, nece biti ni u drzavama gde se vec unapred zna pobednik, ali ce biti u drzavama koje su swing a nemaju iskustva sa takvim procedurama. Sve to nema nikakve veze ako su rezultati jasni, ali ako odlucuje mali broj glasova ucice se u haos gde se nece znati pobednik mesecima i otvara pitanje validnosti rezultata. Eto uzmimo npr da je Kalifornija swing drzava(jasno je da nije, ali ona je dobar primer kako funkcionisu ti biracki odbori, a ima i znacajnih mesta na izborima za kongres koja su swing), kad bi dobili konacne rezultate, kad nisu u stanju da rese ni predizbore gde glasa mnogo manje ljudi. A postoje i drzave sa jos manje iskustva sa glasanjem postom koje stvarno jesu swing. Masovno glasanje postom dovodi u pitanje regularnost izbora, ako su rezultati neizvesni. Imamo primer ove godine iz Poljske, gde je vlast zelela da omoguci siroko glasanje postom za vreme korone. Opozicija se pobunila tvrdeci da bi takvi rezultati bili nelegalni, cak su i zapretili bojkotom. Izlaz je pronadjen u odlaganju izbora da bi se izbeglo glasanje postom. Jos nijedni senatski/kongresni izbori u USA gde su glasovi postom imali veliki uticaj nisu zavrseni bez odlaska na sud. Nikom ne treba takva frka u predsednickim izborima, da se pobednik ne zna mesecima. Ili mozda nekome bas to treba.

U spornim drzavama uopste nisu na vlasti republikanci.