Pletilja

Na mrezi sam od 14 Aprila 1997, zbog prijatelja u inostranstvu sam medju prvima otvorila FB nalog. Mreza mi je promenila zivot na bolje jer sam je otkrila u petoj deceniji zivota kada nekih drasticnih promena na bolje vise i nije bilo moguce postici. Kako mi je pomogla i kako mi pomaze i danas: tako sto mi pruza mogucnost virtuelnih putovanja, kad god citam kniigu u kojoj se pominje neki toponim, ja ga nadjem na mrezi, istrazim istoriju tog mesta, istorijskih licnosti i uzivam. O obilsku muzeja sirom sveta da i ne pisem, bolje i tako da ih obidjem nego nikako tim pre sto danas svi veliki muzeji imaju perfektno uredjene sajtove i nekad pomislim da mogu deteljnije da posmatram eksponate nego da sam na licu mesta. FB nalog koristim iskljucivo da bih zastupala prava zivotinja i zastite prirode i po tom pitanju sam neumorna. Nema mojih slika na mrezi, nema nicega (osim kojih macaka) iz mog privatnog zivota i to objasnjavam nekakvim atavistickim strahom, da ce mi neko ukrasti dusu ako moze da me vidi.🤣 Na FB pratim naloge kolekcionara, naloge odgajivaca macaka jer tamo mogu da dobijem savet o nezi, naloge koji se bave biografijama pisaca, slikara.....jedan od omiljenih mi je Art Deco nalog gde uzivam u raspravi da li je neki eksponat Art Deco ili Art Nuvo, koplja se lome vec decenijama. Ipak, sajt Pinterest mi je omiljen, sta tu sve moze da se nadje! Od toga kako da sami sashijete Chanel jaknu (iz njihove radionice!) do toga kako izgledaju vrata na svim kontinentima sveta ili, ako zelite da se informisete o morskim skoljkama.....ponesite uzinu, zaglavicete se na toj temi danima. https://www.pinterest.com/pin/490610953136474454/ Mogu sebi da dozvolim toliko gluvarenje po bespucima interneta jer sam u penziji. Mogla bih da zivim i bez mreze, desavalo se da napravim break, obicno kad se zasitim sebe i svog ucesca ili kad napravim neku brljotinu, objavim nesto sto je ishitreno, impulsivno pa uznemirim nekog pa me bude stramota. Tokom svih ovih godina bila sam clan samo 3 foruma od kojih su 2 ugasena i sada sam samo ovde i dopada mi se ovo mesto. Moram da priznam da mi malo nedostaje KInik ili neko slican njemu, pomerao mi je pamet na starom forumu ali je na neki nacin ucinio da uvedem autocenzuru koja je, u normalnoj meri, ipak neophodna na javnim prostorima. Mreza ne moze i ne treba da bude zamena za stvarni zivot ali je jako dobro sto je imamo.

Needy tip licnosti, tezak sebi i drugima. Draga bozija nogo, sa ovim mora da se radi jer nije dobro ni za koga, znam iz vlastitog iskustva koliko taj tip licnosti moze da opterecuje druge. Po prirodi sam "dezurni pacenik", laka meta za needy tipove, tudja patnja me pogadja vise nego sopstvena. Cerka moje poc. koleginice sa kojom sam imala lepo prijateljstvo i nakon odlaska iz firme, odrasla zena, sudija, ima divno dete, obezbedjena po svim stavkama osim po pitanju partnerstva, ubija je taj aspekt samoce, svake subote me zove sva zarozana od suza i jecaja i uvek ista teme: svima je lepse u zivotu nego njoj, svi vole i voljeni su samo ona jadna nema ljubav buhuuuuuu, i tako vec godinama. Sve sam pokusala da joj ukazem na sve dobrobiti koje ima u zivotu, sate sam potrosila na nju i cinim to i dalje jer imam osecaj da tako moram, zbog njene majke koje vise nema. Ona je savrseno svesna vremena koje joj posvecujem, jako me voli i znam da bi mi skinula zvezde s neba ako bih to zatrazila od nje ali ne cini jednu jedinu stvar koju ja trazim od nje: da me cuje, da mirne glave razmisli o svim resenjima koje sam joj predlozila za sve ove godine od kad sam joj ispovednik. Ne, ne cuje me. Istrese pred mene i na mene svu svoju pasivnu agresiju, zahvali mi se na vremenu, "sta bih ja bez tebe, ti me uvek podignes kad padnem"....a ja ostanem - paf, izmorena, tuzna sto ima pametnih, obrazovanih, u osnovi dobrih ljudi koji uzivaju u svojoj nesreci kao u velicanstvenom umetnickom delu. Ona voli da bude nesrecna, ona insistrira na tome da je nesrecnija od svih drugih, ona ne ume da zivi ako ta njena katedrala bola nije naocigled svih, ona je samoproklamovana kraljica tuge i nemira. Ja znam sta je u korenu takvog njenog opredeljenja, osvetlile smo sve na tu temu, prihvata objasnjenje ali ne cini nista da iz tog stanja izadje. A ja sam sve starija i umornija i sve mi teze pada da budem svedok nejne tuge u ciju dubinu uopste ne sumnjam, ona zaista pati. I ne razume da sam i ja nesrecna jer je njena tuga stvarna koliko god da je apsurdna, ne shvata da mi svake subotee nanosi bol, da me ostavlja u jednom ruznom stanju bespomocnosti. Sve cesce zaticem sebe kako, nakon sto se oglasi telefon i ja vidim njen broj, razmisljam da li da se javim ili ne. Savrseno svesna da ce ona, ako se ja ne budem javljala, naci nekog drugog da se ispoveda i kvari mu dan. Ukratko, moje misljenje: needy tip licnosti je pasivno agresivan tip koji se savrseno slaze sa mojim tipom dezurnog pacenika. Nasla vreca zakrpu.

O haosu prilikom vakcinacije u nasem Domu zdravlja sam i ja pisala.

U mojoj prvoj porodici imali smo samo 1 kupatilo sa pripadajucim inventarom na nas 4. Ako bi se neko "zbog radi sebe" zadrao duze od 10 minuta u kupatilu, sledovalo mu je lupanje na vratima i jedno kaplarsko " Smesta da si izasao/la, hoces da dobijes tromb"....mama nije mogla da podnese da se " kocimo" citajuci novine ili knjigu tamo gde i car ide peske. Na svaku pobunu, citirala je dr Semajera, naseg divnog lekara koji je, navodno, znao napamet statistiku umrlih na wc sholji. Od tromba.

Pre desetak dana sam se probudila sa osecajem da nesto nije u redu, prethodno vece sam imala zescu kijavicu, od kijanja me je zabolela glava, o curenju iz nosa da ne pricam. I tako, ustanem, dohvatim bocicu eukaliptusovog ulja (moj tester korone), pomirisem i - nista*. Nos suv kao barut i ne reaguje. "To je to - korona". Bila sam potpuno mirna, nikakva panika, naprotiv, kao da je sve u meni stalo, kao da sam upala u vakum. Cestitala sam sebi na odluci da vec godinu dana imam spakovan mali kofer i neseser sa lekovima, za ono - ne daj Boze. Izmerila sam temperaturu, 36.7 C, liznula malo soli - slano je! Otisla sam do kupatila i isprala nozdrve slanim rastvorom i - voila! u sledecih pola sata nos je poceo da reaguje na mirise. E, tada je srce pocelo da mi lupa a kolena malo da se tresu, nije korona! Jeste nerijatan taj osecaj da ste na ivici noza i da u jednom trenutku zivot moze da se promeni. Ne bojim se umiranja jer o tome nista ne znam, resavacu to kad dodje, plasim se jako bolnice, one situacije kada postanete jedan, jedna od mnogih. * Imala sa razloga za strah, 5 dana ranije sam bila kod kozmeticarke u salonu.

Potpuno vas razumem, jedva docekam 21 h, ako ne odem tada na spavanje (+1 h citanja u krevetu) necu zaspati do jutra. Ako imam dobru knjigu, potpuno se rasanim i onda nista od spavanja bar do 4 ili 5 h novog dana. Od kako sam promenila sobu i krevet u kojem spavam, ne budim se nocu. U toj sobi nema ni jednog elektronskog uredjaja. Vodim jako racuna da ne uzimam nikakvu hranu posle 18 h a pomaze mi i tusiranje toplom vodom pred spavanje. Ranije nisam smela da se tusiram uvece jer bi me to potpuno rasanilo pa sam to obavljala ujutro, sada se to promenilo i prija mi. Mogo toga se promenilo nakon 65 godine zivota, ucim da pratim svoje nove potrebe (san) i da menjam neke koje su me pratile celog zivota a sada jednostavno organizam ne moze da ih podnese. Ako ne postujem to, budem surovo kaznjena bolom, slaboscu, nesanicom, jednom neprijatnom rastresenoscu koja mi upraopasti dan. Starost je neprijatna jer podrazumeva mnogo odricanja ali - to moze da bude i jako zanimljiv proces ako mu se posvetite, ako se ne drizte tvrdoglavo svoje pretstave o sebi koju ste imali decenijama. Postajete drugaciji vi, ne nuzno gori. U starosti ne prestaje potreba da se prave nekakvi rezimei prozivljenog vremena, ume to da bude bolno i neprijatno jer se sa vremenske distance sve jasno vidi, narocito propustene shanse. Ali, tako je kako je. U sustini, unutar tog prilicno istrosenog tela, i dalje sam to ja, i da hocu, ne mogu da pobegnem od sebe. 😉

Uz ovo mora da ide kuc, kuc, kuc, pljuc, pljuc pljuc i pomeranje pozadine sa mesta....

Evo nama objasnjenja neobjasnjivog, neka Jelena Milosev objavila na FB:

? Pomoc, za moje rodjene pare, za 50+ penzja umanjenih za 10% i to bez resenja, upadanjem na moj licni racun u banci? Vec mi je jednom silovao postansko sanduce onim kretenskim pismom zahvalnosti OVO nece preci prag moje kuce. Jednog sto je tako navaljivao da me usreci resila sam se zgodnom shamarcinom, kako da se spasem od ovog pokvarenjaka....

Dusho, pisala sam o tome da su svi ostali elementi teme ove serije daleko bitniji od imitiranja istorijskih likova. Ako bas insistiras, maske su uradjene bolje nego u i jednoj epozodi Tvoje lice zvuci poznato, o kej? Niko normalan ne negira taj aspekt ali i ne svodi svu umetnost na ta pomagala.

Na osnovu tridesetogodisnjeg iskustv davaoca krvi ovo mogu da potpisem: u sektoru sa tridesetak zaposlenih, u kojem su muski clanovi bili preovladjujuci, godinama sam bila jedini davalac i kada bih se, nakon akcije u fabrici, pojavila sa povezanom rukom, sklanjali su poglede i jedva cekali kraj radnog dana i akcije . Ni 2 slobodnba dana koje smo izdejstvovali za davaoce nije bilo dovoljna motivacija da prevazidju strah ili tupav stav da je davalastvo krvi opasno po vlastito zdravlje.

Citat: "Opet jedno autenticno svedocenje koliko debila ima kod nas. Zlaja Bokun, hirurg, specijalista laparoskopske hirurgije, instruktor laparoskopske hirurgije (znaci uci druge kako se to radi), umesto da radi svoj posao i spasava ljudske zivote 10 meseci neprekidno dezura u crvenoj zoni svoje bolnice koja je pretvorena u kovid bolnicu, onda mali predah i sada su oper kovid bolnica kaze: ”pre nego smo se opet zatvorili dolazi zenica da place sto ceka elektivnu operaciju zucke godinu dana a mi od godine 10 meseci samo kovid a to malo sto smo radili normalno smo radili samo hitne i karcinome. Usput je pitam da li se vakcinisala a ona "ne pada mi na pamet". E pa gospodjo, vi ne shvatate da ste indirektno upravo vi sami problem sto cekate operaciju godinu dana a zbog vas i vama slicnih cekacete jos dve godine barem. Ne kapiraju nista...”

Da lanem jos ovo na temu: vec 2 godine gledam "domacu" (uvek ce biti domaca) seriju "Na granici", od srca je preporucujem, uzivam i u sadasnjoj reprizi. Prica je zivotna, zanr je komedija naravi, ozbiljni glumci koji u ovom "lakom"zanru ne tezgarer vec stvaraju nezaboravne likove, dakle, svaka epizoda ima finu intrigu, dobru reziju, dijalozi savrseni, nema praznog hoda a muzicka pratnja savrseno odabrana, prisuitna kao podtekst koji cini savrsen ram za jednu slatku, majstorski ispricanu pricu. Ni jednu manu im nisam nasla. Eto, oni su me upropastili za bilo sta sto dolazi iz srpske tv produkcije.

https://nova.rs/vesti/hronika/kolona-22-pogrebna-vozila-fotografija-korona-pakla-u-srbiji/

Jedina domaca serija koju sam uspela da gledam vise od 2 epizode (osim Porodice ali to je druga prica) u poslednjih 30 godina je ova Radio Mileva, komsinici Julijani crko ton na tv pa kod mene gleda epizode i da vam kazem - ima bas dobrih highlights momenata u glumackoj ekipi i zapletima. Jeste, nisam gledala nista od Radeta Bajica, nista od Shotrinih ekranizacija MirJam, jednostavno, TVBG je za mene porestao da postoji jos u 90 tim. To vodim pod "mentalna higijena".

Slatki ste, bas ste nasli sta da poredite! Pomenutom vrhunskom glumcu koji bira angazmane ( na zalost nisam uspela da ga ubedim da ne ide u glumacku penziju) i najbolje produkcijske timove ikad, verovala bih da igra Linkolna cak i u pomenutoj majici jer ne sumnjam da bi scenario ponudio objasnjenje cak i za to!

To samo kod nas moze da prodje, to bavljenje perifernim, nevaznim u smislu perika, doradjena brada i slicne gluposti. Da je pameti, napisali bi scenario o sustini desavanja postujuci faktografiju i ispricali pricu sa poentom, naravoucenijem, potpuno nebitno da li akteri lice ili ne lice. ......al ajd da se ne sekiram vise, sto bi rekla moja baka iz Zmaj Jovine: "Prema svetcu i tropar", kakav narod, takva i istorija i shodno tome, takva i "umetnost". Dzabe smo krecili.

izvinjavam se, nije trebalo vas da qotujem, greska, obrisala sam....

Seriju Porodica dozivljavam kao najogavniji pamflet u porodukciji tv kuce kuju je odavno trebalo buldozerom sravniti sa zemljom. Serija nije snimana za mene i vas, svedoke tog vremena, snimana je za one koji u tim godinama nisu ni rodjeni ili su bili suvise mladi da bi bili svesni istorije. I sad vidimo jednog briznog oca, neznog supruga jedne etericne vilinske kraljice, jedne odane cerke, porodicu okruzenu izdajnicima u svojim redovima? I to je taj Balkanski kasapin? Nece biti. Scenario, ako i nije tendenciozan - jalov je, tanak, prazan, bez istorijskog konteksta koji ne moze da opravdaju oni snimci razvaljene zemlje na samom kraju, da ne spominjem blesavu i mutavu uvudnu spicu. Ako vam je dramski momenat gasenje struje u vili - nazdravlje!. Nigde suspensa, nigde dinamike koja bi morala za se desava u takvim istorijskim momentima, samo tupavo insistiranje na fizickoj slicnosti gluimaca i istorijskih licnosti, nijhovoj dikciji, pokretima tela......nigde ideoloske razlike, to sto je moralo da lici na sudar tuitana da bi poruka stogla gde treba i kome treba. Jedan neuspeli pobacaj od serije sa nakaznim, uvredljivim rezultatom za sve one koji su stradali od te vajne porodice. I na kraju puste tu strasnu pesmu Zemljo moja, s kojim pravom ubadaju u srce sve nas koji smo ostali na razvalinama i u cije ime su svi ti ratovi vodjeni? Odvratno u svakom smislu, od idejnog do zanatskog. I vrlo, vrlo opasno. Jer, one babe koje su ljubile Slobinu sliku su pomrle, ostaju unuci kojima treba da se ispire mozak i dalje ne bi li imali vojsku za neke nove ratove.

Nabasala sam jutros na nekoj tv reportazu iz batajnicke kovid bolnice.....novinarka ide hroz hodnik i kaze kako su na krevetima u hodniku, u crnim plasticnim kesama - preminuli u toku noci, nisam brojala jer sam bila zatecena ali bilo ih je vise od 5.....i sam razgovor sa direktorkom i jednom poacijentkinjom je bio potresan. Nadam se da je moja sestra od strica koja zivi u Nisu, stomatolog u penziji, videla reportazu, ona ni pod pretnjom heklara ne bi primila vakcinu, ni jednu....

"Narod koji sriče dok čita deklaraciju na pivu, narod koji pije, zapravo loče, puši, drogira se sedativima, nezdravo jede i to sve sjedeći i gledajući rijaliti otpad, hoće još podataka glede vakcina!? Ili što bi rekao naš mikrobiolog koji radi u Britaniji, Branko Rihtman, vole ljudi da umiru, šta'š!" https://radiosarajevo.ba/kolumne/dragan-bursac/dragan-bursac-nece-gara-da-primi-vakcinu/411895?fbclid=IwAR0p7irGTJIILZBaBqXvFtmKJzQ-ZAP2PFwJqY_CWvXwAh_uk-B55rHJJ5M Aferim, brate.....

Moja cerka (41) je u Ilinoisu i jos nije dobila poziv za vakcinaciju, samo ona u porodici nije vakcinisana.....radi sa studentima i profesorima i bas brinem za nju...

https://www.healthline.com/nutrition/how-to-increase-nitric-oxide

Ne zagovaram nepostovanje licnih prava, demokratiju smatram skupo placenom civilizacijskom tekovinom, uzasavam se anarhije...ali, mi polako ulazimo u stanje borbe za opstanak a to je anarhiji prirodno stanje tako da.....

Jedno se zaboravlja kada pricamo o ljudskim pravima: ne bi ih bilo da nije bilo empatije, solidarnosti medju ljudima koji su zeleli vise pravde, vise slobode za ceo ljudski rod, da nije bilo generacija koje su se zrtvovale u to ime. Nista se ne osvaja bez zrtve, nikakava se sloboda ne osvaja bez odricanja od vlatitih sloboda. Hocu da kazem da slobode i prava podrazumevaju odgovornost i sloidarnost, bez tih premisa je svaki razgovor o slobodama i pravima jednostavno besmislen, cista farsa i salonsko trucanje. Da ironija bude veca, niko danas od gradjanina ne trazi da se isprsi pred bajonetima da bi se postiglo opste dobro, ne, nosi masku, peri ruke i vakcinisi se prvom dostupnom vakcinom pa kako ti Bog da, ako ti licno ne preteknes (umirali su i bolji od tebe) nauka kaze da ce neko i neki da preteknu i nastave dalje. Od kad to zivot, sloboda, civilizacija, pocinju i zavrsavaju od tebe i tvoje malenkosti? Suverenost licne volje se ne dobija rodjenjem uz krstenicu, to je poklon svih onih generacija i licnosti koje su nam zelele dobro a koje mi, danas, razmenjujemo za sitnis, za "pravo" i "slobode" kojima smo zaslepljeni pa ne vidimo da nam se svet i planeta raspadaju, da smo porobljeni predrasudama, neznanjem, plitkoscu nasih potreba, besmislenoscu ideala ( i idola!) naseg vremena. Glupo je ( jer nije moralo tako da bude) opet smo dosli do ujka Sema: "Ne pitaj sta drzava moze da ucini za tebe vec sta ti mozes da ucinis za nju", ovo je rat, kad se zavrsi, ako se zavrsi, boricemo se opet za vise slobode, vise prava. Mrtvi o tome ne moraju da razmisljaju. Slobodni su, od zivota.