Pletilja

Izgleda da je ovo sasvim tacno: jos od nesrece u Chernobilu imam potrebu da sve sto udje u kucu dezinfikujem, ne moze meni flasa kisele vode u frizider a da prethodno nije oprana, na primer. Svo voce i povrce se potapa u rastvor sode bikarbone i sirceta, zeolita, limuntusa, bilo sta od toga sto mi je pri ruci i tek nakon toga moze da se koristi. Jedino jaja ne dezinfikujem da salmonela ne bi prodrla u unutrasnjost ali zato perem ruke nakan svake upotrebe ma i jednog jajeta. I? Izgleda da nemam dobru zeludacno crevnu mikrofloru i da zato imam problem sa zeludcem, bice da sam zatukla sve sto mikro mrda u utroblju. I tako, sad vezbam da je pranje obicnom vodom dovoljno i zaobilazim sve vesti o opasnostima koje vrebaju iz glavice zelene salate.

Zove me dragi prijatelj sa kojim sam odrastala i kaze: "Pa dobro, gde si ti? Zovemo, ne javljas se i ne setis se da pozoves ti nas, sta se desava sa tobom...?" Kad sam pobrojala sve sto sam uradila u prethodnih 5 dana i sta treba da uradim sledecih 5 dana, rekao je : "Nece tebe Alchajmer nikad da stigne, brza si...". Ma ne, ja samo radim na sunce i toplotu, to me pokrece. Uzgred, uhvatio me neizdrz u biblioteci. Imaju novu bibliotekarku, da bi evidentirala 3 pozajmljne knjige bilo joj je potrebno vise od 10 minuta mada se sve radi elektronski, jednostavno, zena kao da je lenjivac na grani, pokreti su joj nezamislivo spori, cist slow motion...da iskocis iz vlastite koze. I to veeeliko okruglo ogledalo koje sam kupila nikako da stigne, i moler nikako da se javi a obecao je krecenje iduce nedelje i babatetka zapela da ide u Mislodjin manastir u utorak, ne mogu da je pustim samu ima obicaj da se polomi kako izadje iz neke crkve....eto zasto se ne javljam, ne stizem...bas sam nasla kad ce da me stigne sav ovaj adrenalin, sad, kad je ceo svet nekako usporio pa se samo razvlaci...

Osamdesetih, uletela sam u fazu panic attack, desavalo se da prolazim kroz krizu 2 puta u toku dana, prva 2 meseca svi su u porodici bili zabrinuti, pratili su me na silne lekarske preglede i istrazivanja u tadasnjim vrhunskim klinikama i kada su sve eminecije interne medicine izjavile da sam zdrava kao dren, oko mene se formirao brisani prostor, cak mi je i rodjena majka rekla da sam uobrazeni bolesnik, hipohondar. Godinama sam funkcionisala savrseno i kod kuce i na poslu, ni 5 minuta me niko i nikad nije morao da pokriva u obavezama, nikome nisam bila na teretu, kako - to samo ja znam. Jedan blagi, jedva primetan otklon od mene, mojih problema, je ostap do kraja zivota i mojih roditelja i bivseg supruga, kao da sam ih izneverila, kao da su vecito bili na oprezu sta god da je bilo u pitanju a pominjanje te faze je bilo tabu tema, nesto kao porodicna bruka. Naucila sam da faze disfunkcije krijem, na pitanje "sta ti je" odgovarala sam da me boli glava, stomak, da me muci ishijas, bilo sta sto je tada bilo drustveno prihvatljivo. Pisem vam ovo da razumete i vasu prijateljicu i da joj ne zamerate gest, mene ni njarodjeniji nisu prihvatali sa tim problemom. Na kraju krajeva, vama je potrebna strucna pomoc i svest da je problem, ipak, samo vas. Ne kazem da je lako, da ne remeti osecaj pripadanja, prolazeci sama sa mojim psihologom kroz problem, moram da priznam da je izvestan stepen nepoverenja u ljudsku vrstu ostao i do danas. Ja nisam umela drugacije da se sacuvam od stigme neuroticara osim da podignem zidove oko sebe, poslednja stvar koju sam ikad dozvoljavala sebi je (samo)sazaljenje. Ne treba vam to, zivi ste, fizicki zdravi, imate problem i na vama je da ga resavate u drustvenoj klimi koja je daleko benevolentnija nego pre 30, 40 godina.

Costal elites, HBO Original produkcija, ekipa odlicna, tema aktuelna, pravi biser u poplavi pretencioznih naslova, jako, jako osvezavajuce pa i lekovito, preporucujem.... https://www.google.com/search?q=coastal+elites&rlz=1C1CHBF_enRS858RS858&sxsrf=ALeKk01UUSstuDk-SqRBqayzDdl-r5PIsQ:1623704350707&tbm=isch&source=iu&ictx=1&fir=7hzd9N6l9IgYxM%2Cm7j4LdjUZ1zdHM%2C%2Fg%2F11jb1j0swr&vet=1&usg=AI4_-kS_KglB7Ju701O0dMb00WkRJ9t0dg&sa=X&ved=2ahUKEwigt6yIgpjxAhVRu4sKHdZTB1UQ_B16BAgqEAE#imgrc=7hzd9N6l9IgYxM

https://www.beograd94.rs/sr/za-pacijente/saveti-lekara/257-ujed-krpelja

Jos malo pa ode prva cetvrtina 21 veka a mi se preganjamo da l je bilo virusa ili nije bilo....da li vakcine spasavaju ili ubijaju, da l ljudi umiru od zaraze ili ih je lupio autobus....samo je mrtvima sve ravno do....

Komsiji se raspala velika fotelja, utrapim mu nasu, rasklapa se, niko je ne koristi, cak ni macka, teska je i komplikuje mi nedeljno spremanje, ne volim je vec poduze vreme...usrecim coveka....ALI: sad imam rupu u trpezariji, prostor zbunjen, ja zatecena, shetam komode, okrecem sto i stolice, nista ne pomaze, sve je bilo pod konac jos pre 30 godina, da li je problem u mojoj slici u glavi ili stvarno treba da pocnem od pocetka....i tako vec 5 dana. Nocas stojim na pragu i sine mi ideja, potrebno mi je veeeeliko, okruglo ogledalo iznad jedne komode a visak su mi 2 slike koje treba da zamenim sa 1 drugacijom, mota mi se po glavi Fibonacijev zlatni presek, odavno zelim da ga nacrtam vlastorucno......odoh po ogledalo....i shestar i uglomer.....to sta ja umem sebi da zakomplikujem zivot, niko ne ume......al bar mi nije dosadno....

Napuljska tetralogija, Elena Ferante. Ne znam odakle da pocnem, ne znam sta da kazem o ovoj sagi E. Ferante (pseudonim), dozivljaj je tako duboko lican. U pitanju su ispovedni romani o Napulju i ljudima sa njegove margine. Ispricani sa brutalnom iskrenoscu prema sebi od strane glavne junakinje. I ta iskrenost pleni jer je u nasem vremenu tako retka. I otud sledi jedan od mogucih nivoa dozivljaja: radjamo se i bivamo baceni na pozornicu koja je vec opremljena krhotinama bezbrojnih bivsih zivota na njoj, sve je dato i zadato i igra moze da pocne. Koliko je vazno da se ostavi trag, obelezi vrema koje nam je tako velikodusno dato rodjenjem a uloge su vec podeljene, kraj se zna? Grad, njegova istorija svedena na djubriste nam se smeje u lice, bicemo zaboravljeni za dan, dva, samleveni kao i oni pre nas, izgubljeni u vremenu. I zato Lina ne zeli da Napulju ostvi ma i jedan trag svog postojanja a Elena pise stotine i stotine stranica o Lini - iz ljubavi ili mrznje, one egzitencijalne muke koja nam vristi u lice da nismo dovoljni sami sebi, da su nam potrebni drugi ali da su ti drugi, uglavnom, nas licni pakao. I nije grad taj koji pobedjuje, postoji vekovima u senci vulkana koji ga podseca da od svega ostaje samo pepeo. Izmedju pocetka i kraja, prvog i poslednjeg cina drame ostaju pitanja bez odgovora. I to je sve sto mozemo da uradimo, da postavljamo pitanja, trazimo smisao u besmislu. I tako, sad imamo sagu predgradja, sagu o gubitnicima, bilo je vreme da je neko napise jer Budembrokovi i Forsajti mozda reziraju nase zivote i postavljaju pozornicu ali na njoj smo sami, osudjeni da - budemo.

https://pescanik.net/dolina-jadra/?fbclid=IwAR1qPUYD4NBkvaS2o34FR72bbm0YQ3E839IfJ8Q_HswmIGM6yyjQaAWL8ao Hm... samo link? Pa da ga preskocite? Nece moci, citajte: Dolina Jad(r)a ALEKSANDAR PAVLOVIĆ08/06/2021 Foto: Peščanik Danima sam oklevao da potpišem peticiju protiv pokretanja rudnika u dolini Jadra i kompanije Rio Tinto. Ekološki aktivisti već mesecima o tom projektu govore sve najgore, predstavnici vlasti sve najbolje, a nedostaju kvalitetni i relevantni podaci, poput onih koji su javnosti predočeni na nedavnom skupu Projekat Jadar: šta je poznato, održanom u SANU (manje-više kompletno dostupnom ovde). Ovaj događaj, držim, do sada mi je pružio najbolju priliku na osnovu koje sam mogao, kao građanin i laik za pitanja rudarstva i tehnologije proizvodnje litijuma, da donesem informisani sud koji glasi: u ovom trenutku i pod ovim okolnostima, projekat Jadar doneće Srbiji više štete nego koristi i stoga ne treba dati dozvolu za otvaranje rudnika dok nezavisne i obimne analize nedvosmisleno ne pokažu ekonomsku dobit i ekološku dimenziju ovog projekta. „Istina i činjenice“ o projektu Jadar Kako to retko u Srbiji biva, u SANU su se pod istim krovom okupili i imali glas predstavnici raznih opcija, među kojima: Vesna Prodanović iz kompanije Rio Tinto i Marija Alimpić iz udruženja „Zaštitimo Jadar i Rađevinu“, Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade Republike Srbije i ministarka rudarstva i energetike, te stručnjaci iz niza srpskih institucija koji su o projektu Jadar govorili iz tehnoloških, ekoloških, medicinskih i drugih uglova. Prvenstvo je imala Zorana Mihajlović, koja je istakla ogroman ekonomski potencijal i značaj ovog projekta: „Niko nema pravo da odustane od projekta koji može biti veoma važan za budućnost Srbije na osnovu tvrdnji koje nemaju uporište u činjenicama, a koje svakodnevno slušamo… jer je u javnosti prisutno mnogo neistina, zabluda i poluinformacija, koje se koriste za protivljenje projektu“. „A istina i činjenica“, nastavlja ministarka, „je da je to nalazište jadarita jedno od najvećih u Evropi… A ta vrednost nije mala. Elaboratom… overene su rezerve bora i litijuma kod Loznice u iznosu od 158.000.000 tona, proračunate vrednosti 56 milijardi dolara. Potencijal za privredni rast jeste nesumnjiv, kao i za rast zaposlenosti visokorazvijenih poslova, direktno i indirektno, kao i rast industrijske proizvodnje… Uticaj na bruto društveni proizvod direktno 3% samo iz procesa rudarenja. U procesu proizvodnje litijumskih baterija – jer cilj nije samo rudarenje i eksploatacija litijuma – preko 8%, moguće proizvodnje električnih vozila, između 11 i 15%.“ Predsednik Vučić ovih dana iznosi slične argumente, ali su u njegovoj interpretaciji cifre i procenti još veći, jer bi „samo rudarenje i prerada narednih 56 godina donosilo oko 600 miliona evra godišnjeg prihoda i Podrinje bi procvetalo“. Vučić je dodao da Srbija želi i da se kod nas proizvode katode i katodne baterije, što bi prihod podiglo na 3,4 milijarde evra godišnje, kao i da se sa Evropljanima razgovara da jedan proizvođač električnih automobila dođe u Srbiju i da bi ukupan godišnji prihod bio „neverovatnih, fascinantnih i fantastičnih 19,7 milijardi evra“. Nije mi jasna ova zaista neverovatna računica – budući da Srbija ima jednu od najnižih rudnih renti u Evropi koja za metalne rude iznosi 5%, pa ako sav bor i litijum vredi 56 milijardi, kako kaže ministarka, onda će država ukupno dohodovati 2,8 milijardi evra tokom čitavog ciklusa rudarenja (za koji Vučić kaže da će trajati 56, a Mihajlović čak 65 godina). Uzmimo da je Vučić u pravu, Rio Tinto bi godišnje zarađivao cirka milijardu evra, od čega bi Srbiji na ime rudne rente išlo 50 miliona evra. To nije 3% već skromnih 0,1% srpskog BDP-a koji, po Vučićevim rečima, „napreduje kao munja“ i ove godine će preći 50 milijardi evra. Štaviše, ni tih 50 miliona nisu čist ćar. Naime, tzv. rudna renta zapravo predstavlja „naknadu za korišćenje resursa i rezervi mineralnih sirovina“, koju država zatim troši da sanira štetu koja nužno nastaje kao posledica crpljenja tih resursa – na ekološke projekte, poboljšanje života ljudi, razne programe sanacije, sistematsko praćenje uticaja korišćenja tih resursa itd. Drugim rečima, imajući u vidu nisku stopu rudne rente i visoke troškove obnove resursa koji stradaju od rudarenja, od ovoga država Srbija neće imati neku naročitu zaradu. Možda bi rudarenje jadarita donelo još neke koristi i zarade državi, ali takve jasne, konkretne podatke, argumentovano i činjenično, koliko mi je poznato, predstavnici vlasti nisu do sada izneli javnosti. Neubedljive su i druge izjave najviših državnih zvaničnika. Najpre, smisleno je pretpostaviti da bi proizvodnja litijumskih baterija, a naročito električnih vozila, mogla doneti značajne prihode Srbiji. Ali u njoj ne postoje te fabrike niti, koliko je poznato, neke značajne inicijative za njihovo pokretanje. Kako to pravimo računicu o milijardama koje ćemo zaraditi, a ništa od ovoga još nemamo? Dalje, nije prvi put da Vučić – kao recimo u slučaju Beograda na vodi – gromko najavljuje milijarde evra za koje se zatim ispostavi da su na dugom štapu i postoje samo u nekakvoj fiktivnoj i nategnutoj računici. Zatim, Vučić je najavio i mogućnost referenduma istakavši: „’Glas naroda je glas Boga’, ali nije glas naroda 2.000 potpisa među kojima su potpisi beogradskih nevladinih organizacija“. Ni ovde predsednik nije u pravu, jer je tu peticiju do danas potpisalo preko 50.000 ljudi. Najzad, predsednik je istakao i da se iz područja koje treba da obuhvati rudnik od poslednjeg popisa iselilo preko 10% stanovništva i „da svi iz tog kraja beže trbuhom za kruhom“. Tačno je da jadarski kraj, kao i gotovo cela Srbija, beleži depopulaciju. Ali, pošto će rudnik i prateći kompleks zauzimati stotine hektara sa kojih je neophodno iseliti veliki (do sada u javnosti nespecifikovan) broj ljudi, ova bi se državna strategija mogla i ovako opisati: iseljavamo ljude s njihovih ognjišta da bismo ih zadržali na njima. Čemu žurba? Neki iskazi ministarke i predsednika su u direktnoj suprotnosti. Tako ministarka na skupu ističe: „Litijum jeste metal budućnosti, od koga će zavisiti strateški položaj mnogih zemalja… Samo procene Evropske unije govore da će u regionu potražnja za litijumom do 2050. porasti za oko 60 puta“. Ako je tako, zdrav razum veli da, pošto će potražnja toliko porasti, porašće i cena, te će tada njegova eksploatacija doneti i mnogo veću dobit i korist za državu. Dakle, zašto ga vaditi sada, ako će kasnije vredeti više? Predsednik, međutim, kaže kako mineral jadarit koji sadrži litijum vredi sada, a neće vredeti u budućnosti kad se nađe način za punjenje litijumskih baterija. Ni ovo mi ne deluje ubedljivo – ovaj rudnik radiće, kako smo videli, između 50 i 65 godina. Pa ako je predsednik u pravu, mi ćemo brže-bolje dati dozvolu za otvaranje rudnika, iseliti ljude, porušiti im kuće, poseći šume i uništiti oranice na stotinama hektara, e da bismo onda shvatili da postoji alternativa za litijum te da jadarit zapravo ne vredi. Šta onda? Vratićemo ga u zemlju, pošumiti i zaorati rudarske kopove, obnoviti kuće i naseliti ljude? A šta ćemo sa postrojenjima, otpadom, hemikalijama i ko zna čim ostalim? To će Rio Tinto da spakuje u kofere i ponese sa sobom? Iako jedno drugom povremeno protivreče u argumentaciji i „činjenicama“, najviši državni zvaničnici se ipak u osnovi slažu da moramo iskoristiti ovu istorijsku šansu. Ministarka Mihajlović posebno oštro iskazuje ovaj dictum: „Ili ćemo iskoristiti istorijsku šansu da Srbiju učinimo liderom u proizvodnji proizvoda od trenutno jednog od najtraženijih metala 21. veka, ili će naše buduće generacije biti samo posmatrači modernog svetskog razvoja“. Problem je u tome što biti lider u proizvodnji neke rude ne donosi nužno korist ako se obavlja u neuređenoj zemlji koja ne štiti svoje interese i ne maksimalizuje dobit od ovog procesa. Tako, recimo, Demokratska Republika Kongo poseduje gotovo sve svetske rezerve koltana ili tantaluma, retkog materijala koji se koristi u pravljenju pametnih telefona, računara i električnih vozila. Ipak, uprkos ovom prirodnom bogatstvu, njegova eksploatacija nije zemlji donela nikakve koristi – česti su sukobi oko kontrole teritorije, ratovi, a analize pokazuju da u rudnicima koltan vade ručno čak i sedmogodišnja deca za nadnicu od jednog dolara. Drugim rečima, Kongo ima još ređi i skuplji metal od Jadra, ali slabu, korumpiranu državu, labave i neefikasne zakone i propise i nikakvu kontrolu, i stoga ima ogromnu štetu a gotovo nikakvu korist za državu i mlade generacije, koje zapravo rade u rudnicima. Držim da je Srbija u nešto boljem položaju i da sedmogodišnja seoska deca iz Draginca neće umesto u školi završiti u rudniku, niti da bi Rađevci i Jadrani – uprkos svojim poslovičnim nesuglasicama – zaratili zbog jadarita. Ali Srbija je ipak daleko od uređene zemlje sa snažnim institucijama i vođstvom koje osigurava zaštitu njenih vitalnih finansijskih, ekoloških i nacionalnih interesa. Za našu decu? Činjenice i argumenti koje su do sada izneli nosioci vlasti u Srbiji, prema tome, ne deluju naročito utemeljeno i uverljivo. Na rečenom skupu u SANU, međutim, brojni naučnici i univerzitetske ličnosti iznosili su i drugačije istine i činjenice, od koji ću ovde navesti samo nekoliko. Akademik Vladimir Stevanović, predsednik Akademijskog odbora za životnu sredinu, na otvaranju skupa upozorio je da „bez obzira što se deklarativno najavljuje da će sve biti ekološki bezbedno, prečišćeno i takva voda puštena u vodotoke i vazduh ostati čist, ostaje čitav niz pitanja koji sve to dovodi u sumnju, pre svega zbog toga jer je od početka projekat bio nedovoljno transparentan… devastacija površinskih i prirodnih resursa se za sada još uvek ne može sagledati jer su podaci iz različitih izvora kontradiktorni“. I niz drugih izlagača, poput Petra Bulata, smatraju da prosto ne znamo dovoljno o čitavom projektu, te da „bez detaljnih informacija o tehnologiji koju investitor planira da primeni nije moguće sagledati sve posledice po zdravlje lokalnog stanovništva“. Takođe, Jagoš Raičević iz Instituta Vinča istakao je kako „mi nemamo nikakvo osiguranje kvaliteta u donošenju odluka“, jer odluku o dodeli dozvole za eksploataciju donosi ministar, koji formira ad hoc komisiju po svojoj volji, što je po njemu nedopustivo. Umesto toga neophodno je, smatra ovaj stručnjak, da se uradi izveštaj koji procenjuje ukupnu cenu koštanja sanacionih radova i korektivnih mera za ublažavanje i sprečavanje posledica vanrednih situacija, pa zatim sve te cene koštanja uzeti u obzir i vagati ih prema ekonomskim činjenicama. Raičević dalje kritikuje postojeći sistem u kom Rio Tinto naručuje studiju od resornog ministarstva – neprirodno je, veli on, da operator odnosno zagađivač naručuje od regulatora ili države studiju o izvodljivosti projekta Jadar. Nisam mogao da verujem da je zaista tako, pa sam proverio. Drugim rečima, studiju na osnovu koje državni organi donose odluku o dozvoli za projekat Jadar i čiji je nosilac Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, naručila je kompanija Rio Tinto. Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije potpisan je ovde kao „obrađivač i nosilac sinteze“, koja je izrađena „u skladu sa studijama i dokumentacijom dobijenom od ‘Rio Sava Exploration d.o.o. Beograd’“. Dakle, ključni dokument „za utvrđivanje javnog interesa“ na osnovu kog država treba da dozvoli pokretanje rudnika zasniva se na dokumentaciji dobijenoj od Rio Tinta, a njegovu izradu platio je Rio Tinto. Stoga svi rezultati moraju biti podložni nezavisnoj proceni, smatra Raičević i zaključuje: „Jedino rešenje po mom mišljenju jeste da Vlada Srbije raspiše međunarodni tender za projekat koji bi se bavio ocenom rezultata koje je dobio operator“. Pri svemu tome, čak i u ovoj naručenoj studiji možemo pronaći neke zabrinjavajuće podatke. Tako, recimo, na str. 25 autori kažu da je jedan od glavnih principa izrade bio „princip smanjivanja štetnog uticaja na životnu sredinu“, što znači da će štetnog uticaja nesumnjivo biti; eksplicitno su pomenuti, recimo, „uništavanje šuma u zahvatu deponije industrijskog otpada i snažna degradacija slike predela“. Takođe, rečeni plan opisuje gargantuanske radove koji obuhvataju područje od preko 2.000 hektara i podrazumevaju rekonstrukciju puteva, pruga, izradu novih i izmeštanje postojećih delova putnih trasa za teretna vozila, izmeštanje dela vodovodne mreže, podzemni cevovod od Drine do rudnika, izgradnju dalekovoda, gasovoda, rušenje stambenih objekata, iseljavanje stanovništva, pa čak i preseljenje grobalja. Sama lista mera potrebnih zа predupređenje i smanjenje negativnih i povećanje pozitivnih uticaja na životnu sredinu ovog gigantskog poduhvata obuhvata stotinak stavki koje zauzimaju celih 8 stranica teksta. Gro tih mera treba da sprovode nacionalne institucije (čitaj država), a manji broj investitor i lokalni organi. Pri svemu tome, u studiji se eksplicitno navodi da je ovo samo preliminarni dokument, a sve te aspekte trebalo bi da obuhvati detaljna Studija o proceni uticaja na životnu sredinu (koju, prema sadašnjem stanju stvari, takođe naručuje Rio Tinto). Ovde dolazimo do poslednjeg i po meni ključnog pitanja – suština ovog problema nije toliko šta je Rio Tinto, po kojim principima i standardima radi, nego u kakvoj državi živimo? Kristalno jasnu poruku u ovom smislu za mene je predstavljalo izlaganje dekana Šumarskog fakulteta Ratka Ristića „Degradacija prostora u okviru projekta Jadar“, koji je podsetio da se na svega 2 kilometra od centra Loznice nalazi propala fabrika Viskoza, „ruina od 70 hektara koja je puna nekoliko desetina hiljada metara kubnih vrlo toksičnih i kancerogenih materija, i država još uvek nije rešila taj problem. Loznica je u vreme rada Viskoze bila grad sa najvećim brojem plućnih bolesnika među decom u Evropi srazmerno broju stanovnika. Pored toga, imamo Zajaču na svega 12 kilometara sa deponijom antimonskog mulja i otpadom olovne rude sa gotovo 600.000 metara kubnih, zbog čega gotovo 80% dece u Zajači ima povišen sadržaj olova u krvi. Tu je i deponija antimonskog mulja u Stolicama. Dakle, grad Loznica i prostor Rađevina u prošlosti su bili veoma izloženi različitim rizicima od zagađenja, zbog čega je lokalno stanovništvo već pretrpelo ogromne zdravstvene štete“. Kao da to nije dovoljno, sada se u blizini, na relativno gusto naseljenom poljoprivrednom području planira realizacija projekta Jadar, ističe Ristić, i dodaje rizike po biodiverzitet, turizam, kulturne i arheološke objekte i lokalitete. Ristić stoga zaključuje da sve to nosi „veoma visok rizik od dešavanja nekih incidentnih situacija i potencijalnih zagađenja“, podseća da su reke Jadar i Korenita ekstremno nepredvidivi bujični vodotokovi koji redovno uzrokuje poplave i pita: „Ko može da garantuje da će odbrambeni nasipi da zadrže poplavne talase i da spreče izlivanje otpada u tok Jadra, zatim u tok Drine i potencijalno Savom do Beograda i do vodoizvorišta za snabdevanje vodom našeg glavnom grada?“ Kao jedno od te dece koja su u Loznici rođena i živela sa plućnim tegobama, dobro znam o čemu Ristić govori. Decenijama nakon zatvaranja Viskoze, nijedna vlast u Srbiji i Loznici – ni SPS (u dominantnoj i submisivnoj ulozi), ni DOS, ni DS, ni G17, ni naprednjaci, nije uklonila hemikalije i deponije koje su ostale od prethodnih projekata. A traže da im verujemo na reč „da neće biti učinjen nijedan netransparentan korak koji bi ugrozio životnu sredinu“ (Vučić), odnosno da „država neće dozvoliti da se radi bilo šta što bi naškodilo zdravlju ljudi ili dovelo do uništavanja životne sredine“ (Mihajlović). Istina i činjenice, nažalost, govore suprotno. Licence to drill ili licence to kill Da zaključim: neosporno je da nalazište jadarita predstavlja veliki prirodni resurs Srbije koji bi, ako bismo ga iskoristili na pravi način, mogao da našoj zemlji i njenim građanima donese boljitak. Poruka vlasti je jasna – ako ovo ne uradimo sada, odmah, ovog trenutka, upropastićemo budućnost narednim generacijama. Doduše, oni ističu kako je ovo „potencijalni projekat, mi još uvek ne znamo sve što treba da znamo da bismo donosili određene finalne, konačne odluke u realizaciji ovog projekta“ (Zorana Mihajlović). Đavo je u detalju – ministarka ne kaže odluke o, nego u realizaciji ovog projekta, dakle odluke se ne donose o tome da li će se, nego kako će se projekat realizovati. A to što još ne znamo, saznaćemo do kraja godine, kada Rio Tinto završi studiju opravdanosti i studiju o proceni uticaja na zaštitu životne sredine, pre početka eksploatacije minerala jadarita kod Loznice. Na osnovu do sada dostupnih činjenica i argumenata, čini mi se jasnim da se dozvole za pokretanje rudnika ne smeju zasnivati samo na analizama same kompanije. Dalje, da bismo potencijalni boljitak sagledali, osigurali i maksimalizovali, odmah bi trebalo podići procenat rudne rente, uraditi nezavisnu studiju opravdanosti i nezavisnu studiju o proceni uticaja na zaštitu životne sredine (možda i više od po jedne, na kojima bi radili zasebni timovi), najbolje na osnovu međunarodnog tendera. U perspektivi – ako nezavisne studije pokažu opravdanost, treba podići fabrike litijumskih baterija, barem ugovoriti proizvodnju električnih vozila, možda čak i sačekati da potražnja za litijumom i njegova cena porastu i videti kako se ova inovativna tehnologija koju je pripremio Rio Tinto pokazala negde drugde; dalje, podići nivo ekološke svesti i ojačati institucije u zaštiti životne sredine, pooštriti primenu mera, dakle mnogo štošta u Srbiji popraviti i urediti. Ako, pre svega toga, ovde i sada otvorimo rudnik, sa ovakvom državom, centralnom i lokalnom vlašću, nivoom demokratske i ekološke svesti, sva je prilika da ćemo Jadru i Srbiji doneti mnogo više štete nego koristi, i upropastiti potencijal Srbije koji bi umesto boljitka našoj – a naročito jadarskoj – deci doneo nova zagađenja i oboljenja. Autor je naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. Peščanik.net, 08.06.2021. EKOLOGIJA Eto vam....ovo su "samo" neki fomalni aspekti javne diskusije radi, treba cuti one 3 gospodje iz Utiska...drzava nije u stanju da resi skoro pa ni jedan komunalni problem a treba verovati da ce umeti da se nosi sa necim ovako kompleksnim i opasnim? Ma da, to je kao da postavite vuka da cuva kozu. Ova vlada vidi samo mogucnost enormne zarade, frljaju se sa milijardama i misle da smo mi, gradjani, blesavi, da nismo demontirali njihov sistem ogoljene pljacke svega i svacega u ovoj zemlji. Mars, BRE, sa Drine!

N Ne mozemo da pricamo dok ne pogledate emisiju i cujete argumente. Nije samo 1 rudnik jadarita u pitanju, vec 10 koji bi se otvarali na celoj teritoriji drzave. Sa adekvatnim posledicama po zivot ljudi, biljaka, zivotinja. Apsurd je da litijum vise nije ultimativno resenje za proizvodnju baterija, aktuelne su jos 2 tehnologije daleko cistije u ekoloskom smislu tako da taj argument ne prolazi. Za sada je potpisan samo sporazum o namerama, nema nikakvih konsekvenci po drzavu i gradjane ukoliko se od projekta odustane. Napredak - da, ali ne po ovu cenu.

Pogledajte sinocnu epizodu Utiska nedelje, sve ce vam biti jasno, dame si iznele toliko cinjenica da je sama ideja o kopanju litijuma ovom tehnologijom u z a s. Ne bi vam ni Akademija nauka bolje objasnila. https://nova.rs/vesti/drustvo/utisak-nedelje-rio-tinto-drzava/ Emisija jos nije na You Tubu ali bice.....

Neverovatno izdanje Utiska...! Tri DIVE, tri pametne, obrazovane i hrabre (citaj: posvecene) zene su veceras do kosti ogolele razim A. Vucica! Pokazale i dokazale svu surovost ovog rezima a teme ja bio rudnik litijuma i ambicije ove vlade i Rio Tinta....jedan projekat koji bi od Srbije napravio groblje. Toliko podataka, toliko logicnog razmisljanja i toliko ljubavi prema svojoj zemlji je i od mene napravilo patriotu, toliko sam ponosna na njih tri da mi je srce puno sto sa njima delim ovu zemlju. Nije gotovo, nisu nas prodali, zatrli, ima pametnih glava u ovoj zemlji i .....stvarno, ovoliko normalno se odavno nisam osecala. Od srca preporucujem svaki minut vecerasnje emisije.

Na treninzima Thai Chi Chuana se ne prica mnogo, zapravo, ne prica se uopste....cutis i radis "gongove", samo instruktor diskretno usmerava vezbace tako sto gukne povremeno ime "gonga", svi sve znamo jer grupa postoji vec nekih 12 godina. Epidemija nam je prekinula sezonu u Martu prosle godine, u Septembru smo dobili obavestenje da pocinje nova sezona ali nisam isla na treninge, glupo je da vezbam sa maskom, disanje je bitan faktor, ima tu puno snaznih udisaja i izdisaja a prostor je prilicno mali.... pre neki dan opet dobijem poziv da treninzi pocinju tu i tu pa ako izvolimo da se pojavimo? Odem, vidim - grupa na okupu, svi srecni sto opet pocinjemo kad - njih nekoliko iz grupe nisu ni prekidali sa treningom, vezbali svo vreme i lepo vidim taj slavodobitni kez na njihovim licima: "sta je, macici, prpa, a?". Po njihovim recima, odabrali su da redovno vezbaju jer se tako podize imunitet, nikom nije falila ni dlaka sa glave, medju njima je i gospodja od skoro 80 godina....ne znam zasto ali bila me je sramota sto sam se uplasila za svoj jadni i bedni zivotic i prestala sa treningom. Dovoljno se poznajemo da pitanje o vakcinisanju ne bi bilo nepristojno ali nisam smela ni da pisnem, ocigledno je da verni clanovi grupe ne veruju da virus uopste postoji i da imam posla sa "bandom" antivaksera. Trening mi se sveo na "masi rucicama", bez maske mi je bilo neprijatno, jedva da sam i disala i to iskljucivo na nos, kao da to nesto znaci.... Ko je ovde lud a ko normalan?

Dive, sa 65 sam morala na operaciju u inostranstvu, ovde je ne rade, otisla sam sama iako je u propratnoj dokumentaciji trazeno da imam pratioca, okolnosi su bile takve da sam morala da idem sama. Aviona se plasim od kad znam za sebe, aerodromi su u medjuvremenu postali ogromni mravinjaci, B&B smestaj u oba grada u kojima sam morala da boravim - na poslednjoj stanici gradskog metroa, vreme mi nije islo na ruku, operisala sam oko a tih dana je sasvim neocekivano sijalo sunce koje mi je izazivalo zaslepljujuce suze, jedva da sam ista videla na ulicama i sa najtamnijim naocarima za sunce. I, kao vrhunac, post operativna terapija na drugom kraju zemlje, u drugom po velicini atomskom reaktoru u Evropi, sa sektorom za atomsku medicinu, dovoljno je da pogledate zgradu sa reaktorom pa da vam klecnu kolena. Nista na tom putu od 18 dana nije bilo ni lako ni jednostavno. Ipak, vratila sam se srecna i poprilicno sigurna da ce sve biti dobro. Ohrabrenje sam dobila od medicinskog kadra koji je brinuo o meni, o divnim ljudima koje sam tada videla i nikad vise ali ih ne zaboravljam ni posle 6 godina. Dive, svakome je vlastita muka najveca ali mi smo, kao pacijenti, deo proverenih protokola, nase operacije su za njih, lekare, tehnicare, osoblje, rutinska stvar, nema iznenadjenja, sve sto je moglo da krene naopako - njima se vec desilo i imaju spremne odgovore na svaku eventualnost. Ponesite nesto za citanje, obavezno mobilni telefon (ne zaboravite punjac!) da slusate radio i muziku koju volite i sve ce biti dobro. Ako sam to mogla ja, mozete i vi. Srecno Dive, shaljemo vam dobru energiju, mislimo na vas i javite se kad budete mogli.

Mi u Banatu nemamo splavove jer i nemamo reke. Sasvim je nebitno u kom kraju grada zivim, razgalas je takav da se cuje i u atomskom sklonistu pa kad se pomesaju narodnjaci sa rejv bubnjanjem, mogu samo da se pakujem za Mongoliju. 🙃

Eh, kako se lepo spavalo u tisini letnje noci, pored otvorenog prozora, hvala koroni na ovih godinu dana bez talambasa, urlikanja pijane mase u stilu "ruke gore", bez golih zadnjica (i prednjica) tajkunskih miljenica....nezaboravno, steta sto je kratko trajalo.....🤩

Imaju, itekao, vrse veliki uticaj na nosioce vlasti, rekla bih cak i da ucenjuju i umeju debelo da naplate svoju poziciju u drustvu stecenu na socijalnom, obrazovnom, mentalnom propadanju naroda. Koliko je meni poznato, katolicki svestenici nemaju platu, zive od donacija vernika, bukvalno. Moje saznanje je ograniceno na Samostan Sv. Franje u Zemunu. Tu skromnost, posvecenost i humanitarni rad nisam videla ni kod jednog svestenika u mom gradu a ima ih, mi smo episkopalni grad. SPC je postala preduzece, dobro pozicionirano u hijerarhiji vlasti zarad vlastitog dobra a ne svojih vernika. Ubise Boga u meni svojom bezboznoscu.

Je l bio rat - bio.Je l su potpisali kapitulaciju - potpisali. Srbija je za Kosovo dobila tim sporazumom vise nego sto joj sleduje nakon poraza - status teritorije pod medjunarodnim protektoratom. t.j. odrekla se suvereniteta nad delom teritorije drzave - i? Pitanje priznavanja Kosova i Metohije je dimna zavesa iza koje se uspostavlja klerofasisticka diktatura.

Stvarno? Sa Lutovcem?😄 Jedina "levica"koju vidim u S. su ekoloski pokreti, ergo, nemamo pravu levicu po definiciji, imamo interesne grupe, kokuse/ ad hock okupljene da se progura neki interes - citaj - bandu, prodavce magle. Da podrzim onog sto je iz od neznam odakle prenosio 10 000 eur ili usd, ne secam se, preko drzavne granice a lider je gradjanskog pokreta? Ili je baraba ili je budala, sta drugo da mislim o takvom ponasanju javne licnosti? Zbunio se, nije obavesten o zakonima? Alo....! Dok se oni dele i mnoze, na Banjici se operacija kolena zakazuje za datum koji je kroz 11 godina. Roditelji lece decu SMS porukama. Sve sto je nesto znalo i umelo - otislo je iz zemlje pa sad uvozimo radnu snagu iz Pakistana. Nema ovde ni "p" od politike, ima samo "gnoja" moralinih lesina (R. Milenikovic, glumac, pesnik, reditelj). P.S. Ima i uvelih, precvalih muskatli tipa Lutovac, Tadic et comp.

Evo odgovora: bivsi i pok.suprug, otac moje dece, nakon sto nam se sin ozenio, poceo je da pravi shale na temu unuka....vremenom se to pretvorilo u jedinu temu o kojoj je zeleo da razgovara sa sinom i snahom, kad ce on da bude deda? Snaha je imala problem da zatrudni, 2 godine je lecila problem, prosla kroz 2 ozbiljne operacije i - nista. Buduci deda je iznenada preminuo Maja 2013, snaha je zatrudnela u Septembru a unuk se rodio u Junu 2014. Nije docekao da bude deda a to je jedino sto je jos zeleo od zivota. I tako, cesto se desava da kad pogledam unuka pomislim kako ga deda nije docekao, da je to zalosno jer bi unuk imao sjajnog dedu a deda bi bio nasrecniji na svetu i divno bi se druzili......i kako da ja zamenim dedu kad sam ja baba.... Ne znam zasto mi je ova crtica pala na pamet nakon citanja vaseg posta......tek, treba zivot pustuti da ide sam, kao reka, ko zna sta nam sprema...

Cerka ima 41 godinu i nema dece. Vise mi i nije neprijatno kada me prijatelji pitaju kako je i da li ima "nesto novo", misleci bas na to, da li ce imati bebu. Ne znam i po svoj prilici necu imati unucicu o kojoj mastam ali ne zapitkujem, ne vrsim pritisak, to nije tema nasih razgovora. Ono sto znam je da bi moja cerka bila divna majka ali.....to je njen zivot. Kad razmishljam o tome, vise brinem za njeno zdravlje, rizici za neke bolesti su veci kod nerotkinja. Jednostavno, cerka nije imala kad da bude trudna, da ima sve obaveze koje materinstvo namece, pokusala je ovde da stvori samostalnu egzistenciju, nije islo, otisla je u USA, pocela sve ispocetka i tek pre 2 dana mi je rekla "mama, pocinjem da osecam neki mir u sebi, nekako sam zadovoljna zivotom"....mozda je dosao trenutak kada ce i beba da joj padne na pamet? A mozda je sve moja krivica, u ovoj bolesnoj drzavi vaspitavala sam je da bude svoja na svome, da ne zavisi od drugog i za to joj je bilo potrebno svo ovo vreme. Kako god, odluka je njena a meni ne pada na pamet da tu odluku preispitujem.

Deca "sluze" da se produzi ljudska vrsta. Uglavnom, radjamo ih zbog instinkta da je to vazno za vrstu, bilo da smo toga svesni ili to uvijamo u razne oblande. I posto je to jedna ozbiljna stvar, dati su nam razni mamci da to obavimo. Eto, ovo je jedan od mogucih odgovora na vase pitanje: instinkt, biologija, jedan svrabez koji se pojavi u odredjenom zivotnom dobu pa kad se poceses, prodje. I onda vrsta dobije Da Vincija, Hegela, Gandija, Shekspira, Linkolna...🙂

Iz cista mira niko ne ujeda pa ni pas. Ako me dirnete tamo gde me boli, mozda bih vas i ja gricnula? Shalu na satranu, moju cerku je ujeo pit bul jer mu je, na rolerima, uletela u vidno polje i pas je instinktivno reagovao, verovatno zato sto je bio obucavan za borbe a na ulici se nasao bez brnjice i povodca. Utoliko je zlocin vlasnika tezi, zlocin vlasnika a ne psa. To mojoj cerki nije ostavilo nikakve traume, naprotiv, psi i njihovi ljudi su i danas dobrodosli kod nas i pored toga sto smo mi rodjeni mackari. Da zalost bude veca, pas je uspavan a vlasnik je nestao iz grada na vise od godinu dana. Da sam se ja pitala.....

Na spratu iznad naseg stana zivi troclana porodica, mama, tata i cerka od 8 godina. Veseli ljudi, kod njih stalno ima gostiju, muzika (dobar rokenrol!) kad god tata nije u fabrickoj smeni, glasni i kad shapucu......od silnog skakanja po njihovoj kuci rashrafila mi se plafonjera pa je tata popravio.....mislim, idu mi na zivce jer imam osecaj da zivim sa njima, da im dodjem kao kucni ljubimac, no, mladi su, bucni i dopali mi bas oni i sta se tu moze. Kada je objavljen lock down, tata je posle 5 minuta od objave zakucao na moja vrata i rekao da ce oni da mi budu podrska za sve sto mi treba.....to s ne zaboravlja. Elem, jutros sanjam da mi je njihova cerka ishkrabala sve zidove u stanu, gde god da pogledam - crtez olovkom, iscratana cak i vrata.....idem po stanu i ocajavam, stan je upropashcen....uzimam sundjer i pocinjem da brisem zidove....i kad sam prisla blize, vidim da su to fini crtezi sa mnogo detalja (ni Da Vinci se ne bi postideo) i tu se budim, probudilo me cudo, od ocaja do ushicenosti lepotom. Dobro je kad se od limuna napravi - limunada, cak i u snovima.

Pisalo veceras naN1 da su se u UE odlucili za 3 dozu kineske vakcine nakon 6 meseci.