Iz ugla VW i BMW, situacija je prilično jednostavna jer ih trgovinski rat sa Kinom pogađa zbog ogromnog tržišta na kome su decenijama vladali.
Što znači da bi kineski odgovor u vidu povećanja carine i poreza na nemačka vozila doveo u još lošiju poziciju tu industriju, i to u situaciji kad Nemci gase svoje pogone, dok ih Kinezi otvaraju u dosad neviđenom ritmu i obimu.
Jer VM i BMW razmišljaju pragmatično na sledeći način: šta će nama ugrožavanje kinske auto-industrije i monopolski rat ako mi u tom procesu možda nećemo više postojati u kapacitetima u kojima smo nekada postojali... Ili, drugim rečima, šta ih briga šta će biti ako njih neće biti...
I zato kukaju, pitajući se ko će njima da subvencioniše gubitke, budući da EU niti ima snage za to, niti je predvidela bilo kakav smisleni i ohrabrujući budžet za takve situacije.
Nije, međutim, samo Nemačka ugrožena, već se problem pojavljuje i u japanskim mejdžorima, pa je tako Tojota objavila da radikalan prelaz na električna vozila znači gubitak posla za radnike u sektoru tehnologija povezanih sa motorima, uključujući i brojne dobavljače, naglasivši da bi samo u Japanu bez posla moglo da ostane 5,5 miliona ljudi.
Ne znam da li uopšte postoji kolektivna svest o tome šta nastane kad u jednoj podeli karata maltene preko noći država izgubi 5,5 miliona radnih mesta... A to dovodi u kriznu situaciju desetine miliona ljudi, povećava stopu osiromašenja, broja socijalnih slučajeva i oboljenja, dovodi u opasnost mentalno stanje nacije i povećava broj samoubistava...
Trgovosnki ratovi u takvim situacijama su batina sa dva kraja, i to najblaže rečeno. Jer kada se batinom mlati svuda oko sebe, dobije po nosu i dužan i nedužan.
Napad na kineski monopol jeste potreban, ali ne na način koji izaziva krvoproliće u vlastitoj industriji.
