Bul-Kathos

Iako prema istraživanjima spada u poslednjih pet predsednika u američkoj istoriji po značaju i učinkovitosti rada njegove administracije, George W. Bush imao je okvire grand strategy i postoji doktrina njegove administracije u spoljnoj politici, na koju će se računati u budućnosti. Sa druge strane, Trump muči, nervira i dovodi do ludila, ne samo saveznike i protivnike, već i decision makere i kreatore američke spoljne politike. Najveći promašaj je što su njegovim nepredvidivim ponašanjem savezničke i neutralne zemlje izgubile poverenje u multilaterni pristup SAD, čime je data municija Kini i Rusiji da blate demokratske vrednosti. Američki soft power opao je za nekih desetak mesta po pogledu good governance i statecrafta, institucije su u opadanju. Trump je pokazao malo interesovanja za multilateralnim pristupom u rešavanju svetskih izazova, interakcija u spoljnom svetu ne interesuje Trampa ukoliko nije povezana sa ugrožavanjem njegovog ličnog političkog rejtinga i politika izolacionizma zapravo je solidna projekcija njegove ličnosti. Nepredvidivost ima važnost u međunarodnim odnosima ali do sada je uspeo samo da smanji američku reputaciju i poverenje prema njoj. Taktičar jeste, ali nema dugoročnu strategiju, nema okvira grand strategy i delovanje mu je usmereno samo na lični politički status. Paradoks je da Amerikanci žele stabilne i predvidive političare na vlasti u drugim zemljama jer na taj način znaju šta da očekuju od njih, a u svojoj kući baštine suprotno.

Veoma zanimljiv content, od pre nekoliko dana. Miršajmer vs. Mahbubani.

Skoro je neko pitao ovde kada ce u Srbiji biti bolje, ali nisam stigao da napisem moje misljenje. Kljucna stvar je u eliti koja odredjuje koliko ce se i na koji nacin postovati i razvijati institucije drzave. Da li ce ih elita oblikovati da sluze njoj ili ce dozvoliti kreativnost pojedincu i siroki pluralizam.

Slusao sam predavanje online pre par dana koje je vodio zamenik dekana J.Hopkins univerziteta, gde je izneo podatak da su rep.iskoristili pojavu ebole u SAD, 4 zarazena lica i 1 umrlo, da pojacaju anti imigracijsku retoriku i smanje ap.rating Obami za 5 poena. Ovo sa katastrofom korona virusa je neuporedivo sa panikom koju je izazvala ebola 2014. godine.

Secas se kad je konstatovao da mu je krivo sto narod ne cita Vebera, jer bi tada razumeli koliko se on bori za ovu zemlju.

Tačno, ima puno razloga zašto neka sila ne želi da predvodi svet. Za Kinu je jedan od ključnih problema nemogućnost širenja univerzalističke kulture, jer kako bi projektovala svoju moć na, recimo evropski kulturni milje, koji je nastao na principima rimske tradicije i istorije. Sjedinjenim Državama je u tom smislu dosta lakše.

Nije to novi stav, Economist samo reciklira rasprave sa kraja 2018. kada se i pojavila knjiga The Empty Throne pod pokroviteljstvom Saveta za spoljne poslove Senata SAD. Vecina se slozila da Amerikanci zapravo cekaju da vide na koji nacin ce Kina da im i formalno postane izazivac. Postojeci medjunarodni sistem je multipolaran, tu je i Rusija, najslabija, ali se ipak pita kao great power. Ovo kazem, zato sto je upravo Moskva jedan od 6 ili 7 faktora zbog kojih Kina nece postati globalni hegemon (na stranu cinjenica sto jos od Rimske imperije nije postojao globalni hegemon, vec su postojali samo regionalni). Ne radi se o svetskoj dominaciji vec o vodjenju svetske politike i usmeravanju njenih najvaznijih procesa ka sopstvenim interesima. Za sada, SAD sa distance posmatraju i deluju kao eksterna sila prema regionima sveta u skladu sa Trampovom America First doktrinom sto pokazuje i end game u Avganistanu, balansiranje u Venecueli, a onda i cinjenica da prvi put od 1919. i Pariske konferencije, Evropa nije prioritet Sjedinjenim Drzavama posto je doslo do power shiftinga od Atlantika ka Pacifiku i Jugoistocnoj Aziji. Middle East vaznija je sfera od Evrope. Economist, ali i mnogi drugi, ugledniji magazini, poput Foreign Affairsa ili International Journala, od pocetka Trampove admnistracije polemisu da li je potrebno americko vodjstvo dok se populizam siri i ucvrscuje sirom sveta, pa cak i u samom Vasingtonu. Pandemija u nijednoj studiji nije uzeta u obzir kada se o svemu ovome razgovara, jer se pojavila iznenada i uhvatila je nespremno gotovo sve. Ipak, vrlo je tesko zamisliti da ce Kina iskoristiti pandemiju i neangazovanost SAD da postane predvodnik sveta jer njoj nedostaje kljucna komponenta u obliku soft power approacha. Cak i Belt and Road inicijativa hipoteticki nema zastitu vojnog faktora. Po svemu sudeci, nece biti promena sistema, vec najverovatnije promena u sistemu, ali to znaci da svet i dalje niko nece predvoditi i da tron ostaje prazan.

Kineski ekonomski model ne spada u postojeće sisteme koje je nauka skoro u potpunosti objasnila (anglosaksonski, evropski, azijski model i sovjetska komandna ekonomija) već se interpretira kao tržišni socijalizam. To je sistem koji kombinuje društvenu svojinu, kao i državno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju sa tržišnom alokacijom. Ustavni amandman iz 1999. ističe da će ''narodna demokratska diktatura razvijati socijalističku tržišnu ekonomiju''. Vlasništvo ne mora nužno da bude državno jer je ogroman broj firmi privatan ali najznačajnija sredstva proizvodnje (strateška i kapitalna) pripadaju državi. Tržište se razvija prema sopstvenim potrebama tj. alocira robu široke potrošnje dok se sistemska državna kontrola sprovodi nad proizvodnjom kapitalnih dobara. Ključno za razumevanje kineskog ekonomskog uspona jeste da se sprovodi autoritaran režim ali na osnovama potpune regionalne decentralizacije u ukupnoj ekonomiji. Ova regionalizacija poseban je fenomen jer niko ne bi očekivao da 'diktatura proleterijata' dozvoli bilo kakav stepen slobodnog odlučivanja van centra, ali to je posebna priča. Recimo, sam Peking rangiran je kao posebna ekonomska provincija, uz još neke veće gradove (megapolise), pošto su regioni zamišljeni tako da se međusobno takmiče i na taj način doprinose sveopštem rastu.

Evo, ambasador se zahvaljuje Nišlijama. Umesto kod ''Amerikanca'', otišao čovek kod Mileta.

Pozicija Srbije nije uopste dobra kada je KiM u pitanju, to je u velikoj meri odavno zavrsena prica. U pitanju su samo finese i formulisanje buduceg frameworka kako ce se odigrati exit game. Medjutim, diplomatija Srbije mora pokazati jasan stav povodom svih buducih odluka, ne zbog Kosova, vec radi Vojvodine i Raske oblasti, odn. Sandzaka (kako god kome drago). Da ne ne bi dogodio istovetni ili slican scenario kao sa Kosovom. Onaj momak, lazni Mek, zbog svoje profesionalne orijentacije je u pravu kada je izrazio bojazan da ce pitanje Vojvodine u nekom trenutku biti pokrenuto. Sustina nauke je da predvidja tendencije i procese iza horizonta dogadjaja. Zato su Meternih ili Bizmark bili kancelari par excellence. A zato je recimo, Milosevic zavrsio u Hagu. EU i SAD, pogotovo Amerikance, ne interesuju predavanja iz istorije i tradicije naroda. Njih zanima sadasnji politicki momentum i svodjenje rizika od nestabilnosti na najmanju mogucu meru. I da u tome ispune ciljeve svoje spoljne politike. U dogledno vreme ce doci do ravnoteze u broju stanovnika na Balkanu, nece biti dominante drzave i tada bi trebalo da se procesi dovedu u normalu. Ali, Srbija mora da se postavi u koherentnom sistemu i da fundamentalno poslozi ekonomiju. Trebace joj novi ekonomski pocetak, zarad ocuvanja Vojvodine, pre svega. Tadiceva politika cetiri stuba u diplomatiji je bila fijasko. Vucic je nastavio tu liniju uz manju modifikaciju. Shvatio je on da se mora pribliziti Nemcima (izmedju ostalog i zbog Vojvodine) ali tu postoji problem, jer Nemci imaju tvrd stav prema Srbiji. Nemacka je najbitnija zemlja za Srbiju, jer je ona ta koja je dominantna u Gornjem Podunavlju a Srbija je vezana za taj ekonomski prostor, i ni za jedan drugi. Tu Vojvodina igra ulogu medjuprostora, i zato je ona od zivotne vaznosti za Srbiju na severu, kao sto je dolina Preseva na jugu. Kosovo je na zalost, postalo crush zona izmedju Srbije i Albanije, nesto kao starovremenska tampon zona.

Postoji zabelezena izjava tadasnje first lady Nensi Regan, gledajuci neku emisiju na tv-u, bas pocetkom osamdesetih, da ce Tramp biti odlican predsednik jednog dana. Toliko jak utisak je ostavio na nju ucescem u emisiji.