Bul-Kathos

Berliner Zeitung javlja da muškarci između 17 i 45 godina moraju da prijave vojsci, tj. centru za karijeru pri vojsci, svaki boravak u inostranstvu duži od 3 meseca. Ovo će imati duboke posledice po mlade muškarce, pogotovu ako se ima u vidu da je služenje vojske dobrovoljno. Izgleda da "Zeitenwende", najavljen kod Šolca još za vreme koronavirus pandemije, sada postaje i operativan u realnosti a ne samo u javnom diskursu, posebno i u svetlu činjenice da su neke nemačke fabrike intenzivirale drastično proizvodnju municije. Vredi sada analizirati i onaj tekst Liane Fix o "novoj nemačkoj hegemoniji" u Evropi iz Foreign Affairsa u broju za mart/april.

Da li se u narodu govorilo o mogucoj invaziji SSSR na Jugoslaviju tada? Da li je narod u Jugoslaviji bio upoznat sa dometima naftne krize i da li je situacija sa taocima u Iranu bila jedna od tema na druzenjima? Kakva je bila percepcija Karterove administracije i da li se sa odobravanjem gledalo na dolazak Regana u WH? Kako su ljudi u Jugoslaviji doziveli Regana, s obzirom da je 1983. uz pomoc americki posredovanog medjunarodnog kredita Jugoslavija spasena na kratko? Hvala.

Je l moze malo opsirnije o tom periodu u Jugoslaviji, percepcija situacije iz ugla obicnog coveka me interesuje.

Ti si ovo napisao skoro hronološki tačno, ali tema ovde nije da li je tačna ta hronologija i istinost događaja, uopšte ne ulazim u tu priču. Uskoro će Mihael Martens objaviti monografiju o raspadu Jugoslavije napisanu na osnovu asutrijskih, britanskih i bundes arhiva, pa ćemo imati jedan drugačiji konstrukt u odnosu na onaj koji je postojao do skoro. Sigurno će njegov rad imati veću istorijsku vrednost nego lične interpertacije forumaša koji svakako nisu imali uvid u donošenje političkih diplomatskih odluka na najvišim nivoima. Naposletku, u arhivima se odavno izučavaju i istražuju 1995, 1996, 1997 i 1998. godina, pa će tadašnji politikološki radovi iz oblasti međunarodnih odnosa nastali na narativima i analizama diskursa iz vremena liberalne hegemonije i Novog atlantizma, sigurno pasti metodološki pred istorijom kao naukom. Međutim, tvoja teza koju sam ja citirao, i koja je bila povod za ovu sada diskusuju, napisao si iz jednog politički posredovanog narativa koji je kasnije počeo da zvuči kao opšta istina, ali zapravo nije, jer je to konstrukt hrvatskih političkih aktera koji su nastojali da stvaranje hrvatske države poistovete sa izborom između dobrog i zla, gde je Srbija jedini krivac dok su svi ostali bili njene žrtve. Što, naravno nije baš tako niti je apsolutna istina, kao što ništa u filozofskom smislu ni nije apsolutna istina, dok se epistemološki i ontološki ne utvrdi. Živeo je i radio u prošlom veku jedan vrlo ozbiljan nemački filozof, možda najozbiljniji predstavnik Frankfurtske kritičke škole teorije i nauke uopšte, koji se zvao Teodor Adorno. U njegovom eseju "Was bedeutet: Aufarbeitung der Vergangenheit“ (The Meaning of Working through the Past) o Nemačkoj za vreme WW2 i Zapadnoj Nemačkoj posle, stoji da je nemački otpor ostao bez šire narodne osnove i da se takva osnova nije naprosto pojavila ni posle nemačkog poraza i Hitlerovog političkog testamenta kako je "interes nemačkog naroda da se priključi zajednici zapadnih država". U istom tekstu Adorno kaže da je demokratija u posleratnoj Nemačkoj često prihvatana instrumentalizovano, kao nešto što provereno funkcioniše i "radi" u stvarnom životu, a nipošto ne kao sopstveni, izvorno nemački, politički identitet društva. Adornova poenta je jasna u tom eseju, pa kaže kako poraz sam po sebi nije proizveo autentičnu antifašističku političku bazu u Nemačkoj. Zbog toga je sasvim opravdano reći da se kod Adorna odbacivanje Hitlera i nacizma vezuje mnogo više za iskustvo poraza i katastrofe nego za principijelno odbacivanje rata per se. Ovo je važno napomenuti zato što je Adornova teza iskorištavana u periodu nakon ratova za jugoslovensko nasleđe. Stipe Mesić, Vesna Pusić i ostali hrvatski politički akteri, Adornovu interpretaciju nemačkog "suočavanja" sa prošlošću su inkorporirali kao determinantu hrvatske spoljne politike u odnosima sa Srbijom. Na jutjubu se mogu naći Mesićevi intervjui gde on ne propušta da spomene "kako su Srbi srušili Miloševića, ne zato što je vodio, već zato što je izgubio ratove". Verujem da si i ti to čuo od njega ili od nekog drugog hrvatskog političara. U prilog mojoj tezi nalazi se činjenica da sam ovu istu priču pročitao od @fancy u nekom postu, gde on gospođi @Pletilja isto ovo što ti pišeš, nameće kao apsolutnu istinu. Sada koristim priliku da i to spomenem, jer tada to nije bila moja diskusija. Znači, jedan od vas dvojice, ili obojica, vrlo dobro poznajete rad i delo Teodora Adorna pa ste pronašli sličnosti sa mišljenjem srpskog pojedinca ili ste čitali štivo koje je pisao Mesić, ili slušali emisije u kojima je on govorio na temu ratova za jugoslovensko nasleđe. Tvoj post reprodukuje jedan već oblikovan interpretativni šablon. Taj šablon ima sledeću logiku: prvo se ratovi objasne kao proizvod jedinstvene srpske nacionalne volje. Zatim se sve razlike unutar Srbije sabiju u jednu moralno-političku celinu. Potom se posleratno poricanje koristi kao retroaktivni dokaz da je čitavo društvo od početka stajalo iza istog projekta. To je politički efikasan model (matrica), jer pojednostavljuje raspodelu odgovornosti i olakšava međunarodnu legitimaciju sopstvene nacionalne pozicije, u ovom slučaju hrvatske pozicije. Tu dinamiku akademska literatura opisuje kao instrumentalizaciju sećanja i nacionalnog narativa. Hrvatski politički akteri posle ulaska njihove zemlje u EU pokušavali su da sopstvenu domaću politiku sećanja "uploaduju" na evropski nivo, uz očuvanje narativa o "Otadžbinskom ratu" kao svetoj tački hrvatskog identiteta. Važna je još jedna stvar. Čak i Stjepan Mesić, kada je svedočio pred ICTY, eksplicitno je rekao: I am struggling for individual guilt to be established. I don't want any collective responsibility. ovo imaš digitalizovano pa možeš da nađeš onlajn. To je veoma važno, jer pokazuje da je forumska formula koju si naveo tvrđa i grublja čak i od onoga što se može naći u jednom formalnom, javno proverljivom iskazu tako važnog hrvatskog aktera. Drugim rečima, ti nisi čak ni preuzeo Mesićev narativ u celini, nego jednu popularizovanu, zaoštrenu i politički upotrebljivu verziju hrvatskog narativa o ratu. Otuda je centralna greška tvog posta zamena nivoa analize. Hrvatski politički akteri tokom 2000-ih i 2010-ih imali su jak interes da učvrste međunarodno prihvatljiv okvir u kome Hrvatska zauzima mesto odbrambene žrtve, a Srbija mesto glavnog nosioca agresije. Taj okvir ima svoju realnu osnovu u činjenici da je Miloševićev režim vodio destabilizujuću ulogu u raspadu Jugoslavije, ali njegov politički razvoj često ide ka dodatnom širenju teze sa režima i elita na "srpski narod" kao jedinstveni istorijski subjekt. Ti si usvojio jednu gotovu interpretativnu matricu koju su u javni prostor plasirali politički akteri sa jasnim nacionalnim i spoljnopolitičkim interesima. Ta matrica je zatim radila i funkcioniše kao zamena za analizu. Iako njena snaga leži u moralnoj jasnoći, njena ogromna slabost se nalazi u empirijskoj promašenosti. Politika nije borba između dobra i zla nego borba za ostvarenje nacionalnih interesa. Ti nisi ovo napisao Adornovim stilom već si ovo napisao jezikom postjugoslovenske politike sećanja. Da rezimiram, ta teza da narod okrene leđa vođi tek kad izgubi, a ne zato što je vodio ratove, vezuje se za T. Adorna i njegov tekst o suočavanju sa prošlošću u posleratnoj Nemačkoj. I oko same teze može da se raspravlja, jer je to Adornova interpretacija nemačkog slučaja, a ne nekakav večni zakon koji važi za svako društvo i svaki rat. Adorno je govorio o specifičnoj posleratnoj Nemačkoj i o tome da nemački otpor nije imao široku narodnu bazu, kao i da demokratija često biva prihvaćena instrumentalno, kao nešto što funkcioniše u praksi. To je jedna istorijska dijagnoza, vezana za jedan konkretan slučaj i ne može se konceptualno prebaciti na postmiloševićevsku Srbiju. Jedno je Miloševićev režim, drugo su partijske elite, treće opozicija, četvrto biračko telo, peto celo društvo. Da, Miloševićeva struja je osvojila prevagu u partijskom aparatu. Ali je pri njegovom usponu presudnu ulogu imala institucionalna moć i borba unutar partijske države, a ne nekakva jednostavna i homogena "volja naroda". Drugim rečima, Osma sednica jeste važna, ali ona nije plebiscit cele Srbije.

Nerado ovo pisem i nije mi drago sto sam uopste uocio ovo sto si zakljucio, ali da li mozes detaljnije da obrazlozis, bas me zanima. Mora da postoji empirijsko, ili ako ne, postoji makar teorijsko uporiste za ovu tvrdnju. Ako nema ni jednog ni drugog, napisi zasto to mislis. Hvala ti.

Kada se vec povrede spominju, da li su Nagetlije oporavljene skroz, AG, Watson i Hriscanin, svi ok? Sta se dogadja sa Valancunasom, secam se letos price, ako ne dodje u Denver bice propast sveta

Ako postoje kandidati SL, sada je vreme da se krene u fazu stvaranja njihove medijske prepoznatljivosti. Faza 1 je prošla, izmerena je snaga, vidi se da se ne može samo na talasu narodnog nezadovoljstva. Sadašnjim modelom borbe protiv Vučića rezultati su očekivano ovakvi kakvi jesu (ne ulazim u fizičke obračune, nepravilnosti, anomalije, govorim striktno sa analitičke osnove). Neophodno je odrediti minimum 20 do 30 kandidata i kandidatkinja kao glavne oponente Vučiću u okviru jednog kompaktnog tima koji će biti medijski personalizovani, od kojih bi se u jednim trenutku u narednih godinu i po dana mogao izabrati kandidat koji će izazvati Vučića. Sa tolikim brojem članova tog tima, izbegava se tabloidno diskreditovanje u punoj meri. Ukoliko se i dalje sakriva kandidat, to dugoročno neće dati rezultate pošto će se kao stvarni problem nametnuti činjenica da i zaista ne postoji alternativa koja ličnost će voditi državu. Predvidivost stabilnosti je dosta važna. Percepcija pobede je najvažnija. A ako nje nema, stvari su onda mnogo teže. Teme za kandidate SL moraju da budu drugačije od tema koje Vučić nameće, znači, ništa ili vrlo minimalno, pa čak i imitacija stavova vlasti, o Kosovu, EU, Rusiji, jer je tu on najjači. Samo životni standard, ekonomija, stabilnost. U skladu sa tim, nema frontalnog napada na ličnost Vučića kao predsednika, već na sve ono što njega okružuje. Pored toga, opozicija mora da pruži nedvosmislenu i jasnu podršku SL.

Ima jos jedna varijabla, koju niko ne razmatra, barem ja nisam video, a u teoriji je i te kako moguca, bez obzira sto sada deluje malo verovatno. U slucaju da rezimu zafali neki glas i koaliciona podrska, moguce je da se ona pronadje na liniji sns - opozicione partije, pri cemu jedino ds najverovatnije nece ulaziti u takve kombinacije zbog strogih principijelnih stavova i zbog toga sto nista ne gubi u bilo kojoj varijanti jer je potpuno marginalizovana. Da li neko misli da profesionalni politicari koji zive od rada u politici nece prihvatiti neku nepristojnu ponudu, na stetu studentske liste, koja se tek tako pojavila i "misli da moze da utice na politicke procese". Previse dugo su u opoziciji mnogi akteri pa da mogu sebi da dozvole da jos jedan ciklus ostanu van raspodele glavnih resursa (postavljenja u institucijama, drzavnim sluzbama, ministarstvima, projektima, drzavnim tenderima). Bice tragicno slusati opravdanja sa takvim razvojem situacije. Ne bi bilo prvi put u istoriji Srbije da dodje do takvog manihejskog veleobrta, cak i u uslovima kontrolisane vanjsko - politicke krize. Sa druge strane, SL mora da bude principijelna i ako dozvoli licnostima iz opozicionih partija da budu njeni predstavnici u bilo kom obliku, izgubice svoju moralnu prednost, na kojoj je i zasnovan citav pokret.

Hvala ti. Trudim se da pisem analiticki, a ne subjektivno i na osnovu emocija.

Velika strategija. Tvrdnja je analiticki odrziva ukoliko se razume da studentski pokret deluje na nivou javnih dobara i sistemskih promena, uz cenu sporijeg delovanja i slabije efikasnosti. Kategorija ''opsteg dobra'' nema autonomnu politicku snagu zato sto opste dobro nije isto za svakoga. Opsta stvar ako nije organizovana u konkretnoj formi ostaje samo normativna projekcija politickih aktera. Znaci, samo projekcija, bez efekata na raspodelu moci. Pored toga, dugi vremenski horizont u kojem ''studenti'' i studenti (postavlja se legitimno pitanje koji su to studenti, obican glasac ima apstrakciju kada se spomenu studenti) deluju do sada drasticno je smanjio stratesku efikasnost. Politicki sistemi funkcionisu u ciklusima izbora, percepcije, odluka, deliberacije, i najvaznije raspodele resursa. Akter koji operise izvan tih ciklusa gubi mogucnost da utice na kljucne tacke odlucivanja i brzo gubi svoju operativnost, sto se sada desava SL. Time sto se fokusiraju na glavnog odlucioca i protivnika Vucica, u literaturi je predstavljeno kao samoubistvo, zasto, pa zato sto se pokusava da se deluje na sistemskom nivou bez operativnog nivoa i to dovodi do nemoci (postovi na tviteru i insta). Legitimitet bez operativnog kapaciteta ostaje samo simbolicki resurs. Politicki ishodi nastaju u prostoru gde se spajaju legitimnost i organizovana moc. Studentski pokret ili SL, svejedno, u ovom obliku ostaje izvan svega toga i dalje. Na kraju, Utopista ima jednu jaku polaznu osnovu, a to su prepoznatljivi predvodnici, koje SL krije iz taktickih razloga, ali u terminima Velike strategije, to je neodrzivo. Odsustvo jasnog nosioca i jasne hijerarhije kod SL ogranicava mogućnost strateskog delovanja. Realisticka logika pretpostavlja da moraju da postoje akteri koji mogu da donose odluke, pregovaraju, crtaju na tablama da narod razume i na kraju, preuzimaju odgovornost za delovanje. Difuzna struktura pokreta otezava konsolidaciju ciljeva i pretvaranje svih studentskih zahteva u pregovaracku poziciju.

Jedini covek koji je pobedio Vucica, bio je Dragan Milic iz Nisa. Pobedio je tako sto je u svakom svom obracanju izbegavao da spominje direktno i neposredno Vucica. Govorio je o svemu drugom ali Vucica nije spominjao. Nije se borio protiv njega vec protiv njegovih lopova i SNS-a. Imao je i program. Govorio je da ce skratiti liste cekanja i jos dosta toga, ali su liste cekanja bile ono sto muci gradjane a ne Vucic. Tako da mora postojati i program kod SL. Medjutim, problem sa SL nije samo u programu vec u mnogim drugim stvarima, koje sam vec pisao na ovom forumu. Dok god je opoziciji, a SL jeste opozicija, protivnik Vucic, sanse nisu bas dobre. Drugim recima, Dragan Milic je u Nisu uspeo zato što je politicki sukob preveo sa nivoa personalne borbe protiv Aleksandra Vucica na nivo lokalne upravljacke kompetencije, gradskog interesa i neposrednih problema gradjana. Njegova grupa je na gradskom nivou uzela do 30 odsto ako se ne varam, uz kampanju koja je bila relativno jeftina i fokusirana na mreze, lokalni kredibilitet i obecanje da će zastupati interese Nisa. Istovremeno je insistirao da nema trgovine mandatima i da je pobednik "gradjanin Nisa", čime je kampanju vezao za grad, a ne za centralnu dramu sa Vucicem.

Sada je dosta razumljivija tvoja metodologija kada govoris o procentima i verovatnocama, i izgleda tako kako izgleda u pogledu politickih procena.

Na koje olaksice konkretno mislis?

https://www.nin.rs/politika/vesti/107376/kako-je-sukob-na-bliskom-istoku-uticao-na-deobe-u-nasem-regionu

Tu je i evroposlanik EPP Davor Ivo Stir, koji ima ulogu poslednjih dana da kritikuje srpsku kupovinu kineskog naoruzanja. Jos je i poreklom iz Argentine, a svi znamo ko je posle WW II pobegao u Juznu Ameriku. Na stranu sve, ali ovo je takodje cinjenica koju srpske vlasti lako mogu koriste.

Ако филм вреди, онда да довршим серију, никада нисам отишао даље од 2 сезоне. Рекоше негде на неком сајту да филм заокружује целину

How Iran Sees the War External Escalation, Internal Consolidation https://www.foreignaffairs.com/iran/how-iran-sees-war The Two Israels A Socioeconomic Divide Shapes the Country’s Politics—and Its Aggressive Foreign Policy https://www.foreignaffairs.com/israel/two-israels

Komunizam spada u ideološku komponentu sovjetskog ekspanzionizma koji je NATO zaprečavao. Stvaranje NATO označava 1. sprečavanje obnove agresivnog nacionalnog militarizma u Evropi uz 2. trajno američko prisustvo, i 3. podsticanje političke integracije zapadne Evrope. To znači da je savez imao neposrednu unutrašnju funkciju stabilizacije Zapada. On je trebalo da disciplinuje bezbednosne odnose među evropskim državama, posebno u kontekstu rastućeg nemačkog pitanja i da omogući da se obnova Zapadne Evrope odvija pod američkim strateškim kišobranom.

Da li je gledao neko Peaky Blinders: The Immortal Man

SSSR nikada nije bio osnovni razlog nastanka NATO saveza. Sovjetski ekspanzionizam je samo jedan od nekoliko kljucnih razloga stvaranja NATO, ali nikada nije bio presudan. Ova teza se toliko provlacila na topiku o agresiji na Ukrajinu da smatram da tebi, kao razumnom forumasu koliko sam primetio, mogu da napisem ovu cinjenicu i da ne dobijem etiketu da promovisem kuririnformer sranja. Za tumacenja ove cinjenice sada imate puno dostupnih digitalizovanih izvora, a u knjigama imate kod Od Arne Vestada ili Henrija Kisindzera, izmedju ostalih.

Diplomatija je proces komunikacije i pregovaranja između politickih aktera. Tu spada sve, od formalnih pregovora i neformalnih kanala do politickih obecanja i signaliziranja namera. Diplomatija je instrument spoljne politike, pa u diplomatiju spadaju procesi kao sto su Ceril-Staljin podela procenata interesnih sfera napisanih na salveti do obecanja Dzejmsa Bejkerw III Mihaelu Gorbachovu da se NATO nece siriti "ni korak dalje na istok" (on je podrazumevao na teritoriji tadasnje Nemacke, dok su Sovjeti mislili na istok Evrope).

Gospodski potez, pdf o Habermasu https://bibliotekaxxvek.com/povodom-smrti-jirgena-habermasa/

Mislim da je deplasirano da se Nagetlije olako nazivaju novopečenima, jer Jokić igra već čitavu deceniju za Denver. Ko navija za Denver još od njegovog dolaska u NBA danas već ima ozbiljan navijački staž. Druga je stvar sa onim navijačima koji su se priključili tek kada je klub postao šampionski relevantan i Jokara osvajao MVP.

Godfather strukturalnog realizma Kenet Volc je još u 2012. godini izneo argumente da bi nuklearno naoružavanje Irana proizvelo stratešku stabilnost na Bliskom istoku. Tokom vremena, ova teza je pokazala da postoji više mogućnsoti da ravnoteža snaga dovede do mira nego obrnuto. Glavna negativna posledica je vrlo moguća nuklearna proliferacija ostalih aktera na Bliskom istoku ali i šire. https://www.foreignaffairs.com/articles/iran/2012-06-15/why-iran-should-get-bomb