Bul-Kathos

Ja sam još uvek nakon odgledanog Narcosa pod utiskom, posebno posle poslednje epizode Meksika i efektnog govora Felixa Gallarda. Na stranu što me specijalno interesuje Reganov & Tačerkin istorijski period pa sam pažljivo ispratio. Istraživao sam mape i geografiju plaza koje su držali karteli i u jednom trenutku sam strukturu njihovih odnosa posmatrao kroz teoriju realizma, jer ne postoji vrhovni autoritet (što je pokušao Felix da uspostavi) već samo anarhija. Thomas Hobbes - Rat svih protiv svih. Svi akteri želeli su da steknu moć na uštrb moći ostalih. Struktura sistema je multipolarna i na ovom primeru se može pokazati kako je egzistiranje više od dve velike sile u sistemu štetno po sve postojeće aktere, zbog male količine moći koja se nalazi na raspolaganju i koja je dostupna. Nabavio sam literaturu (postoji naučna literatura vezana konkretno za narko-kartele i njihovo delovanje) i za sada imam skicu zašto je, recimo, Sinaloa kartel bio osuđen na neuspeh ukoliko nije sarađivao sa drugim organizacijama, odn. pristao da postane deo Felixovog saveza. Čitav odnos između meksičkih kartela međusobno i odvojeno prema kolumbijskim kartelima može da se strukturira kroz geopolitiku ukoliko se oni definišu kao regionalni akteri, ne u sklopu matičnih država. Za sada imam hipotezu da je Pablo Escobar unapred bio osuđen na propast posmatrano dugoročno zbog njegove loše startne geopolitičke pozicije u odnosu na braću Rodriguez, kao i na Guadalajara kartel, bez obzira na kakav model poslovanja se odlučio - sistem saveza ili unilateralni pristup. Nepromenjiva konstanta je naravno krajnje tržište SAD i geografsko određenje i proximity narko grupacija ka tržištima na Floridi i New Yorku. Dodatno mora da se uradi research američke strategije bezbednosti i Reganove strategije Rata protiv droge, s obzirom da je dominantna pažnja bila usmerena na program Star Wars i izgradnje nuklearnog štita. Počeo sam da gledam dokumentarac The Vietnam War, prva epizoda me je oduvala pošto se konačno neko setio da baš ozbiljno pristupi istoriji Indokine, a serija spominje i prisustvo Ho Ši Mina na Pariskoj mirovnoj konferenciji, što pored odsustva američke propagande, obećava nepristrasan pristup temi. https://www.imdb.com/title/tt1877514/ https://en.wikipedia.org/wiki/The_Vietnam_War_(TV_series)

Ne znam koliko si ispratio, ali Kina ne samo da projektuje svoj pretenzije ka severnim azijskim oblastima, nego se umešala i u geopolitičku podelu Arktika. SAD trebalo bi da organizuju komplet strategiju deterence, constraint i containment sa državama koje ste naveli, ali se tu vidi oklevanje jer u sadašnjem rasporedu snaga mnogi savez sa Trumpom vide kao unholy alliance. Novembar je blizu i razrešiće mnoge dileme. Vijetnam je klasična priča azijskog ekonomskog modela. Visoke stope štednje i investicija, stukturno organizovano tržište kapitala nad kojim se nalazi sistemsko korporativno upravljanje. Da nije imao istorijske probleme sa velikim silama, verovatno bi se još ranije pozicionirao među azijskim tigrovima i malim zmajevima, kako anglosfera zove azijske ekonomije u usponu. Kina ne može biti broj jedan u svetu čak i da prestigne Rusiju i SAD po naoružanju i opštem stanju konvencionalne vojne snage jer postoji nešto što se zove imperijalno prenaprezanje. Za broj jedan potreban je i soft power koja ona nema. Univerzalističke tendencije su joj ograničene na Aziju i ne može se nadmetati sa EU ili SAD po tom pitanju. Ona u najboljem slučaju može biti regionalni hegemon (što po mom skromnom mišljenju ona i namerava da ostvari, vrlo je blizu tome) ali i se i za taj status ipak donekle pita i Rusija. Tako da nije baš sve jednostavno po kineske interese.

Za međunarodni sistem nije dobro kada u njemu egzistira više od dve velike sile. Najbolji scenario je bipolarna arhitektura (ili čak i unipolarnost, ali da velika sila počiva na pluralističkim principima i demokratiji), iz prostog razloga zato što postoje određene količine moći koje velike sile dele između sebe. Kada moć mora da se deli između više od dva aktera tada dolazi do pojačane nesigurnosti i do stvaranja tenzija u međunarodnim odnosima. Putin je 2000. ili 2001. rekao da raspad SSSRa nije toliko naškodio interesima Rusije koliko je štete naneo globalnim geopolitičkim procesima. SAD su stidljivo to priznale za vreme Obamine administracije. Koliko je loše postojanje multipolarnog sistema, vidimo i na primeru u srpskom dvorištu, gde se za moć bore 4 različita međunarodna aktera.

Šta bi konkretno trebalo da se desi u narednom periodu da SPS izgubi faktor uticaja? Da li ove brojke sada pokazuju da su njihovi glasači iz interesa (zaposleni po JP) prešli na stranu SNSa jer im zaposlenje više ne zavisi od SPSa? Jel ima trenda koji pokazuje da se glasovi iz 'ideoloških razloga' smanjuju?

Druže, pronađi o Herbertu Hooveru i posebno o Theodoreu Rooseveltu materijale. Ovaj drugi lično je ubijao protivnike (sam je priznao da je rukama davio neprijatelje dok je predvodio jedinicu Divljih jahača) i on je kreator dodatka Monroovoj doktrini 1904. odn. da će SAD oružjem štititi zapadnu hemisferu. On je bio predvodnik kratkotrajne američke kolonijalne politike, zbog čega su one za malo postale kolonijalna sila, što bi im narušilo reputaciju i atraktivnost, svrstalo ih u koš sa ostalim evropskim silama, što su Sjedinjene Države želele da izbegnu po svaku cenu. Sa druge strane, Huver je postavio preteču containmenta SSSR-a (čuvena Kennanova - Trumanova doktrina obuzdavanja Moskve) nakon WW1, tokom dvadesetih godina, dok je bio na čelu američke komisije za hranu i pomoć evropskim državama pri rekonstrukciji. Zapravo nije ni on već Pilsudski, ali on je promovisao sprečavanje širenja sovjetske ideologije ka Beču i bio njen glasnogovornik. Znači, Huver nije se zalagao za prijateljske odnose sa SSSR-om i radio je na suzbijanju i na prevenciji sovjetskog narativa u Evropi. Obojica su na vlast došli kao predstavnici republikanaca. I da se ne zaboravi, republikanci su još obojica Busha, Eisenhower i Nixon, koji su svi odreda bili intervencionisti. Regan se ponašao poput Mehmeda II Osvajača, koji noćima nije spavao dok nije osvojio Carigrad. Nije mogao da se smiri dok ne uništi SSSR iako je bilo očigledno da Moskva gubi sigurno u Hladnom ratu jer nema soft power (ekonomsku moć pre svega), što se osetilo za vreme intervencije u Avganistanu. Administracije Hardinga i Coolidgea napravile su potop u interwar periodu u Evropi, kako nosi naziv istoimena knjiga Adama Toozea. Obojica su bili predstavnici republikanaca. Suština je da spoljna politika SAD ne može da se deli na republikansku ili demokratsku osnovu već da ona zavisi od strukture međunarodnog sistema i od toga da li postoji mogućnost da se pojavi regionalni hegemon negde u svetu koji bi ugrozio interese SAD. Da kojim slučajem sada Kina ima konvencionalni hard power poput Rusije ili SAD, Trump bi sigurno drugačije razmišljao i ne bi odnose sa njom sveo isključivo na trgovinski sukob i sukob saopštenjima, pre svega zato što Kina ima pristup Pacifiku i može fizički da ugrozi SAD. On se za sada drži containmenta u savezu sa Japanom, Australijom i Korejom. Ako zatreba tu je i Indija. Demokrate bi verovatno oštrije nastupile ali u ovim okolnostima ne vidim da bi izazvale neki širi sukob. Trump je izgubio na Srednjem istoku, svode se računi, Rusija je otprilke ispunila sve svoje ciljeve. Od 2016-2017. Evropa više nije top prioritet već je to jugoistočna Azija zato što se tamo nalazi regionalni hegemon. Čak i ako ne želi, Trumpova administracija u eventualnom drugom mandatu, moraće da se ozbiljnije pozabavi Kinom, jer militarizacija istočnokineskog mora, pravljenje vojnih ostrva i narušavanje prostora Japana ili Koreje izaziva nesigurnost američkim saveznicima. Ukoliko izgubi podršku i poverenje saveznika, o čemu sam pisao već, SAD su u velikom problemu. Fun fact, pare za Nobelovu nagradu Roosevelt je poklonio Srbiji zbog ratnih stradanja.

Jedino što je uspeo svojom nepredvidljivošću da uradi jeste da uruši američke institucije, smanji poverenje saveznika i ohrabri protivnike, Rusiju posebno jer je ona opterećena sankcijama. Recimo, naredbu o povlačenju američkih trupa iz Nemačke niko nije mogao da pretpostavi da će se dogoditi sada, nakon martovske NATO vojne demonstracije Defender 20, koja je na teren izvela preko 25 000 američkih vojnika, najviše u poslednjih 30-ak godina. Cilj vežbe bilo je predstavljanje moguće reakcije na ruski napad na baltički trougao država. To se dovodi u kontekst pojačavanja pritiska na EU jer Rusija odavno pokazuje politički apetit ka Baltiku. Kalinjingradska oblast najmilitarizovanija je oblast u Evropi. Suština je da nepredvidivost nema stalni značaj u međunarodnim odnosima a Trump je iznova i iznova koristi.

Naravno, ovo je odličan sajt gde pišu vodeći naučnici i bivše i sadašnje diplomate. Neke stvari sam ja i spomenuo u prethodnom postu, kod Trumpa nema nacrta grand strategy, niti je on transformacioni predsednik. Da li je Trumpovo delovanje predsednička doktrina, videćemo. Ali za sada nema naznaka da se on prepoznaje po nečemu. Jedino što je sigurno, da ništa nije sigurno.

Ovo je cornerstone grand strategije mlađeg Buša, a koji prate još tri stuba koja ranije nisu postojala niti su bila uobličena - hegemonija, preemptive war i unilaterizam. Hegemoniju je trebalo da isprati američka nadmoć u vojsci i ekonomiji, teza da kopno i vode ne mogu biti uskraćeni SAD. Unilaterizam je podrazumevao jednostran pristup u svetskim procesima bez obaziranja na želje i potrebe saveznika, dok je preemptive war bio vojni udar na pojavu regionalnog hegemona koji bi imao šansu da napadne prvi Sjedinjene Države. Bušova administracija je na ovaj način koncipiranu strategiju proglasila američkim pristupom u rešavanju globalnog terorizma i regionalnih konflikta, a sam Buš dao nacrt u inauguralnom obraćanju naciji. Mislim da može da se nađe njegovo obraćanje naciji na netu, ali ako hoćeš mogu ti i ja poslati na mejl. Doktrinu je nagovestila Kondoliza Rajs, sjajna politikološkinja, zastupnica teorije realizma, koja je govorila o solely američkom interesu u međunarodnim odnosima, gde bi se balans moći uređivao prema intersu slobodnih i demokratskih zemalja. Nakon 9/11 Bush je shvatio da mu je potrebna pomoć saveznika i okrenuli su se Klintonovom multilateralnom pristupu, na radost Rajsove jer je ona shvatala značaj uloge saveza u spoljnoj politici SAD. Međutim već je bilo kasno, iako je Bush je od tada govorio da Amerikanci ne smeju da se ponašaju arogantno i da moraju da štite interese svih, šteta je učinjena i nastupio je period agresivnog unilaterizma. Bušova rečenica da će se SAD boriti protiv nacija koje štite teroriste i pružaju im pomoć, definisana je kao njegova doktrina, ali to je samo delić šire grand strategy, koja je podrazumevala zaštitu svetske hegemonije (iako ja ovde zastupam Miršajmerovu tezu da ne može postojati svetski hegemon, već samo regionalni).

Iako prema istraživanjima spada u poslednjih pet predsednika u američkoj istoriji po značaju i učinkovitosti rada njegove administracije, George W. Bush imao je okvire grand strategy i postoji doktrina njegove administracije u spoljnoj politici, na koju će se računati u budućnosti. Sa druge strane, Trump muči, nervira i dovodi do ludila, ne samo saveznike i protivnike, već i decision makere i kreatore američke spoljne politike. Najveći promašaj je što su njegovim nepredvidivim ponašanjem savezničke i neutralne zemlje izgubile poverenje u multilaterni pristup SAD, čime je data municija Kini i Rusiji da blate demokratske vrednosti. Američki soft power opao je za nekih desetak mesta po pogledu good governance i statecrafta, institucije su u opadanju. Trump je pokazao malo interesovanja za multilateralnim pristupom u rešavanju svetskih izazova, interakcija u spoljnom svetu ne interesuje Trampa ukoliko nije povezana sa ugrožavanjem njegovog ličnog političkog rejtinga i politika izolacionizma zapravo je solidna projekcija njegove ličnosti. Nepredvidivost ima važnost u međunarodnim odnosima ali do sada je uspeo samo da smanji američku reputaciju i poverenje prema njoj. Taktičar jeste, ali nema dugoročnu strategiju, nema okvira grand strategy i delovanje mu je usmereno samo na lični politički status. Paradoks je da Amerikanci žele stabilne i predvidive političare na vlasti u drugim zemljama jer na taj način znaju šta da očekuju od njih, a u svojoj kući baštine suprotno.

Veoma zanimljiv content, od pre nekoliko dana. Miršajmer vs. Mahbubani.

Skoro je neko pitao ovde kada ce u Srbiji biti bolje, ali nisam stigao da napisem moje misljenje. Kljucna stvar je u eliti koja odredjuje koliko ce se i na koji nacin postovati i razvijati institucije drzave. Da li ce ih elita oblikovati da sluze njoj ili ce dozvoliti kreativnost pojedincu i siroki pluralizam.

Slusao sam predavanje online pre par dana koje je vodio zamenik dekana J.Hopkins univerziteta, gde je izneo podatak da su rep.iskoristili pojavu ebole u SAD, 4 zarazena lica i 1 umrlo, da pojacaju anti imigracijsku retoriku i smanje ap.rating Obami za 5 poena. Ovo sa katastrofom korona virusa je neuporedivo sa panikom koju je izazvala ebola 2014. godine.

Secas se kad je konstatovao da mu je krivo sto narod ne cita Vebera, jer bi tada razumeli koliko se on bori za ovu zemlju.

Tačno, ima puno razloga zašto neka sila ne želi da predvodi svet. Za Kinu je jedan od ključnih problema nemogućnost širenja univerzalističke kulture, jer kako bi projektovala svoju moć na, recimo evropski kulturni milje, koji je nastao na principima rimske tradicije i istorije. Sjedinjenim Državama je u tom smislu dosta lakše.

Nije to novi stav, Economist samo reciklira rasprave sa kraja 2018. kada se i pojavila knjiga The Empty Throne pod pokroviteljstvom Saveta za spoljne poslove Senata SAD. Vecina se slozila da Amerikanci zapravo cekaju da vide na koji nacin ce Kina da im i formalno postane izazivac. Postojeci medjunarodni sistem je multipolaran, tu je i Rusija, najslabija, ali se ipak pita kao great power. Ovo kazem, zato sto je upravo Moskva jedan od 6 ili 7 faktora zbog kojih Kina nece postati globalni hegemon (na stranu cinjenica sto jos od Rimske imperije nije postojao globalni hegemon, vec su postojali samo regionalni). Ne radi se o svetskoj dominaciji vec o vodjenju svetske politike i usmeravanju njenih najvaznijih procesa ka sopstvenim interesima. Za sada, SAD sa distance posmatraju i deluju kao eksterna sila prema regionima sveta u skladu sa Trampovom America First doktrinom sto pokazuje i end game u Avganistanu, balansiranje u Venecueli, a onda i cinjenica da prvi put od 1919. i Pariske konferencije, Evropa nije prioritet Sjedinjenim Drzavama posto je doslo do power shiftinga od Atlantika ka Pacifiku i Jugoistocnoj Aziji. Middle East vaznija je sfera od Evrope. Economist, ali i mnogi drugi, ugledniji magazini, poput Foreign Affairsa ili International Journala, od pocetka Trampove admnistracije polemisu da li je potrebno americko vodjstvo dok se populizam siri i ucvrscuje sirom sveta, pa cak i u samom Vasingtonu. Pandemija u nijednoj studiji nije uzeta u obzir kada se o svemu ovome razgovara, jer se pojavila iznenada i uhvatila je nespremno gotovo sve. Ipak, vrlo je tesko zamisliti da ce Kina iskoristiti pandemiju i neangazovanost SAD da postane predvodnik sveta jer njoj nedostaje kljucna komponenta u obliku soft power approacha. Cak i Belt and Road inicijativa hipoteticki nema zastitu vojnog faktora. Po svemu sudeci, nece biti promena sistema, vec najverovatnije promena u sistemu, ali to znaci da svet i dalje niko nece predvoditi i da tron ostaje prazan.

Kineski ekonomski model ne spada u postojeće sisteme koje je nauka skoro u potpunosti objasnila (anglosaksonski, evropski, azijski model i sovjetska komandna ekonomija) već se interpretira kao tržišni socijalizam. To je sistem koji kombinuje društvenu svojinu, kao i državno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju sa tržišnom alokacijom. Ustavni amandman iz 1999. ističe da će ''narodna demokratska diktatura razvijati socijalističku tržišnu ekonomiju''. Vlasništvo ne mora nužno da bude državno jer je ogroman broj firmi privatan ali najznačajnija sredstva proizvodnje (strateška i kapitalna) pripadaju državi. Tržište se razvija prema sopstvenim potrebama tj. alocira robu široke potrošnje dok se sistemska državna kontrola sprovodi nad proizvodnjom kapitalnih dobara. Ključno za razumevanje kineskog ekonomskog uspona jeste da se sprovodi autoritaran režim ali na osnovama potpune regionalne decentralizacije u ukupnoj ekonomiji. Ova regionalizacija poseban je fenomen jer niko ne bi očekivao da 'diktatura proleterijata' dozvoli bilo kakav stepen slobodnog odlučivanja van centra, ali to je posebna priča. Recimo, sam Peking rangiran je kao posebna ekonomska provincija, uz još neke veće gradove (megapolise), pošto su regioni zamišljeni tako da se međusobno takmiče i na taj način doprinose sveopštem rastu.

Evo, ambasador se zahvaljuje Nišlijama. Umesto kod ''Amerikanca'', otišao čovek kod Mileta.

Pozicija Srbije nije uopste dobra kada je KiM u pitanju, to je u velikoj meri odavno zavrsena prica. U pitanju su samo finese i formulisanje buduceg frameworka kako ce se odigrati exit game. Medjutim, diplomatija Srbije mora pokazati jasan stav povodom svih buducih odluka, ne zbog Kosova, vec radi Vojvodine i Raske oblasti, odn. Sandzaka (kako god kome drago). Da ne ne bi dogodio istovetni ili slican scenario kao sa Kosovom. Onaj momak, lazni Mek, zbog svoje profesionalne orijentacije je u pravu kada je izrazio bojazan da ce pitanje Vojvodine u nekom trenutku biti pokrenuto. Sustina nauke je da predvidja tendencije i procese iza horizonta dogadjaja. Zato su Meternih ili Bizmark bili kancelari par excellence. A zato je recimo, Milosevic zavrsio u Hagu. EU i SAD, pogotovo Amerikance, ne interesuju predavanja iz istorije i tradicije naroda. Njih zanima sadasnji politicki momentum i svodjenje rizika od nestabilnosti na najmanju mogucu meru. I da u tome ispune ciljeve svoje spoljne politike. U dogledno vreme ce doci do ravnoteze u broju stanovnika na Balkanu, nece biti dominante drzave i tada bi trebalo da se procesi dovedu u normalu. Ali, Srbija mora da se postavi u koherentnom sistemu i da fundamentalno poslozi ekonomiju. Trebace joj novi ekonomski pocetak, zarad ocuvanja Vojvodine, pre svega. Tadiceva politika cetiri stuba u diplomatiji je bila fijasko. Vucic je nastavio tu liniju uz manju modifikaciju. Shvatio je on da se mora pribliziti Nemcima (izmedju ostalog i zbog Vojvodine) ali tu postoji problem, jer Nemci imaju tvrd stav prema Srbiji. Nemacka je najbitnija zemlja za Srbiju, jer je ona ta koja je dominantna u Gornjem Podunavlju a Srbija je vezana za taj ekonomski prostor, i ni za jedan drugi. Tu Vojvodina igra ulogu medjuprostora, i zato je ona od zivotne vaznosti za Srbiju na severu, kao sto je dolina Preseva na jugu. Kosovo je na zalost, postalo crush zona izmedju Srbije i Albanije, nesto kao starovremenska tampon zona.

Postoji zabelezena izjava tadasnje first lady Nensi Regan, gledajuci neku emisiju na tv-u, bas pocetkom osamdesetih, da ce Tramp biti odlican predsednik jednog dana. Toliko jak utisak je ostavio na nju ucescem u emisiji.