Akiro

Pročitaj odgovor Bilo je to vrijeme ruža. Imam par stotina takvih (u par hiljada ukupno, živeli torrenti). Ali nije samo omilljenih. Pusto ostrvo je završen čin. Tu se nosi specijalan izbor između omiljenih. Čar je u ograničenju količine.

Za Hendrix-a se 100% slažem, njegova verzija te pesme je najbolja i ima drive za razliku d Dylanovog originala, koji je blago dosadnjikav, a i mnogo bolja od Ferry-jeve obrade. Ne bi mi baš bila poslednja u životu, ali je jedan od all time favorita. ( a inače čak ni ne slušam te Woodstock varijante, ali All along the Watchtower rulez) Međutim, grešiš, sinko, silno grešiš. Ima zaokruženih albuma, da ne govorimo o koncept-albumima, koji se bez daha slušaju od A do Z. Moji navedeni svi u tu kategoriju spadaju. Nije to Madonna sa dva hita i 13 sranja na albumu. Prvih 4 albuma Simple Minds-a (dok se nisu iskvarili) se svi slušaju u celini, posebno New Gold Dream. Wish you were here, Closer i Vienna su takođe zaokružene celine, Tales of Mystery and Imagination, In the Court of the Crimson King i Twelve Moons su konzeptualni, a Into the Labyrinth, Peter Gabriel plays Live i Oil on Canvas su live-koncerti, time best of kompilacije, ovaj zadnji čak takođe koceptualni. Malo ko bi Viennu od Ultravox-a, doduše, ozbiljno uzeo, ali taj album daje jednu zaokruženu sliku, meni je to jedna elektronska mini opera takoreći. Imaš gomilu muzičara, koji se ne slušaju u varijanti pesama već celih albuma. Laury Anderson, Brian Eno, Nico, Residents, John Zorn, Terry Riley, Clint Mansell, Stockhausen, Pierre Schaeffer, etc, pa čak i među (uslovno rečeno) nešto malo komercijalnijim umetnicima imaš Dead Can Dance i solo projekte Lise Gerrard, David Sylvian-a, Can, Holger Scukay-a, Fripp-a, Waits-a,... Čak i oni baš komercijalni kao Mike Oldfield, Pink Floyd, Genesis, Vollenweider, etc, imaju gomilu albuma, koji se kao celina slušaju. Zato sam i imao problem sa izborom. U par terabajta imam u celoj gomii i nekoliko stotina naslova, koji se stvarno kao celina slušaju. Na kraju mi je u listi za pusto ostrvo možda nešto malo komercijalniji izbor pošto zanimljivi umetnici kao John Zorn i Steve Reich (takođe Gotika, metal i EBM) ne mogu baš uvek i u svakom raspoloženju da se slušaju. Ali ostaje da bi mi i 50 albuma bilo malo. 😉

Pokušavao da smanjim na uobičajenih 10 za takva pitanja, ali nikako mi nije uspelo. Jedva sam se nekako na 15 ograničio (50 bi bio realniji emergency kit). Malo sam varao sa live albumima, pošto se kod live-albuma na neki način radi o best of kompilacijama pa sadrže dosta toga. Sa druge strane interpretacije na live albumima mogu da budu neuporedivo bolje od interpretacija na studijskim albumima. Rhythm of the Heat na Peter Gabriel Plays Live, na primer, je jednostavno pesma bez koje ne mogu da živim dok je studijska verzija blago dosadna. Manu Katche rulez! Kod izbora sam primetio da se ovo pomalo razlikuje od muzike koju dnevno slušam u kolima, uz posao i sl. Ovo su albumi (u slučaju klasike dela/interpretacije) koje od više puta godišnje do bar jedanput godišnje slušam (dobro, ima ih još) i bez kojih stvarno ne bih mogao na pusto ostrvo. All-time muzika za me-time. Ako su se u izboru od nekoliko terabajta izborili, znači da ima nešto u njima. Redni broj ne označava nikakvu poziciju, ovi su svi broj jedan. 1. Joy Division - Closer 2. Simple Minds - Empires and Dance 3. Simple Minds - New Gold Dream (zadnji album na kome su još valjali, pre nego što ih je Steve Lillywhite sa svojom produkcijom uništio. Ovde su dostigli vrh filigranosti) 4. King Crimson - In the Court of the Crimson King (sa ovim i Pink Floydom me je burazer po ujaku u mladim danima, negde 72., indirektno usmerio na kasniju alternativu, a čovek je bio klasičan Woodstockaš, koji organski ne podnosi alternativu 😁) 5. Japan - Oil on Canvas 6. Alan Parsons Project - Tales of Mystery and Imagination 7. Dead Can Dance - Into the Labyrinth 8. Peter Gabriel - Plays Live 9. Pink Floyd - Wish you were here 10. Jan Garbarek - Twelve Moons 11. Ultravox - Vienna 12. Carl Orff - Carmina Burana (Ozawa, berlinski filharmoničari) 13. Tchaikovsky - Piano Concerto No.1 (Argerich, Abbado, berlinski filharmoničari) 14. Rachmaninov - Piano Concerto No. 2 (Rbinstein, Reiner, čikaška simfonija) 15. Mussorgsky - Slike sa izložbe (Orkestracija Ashkenazy (Ravel je malo limunadast), Philharmonia Orchestra) Da čujemo šta ko još smatra remek delima bez kojih ne bi mogao na pusto ostvro.

Hehe, i ne baš. Ne falširaju za razliku od bande na Eurosongu (ako si pratio ovogodišnji Eurosong, bila je kulminacija falširanja, worse than ever). A i rekoh lepo da postujem ovde onaj komercijalniji, prijatniji deo spektra. Ima tu još Dimmu Borgir, Therion, Batushka, Ghost i gomila drugih. Neću decu da kvarim ovde. Zamisli da neko postuje Cannibal Corpse. Ovako, uglavnom bendovi sa pitkim i well-trained ženskim vokalima bez previše growl-a i satanističkih fora. Dobrodošla svaka dopuna.

Da nam dugo ostaneš živ i zdrav i prisutan ovde. 👍

To senior citizen mi je ostalo od koleginice, koja je publiku na koncertima 80s bendova i izvodjaca u sali nazvala senior citizens (a i sama je tu negde). Posle sam obratio paznju, kad ono na Ferry-ju, Roxy Music-u, Peter Gabriel-u, etc, bas generacija. Na Rammstein-u smo supruga i ja bili medju najmatorijima, a na Josipi Lisac i Cohenu i medju mladjima. 😊 Zakljucak sta treba gledati se sam namece.

Propustih to da doticna tvorevina ne sme da se naziva tim imenom jer neke to vredja. Samo jel pita mene neko dal sam srecan time da me u pojedinim opstinama i institucijama u Beogradu usluzuju na meni stranom jeziku. Salu na stranu, zvacu to od sada jednostavno samo Doticni entitet unutar BiH. Valjda bar to moze. Uostalom, taj naziv smeta prvenstveno nacionalistima. Ali dobro, ako je pravilo - postovacu ga.

Po tom pitanju smo tu negde. Bar moja supruga tvrdi da se uporno drzim oko puberteta. 😎

Sad mi je lakse. Mada sam sa 54 ipak vec u senior citizenima.

Bem ti miša. Nemoguće da sam ja najstariji ovde, a nisam ni pristojno izašao iz puberteta. Ajde na glasanje, mora neko da me pretekne.

Iskreno nisam siguran da je zatvaranje u nacionalne torove najsretnije rešenje a od bilo kakvog ujedinjenja sa Miletom Ronhillom i družinom me hvata bukvalno panika.

Suština. Još jedna parada Putleru i još malo našeg domaćeg inata i da vidimo za koliko će se Srbija možda još smanjiti a sasvim sigurno uslovi za Srbe na Kosovu dalje pogoršati.

Biva to tako kad i političari i narod zapevaju za majčicom Rusijom. Mnogi zaboravljaju (ili zahvaljujući domačim medijima nisu ni imali tu informaciju) da su upravo USA još neko vreme podržavali celovitu Jugoslaviju, time srpsku stranu, kada se već pre svega Nemačka a potom postepeno i ostatak Evrope okrenuo protiv nas. Na kraju ljudi odustali kada su videli sa kakvim budalama imaju posla.

Ostalo u pamćenju kao generalni zaključak čitavog niza članaka na temu istorije ovih prostora i osmanske imperije, prevashodno iz stranih izvora, koje sam tokom godina pročitao. Tako mi je negde ostalo i u pamćenju da je 39. godine bilo otprilike pola-pola.

Taj scenario je možda bio najbolji za obe strane. Možda bi brže stigli do nekog vida građanskog društva i možda čak i EU. I time bi se Milošević svojevremeno brže i lakše skinuo sa vlasti. Da je opozicija imala vizije i mozga i na pravi način i sa pravim predlozima porazgovarala sa albanskom stranom. Možda je Milošević upravo zato i dalje pooštravao već za Albance nepodnošljivo stanje da se ne bi udružili sa srpskom opozicijom već da bi na njihovoj strani isplivali ekstremniji elementi nespremni za kompromis, koji su njemu legli kao kec na jedanaest. Problem je što je i najveći deo opozicije po pitanju Kosova duvao u istu tikvu sa Miloševićem, razlike su možda u finesama. Nije ni srpski narod bio tu nešto bolji od svojih političara. Da se ne lažemo, mnogi Srbi su Albance u najboljem slučaju doživljavali u fazonu "ljopata i motika". Da ne pominjem gore slučajeve kojih se ni nemački nacisti ne bi postideli. Mala digresija. Građansko društvo retko nastaje ni iz čega, odnosno evoluira prirodnim putem. To možda funkcioniše kod severnoevropskih naroda. USA imaju recept kako se to sistematski gradi. Počneš sa muzikom, dalje ubacuješ manjine sa postepeno jačim ulogama u filmove/Tv produkciju i na kraju dobiješ izbor Obame. Od Uhure u relativno sporednoj ulozi u StarTrek TOS do Siska kao glavnog lika u Deep Space Nine se to gradilo 20 godine. Filmska industrija prati trendove ali ih i kreira. Koliko puta je Morgan Freeman morao da glumi američkog predsednika da bismo na kraju došli do Obame. Analogno je kod nas u kontinuitetu trebalo da se Romi, Albanci, Hrvati prikazuju kao prijatelji, komšije, značajne ličnosti, deo naše prirodne svakodnevnice, koji je jednostavno tu. Ne kao neprijatelj, ne kao objekt podsmevanja, već kao prirodni sastojak naše svakodnevnice.

Možda bi mogao da ne lažeš baš tako otvoreno. Niko nije napisao da Srba nije bilo pre 1928 na Kosovu niti da su svi današnji Srbi na Kosovu kolonisti. Srbi starosedeoci Kosova su se većinski (što znači ne potpuno) iselili sa Kosova tokom velikih seoba. Veliki delovi su čak bili potpuno depopulizovani. Većina (što znači ne svi) današnjih Srba na Kosovu predstavlja potomke brđanskih kolonista, koje su Karađorđevići naselili u svrhu pokušaja vraćanja stanja na pređašnje (što znači srednjevekovne) odnose. Šta je tu netačno? Nigde nije ni pisalo niti je naznačeno niti bi tako moglo da se interpretira kao "šta bi MI sa tim Albancima" niti da neko ne bi želeo da budu ravnopravni Albanci. Pisalo je šta bi veliki branioci svetog srpskog Kocoba (što sasvim sigurno ne označava liberalno-evropske krugove) u slučaju eventualnog makedonskog scenarija (gde bi Albanci držali četvrtinu ili trećinu skupštine i imali odgovarajući uticaj na politička dešavanja). Pred kraj teksta čak pišem i jasno da je, da su se na vreme neke stvari shvatile i da se na vreme ispravno postupilo, to bio jedini realan scenario da Kosovo ostane u Srbiji. Izvlačenje stvari iz konteksta i promena po koje reči u prepričavanju nije baš najbolji način za stvaranje argumenta. Pogotovo ako original stoji par redova iznad. BTW, za ideju federacije je sada too late. To je jedino moglo da se predloži kada su Srbi bili u poziciji moći. Tada bi to retko kome u Srbiji palo na pamet i kao teoretska mogućnost. Sada je jedino rešenje da se trgovinom za priznanje nekako izvuče koliko god mođe za Srbe na Kosovu (ne i za državu Srbiju).

Par razmatranja na temu šta je država Srbija radila na Kosovu i zašto je priznavanje Kosova nužno. Odgovor je stvar perspektive i da li neko još uvek živi u srednjem veku ili u sadašnjosti. Za one, koji žive u prošlosti, činjenica je da su albanska plemena dobrano iskoristila tursku okupaciju da se zahvaljujući brže i obuhvatnije islamizacije albanskog naroda pod turskom vlašću postepeno naseljavaju na Kosovo i šire na srpske teritorije. Na masovnosti to je tek dobilo zahvaljujući dve seobe Srba krajem sedamnaestog i sredinom osamnaestog veka. Srbi su podržali Austrougarsku u ratovima i nakon povlačenja Austrougarske krenuli u masovnu bežaniju (seobe) da bi izbegli reperkusije kada su se Turci vratili. Uglavnom, većina onih Srba, koji bi mogli da se nazovu starosedeocima Kosova, je tim prilikama napustila Kosovo. Današnji Srbi sa Kosova većinski predstavljaju potomke kolonista, koje je naselio nosonja, upotrebljenih za svrhe teraformiranja. Šta je sve Srbija radila tokom i nakon balkanskih ratova i nakon prvog svetskog rata je veoma široka tema, ali može se svesti na masovna proterivanja/"preseljavanja" (neka čak i u dogovoru sa Turskom, koja je Albancima i Muslimanima sa ovih prostora naseljavala istočne oblasti Turske) pa ima mestimično i elemente genocida. Istraga poturica ispod crte. Da bi se teren teraformirao na prethodno srednjevekovno stanje, pored proterivanja albanskog i muslimanskog življa, masovno su naseljavani brđanski kolonisti (instrument, koji je i za Vojvodinu upotrebljavan nakon Prvog svetskog rata pa i nakon Drugog svetskog rata a i tokom/nakon ratova devedesetih). Imali su Albanci na tim prostorima itekako "lepih" dela srpske vlasti za pamćenje. Da ne zalazim sad u događaje pre, tokom i posle drugog svetskog rata (italijanske planove (da Srbija nije formirala Kraljevinu SHS već se zaustavila pre Hrvatske i Slovenije, Italija ne bi stvorila i podgrevala albanski nacionalizam), Faraonove pripreme "7. republike") te tokom devedesetih godina (zločine SMradovog režima samo onaj ne vidi, koji ne želi da ih vidi), jedni drugima tokom istorije nismo ostavljali lepa sećanja. Pitanje je samo dokle treba ići tuk na luk. Srbi su realno izgubili Kosovo nakon velikih seoba. U dvadesetom i dvadesetprvom veku trebalo bi da smo malo prosvećeniji nego da se bavimo ispravljanjem istorijskih krivih Drina. Priča a šta su oni nama pre xy vekova danas ne pije vodu. A za dela Faraona, pa i ona protiv srpskih interesa, su upravo sami Srbijuksi najdgovorniji, i to onaj brđanski "oslobodilački" deo, jer bez njih ne bi dugo ni opstao na vlasti. Ostavimo znači istoriju i istorijska pamćenja po strani. Takođe pitanje, šta je starije na tom prostoru, kokoška ili jaje. Time dolazimo do prostog činjeničnog stanja da Albanci danas čine apsolutnu većinu na Kosovu. Da li iko od branioca svetog srpskog Kocoba ima uopšte ideju kako ih uklopiti u državu i društvo, koje se, najblaže rečeno, maćehinski odnosilo prema njima? Da li iko zna šta uraditi sa velikom mladom ruralnom populacijom bez perspektiva? Njihovo trenutno nezadovoljstvo je usmereno na Srbiju, ubuduće će se srušiti na njihove političare, kada ovi više ne budu mogli da nalaze izgovore u Srbiji. Da li iko od velikih branioca Kocoba stvarno želi makedonske uslove u skupštini i državi? Jer do toga bi sa Kosovom u sastavu Srbije sigurno došlo. Da li ti isti branioci žele albanski jezik kao zvanični jezik na teritoriji cele Srbije? Ima tu mnogo pitanja na koja branioci svetog Kocoba nemaju odgovor. E pa prijatelji, nema teritorije bez stanovništva. Španska kraljica Izabela je započela reconquistu (da kažemo špansku verziju istrage poturica) u 13. veku, do 15. veka taj proces je završen. Tada je to spadalo u normalnu politiku, danas to više ne može da prođe. Ima, doduše, među nama Srbima dosta anahronih primeraka, koji to ne shvataju. Realno je samostalnost Kosova upravo za Srbiju najbolja opcija. Problem manje, a imamo ih ogroman broj i bez Kosova. I podela u suštini nije dobro rešenje jer možda veći broj Srba na Kosovu živi južno od Ibra a ne na severu. Realno rešenje je da se pređe u pregovore o priznanju Kosova uz čvrste garancije međunarodne zajednice i njeno obavezivanje na poduže prisustvo na Kosovu. Šta je eventualno moguće da se ostvari? Bezbednost, normalan život i prava za srpsku zajednicu. Možda čak i neki jači status, sličan onome, kakav imaju makedonski albanci (nezavisno od procentualne zastupljenosti Srba, ipak je Kosovo bilo deo Srbije), znači službena dvojezičnost na celoj teritoriji i Srbi kao ko-konstitutivni element države, a ne tek obična manjina. Ovo zadnje je, naravno, teško ostvarivo, ali početi pregovore sa maksimumom pa videti šta se može. Svakako da priznanje treba da se naplati u korist Srba na Kosovu. Omogućavanje i pospešivanje povratka onima, koji to uopšte još žele. Program za ubrzan privredni razvoj srpskih enklava uz olakšane kredite međunarodne zajednice (teško da bi albanske vlasti to finansirale, niti bi mogle zbog svog biračkog tela). Zaštita srpskih svetinja i srpske kulturne baštine (ne novokomponovanih kao one crkve u Prištini, već stvarno istorijskih) od uništavanja, prisvajanja i prekrajanja istorije. To je stvarano u okvirima srednjevekovne srpske države, finansirano od strane srpskih vladara, građeno od strane Srba i ne može biti ni kosovsko ni albansko. Upravo u ovom domenu je potrebna posebna zaštita i garancije od strane međunarodne zajednice. Uostalom ni Turska danas ne uništava (bar ne više) niti osporava ili „prekraja“ vizantijsku kulturnu baštinu, nasuprot, zarađuje na istoj. Kad smo već kod Turaka, oni ne pokušavaju prekrajanje istorije. Osvojili su surovom vojnom silom fair and square, sad su tu i to je to. Ne izmišljaju neke novokomponovane istorije tog prostora. Pošto su sećanja na obe strane suviše sveža a i obe strane ne odustaju od neke svoje istorijske istine, potreban je poluprotektoratski status Kosova (zaštita srpske manjine i istorijsko-kulturne baštine) pod okriljem međunarodne zajednice sve dok se situacija ne normalizuje. Taj status bi, po svemu, poduže trajao. I, naravno, bilo kakvo ujedinjavanje sa Albanijom ne bi došlo u obzir jer bi otvorilo Pandorinu kutiju Šumske. Samo nabacano par ideja, za koje se može reći da su albanskoj strani sigurno neprihvatljive. Međutim, Srbija zauzvrat mora da se odrekne iskoriščavanja srpske manjine na Kosovu u dnevnopolitičke svrhe i prestati sa stvaranjem nestabilnosti. Srbi na Kosovu moraju da shvate da su građani države Kosovo u svakom smislu. Imaju svoju nacionalnost, svoj jezik, svoju istoriju, kulturnu baštinu, veru, šta god, ali država, u kojoj žive, nije Srbija, njihova država je Kosovo. Zvuči kao naučna fantastika da albanska strana prihvati pomenute ustupke Srbima na Kosovu, ali puno priznanje i izgradnja dobrosusedskih odnosa ima svoju cenu. I koliko god takvi ustupci albanskoj strani bili neprihvatljivi, za međunarodnu zajednicu mogu da zvuče sasvim logično i prihvatljivo. Pod uslovom, naravno, da se Srbija već jednom opredeli za pravu stranu a ne izigrava rusku marionetu u destabilizaciji Balkana. Umesto priče o Kosovu kao srcu Srbije, odmah je trebalo prihvatiti realnost i poći u pregovore sa ovakve ili slične pozicije. Tada je to možda bilo moguće postići, sad sve teže. Mada se treba truditi da se izvuče šta se može za Srbe na Kosovu. Ono što sigurno ne može je paradržavni status enklava ili povratak u ustavni okvir Srbije. Srpska vlast od SMrada naovamo nikada nije ni imala dobrobit srpskog naroda na Kosovu na umu već je Kosovo i srpski narod na njemu koristila kao instrument za dnevnopolitičke svrhe. BTW, da je kod Srbijuksa svojevremeno bilo iole pameti i sposobnosti da se shvate sign of the times, ne bi ni bili u ovoj situaciji. SMrad za SMrada, ali da nije i narod toliko kukao za majčicom Rusijom i srcem Srbije, da se smo se okrenuli na pravu (i.e. za nas isplativiju) stranu i batalili igrice sa destabilizacijom regiona, da smo shvatili da živimo u 21. veku i prihvatili realnosti, verovatno bi, doduše uz veoma znatne ustupke Srbije, Kosovo još uvek bilo u okviru Srbije. Verovatno pod nekim modelom kao u Makedoniji. Sada nema drugog rešenja od priznavanja Republike Kosovo. Što kasnije se to shvati i prihvati – to gore. Prvenstveno po Srbe na Kosovu.