DameTime

Da citiram poznatu estradnu umetnicu Klipersi su za mene jedno od prijatnijih iznenađenja, odlično se drže s obzirom na probleme s povredama.

Je l' da? Koleginica s posla mi je pustila ovo i odmah sam rekla da ima vibe 80-ih. Plus mi zvuči kao nešto što sam već čula negde, u drugim bendovima... Poznato i opuštajuće. Tu su i ovi coveri albuma koji su tako Jugoslavija (što možda ne čudi jer je u pitanju beloruski bend). Dolaze na Exit ove godine 🙂

Moje otkriće godine. Ne prestajem da ih slušam danima 🙂

Iskreno ne bih toliko ni bušila Brona zbog nabijanja statsa jer svejedno treba doći do tih brojki. Takođe ne znam nijednog igrača koji to ne bi radio na njegovom mestu (ok možda Jokić lol). Tako da je opšti utisak negde između wow, svaka čast / zašto posle toliko godina svoju karijeru svodi na nabijanje statistike.

Kao neko ko godinama jadikuje što nije bila tinejdžerka u 80-im godinama prošlog veka (koga zanima razlog: muzika, moda, pop kultura generalno je doživela vrhunac u toj deceniji), konačno sam pogledala neki film Džona Hjuza. Sixteen candles (1984) je bio prvi na listi zato što se često navodi kao film po kom je Džon Hjuz prepoznatljiv, a takođe i zato što je jedna romantična komedija relativno skoro imala dosta referenci na ovaj film. Breakfast club (1985) je bio drugi po redu i zanimljivo je da je i u ovom filmu, kao i u Sixteen candles koji je izašao skoro godinu dana ranije, jednu od glavnih ženskih uloga odigrala Moli Ringvald, praćena Entoni Majkl Holom u jednoj od glavnih muških uloga. Ono što mogu da kažem na osnovu ova dva filma - Džon Hjuz je stvarno poznavao temperament i strahove tinejdžera tog doba. Zahvaljujući njemu oni su perfektno napisani i kastingovani, predstavljajući i danas primer dobrog filma u coming of age žanru. Uvodna scena Sixteen candles predstavlja ujedno i jednu od najboljih karakterizacija 80-ih: Mislim da nema potrebe da pričamo o poslednjem kadru filma 🥰 (Hello, Jake Ryan?!) Uprkos tome što na pravi način prikazuje razvoj srednjoškolske romanse u 80-im, bez interneta i mobilnih telefona - pozivanje na fiksni telefon, konstantno razmimoilaženje, neprijatnost i socijalna anksioznost pri svakom susretu, Sixteen candles ima nekoliko problematičnih elemenata. 1. Prilično rasistička karakterizacija lika Long Dak Dong. 2. Džejk Rajan bez problema svoju trenutnu devojku daje maloletnom pijanom dečaku bez vozačke dozvole (zajedno sa autom) da je vrati kući, u zamenu za donji veš devojke koja mu se dopada. Do danas je pod znakom pitanja da li je Džon Hjuz samo preneo na filmsko platno ono što je mislio da je trenutna pojava u društvu, ili što je smatrao okej pojavom u društvu. 8,5/10 Breakfast club je, po svakom mogućem kriterijumu, bolji film u odnosu na Sixteen candles. Mnogo je manje romantičan i fokusira se na socijalne krugove u srednjoj školi i na to kako oni oblikuju ponašanje tinejdžera, zajedno sa (uglavnom problematičnim) odnosima u porodici. Odnosi sa roditeljima su ono što se obično ne vidi spolja ali se manifestuje kroz uklapanje u određenu grupu u školi, što Džon Hjuz naglašava na fenomenalan način. Pet tinejdžera koji se ne poznaju (ili se znaju samo "u prolazu") su kažnjeni a njihova kazna se sastoji u provođenju cca 9h u jednoj prostoriji u školi, bez međusobnog razgovora, iz čega treba da proizađe esej od minimum 1000 reči na temu "Ko sam ja?". Naravno, oni pronalaze različite načine da napuste prostoriju, prave buku, ne rade svoj zadatak i kroz taj haos se zapravo otvaraju jedni prema drugima. Svako od njih ima stranu koju ne pokazuje u socijalnom krugu kom inače pripada, ali će je pokazati ovde. Jedini esej, koji Brajan "The Brain" na kraju sastavi u ime svih učenika, sadrži jednu neoborivu istinu - čak i nastavnik koji ih je kaznio njih petoro gleda kroz stereotipe. Kako onda očekivati od mladih i neiskusnih ljudi da to ne čine? Najupečatljiviji lik filma je definitivno Džon Bender, koji svojim provokativnim ponašanjem izvlači ono najgore iz svih. U isto vreme, on je spreman da se žrtvuje za ekipu i jedini bude uhvaćen u bežanju. Kao što ostali njega pokrivaju u drugim situacijama. Svi likovi su puni kontradiktornih emocija i postupaka - u jednom trenutku se optužuju i vređaju kroz stereotipe, već u sledećem pokazuju zajedništvo, empatiju i govore o strahovima o kojima su ćutali do tada. I upravo zato je ovaj film fenomenalan dok je Džon Hjuz a fakin G - sve to je vrlo, vrlo realistično. No uprkos svemu, za mene je centralni lik filma bio Endi. Gotovo svako otvaranje, međusobno povezivanje je poticalo od njegovog otvaranja i on je bio taj koji bi napravio korak napred i povezao se sa ostalima. Kao i u slučaju Sixteen candles, ogroman problem Breakfast club-a je seksualizacija lika kog tumači Moli Ringvald. U više navrata Bender od Kler pravi seksualni objekat, vređa je, postavlja pitanja koja su joj očigledno neprijatna i dodiruje je iako je očigledno da ona to ne želi. Ne treba zaboraviti ni soundtrack koji je TAKO OSAMDESETE. Nakon što je Bili Ajdol odbio pesmu, bend Simple minds ju je snimio kao naslovnu temu filma. Ako mene pitate, nije moglo bolje 🙂 What happens on Monday? Odgovor na to pitanje je ostavljen gledaocima i ličnoj interpretaciji. Biram da verujem kako im je tih nekoliko sati provedenih zajedno promenilo pogled na socijalne klike u srednjoj školi, učinivši ga manje stereotipnim. 9/10

Pa ovo nije ismevanje.

Šta se dešava kad brend ispravno reaguje 😄

Ma to uopšte nije sporno, nisam ni rekla da je taj Hjuston bio kopija GSW, samo odakle mislim da je došao uticaj koji je podstakao nešto.

Tačno, s jedne strane je Stefov uticaj koji doveo do tačke da u ligi imamo par igrača koji ga prate long range trojkama (Trae, Dame itd). Sa druge strane je tu uticaj GSW odnosno Splash brothers-a, gde je D'Antoni prisvojio (i doveo do apsurda) matematički proračun da je bolje šutirati za 3p nego za 2p. Što je opet dovelo do te promene u Hardenovom načinu igre. Ono što hoću da kažem jeste da je Hardenov uticaj na igru mix Stefovog i uticaja GSW dinastije in general. Što ga, kao što si rekao, ne čini ni pobednikom ni top 3-5 igračem u ligi, samo je činjenično stanje...

Jedini razlog što je Ukrajina trenutno prvi favorit jeste ratno stanje, ali iskreno mislim da će se u ovom slučaju to promeniti do maja i da će neko drugi preuzeti palicu pre takmičenja ili čak nakon prvog polufinala. Pesma je kakofonija zvukova i majke mi Coby bi ovo bolje uradio. Jako loše su iskombinovali tradicionalnu melodiju i rep deo, zvuči naporno i grubo. @McLeod I dalje o toj pesmi mislim isto što i kad sam je prvi put čula - dosadna je do bola 😆 Razumem zašto ovo može da se dopadne publici samo ja lično nisam fan "chill pop muzike". Slažem se za stejdž. I opet ne mogu da se setim na šta me podseća...

Malo i ja zatrpavam temu jer volim da podelim svašta 😄 🙂 Slažem se oko kvaliteta pesama ove godine, baš slabo deluje i ne verujem da će se odjednom pojaviti 5 brutalnih učesnika, tako da to nam je - što nam je. Ono što bih pohvalila jeste žanrovska raznovrsnost, imaćemo dosta zanimljivih nastupa. Ne verujem da će Ukrajina pobediti, bez obzira na političku situaciju. Još uvek tipujem na Italiju ali deluje da će Poljska preuzeti ulogu favorita tipa pre samog takmičenja ili nakon polufinala.

I to je takođe pitanje... No Alina je svakako bila bolji izbor. Iskreno, baš mi je drago da je ova tema "živa", makar nas par pisalo svaki dan i komentarisalo pesme. ❤️ 😄 Moja bliža okolina ima traume od moje ESC euforije koja traje od Sanrema do maja 😆

Možda UK dočeka da ne dobije "krompirić" od publike 😆 Ovo je... Ne znam. Haotično. Bezveze. Over the top. Ne sviđa mi se.

Kad smo već kod takvih stvari 🙂 I odlična obrada zahvaljujući kojoj sam čula ovo: https://www.youtube.com/watch?v=mYTcwc99G40

Stvarno wow. Sećam se kako sam se čudila kad sam čula da je Dame propustio 4-5% utakmica za celu deceniju, ali ne propustiti nijednu...

Evo šta još čekamo 🙂

Moram da repliciram, ne zato što se nekom ne sviđa film a meni sviđa, nego zato što je vrlo moguće da dosta ljudi nije upoznato sa strip verzijom Betmena + inspiracijom Reeves-a za ovaj film (delimično sam navela u svom osvrtu). Da, žanrovski je više triler nego akcioni film + ima neo-noir elemente. Samim tim što je postavljen kao triler a Betmen je više detektiv nego superheroj, to znači da ne dobijamo odgovore na neka pitanja koja se tiču njegovog superherojskog identiteta (Betmobil, odelo, odakle mu pare ako je očigledno da ne vodi računa o očevom biznisu i sl). Da li je on ovde više Brus Vejn ili Betmen? Ja bih ponovila da je podjednako i jedno i drugo - iako ga statistički možda više gledamo kao Betmena. U ovom filmu njegov identitet Betmena je u začetku i vidimo ogroman nesklad između ta dva identiteta: Ko je glavni negativac? Ima ih više, ja bih rekla da je gradacija prilično jasna mada je verovatno ostavljeno i tumačenju gledalaca: Za kraj, pitanje Betmenovog imidža. Već sam navela da je Reevesu inspiracija za Robertov izgled u filmu bio Kurt Kobejn. Što se tiče šminke oko očiju, to je omaž starim Betmenovim filmovima odnosno davanje realističnog prikaza. Svaki Betmen ispod maske ima crnu šminku oko očiju da bi se "stopio" s njom, ali bi ona uvek misteriozno nestajala kad tu masku skine. Reeves je želeo da prikaže realističnijeg Betmena i smatrao je da treba da se vidi taj momenat. U kombinaciji sa frizurom a la Kurt Kobejn to je Robertu kao Brus Vejnu dalo emo izgled. @Drug Crni Pa vidi se fizička ranjivost jer u većini okršaja koje je imao tokom filma protivnici jesu uspevali da ga udare, povrede, na kraju ga i Selina spašava... Što se tiče tog pada i metaka očigledno je da ima neko supermoćno odelo, što je meni skroz ok. A kad je u pitanju emotivna ranjivost, primetna je kad god se spomene njegova porodica i u odnosu sa Alfredom. Edit: Zvučni efekti su FENOMENALNI!

I ispred Zendaye i Labrinth-a, a upravo je završeno emitovanje druge sezone Euforije što znači da su u žiži interesovanja 😉

Znaš da nisam baš uvek ovako odmerena, umem da preĆeram. 😆 Ali smatram da situacija zahteva odmereniji i samokritičan pristup, zarad (budućeg) "mira u kući". Sve ok, kao što rekoh nemam neki problem sa banom, niti je bilo rigorozno niti je nešto strašno, samo sam smatrala kako bi bilo dobro da pojasnim šta sam zapravo želela da kažem tim upisom.

Forumašica mora biti osvežena, bit bit bit biti osvežena. 😄 Drago mi je što su neki forumaši ukazali da label koji stoji iza mog bana nije baš odgovarajući. @Chaos Is Me je iznad objasnio kako je shvatio sporni upis pa bih samo da pojasnim zašto smatram da nije uhvatio njegovu suštinu. Poenta nije bila da svako ko smatra da je Lebron GOAT je sa “one strane razuma”. Takođe izraz da nešto nije zdravorazumski NE implicira da je ta osoba “sa druge strane razuma” - poremećena, psihički obolela. Chaos je više nego korektan moderator i ako je (zajedno sa ostalima) smatrao da treba da dobijem ban, mislim da je trebalo da ga opravda drugačije - recimo neprimereno obraćanje, dizanje tenzije, whatever (mada to nije bila izravna namera, nisam se nikom direktno obratila iako razumem da se ljudi svejedno pronađu). Takođe razumem da delgado i ja imamo istorijat konflikta na NBA temi, nemamo najbolju komunikaciju te da je u ovoj situaciji bilo najlakše banovati oboje da se spusti tenzija. Ali napisati kako sam delila dijagnoze i izigravala psihijatra nije tačan opis. Da se vratim na pojašnjenje - ciljala sam na logičku podlogu mišljenja tipa “Lejkersi pobede - zasluga Lebrona, Lejkersi izgube - krivica saigrača”, tj. da takvo zaključivanje koje potiče iz simpatija prema Bronu nije logički utemeljeno, nije ispravno, nije zdravorazumski. Verovatno ne bih prokomentarisala obrazloženje da mi profesija nije usko-usko povezana sa psihologijom i samim tim sam vrlo osetljiva na deljenje dijagnoza na taj način, kao sredstva za uvredu. Za kraj, ja sam se delgadu obratila u PM tako da sa moje strane više neće biti konflikta i te negativne komunikacije, jer mi to nije cilj na temi koja je generalno “čista” u tom smislu. Ili bar ništa ne shvatamo previše ozbiljno. Toliko, thanks for coming to my Ted Talk 😄 🙂

Da dopunim ovaj precizan odgovor, Damiano je nakon proglašenja pobednika ESC otpevao pesmu u originalu, dakle necenzurisanu verziju. 😄 Konstrakta je trenutno u trendingu u fazon trećini Evrope, doduše sa videom sa našeg zvaničnog kanala. Po kladionicama smo trenutno #20 ali procenjujem da će ići gore. Na platformi Genius posvećnoj tekstovima pesama In corpore sano trenutno zauzima #6 globalno, što je ogroman uspeh.

Pazi, slažem se da ima takvih primera i na svetskoj sceni, mada ne bih išla toliko daleko da kažem da je sve baš fake. Samo bih rekla da se kod nas lakše uoči tako nešto jer su standardi niži i, bez obzira na trud, naše "zvezde" mogu da ulože mnogo manje u sebe i svoj stage presence od svetskih.

Zašto smo ultraosetljivi na trejd priče 😄

Super su primeri i sve je čitljivo! 🙂 Da, sad je jasnije na šta si mislio. Slažem se, samo bih podvukla crtu da to što ne tražimo (očekujemo) novi Radiohead, ABBU ili Metallicu na ESC, ne znači da ih tu ne možemo pronaći (pr. Maneskin). Inače dobro si me podsetio na Sergeya i Mahmooda, još uvek nisam prežalila što nisu pobedili tih godina 😆

Bez sna je verovatno Sarina najbolja pesma. Nemam vremena za to je bila osveženje u trenutku kad se pojavila. I ova pesma je takođe dobra: Dosta bolja od Muškarčine. Mada ponoviću meni je pesma odlična i sviđa mi se beat koji je Coby uradio, pa makar sa WC šolje. Problem sa Sarom je što ona uporno pokušava da izgleda "svetski" i proda tu priču pop zvezde, a nije autentično takva odnosno to na momente deluje jako usiljeno, da ne kažem fake.