Sada kada su se utisci slegli, vreme je da se osvrnem(o) na Svetsko prvenstvo koje je za nama. Spomenula sam da bih volela da pišem o svim igračima i našem selektoru, pa evo jedne prilično dugačke škrabotine.
Posle prvog okupljanja i kzš napisala sam baš na ovoj temi kako je moja jedina želja da se ponovi 2017. Neko, čini mi se @Miki28, me je pitao da li bih stvarno volela da nam se ponovi Slovenija? I onda smo mi četvorili dlaku oko toga da li smo tada bili favoriti na turniru ili ne. No, meni se na kraju želja ispunila. Momci su stigli do finala i, mada su izgubili od objektivno bolje ekipe, napravili istorijski uspeh.
Bili smo tužni nakon ovog finala, delimično jer je to čak 4. izgubljeno finale od 2014. godine za ovu generaciju, čije je vreme još uvek prezent. Verujem da smo se svi nadali kako će nam se "vratiti" za prethodna tri srebra, Bogdanove suze na EP, poprilično glupe poraze od Italije, pa i sve ono što Sale Nacionale nije uspeo da ostvari kao selektor. Ali baš kako su i sami momci rekli, tek za nekoliko godina ćemo svi mi biti svesni srazmera ovog uspeha.
Srpsku košarku nekoliko godina unazad stavljamo na veoma niske grane, a izuzev izleta beogradskih blizanaca u Evroligu i povremenih medalja mlađih selekcija, uspesi izostaju. Otkako sam se priključila ovom forumu, malo-malo pa načnemo temu kako nemamo kvalitetnu četvorku na vidiku, nema plejmejkera posle Tea i Jovića, niti ima bek šutera posle Bogdanovića (i Marinkovića). Ovo leto je, čini se, dalo nekoliko nagoveštaja svetle budućnosti naše košarke. Kao prvo, pojavili su se i četvorka i plejmejker koji mogu biti nosioci u godinama koje dolaze - dečaci istog imena, Jović i Topić. Kao drugo, nikada nije kasno da tvoja zvezda zasija, ako dovoljno vredno radiš - to je priča Alekse Avramovića.
Ovom srebrnom medaljom, momci su nas katapultirali nazad u krem svetske košarke, dokazavši da mi jesmo košarkaški powerhouse. I da nas nikada ne treba otpisati, a pogotovo onda kada smo najranjiviji. Kao što kaže jedna od reklama pred ovaj Mundobasket: dolazimo na krilima slavne istorije koju su pisale legende ove igre.
I došli su.
Kao što spomenuh, ponovila se 2017, u smislu da su reprezentativci ispraćeni sa veoma niskim očekivanjima. Selektor je odavno obeležen kao matori, senilni Piroćanac za kog niko ne želi da igra (???) (ok, neke od kritika zaista jeste zaslužio), igrači uglavnom kao nedovoljno kvalitetni da bi prikazali neki visok nivo košarke. Međutim, od tog prvog okupljanja sam stvarno imala neki pozitivan osećaj koji me nije napuštao sve do finala. Taj gut feeling koji me je grejao iznutra i činio da srce zaigra pred svaku pripremnu utakmicu; što je stvarno čudno jer sam ja inače pesimistična osoba. No, povremeno me zarazi neobjašnjivi optimizam, a to se uglavnom dogodi kad je u pitanju košarka. I tako sam ja išla i govorila ljudima kako ćemo uzeti medalju; većina je odgovarala sa nema šanse, a dobar deo njih mi je verovatno iza leđa komentarisao kako sam ćaknuta.
Košarkaška reprezentacija je u ovoj zemlji pitanje ponosa, ljubavi i časti. Ne stidim se da kažem kako je kod mene prisutan veoma romantičan pogled na nju; jebiga, za to je najviše kriva ova gorepomenuta slavna istorija. Zbog toga mi je prvenstveno drago što su momci predstavili srpsku košarku i ovu zemlju, kakva god ona bila, na najbolji mogući način. Kako je to @Arsenije Pesic lepo sročio, bilo je to sve što sam želela od reprezentacije. Čini se da, koliko god KSS loše radio, gurao košarku u mulj i blato, mi uspevamo da se izdignemo iznad toga i pokažemo šta znači sintagma zemlja košarke. Da li nam je to u genima, ili pak deo našeg kolektivnog nesvesnog; to ne znam, ali znam da je bilo prelepo.
Ovako snažnu injekciju dopamina i serotonina ne pamtim da sam skoro doživela, a verujem da mnogi među vama dele taj sentiment. Sve što se izdogađalo od situacije sa Borišom je priča za dugometražni film, koji će se možda nekad snimiti, a bilo je i svojevrsna katarza. Makar ja znam da mi je došlo kao psihoterapija, isplakala sam sve suze i doživela ogromno emotivno pražnjenje, ali je to neka druga tema.
Poruka o zajedništvu, neodustajanju, borbi, podizanju posle poraza, predanosti, veri i zalaganju je ona koju su reprezentativci poslali. I čini mi se da smo je svi čuli, jer je i među nama na forumu zavladalo jedinstvo kakvo odavno nije. Tako nam malo treba da se ujedinimo, a često nam baš to malo nedostaje. Bilo bi lepo da nam ovo pređe u naviku i da ne ostane samo neki doživljaj sa Mundobasketa.
Mogla bih još da pišem o svim tim osećanjima kojima sam bila preplavljena od početka priprema. Ipak, ovde ću zastati i posvetiti naredne redove igračima koji čine tim, ali i selektoru koji ih je u isti ujedinio.
Trio fantastiko
Ili "tihi heroji srpske reprezentacije", kako ih je nazvala košarkaška javnost: Dobrić, Avramović i Davidovac. Tri momka bez čije borbenosti i zalaganja na obe strane terena, a pogotovo u odbrani, ne bi bilo ni ove medalje.
Iza Ognjena je odličan turnir i nekako je simbolično da se on desio baš nakon što je napustio KKCZ posle mnogo sezona. I to u trenutku kad su mnogi, uključujući i mene, bili uvereni da samo tu može da igra. Neko bi rekao 8 pts na 44% iz igre, kakav je to uticaj? Ali kada se prisetimo da je uglavnom čuvao najbolje protivničke igrače spolja, njegovih 16 poena protiv Kanade gde je većinu dao u ključnim delovima utakmice... Ne volim one šbbkbb priče, no u ovom slučaju zaista mislim da bismo osvojili zlato da se on nije nesrećno povredio u finalu. Odradio je posao u oba pravca koji je nemerljiv statistikom, a u napadu još jednom pokazao da čak i kad najveće zvezde stanu, on će se pojaviti na utakmici (kao i par meseci ranije u KKCZ). Hvala ti, Šegi!
Što b' se reklo, ustati pa izgovoriti ime Alekse Avramovića. Čovek koji je trenutno najpopularnija ličnost u zemlji, mali Čačanin je oduševio košarkaške fanove širom sveta, a istu energiju je prikazivao i tokom prethodnih sezona u Partizanu. Istina je da je ovog leta ona bila utrostručena jer kako on sam kaže:
Pamtiće se kako nije vadio ruke iz džepova Litvanaca, dok je u svoj strpao Jokubaitisa i jednog SGA. Pamtiće se njegov 21 poen u finalu Svetskog prvenstva, kada je umalo sam režirao preokret i zlatnu medalju. Kako bi svog brata učinio posebno ponosnim. Pamtiće se pritisak na protivničkom prenosu lopte kakav dugo nije viđen na košarkaškim terenima i njegove reči nakon plasmana u polufinale. Pamtiće se i kako je uspeo da ujedini navijače Zvezde i Partizana.
Dejan Davidovac je verovatno jedini srpski košarkaš koji može da sa 2 skoka (ili čak nijednim) ima ogroman uticaj na kontrolu skoka ekipe. Definicija timskog igrača koji je bio oličenje borbenosti na ovom turniru, ali je sve to nekako radio na svoj, uvek nenametljiv način. Povremeno me je nervirao u dresu KKCZ svojim govorom tela, ali posle ovoga želim da iskida predstojeću klupsku sezonu i pokaže koliko vredi. Plus, onaj bromance sa Avramovićem, mislim stvarno!
Momci u najboljim godinama
Red je da se zalijem pepelom zbog Nikole Milutinova. Priznajem da sam se pribojavala njegovog izdanja na ovom prvenstvu, pogotovo jer ga neko vreme nije bilo na najsjajnijoj evropskoj sceni. Začepio mi je usta fenomenalnom igrom i dominacijom u reketu kojom je otelotvorio onaj nadimak Hulkatinov. Uz prosečnih 12 poena (na 66% iz igre), 8 skokova i najveći indeks posle Bogdana, pamtiće se i kako je u QF izdominirao jednog od kvalitetnijih NBA centara. Njegov pik sa Bogdanom će treneri puštati klincima na budućim treninzima, s obzirom da onakvo otvaranje "autoputa" jednom beku odavno nismo videli. Žao mi je što se povredio u SF te u finalu ostao uskraćen za priliku da još jednom izdominira i tako uđe i u prvu petorku šampionata.
O mogućnostima Stefana Jovića pred ovaj turnir se mnogo pričalo, ali je on možda i najbolji pokazatelj toga šta sve možeš kad se zainatiš. Mir i stabilnost u igri koje je unosio na teren još od priprema, uz zdravu dozu sportskog bezobrazluka, trenutno ne bi mogao da nam omogući nijedan plejmejker (čak ni Teo). Posle one tri trojke Litvancima u facu, sumnjam da će ga neko ponovo braniti ispod bloka, kakav god mu bio procenat šuta. Zanimljivo je da je imao gotovo isti broj prosečnih poena (5.9) i asistencija (5.6), a da je 3 od 4 trojke postignute na turniru pogodio upravo protiv Litvanije. Nekoliko vintage partija ga je lansiralo nazad na evroligašku scenu što je apsolutno zaslužio svime što je pružio kako u klupskoj, tako i u reprezentativnoj košarci.
Mlade nade
Nikola sad-znaš-koje-ti-je-prezime Jović je ta mladalačka energija koja nam je toliko falila prethodnih godina u reprezentaciji. Mislim da to nismo imali još od pojave Kalinića i Bogdanovića u nacionalnom timu. Razdraganost, napaljenost, kompetitivnost i ta radost što je uopšte tu sa njima. Spreman da uči ali i da se nadmeće, pokaže agresivnost i malo tog sportskog bezobrazluka (možda je stvarno do prezimena?) Za one suze posle izgubljenog finala će mu se sve, sigurna sam, jednog dana vratiti stostruko. Izdvojila bih dve njegove rečenice po kojima ću pamtiti njegov debi na Svetskim prvenstvima:
Evo ga čiča (Davidovac), ovo je moj omiljeni igrač!
Više mi znači što ću uz njih postati bolji čovek, nego što ću biti bolji igrač.
U stopu ga je ispratio Filip Petrušev, dosta iskusniji ali daleko osporavaniji košarkaš. Za Ćoflu važi mišljenje da je nekako mekan, ali je i te kako pokazao čvrstinu na ovom turniru. Takođe i hrabrost da uzme loptu u finalu kad mnogi nisu mogli. Iako je grešio i promašivao, to više nije toliko važno jer je bitno iskustvo, koliko god bilo gorko. Uz to, sa dve pogođene trojke zaredom je Kanađanima zabio poslednje eksere u kovčeg poraza, poslavši ih u borbu za 3. mesto sa uvek neugodnim Amerima.
Čekali smo ih i dočekali
Marko Gudurić i Vanja Marinković su dva košarkaša na čiji smo reprezentativni breakout jako dugo čekali. Rekla bih da smo ga i dočekali. Bilo je dovoljno da Gudura bude izvučen iz uloge prinudnog plejmejkera kako bi pokazao šta i koliko može. Uz stalnu prisutnost u defanzivi, u napadu je bio takođe odličan, što se najbolje videlo protiv Kanade kada je pogodio neke ključne šuteve i plesao po terenu. Da, imao je niz loših poteza u poslednjim minutima finalne utakmice, ali i hrabrosti da preuzme odgovornost, za šta mu skidam kapu. To je košarka, nekad lopta uđe, nekada ne, a nikom nije teže nego njemu što je to promašio.
Vanja je verovatno najveći šmeker u ovoj ekipi. Da, kažem to zbog ne dajem izjave za Telegraf, ali i one žvake koju konstantno mulja po ustima tako da deluje kako mu je ravno sve do... Vojvodine. On je uvek lagan, opušten, ne stresira se; verovatno je zbog toga najkoncentrisaniji i ušao u finale, bez ikakvog straha. Uvek prisutan u odbrani, obavlja "prljav posao", dok u napadu čeka svoje šuteve. Jedino što zameram Kariju je što ga je zaboravio na klupi nakon što je finale otvorio sa 9 poena. Zaslužio je Vanja veću minutažu i da zablista kad nam nije baš najbolje išlo u napadu. I da, deluje najzrelije od svih reprezentativaca, valjda jer je od tinejdžerskih dana navikao na ogromnu odgovornost.
Kako da vam kažem, moraće da naprave novu listu (FIBA).
Onaj koji je uvek tu
Dušan Ristić zvani Rica Ubica je čovek bez kog bi svi ostali reprezentativci ovo prvenstvo gledali s nama preko TV-a. Najbolji centar među šuterima i najbolji šuter među centrima. Posebno mi je drago što je bio tu sa ostalima da podeli ovaj istorijski uspeh koji ne bi bio moguć bez njegovog doprinosa u kvalifikacijama. Generalno smatram da igrači koji igraju prozore zaslužuju i da odu na to takmičenje koje su izborili, koliko god njih može i neka je to ovoga puta bio Rile.
Poslednji, ali ne i najmanje važan
Za sam kraj ostavljam Borišu, dečka koji je ujedinio ne samo reprezentativce, već i čitavu Srbiju. Stojim iza toga da ono što se njemu desilo ne sme više nikada da se ponovi i da se na to moralo reagovati daleko ozbiljnije. Možda je neka poetska pravda da je baš Simanić, čiji je odlazak na prvenstvo bio najsporniji, na kraju bio glue guy i onaj koji je dodatno očvrsnuo veze između saigrača. Njegov karakter se najbolje ogleda u činjenici da je prvo što je uradio kada mu je bilo bolje bilo slanje poruke ohrabrenja saigračima. Mnogo mi je drago što su svi isticali kako je integralan deo tima, koliko je svima važan, upravo zato što je bio toliko osporavan. Nekada, zapravo često ne vidimo celu sliku i Boriša nas je na to podsetio, mada na bolan način.
SVI za jednog, jedan za SVI
Svetislav Kari Pešić do finala ovog Mundobasketa nije izgubio nijedno reprezentativno finale. Kao i GOAT MJ bio je na stopostotnom učinku u finalima, samo na 5/5. Dokazao je Kari kako u njegovom malom prstu još uvek ima košarke koliko u nečijoj celoj glavi, ali i da zajedništvo, zalaganje i trud jesu još uvek vrednosti na kojima (treba da) počiva nacionalni tim. Još od priprema se videlo da se jako vezuje za ovu grupu momaka te da su i u njemu, onako starom, iskusnom i ciničnom uspeli da probude nešto toplo i veliko. U njegovoj karijeri su se često zatvarali razni krugovi, pa je tako sada usud hteo da prvo finale izgubi upravo od ekipe čije se košarke smatra "tvorcem". Ono što je mene lično fasciniralo, pored toga što je uspeo da uspostavi sistem i svakom igraču nađe savršenu ulogu (mada je po tome i čuven), jeste to koliko je zapravo i dalje spreman da uči i prihvata moderne tekovine košarke. Kad je Bogdan izjavio da igramo moderan i brz basket, mnogi su se smejali, ali se to ispostavilo tačnim. Svetislav je uspeo da ubrza ovu reprezentaciju. Kao da konačno napuštamo voršipovanje spore igre, već igramo najviše u tranziciji, uz jaku odbranu i eksploataciju p'n'r. Zaslužuje Kari da svoj last dance odigra u Parizu i kao GOAT kakav jeste odjaše u svitanje srpske košarke.
I posle svega, ako je nakon poraza ostao neki gorak ukus, sada kada sam sve ovo ispisala preostaju mi neka nada i jedvačekanje da se ovi momci ponovo okupe. Osećam da u svima nama gori neka nova vatra, iz koje će se poput feniksa podići neke nove, još veće pobede.
Vidimo se u Parizu!
