Div

Ništa, opet nije umro od vakcine nego od Covida. U drugih 90% slučajeva vakcina štiti od Covida pa je razumno zaštititi se.

Da li je preminuo posle ili OD buster doze. Značajan podatak bi bio koliko je preminulih a nevakcinisanih u odnosu na broj preminulih a vakcinisanih. Ako primim vakcinu. izađem na ulicu, zgazi me tramvaj da li sam nastradao od vakcine?

Da, kadrovska rešenja su usaglašavana u SSRN, barem krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih, ali se znalo ko ima presudan uticaj i što je zanimljivo, znam mnoge koji su imanovani u SSRN ili dobili saglasnost, ali ne znam nikog da je isključen iz SSRN kad zasere. 🙂

Nije uopšte sporno da postoji zakonski osnov za uvođenje obavezne imunizacije, obično se, namerno, obavezna poistovećuje sa prisilnom što nije isto.

Odgledao sam taj video, ne deluje mi da ima prave podatke i prave zaključke, u nekoliko navrata poziva "poštovane građane" na obračun, ne kaže ni nasilan ni oružan, ali obračun, kaže kakav smo već imali i koji je on spreman, previše militantno za moj ukus i sa neargumenovanim povodom. Nekako, ipak više verujem lekarima nego pravnicima kad se radi o pandemiji.

eno, obrisao sam link, a ti koji dođu i napišu da je on to, biće delom u pravu, dozvoljavam da je u drugim oblastima cool.

Nemam uslova sada da pogledam, ne bih verovatno otvarao ni onu stranicu iz predhodnog posta nego sam mislio da se nalazimo na Covid temi, možda kasnije pogledam, mada bih više voleo da prvo neko od forumaša iz Hrvatske da neko viđenje dotičnog.

Prvi put čujem za njega, ali si me potakao da pročitam:

A, šta spaja Finsku, Portugal, Bugarsku, Francusku, Češku. Sve te zemlje EU su pomalo nezadovoljne, neke daju više u zajednički budžet od drugih, nekima ne odgovara politika EU prema migrantima, neki bi da zaoštre odnose sa Rusijom do kraja, neke razmišljaju o izlasku, neke i izađoše, ali, jako bitno, bez međusobnog ubijanja. Makedonija je u SFRJ koristila svoje ime, svoj jezik, sada je u poziciji da joj južni sused ne priznaje ime, dobro, priznaje ovo promenjeno, nametnuto, istočni joj ne priznaje jezik, severni veru, odnosno crkvu, a zapadni merka teritoriju. Opstanak Jugoslavije nije bio moguć jer je elite u konstitutivnim narodima i narodnostima, tako se govorilo, nije bilo manjina, jednostavno nisu želele, videle su interes u samostalnosti, što jeste legitimno, ali niko nije pokazao dovoljno volje da se razdruženje obavi mirno, razumno, ako ne prijateljski. MZ je lako prešla preko Helsinške konvencije o nepromenjivosti granica, brzo je priznala nove države a da nije predhodno obezbedila mir, konstatovala je da se SFRJ raspala sama od sebe i digla ruke, odnosno pustila međusobno klanje koje je moglo da se predvidi, postojalo je u nekim projekcijama obaveštajnih službi još sedamdesetih, ako ne i pre. Scenario je prilično predvidiv bio ako se pusti da ide "spontano"

Jugoslovenstvo kao poket ili ideologija ne postoji na organizovan način, ne poziva niko na bilo kakvu akciju, posebno ne nasilnu u ima jugoslovenstva. Moj lični stav prema prošlosti, vremenu koje sam proživeo u toj Jugoslaviji i vremenu o kojem sam učio, slušao od starijih je moj lični stav i imam pravo da ga iskažem i nemo\e se porediti sa tim "srpskim svetom" koji je produkt državne politike podržan crkvom, a sve u ime nacije i vere. Meni je veoma drago što se moja deca imaju najbliže prijatelje hrvate i što imaju veoma lepe utiske sa letovanja u Istri, gde su im domaćini bili ljudi mojih godina, prijatni, srdačni, gostoljubivi. Govorimo i o religiji. I to je lični izbor, nisam religiozan, ateista sam, poštujem svačiji izbor, ali ne prihvatam nametanje izbora, veronauka u školama jeste neka vrsta nametanja, nisam ni za to da se uvede predmet ateizam, a bilo bi jednako osnova kao i za veronauk.

Potpuno preuzeta SNS retorika, protiv njega su Dragan Đilas i jevrejski lobi. Samim gostovanjem u onakvoj emisiji dotakao je dno, svojom pričom ga je i probio.

Stanje radničkih prava i uslova rada kineskih radnika bi valjalo porediti i sa uslovima rada u fabrikama koje su zapadne kompanije otvarale u zemljama jugoistočne Azije, Indoneziji, Maleziji, Vijetnamu, Bangladešu, Indiji pa i samoj Kini. Ako pomenem uslove rada i života u dojučerašnjim kolonijama, kakve su uslove imali rudari u JA, Kongu..., reći će neko, takvo je vreme bilo, ne mogu se porediti 20. i 21. vek. Bolji uslovi dolaze vremenom sa jačanjem ekonomije celog društva, svesti radnika, sindikata. U siromašnom dtuštvu nema te sile koja bi obezbedila radnicima pristojne uslove života rada, koliko je bolje u Idoneziji, Filipinima, Indiji i nekim drugim nekomunističkim zemljama.

Znao sam više slučajeva "idenja do Tita", iz druge ruke, znajući kako je sve funkcionisalo, baba je, verovatno, bila do nekog službenika iz kabineta koji je napravio zabelešku, zatim procenio, sam ili sa nekom kolegom, da to nije slučaj za intervenciju, eventualno obavestio nadležni organ, koliko znam za slučaj tvog strica nadležni su vojni organi, tužilaštvo, sud. Možda je od hiljada odlazaka do Tita tek jedan dolazio do njega, i to ne čovek nego zabeleška, da bi usledila nekakva intervencija u ime Tita, ne i njga lično. Ljudi su i pisali Titu, dobijali odgovore u stilu: " Drug predsednik je pažljivo proučio vaš slučaj...", a, naravno, Tito je možda na kraju godine dobio izveštaj o tome koliko je slučajeva "razmatrao", koliko "rešio". Ponekad mu je trebalo da u govoru pomene neko slučaj, žalbe nekog građanina, pa mu je služba prepričala šta je žalba sadržavala, kako je rešena, onda bi Tito rekao kako je on zabrinut za našeg malog čoveka, neposrednog proizvođača i kako je tražio da se hitno reši njegov problem.

Ima nečeg u tome, no, nije ga EU izabrala, mi smo ga izabrali. nisu ni oni, barem većina glupi, ali znaju da AV ima moć da učini obećano ako hoće, dok, bilo ko drugi, čak i da hoće, ne bi imao moći za oštre rezova, a poseban problem je što praktično niko ko bi mogao da osvoji 10% na izborima nema nameru da prizna Kosovo. Reče juče na nekoj TV Zoran Ostojić, bivši novinar i urednik Studija B i član LDP da Postoji personalna opozicija i politička opozicija. Personalna su većina ovih koji se natežu oće li na izbore ili ne, ako oće ko će skim, svi zajedno ili u manjim grupama, i niko ne pominje promenu politike prema Kosovu i BiH, Rusiji i Kini, dok ovih nekoliko koji govore o neophodnosti priznavanja Kosova, raskid sa Rusijom, Čanak, Čeda i ne znam da li još neko, nemaju ništa protiv Vučića, oni su, kao, politička opozicija.

Postoji bitna razlika, Amigo govori o preseljenju radi spasavanja glave, dakle sve to, čupanje iz sredine u kojoj imaš društvo, uspomene, nekakav imetak ostavljaš i očas se nađeš u sasvim drugačijim okolnostima i bez ičega. Nije baš u redu što naglašava "vi iz Srbije", Srbija je puna izbeglica iz raznih perioda, od drugog ustanka sve do devedesetih, malo malo pa su neki talasi izbeglica plavili Srbiju, uglavnom tu, iz okoline, sad vidimo ove nesrećnike iz Afganistana, Sirije, od odkud sve ne koji su krenuli na zapad, ali neće svi stići tamo, ostaće poneko i ovde. A, nema familije iz koje neko nije otišao Iz Srbije spasavajući se, u zadnih stotinak godina. Ne mora čovek da doživi i preživi nešto da bi to razumeo, eto, većina nas se boji smrti iako je nikad nismo preživeli.

Nek je živ i zdrav i on i roditelji. ❤️

Nisi mi ništa odgovorio, nisam ništa ni pitao. Ono što bi moglo da zvuči kao pitanje, mada sam namerno izostavio upitnik, može da bude ovo: Tako da nema potrebe da zamišljam da se nešto slično dešava u RS ili bilo gde drugde. Gde god se glasa po nacionalnom ključu treba znati kako se utvrđuje pripadnost naciji, a to je samo po sebi opasno, dokazivanje pripadnosti naciji, narodu.

Znam, otprilike, zašto se kaže da nije Komšić predstavnik hrvatskog naroda u BiH, da je izabran glasovima Bošnjaka, ali, koliko znam nije protivzakonito izabran. Baš me zanima kako bi se birao pravi predstavnik naroda, da li kandidat treba da ima dokaz da pripada nekom narodu ili svaki glasač mora da dokaže da je pripadnik određenog naroda. Treba li da postoje biračka mesta i birački odbori posebno za Hrvate, posebno za Bošnjake, Srbe. Sve su to posledice jednog apsurda. U jednom periodu, tokom osamdesetih i devedesetih godina, došlo je do jačanja nacionalizama u SFRJ, da ne licitiram oko toga koji je prvi ojačao, koji je bio reakcija na to, uglavnom došlo je do zaoštravanja,tolikog da je Badinterova komisija konstatovala da se SFRJ raspala. UĆzrok raspada je bio nacionalizam, rešenje problema je stvaranje nacionalnih država, uzročnici raspada su postali nosioci suvereniteta. Predstavnici naroda koji su odbijali i pomisao da se SFRJ uredi kao građanska država jer žele da sačuvaju svoj nacionalni identitet, sada, u drugim okolnostima insistiraju na unitarnoj, građanskoj državi. S druge strane, najbrojniji narod u SFRJ čiji su predstavnici želeli da se SFRJ ustroji na principu jedan čovek jedan glas, sada, u državama u kojima su manjina traže svoja nacionakna prava, a na teritoriji gde su većina punu autonomiju.

Nema ni dva muškarca ista ni dve žene. Ravnopravnost je cilj ali nije postignuta još uvek i pored velikog napretka civilizacije u celini, žene su dalje u suštini u podređenom položaju u većem delu sveta. rekao bih i u celom svetu.

A, šta to može da koristi DFu, ill da šteti drugima. Uostalom, obično postoji zakon o poisu stanovništva, cenim da ga ima i CG, preostaje samo da se primeni zakon. Ili ne, ako nekom odgovara?

Prevideo am ovaj upis, već sam u mom predhodnom postu napisao, od prve polovine sedamdesetih, pasoš u džep i putuj ago, često mi na granici nisu ni otvarali pasoš, samo pokažem iz ruke da ga imam, policajac mahne rukom, vozi dalje. Osamdesetih ne znam da je iko, osim vojnih lica, morao da traži nekakve dozvole.

Ja sam prvi put išao u inostranstvo '72, školska ekskurzija u SSSR, vadili smo kolektivni pasoš,svi muškarci su morali da pribave potvrdu, odobrenje iz vojnog odseka, ali niko nije imao problem, puka formalnost, kažeš gde i zašto putuješ sačekaš 5 minuta i dobiješ papir. E, negde tih godina su se menjali propisi, ne znam tačno koje godine i kojim zakonom je regulisano izdavanje pasoša i putovanje vojnih obveznika, znam da sam već '74. dobio pasoš i putovao bez ikakvih dozvola. To sa vojskom jeste bio ograničavajući faktor do prvr polovine sedamdesetih, znao sam i ja neke ljude koji su otišli u inostranstvo, bilo je i ilegalnih prelazaka granice, i da si imali problem kad se vate, smatralo se da su učinili krivično delo, izbegavanje vojne službe, uglavnom se sve rešavalo služenjem vojske, makar i pod "stare dane", 28-29 godina, poneko je dobio i neki mesec zatvora, uglavnom uslovno. Krajem sedamdesetih sam već nosio pasoš u džepu i kad idem na posao, desilo se par puta da me neko od drugara pozove, kaže idem u Minhen, krećem za sat-dva, oćeš sa mnom, da ne bih gubio vreme na odlazak do kuće nosio sam pasoš, izađem dva sata ranije s posla i put pod točkove. Znam da su zaposleni u vojsci imali poseban režim za putovanje inostranstvo, ne znam detalje i ne znam ko je još i iz kojih razloga je imao problema.

Ja sam bio jednom, 1977. negde u zaleđu Splita, mesto se zove Dicmo, kopali smo rov za regionalni vodovod Split-Sinj, odnosno pokušavali da kopamo, trasa je sam kamen, očas posla polomiš kramp, a ne ostane ni trag u kamenu da si nešto radio. Bio sam u drugoj smeni, nismo primetili da je išta urađeno u prvoj, anismo ni mi ništa ostavili za ugled trećoj smeni. Kasnije sam čuo, nezvanično, da je po zavšetku treće smene angažovan rovokopač, da je za mesec dana urađeno sve što mi nismo mogli za tri meseca. Ipak, po nečemu smo ostali ubeleženi, organizovali smo štrajk na dobrovoljnoj radnoj akciji, nismo imali toplu vodu, i hladna je neredovno bila na raspolaganju, hrana loša, mi se dogovorimo, nećemo na trasu. Digla se povelika buka, raspravljalo rukovodstvo SSO u Zagrebu, došlo i do CK SKH, ali se ipak zataškalo, ko sme da diže frku, bruka. Nisam bio protivnik akcija, naprotiv, ali nisam voleo foliranje, kao svi prebacuju normu za 50%, a na kraju akcije ništa nije urađeno. Te fizikalije su imale smisla pedesetih, delom i šesdesetih dok nije bilo mehanizacije, posle se pretvorilo u foliranje. Jeste bilo lepog druženja, ali bolje da su se organizovali kampovi za druženje, boravak u prirodi, možda rad na nekim istraživanjima, dosta je bilo glorifikovanja fizičkog rada.

Staklorezački nož edit: Kronos brži dve sekunde.

Da, konkretno, bobica tuje.