zoran59

Skrenuo bih, totalno, sa teme (a, jebote, ja sam je otvorio!). Uostalom, vise podforuma imaju teme koje se zovu "svastara" ii "kafana" i tamo se prica o glupostima koje nisu vezane za pdf. U tom tonu, da nastavimo ovde. Poceo sam da pisem autobiografiju. Nije mi to prvo pisanje, vec sam napisao neke eseje koji su objavljeni. Napisao sam i 4 knjige koje niko nije hteo da objavi. Pre 20-ak godina, opisao sam svoje vidjenje raspada SFRJ a to je bilo u moru slicnih knjiga i nikoga nije interesovalo jos neko dodatno izdanje - nisam bio politicar ili neko poznato ime. Od svega sto sam napisao, najvrednije su bila skripta za predmet koji sam predavao na fakultetu. Od toga je stvarno neko mogao da ima koristi. Ostala moja pisanija su bila beletristika, gluposti. A sada, ovde na forumu, zbunjuje me ta potreba za "anonimnosti" i "privatnosti." Mi smo sitni, nece se niciji zivot promeniti zbog nasih par postova. A "slavni" pisu autobiografije sa detaljima o dorucku ili seksualnim iskustvima, javno te stvari diskutuju u TV intervjuima. Zasto onda mi pisemo kao "anonimni" forumski nickovi? Ma, nece nam niko poslati placene ubice ako napisemo nesto protiv politicara ili zabavljaca. Ako neko hoce da se slozi - ili ne slozi - moze me oterati u vrazju mater, manje ili vise profinjenim recnikom, i forumski i na privatni email. Ko se cega srami, zasto se sakriva? I, kakve veze ima to sa temom? Rekao bih, ima sa starosti. U penziji sam. Ne moze mi niko zahtevati ovo ili ono da mi da radno mesto. Ne moze mi niko nista, sem vremena i bolestine - a to me pobedjuje. Tako, nesiguran sam. Dok pisem knjigu, da li da objavim prva poglavlja ovde, da li ce nekoga zanimati, ili da napisem sve i to niko nece objaviti? Ili hoce, a ja vec mrtav? Smesno je to sto su ta pitanja digitalna/elektronska/moderna. Da sam nesto utefterio na hartiji, ne bi bilo zbunjenosti, sve bi bilo jasno, ne bi se unistilo klikom misa. Generacijo, ceka me jos jedna operacija za par nedelja.Ako preteknem, zajebavacu vas i dalje. Ako ckrnem, jebiga.

Ne bih da citiram neki post, ima ih previse na koje bih hteo da odgovorim. Vecinom, one koji se bave "srpskim pravima," drzavom i Kosovom. Gledam stvari malo (ili puno?) drugacije jer sam mator i zivim u USA. Drzava, kao institucija, mora da postoji negde, teritorijalno. Granice odredjuju neke pravne norme, kao nasledje neke istorije ili ratova, o cemi se moze raspravljati. No drzava je servis gradjana. Mi, gradjani, hocemo da zivimo cim bolje. Da nam plata bude cim veca, a troskovi cim manji. Posto ne mozemo da gradimo puteve kao pojedinci, ili da konstruisemo vodovod i kanalizaciju, placamo "drzavu" (kroz poreze) da nam to uradi. "Drzava" ovde znaci "vlast." Tu vlast biramo na izborima, tj. konkursu - kao sto sef firme bira onoga ko ce mu uraditi posao za najmanju platu a najveci profit. Osim teritorijalno, drzavu cine ljudi, oni sa drzavljanstvom ili barem dozvolom boravka. Tu su bitne dve stvari - pravo glasa i placanje poreza. Bez poreza, drzava nema odakle da odrzava ili gradi infrastrukturu, a bez izbora nema ko da se time bavi. No, mi njih izaberemo a oni primaju platu (iz budzeta koji mi placamo!) da zastupaju nase interese. Opisacu kako to funkcionise ovde. Jeb'o Bidena i Trumpa. Zivim u slepoj ulici, nema firmi, niko ne zalazi osim ljudi koji ovde stanuju. Ipak, pojavi se rupa na pocetku ulice. Smeta u voznji negde i nazad. Sve internetski, bez papira, poslao sam poruku lokalnim "vlastima." Tj. komunalnoj sluzbi koja ima internetski sajt. Za par dana, dosli su putari i zakrpili rupu. Za to ih placamo, mi koji punimo budzet. To je drzava. Niko me nije pitao za drzavljanstvo ili etnicko poreklo. Moji komsije sa jedne strane u Korejanci, imigranti, a sa druge strane je Amerikanac i policajac. Dijagonalno preko ulice su neki Crnci. Funcionisemo kao zajednica, da nam bude najbolje moguce, a ostavljamo jedni druge na miru i u svojoj kuci radimo sta hocemo, verujuci u razlicite bogove ili ne verujuci ni u sta. Zato me "zabole organ" za Srbe na Kosovu. Ako hoce, neka krpe rupe u sopstvenoj ulici. Ja cu brinuti za Srbe u komsiluku, ako ih ima - zato sto su komsije a ne zato sto su Srbi. Namirnice kupujem u ducanu koji drze Pakistanci. Ne zato sto su "kolege po imigrantskom statusu" nego zato sto imaju najpovoljnije cene. Zato mislim, ovi "dole" treba da se opredele. Hoce li da zive najbolje koliko mogu u realnim, ekonomskim okolnostima, ili da im entnicka pripadnost odredi zivot. Ovde uvidjam da to nije samo licno. Bitan je i stav komsija. Ali jebiga, odlucite sta hocete. Nisam ni ja u USA jer sam tu rodjen,nego zato sto ovde najlakse zivim. Lenj sam da isterujem "nacionalnu pravdu," i istorijske nepravde predaka, vise volim da vozim americka kola po americkim putevima. Kao i onaj sa slike, sa tetovazom "rodjen u ameriku, a srce u srbiju." Samo, on laze i preserava se, a ja sam iskren.

Kronos, nije Vasa sumnjao u istinitost moje price nego se zezao sa situacijom, okolnostima. Ja jesam bio lazov, ponekad, i "prodavao pamet" kad mi je koristilo za posao ili profit. Na primer, kad sam prodavao auto. Ali danas je to proslost. Danas vise nemam motiva da mutim i lazem jer mi nece doneti korist. Posao ne trazim, u penziji sam, i svi moji strucni saveti su najbolje sta znam - a to nije najbolje sta sta postoji nego najbolje iz mog iskustva. Kola ne prodajem, ova koja imam ce me posluziti dok jos budem mogao da vozim. Ma, ni gume necu menjati - ove imaju u sebi vise buduce kilometraze nego ja. Zato mozes da mi verujes jer necu te zahebati, moje jedino zadovoljstvo je ako uspem da te nasmejem. Skype sam batalio, sad sam na WhatsApp - tako me ubedila cerka. Adresa na PM, ako hoces. Vredi i za druge. Da popijemo kafu (ko hoce, i nesto drugo}, onako neobavezno. Eh, kafa. Ko izdrzi, neka pogleda citav video:

Joa jedna anegdota o starosti. Nije moja. Uvod. Moj otac je prerano umro. Njegova majka, moja baka, je otisla u ustanovu, staracki dom. Dobar, lep, imala je svoju sobu, hranila se u menzi, sobu su joj cistile spremacice. Imala je drustvo, mada je vecina bila mladja od nje. Dom sam placao ja, vec emigrant u USA, jer je njena penzija bila nedovoljna. Za drustvo izvan doma, posecivala ju je moja tasta. U odlicnom domu, i ambulanta. Baka ocoravi a lekar je posalje kod okuliste koji preporuci operaciju katarakte. Ej, a zena 90 godina stara. No, vodi je i pomaze moja tasta (isto pokojna, ali od nje sam cuo pricu) na predoperativni pregled u bolnicu. I baka spakuje torbu, pidzamu i neke sitnice. Tasta je pita, sta ce ti to, ides samo na pregled, neces ostati tamo? A baka (ej, 90 godina stara) kaze: "meni je to kao i katolickom sveceniku kurac - za svaki slucaj, nek se nadje!" Baka je dozivela 93. Voleo bih da dozivim i njene godine i njen duh.

Ne pominjes dete, sebicni covece ( ). Eh, ja cu da pravim rostilj, ali ti menjaj detetu pelene sam. Promenio sam dovoljno pelena i vise necu ni da gledam ili da mirisem. Povescu nas ovuda, ima nacionalnih parkova i svasta, ima sta da se vidi. I znam da ces mi zameriti, kao i moja zena, ali bas bih voleo da vidim tvoju zenu da se sunca iza moje kuce, u basti ( ). Nemam pojma kako izgleda, ali znajuci tebe, makar samo ovako forumski, uveren sam da je lepotica. I da je pametna, bas bih voleo da pricam sa njom. Ne bi ti izabrao bilo koga. A ti se zajebavaj sa mojom, popijte casu vina dok ja spremam rostilj. Moja nece zameriti, i ona voli da upozna nove ljude. A kad legnemo, pre spavanja, ogovaramo ih i komentarisemo. Kako god bilo, pripremi se da vidis Chattahoochee.

Koco, hvala! Ko zna, mozda se ostvari. U Skandinaviji nikada nisam bio - ne racunajuci nekoliko puta had sam samo preseo, promenio avione na putovanju za Evropu. U medjuvremenu, ajde na nekoj drugoj temi okaci recept za nesto lokalno, sta ti se svidja. O norveskoj kuhinji ne znam nista a rado bih naucio. Nesto najblize mi je sto ponekad kupim ukiseljene haringe, uvoz iz Norveske, i odlicne su.

Necu da imenujem, verovatno bih nekoga propustio i propustom uvredio. Ima vas nekoliko koje sam zavoleo jer pisete pametno i dobro. Stvarno bih vas rado sreo u realnom zivotu. Malo bih prosirio temu. Nekada smo se upoznavali u skoli, u kafani, na plazii i ko zna gde. Danas je to forum. Neke ne mogu da smislim, a druge zelim da upoznam u zivotu, ako "bog da i sveci ne oduzmu." Bolestan sam, ali to je privremeno. Ako crknem, jebiga. Ali ako prezivim, vas X (prepoznacete se) ste dobrodosli. Vi samo platite put, a kod mene vas cekaju hrana, smestaj i zabava. Najbolji godisnji. Bas volEm forum. U skolu se vise ne bih vratio. Ali na forum, navracacu i dalje.

Vise ne igram, Nisam samo mator, nego sam tesko bolestan. Ali povremeno odem na teren i navijam za nekog poznatog. U stvari, dobacujem i zajebavam obojicu. Relativno sam mlad, samo 65. A moj tast je igrao do 88. Onda ga je sjebala prostata, dobio je kateter i nije hteo da igra sa vrecom urina omotanom oko noge. Jos je ziv, ima 90 i prati tenis na ekranu i u vestima. Hteo bih da ga sledim. Imam 1/3 pluca normalnog coveka. Mogu da odigram par poena a onda ostanem bez vazduha, ne mogu da zavrsim gem. Ali gledacu drugare. Zajebavacu ih komentarima kako bih opalio neki udarac bolje. Ih, u masti bi servirao kao Karlovic, Isner ili Ivanisevic. Jeste, jednom sam lupio takvu servu (bilo je pre oko 20 godina ). A sada, da gledam. Profi sezona je gotova, nova ce poceti za par meseci, ali u mojem lokalnom klubu se redovno igra. Pa aj'mo Fred protiv Igora, vodim vas na pice posle meca!

Mi i "oni" Verovatno je ovo odgovarajuca tema, mrzi me da otvaram novu. Citam vesti, citam neke teme na forumu i uporno mi bode oci ta grupna identifikacija, najvise po nacionalnom/etnickom osnovu. Ne razumem. Srbi/Hrvati. Palestinci/Jevreji. Albanci/Srbi. Za popizdit', tih podela ima da ih je nemoguce nabrojati. Ma, procitajte teme o Ukrajini i Rusiji. Nisam protivnik podela, normalno mi je da se svaka grupa bori da im bude bolje. Samo dozivljavam te grupe drugacije. Recimo, da zidari negoduju jer su im plate manje nego piskaralima u opstini. To je legitimno, moze se raspraviti, postoje argumenti i za i protiv. Neko se opredelio za zanat, neko drugi za skolu i piskaranje, pa svi zive najbolje koliko mogu. Ali, jebote. Da se svadjamo o grupi koju nismo birali?! Moj otac je rodjen u Beogradu a ja u Zagrebu. Moja cerka je rodjena u Kansasu. Sva ta mesta imaju i lepote i mane. Sad, da se svadjamo jer nas je tako zadesilo ili da se druzimo i pricamo o lepoti? Licno, opredelio sam se. Izabrao sam manje grupe. Po profesiji ili hobijima. Zalazem se za prava motorista, sahista, zdravstvenih radnika, bastovana itd. Medju poznatima i drugarima imam Palestinca, par Albanaca i neke pripadnike drugih balkanskih nacionalnosti. Ali to nas ne odredjuje, druzimo se jer imamo slicne interese. Albanac i ja kuvamo (on je veci majstor od mene, ucim) a Indijac i ja "drkamo" po motorima. Etnicko poreklo se ne pominje. Da nas ima vise takvih, ratova ne bi bilo.

Tuzno je je kad je sve spalo na izbor izmedju izlapelog starca i dokazanog lopova. Vama u domaji (na Balkanu) to moze izgledati smesno, no ja zivim u USA i lupa me to po glavi. Nije mi svejedno. Imam drzavnu starosnu penziju i juce sam dobio obavest da ce slededece godine biti 3 % veca. Jebote, 3% a inflacija neuporedivo veca. Ali, ajde. Srecom (ne bih se usudio reci "pamecu") nemam nikakve kredite, nisam nikome nista duzan i ta penzija mi dodje kao dzeparac. Kuca, kola, sve je placeno. Ipak, lepo je da mi sednu neke pare. A sada, jedan narandzasti manijak bi to da mi sjebe, a drugi senilac ne zna kako da odrzi. Nekada su politicari (manje-vise) zastupali interese svojih glasaca, za to su bili birani i placeni. A danas se njihovo delovanje svodi na zadovoljavanje sopstvenog ega. Kad vec ne mogu drugacije, podrzacu opciju koja je manje zlo. Dobro nije nikako.

Eh, bas to (citanje) mi je pokrenulo zivot u nekom cudnom pravcu. Citao sam, odbacio gluposti a usvojio ono sto mi je izgledalo pametno. Zajebalo me citanje, od malena sam bio"otpadnik" ili "cudan neki tip." Bio sam pametno dete, pa ispao glup odrasli covek. Moji su me naucili da citam i pisem kad sam imao oko 4 godine. Preskocio sam stripove. Omiljeno vreme mi je bilo da uzmem knjigu, odem u dedinu i bakinu bastu, citam i pomalo zobem sta je vec bilo na raspolaganju. Velika basta, naslo se nesto vec od maja (rane jagode) pa do kasnog oktobra (oskoruse). A kucna biblioteka obilna, preci su voleli da citaju. Druga deca su jurila loptu u parku na drugoj strani ulice, a ja sam citao. Propustio sam socijalizaciju. Nisam razumeo ni ja njih ni oni mene. Onda je dosla skola. Prvih par razreda je bilo smesno, sve sam vec znao. Ali su druga deca ucila i stekla radne navike, a ja sam bio lenj. Nakon nekoliko godina, ta deca su me prestigla a ja sam se mucio da ih sustignem. To me je dugo pratilo. I na fakultetu sam bio "kampanjac." Zajebavao se cele godine, a onda besomucno ucio 48 sati pre ispita i polozio sa odlicnim uspehom. "Radne navike" sam tek stekao oko 30-e. Da se vratimo na citanje. Pokusavam, od literature do foruma, da ne citam da mi prodje vreme nego da razumem. Mozda nesto naucim, zivot ce mi biti kvalitetniji. (Pirsig: Zen and The art of motorcycle maintenance. Nema veze sa motociklima, ima sa pursuit of Quality. Izvanredna knjiga) Od Castanede sam procitao sve sta sam nasao. Ipak, na moje stavove i karakter je najvise uticao Remarque. Dobio je Nobelovu za Im Westen nichts Neues (na Zapadu nista novo). To je kukuruz, opisuje dnevne nedace pa i tragedije rata. Obicna "crna hronika." No meni fenomenalno delo je Der Weg zurück, (Povratak?) koji opisuje tragediju rata koja traje godinama i desetlecima posle. Svestan sam svoje uzaludnosti, necu promeniti svet. Ipak, ako moje forumsko pisanje navede nekoga da procita nesto od navedenog i usaglasi svoje stavove, postigao sam sve koliko se moglo ocekivati od mog boravka na svetu.

Nemoj da koristis "attachments." Ostavi slike/priloge na nekom od "image hosting" sajtova (licno, koristim Imgur, a postoji i Photobucket i gomila slicnih). Onda ovde ostavis link koji automatski otvara ono sta hoces da prilozis, a ne opterecuje server ovog sajta. Ako nisam jasan, to je zato sto ni sam ne znam o cemu pricam, ne znam kako i zasto - ali funkcionise.

Ma, nisam nameravao da "mracim." Hteo sam sam samo da ilustrujem jednu fazu zivota za koju mislim da je normalna. Onako, pred kraj. Taj "kraj" nije sutra, mozda me ceka jos nekoliko godina. Bije me po glavi to sto ne mogu ono sto bih hteo. Postoje brda na koja se nisam popeo, a sad kad imam vremena - fizicki ne mogu. Citao sam i gledao reportaze o splavarenju na Drini, zazeleo da probam, nisam, a sada znam da nikada necu. Ubija me ponavljanje istog. Uvek sam zeleo nesto drugacije i novo. Mrzeo sam da kosim travu oko kuce, znajuci da se opet narasti i moracu isto. Dobro kuvam, ali, brate, hebes pasulj i balkanske corbe, hocu da probam nesto tajlandski. Mozda ne uspe, ali ce biti drugacije, da razbije rutinu i dosadu. Da odgovorim na citirano, nemam bolove. Samo mi je dojadilo sve. U ogledalu, najpametniji sam. A u zivotu, pa i ovde na forumu, moja mudrost ne postoji, objektivno sam samo neka budala koja laje na cosku. Postoji neki fizicki nagon, refleks, ocuvanje zivota. Nemoguce je ubiti se odlukom da ne dises. Telo ce te (nesvesno) naterati da dises. Hocu da se vratim na drugi deo recenice iz citiranog posta. Procitajte. Ovo se odnosi na pitanje koje je nekoliko stranica unazad postavio @Beonegro, o smislu zivota. U moje vreme, '70-ih, popularni autor je bio Carlos Castaneda. Prve dve knjige su bile Teachings of Don Juan i A separate reality. Covek je bio antropolog i za diplomski rad krenuo da proucava neko meksicko pleme. Skrenuo, postao je segrt/kalfa kod plemenskog vraca. (topla preporuka za citanje, ne treba uzeti bukvakno ali ima materijala za razmisljanje) Ostao mi je u secanju pasus iz druge knjige. Castaneda pita mudraca, "a sta ako ne uspem?" Don Juan mu odgovori: "nothing really matters." Tu sam se nasao. Zivot je dobar/lep, pa i kad nije. Ono sto nas razlikuje od nizih zivotinjskih vrsta je intelekt i NADA. Zelimo, predvidjamo i nadamo se da ce biti bolje. Crvi ili pacovi to nemaju, imaju samo instinkt za prezivljavanje. Bice bolje. Ako nece, kad krepamo, nece nas smetati.

Razmisljanja o kraju. Nije bezvezno, kraj se priblizava. Bolestan sam i nisam mlad. Nije to originalno, mnogi ljudi si su bili bolesni i stari. Neki su savladali bolest, no niko nije ziveo vecno. Kod mene, neizvesno je. Mozda umrem sutra, a mozda pozivim i jos 10 godina. Pada mi na pamet pesma. Radicevic, "Kad mlidijah umreti" No, to je zalopojka. A ja necu da bilo ko zaluje. Cerka i njen decko planiraju vencanje sledece godine. Nije mi drago, nisu jos zavrsili fakultete, ali jebiga - ko sam ja da im uskracujem zadovoljstvo? Neka se deca raduju. No, da se vratim na pocetak. Razmisljanja o kraju. Ne plasim se smrti. Video sam je vise nego mnogi jer sam radio u zdravstvu, u bolnicama. To je normalna stvar, desava se redovno. Moja majka je BUKVALNO umrla u mojim rukama. U poslednjim stadijima bolesti, sa edemom pluca, nije mogla da dise lezeci. Nije imala ni snage da sedi, padala je, pa smo je sestra i ja pridrzavali sedeci iza nje i drzeci je. Izdahnula je u mojoj smeni. Uzas, ne bih to pozeleo nikome. Pokusavam da olaksam onima iza mene. Telo sam oporucno ostavio medicini, neka studenti seciraju i zezaju se pa ne neka bace sta ostane. Ja sam radoznao, sta posle? Ja sam ateista, ubedjen da nema nista. Moj zivot je kao paradajz, samo malo produzen. Rodis se, sazres, pa te neko pojede i prosere. Svet ide ide dalje, a tebe nema. Tako, sa jedne strane, zelim da pridonesem koliko mogu. A sa druge, jedva cekam da krepam.

1. Martin 2. Bagnaia 3. Marini (ovo za 3. mesto je "navijacki," zbog burazera mu...)

Glavas ima dva drzvljanstva - uz hrvatsko, i BiH. Nisam pravnik, ne znam zakone i ne znam koje bi drzave izrucile sopstvene drzavljane drugima. Onako uopsteno, rekao bih da ce kod nas (tj, u ex-Yu) desetine i stotine hiljada ostecenih ostati nezadovoljne, a desetine hiljada zlocinaca ce se izvuci. Svet naprosto nije pravedan. A BiH je tu mozda shebanija od ostalih. Tamo se stvarno ne zna ko pije, ko placa, u vecoj meri nego kod ostalih komsija. Imas i onog nekog fudbalera, ukrao ogromne pare pa pobegao iz HR u BiH i nikome nista. Ko je tu koga kupio, niko ne zna. Glavasu zelim nesto najgore (nece se ostvariti). Istovremeno, stidim se svojih osecanja jer nisu humana. Totalna zbunjotina.

Toalni troll od mene. Ziveo sam u Zagrebu, a imao drugaricu sa fakulteta iz Opatije. I za prvomajske praznike, valjda oko 1980., odem do nje motociklom. Prepodne, skijali se na Platku. A poslepodne, kupali se na opatijskoj plazi. A najeb'o sam vracajuci se jer me u Gorskom kotaru uhvatila mecava. I sve je ovo glupost. Ako sam imao sta da kazem, rekao sam u poslednjem svom postu na temi "zasto ljudi ratuju", tamo na Drustvu.

Fancy, izvinjavam se zbog trolovanja, no podsetio si me. '70-ih, imao sam 10-ak godina starijeg komsiju. On motorista sa velikim motorom, a ja klinac na mopedu, pa sam ga slusao. Covek je bio kamiondzija u medjunarodnoj firmi i uglavnom vozio iz Nemacke za Liban. Kazivao je da je Bejrut lepsi od Venecije. Oba mesta imaju kasina, plaze, hotele, i dnevni i nocni zivot itd. ali, po njemu, Bejrut je lepsi. I onda su dosli Palestinci. Ne kao narod ili ljudi i gradjani nego kao politicke (pa i teroristicke) organizacije. I otisao Bejrut, tj. celi Liban u vrazju mater. Jos malo trolovanja, uz rizik da me neko nazove islamofobom. Covek je pricao da je najopasniji deo puta od Minhena do Beiruta kroz istocnu Tursku. Desavalo se da nestanu i sofer i kamion i teret. Zato su on i kolege samo putovali u konvojima. Ako jednome pukne guma, stane njih 10 ili 20. Pa par njih menjaju tocak, a ostali "drze strazu." Stvarno, mislim da se tregedija Bliskog istoka razvila u Iranu. Reza Pahlavi je verovatno bio diktator. Nego ako pogledas fotke iz njegovog vremena, Teheran je bio skoro pa kao Pariz. A onda je dosao Homeini i sve pretvorio u primitivnu versku diktaturu, vratio zemlju nekoliko stotina godina unazad. Naravno, nije sam. Imao je dovoljnu domacu podrsku. I poceo da podrzava ekstremiste u okruzenju. Zao mi je bilo koje zrtve, bilo gde - u Izraelu ili Gazi. No, da su mi samo ta dva mesta izbor, radije bih ziveo u Tel Avivu nego u Gaza City. Srecom, imam i treci izbor pa izdaleka kucam po tastaturi umesto da bezim u skloniste ili pucam na ko zna koga.

Sumnjam. Gravitacija funkcionise, samo sam ja poremecen...

Majko mila sta radi, kako servira! A tek je pocelo...

Na bliskoistocnoj temi ili ukrajinskoj bi bilo trolovanje, pa nastavljam ovde. I ovde je trolovanje, ali ce se manje primetiti. Da nastavim svoju staru mantru, uporno me smeta, ajd' da skujem izraz, "kolektivluk." Ide mi na "organ" ono Palestinci/Jevreji, Srbi/Hrvati i te neke opste podele. A ja zagovaram individualizam i GRADJANSKO drustvo. Da se privatno druzimo, gitaristi sa gitaristima, bastovani sa bastovanima itd. pa da imamo svoje male interesne kolektive. A u javnosti da budemo samo gradjani i obavimo posao. Da prodamo proizvod ili uslugu, pa zaradjenim parama kupimo sta nam treba. Bez da ubedjujemo jedni druge koja je religija ispravna ili kako se ispravno nesto kaze. To mozemo da ubedjujemo svoju decu ali ne bi morali ubedjivati komsije. Onda ratova ne bi bilo. (tako si to mali zoran zamislja)

'bem mu zivot, kad sam spao na to da kvotujem samog sebe. Nije to samo tresnja. Isto mi se desilo i sa jednom jabukom: Ne znam, ili je ovo stvarno cudna zemlja, ili sam nekako kupio cudne sadnice. Srecom, luk, paradajz i salata rastu normalno...

Morao sam malo da ti korigujem post...

Sumadija je zemlja snova - meni koji sam samo prosao. Sigurno ne bi bila da moram da zivim tamo. A slike - odakle? Imam nekoliko hiljada. Nekada mi je fotografija bila jedan od hobija. U stara analogna vremena. Prestao sam kad je sve postalo digitalno, kad je bilo koji klinac sa poznavanjem kompjutera mogao da u cas posla napravi fotku lepsu od moje za koju sam se trudio satima da slikam i razvijam film pa se mucim u tamnoj komori da napravim sliku. I, u danasnjim vremenima, treba da te slike skeniram i nekako okacim - a nekada sam samo gostima dao albume da pogledaju. No, evo jedna (telefonska/digitalna). Cudo. Posadio sam neke vocke. I na jednoj maloj tresnji,plodovi rastu "uzbrdo" umesto da vise.