Klasika

[Radoye]

 

[zoran59]

Odlican video, ali prekratak!

 

Zanimljivo je ovo na startu.

Oba Ferrarija 312 saltuju jednom i u prvu levu krivinu ulaze u drugoj brzini.

A Alfa 33 pre ulaska u tu istu krivinu vec saltuje u trecu. 

Oba auta (ove prikazana verzije) spadaju istu klasu, 3-litarski prototipovi.

Ili ova Alfa ima raniju 2.5 litarsku masinu, ili je naprosto izbor prenosa drugaciji?

[Radoye]

 

1974, 1000km Spa, Zaki Iks u Matri MS670C. F1 je tada vec napustila "veliki" Spa (presli su na Zolder i Nivej) zbog neadekvatne bezbednosti, WSC prototipovi ce ga napustiti naredne godine dok ce motociklisti istrajavati do 1978.

1979. pocela je izgradnja nove skracene konfiguracije koja se uz odredjene promene vozi i danas.

[Radoye]

 

Prva trka pod sankcijom IRL nakon razdora sa CART

[Radoye]

Anita Miliken, prva zena mehanicar u Indikaru:

https://www.indycar.com/news/2021/03/03-19-millican

 

[Radoye]

https://racer.com/2021/03/20/canadian-racing-legend-ludwig-heimrath-dies-at-86/

 

Quote

Ludwig Heimrath, Canada’s first national driving champion and the second Canadian to race in Formula 1, has died of pancreatic cancer at the age 86.

 

Heimrath won the Canadian Sports Car Racing Championship in 1961 and ’64, and ranked second in ’62. ’63 and ’65. He entered the U.S. Grand Prix F1 race at Watkins Glen in 1963 as well as USAC Indy car races in 1968 and ’69, and teamed with Craig Hill in a Triumph at the 1966 Sebring 12 Hours (pictured above, Heimrath in blue, fourth from right). Heimrath went on to win an SCCA Trans-Am Category 2 championship title with a Porsche 934 entered by his own Heimrath Racing team, in 1977. He remained active in endurance racing for many years, and was inducted into the Canadian Motorsport Hall of Fame in 2000.

 

Heimrath’s son, Ludwig Jr., raced in the CART IndyCar Series as well as IMSA’s Camel GT Series in the 1980s.

 

[Radoye]

 

Ne znam nista o fotki osim da je slikana tokom Man TT-ja.

Balansero - najveci ludak na planeti.

[Romantik]

Kao klinac sam par puta uhvatio trke ovih ludaka na TV-u, mislim s Grobnika da je bilo i do dan danas mi je ostala veika misterija sta to natera coveka da se ovim bavi

[zoran59]

13 hours ago, Radoye said:

......................

Balansero - najveci ludak na planeti.

 

7 hours ago, Romantik said:

Kao klinac sam par puta uhvatio trke ovih ludaka na TV-u, mislim s Grobnika da je bilo i do dan danas mi je ostala veika misterija sta to natera coveka da se ovim bavi

 

Sama fotka mi nije poznata, ali jeste sa kraja '50-ih ili samog pocetka '60-ih. Masina je ocigledno BMW 500RS (konkretno, BMW RS54 Rennsport). Karburator je jasno vidljiv i ide ravno u glavu desnog cilindra, pa se ne radi o ranijoj verziji sa kompresorom (50-ih su kompresori vec bili zabranjeni u svim klasama).

Vozi najverovatnije Helmut Muth, jedan od BMW-ovih sampiona medju prikolicarima.

 

Razlog za ovo treba potraziti u ekonomiji i istoriji.

Sve do ranih '60-ih (a u USA do WW2) motocikl nije bio hobi nego prevozno sredstvo, primetno jeftinije od automobila. A najjeftiniji nacin da covek vozi porodicu je bio da se doda prikolica.

Normalno, ljudi vole da se jurcaju i takmice, pa i onim sta imaju ili sta lici na ono sta imaju, zato su i trke prikolicara bile popularne.

 

Za trke, u pocetku su samo motorima stavljene prikolice. Onda su se pojavili i specijalizovani namenski okviri i takvi motori nisu bez prikolice ni imali smisla. Nakon toga, jos dok su se trke prikolicara vozile kao i ostale solo klase u svetskom sampionatu, pojavile su se i monocoque sasije - maltene formula3 auti na tri tocka koji su samo izgledom podsecali na motore s prikolicom.

 

Delom zbog toga, a vecim delom zato sto su "narodne mase" presle na automobile i motociklizam je ostao uglavnom kao hobi, popularnost prikolicara je opala i sampionati su odvojeni od solo klasa.

Jos uvek se voze pod okriljem FIM (Federation Internationale Motocycliste) i nacionalnih saveza. No, otkako su prava na svetski sampionat (MotoGP) ustupljena Dorni, za njih vise skoro niko ne zna sem nas nekoliko matoraca. Stavise, u nekim drzavama - prevashodno u Engleskoj - koje se drze tradicije i gde je spidvej jos uvek popularan, voze i spidvej trke sa prikolicama!

 

Sto se tice ludaka, jedna trivija.

Kad se '70-ih pojavila telemetrija, nekome je palo na pamet da prouci stanje vozaca u trkama. Secam se clanka koji je objavljen u Das Motorrad magazinu. Najvise adrenalina, najvece uzbudjenje je na startu. Puls skace i do 170. A najzajebanije je bilo savozacima u prikolicama - njihov puls je skakao i do 220!

 

edit: slovca

 

Edited March 21, 2021 by zoran59

[Radoye]

Danas bi mu bio rodjendan, 61.

[Radoye]

Umro Dzoni Damfris, pravo ime Dzon Kricton-Stjuart, markiz od Buta, nekadasnji F1 vozac i timski kolega Sene u Lotusu, sampion britanske F3, pobednik 24h Lemana.

 

[Hertzog]

 

Naletih slucajno na ovaj klip, ranije sam dosta citao o ovoj ekspediciji, ali ovo je bas iz nekog drugog ugla. 
Ko nije gledao emisiju vredi izdvojiti 1.5h za ovo. 
 

Ovo je i u danasnje vreme sa danasnjom tehnikom rizicna i zahtevna avantura, a pogotovo u to vreme sa fabrickim zastavama. 
 

 

[Radoye]

24h Lemana 1967, Den Gerni i EjDzej Fojt proslavljaju pobedu



Bila je ovo druga od cetiri pobede u nizu za Ford GT40 u cuvenom Ford vs Ferari ratu. Ford je dominirao Leman sve do pojave Porsea 917.

Ferari je do tog momenta bio ubedljivo najuspesniji tim na Lemanu sa vise pobeda nego svi drugi zajedno u posleratnim godinama. Od tada Crveni vise nikad nisu pobedili da bi se nakon sezone 1973. skroz povukli iz takmicenja sportskih prototipova i do danas vise nisu pokusavali da se vrate.

[Radoye]

 

VN Angole 1959 na ulicnoj stazi Nova Lisboa u Luandi.

U ovo vreme Angola je jos uvek bila portugalska kolonija (nezavisnost je steka 1975.) a trke za VN Angole su se vozile u GT klasi pocev od 1957. pa sve do proglasenja nezavisnosti. 1972. je u Luandi sagradjen moderan autodrom, tada jedan od najmodernijih na svetu i razmatralo se cak i da tu gostuje svetski sampionat F1 ali gradjanski rat koji je buknuo i nacionalizacija sve imovine nekada u vlasnistvu Portugalaca je stavilo tacku na sve trkacke aktivnosti. Autodrom u Luandi je dat na koriscenje vojsci i policiji koje su ga pretvorile u poligon za trening no ubrzo biva napusten i ostavljen da propada. 2007. na inicijativu lokalnih automoto entuziajsta staza je delimicno renovirana i sada se na skracenoj konfiguraciji tu odrzavaju trke nacionalnih sampionata...

https://www.google.com/maps?ll=-9.008057,13.099372&z=16&t=h&hl=en-US&gl=US&mapclient=embed

[Radoye]

Ernst Lof, covek sa najkracom f1 karijerom:

Rodjen 1907 u Najndorfu kod Osarslebena u Nemackoj, Lof je po struci bio inzenjer i uspesno se pre drugog svetskog rata takmicio na dva (narocito) i na cetiri tocka. Izmedju ostalog pripisuje mu se znacajan udeo u dizajnu legendarnog BMW 328 koji je kasnije bio baza za mnoge trkacke "specijalke" a posle rata je bio suosnivac Veritasa, firme koja je proizvodila trkacke bolide (nesto poput Dalare danas, ili u neka ranija vremena Marc, Lola, Rejnard i tako to) ciji su F2 bolidi bili narocito na ceni.

Kad je zbog nedovoljnog broja F1 masina FIA odlucila da se svetska prvenstva 1952. i 1953. voze pod propozicijama F2, Lof se prijavio u jednom od svojih Veritasa za VN Nemacke 1953. na Nirburgringu. Kvalifikovao se kao 31. od 35 i na dan trke uredno parkirao bolid na grid. Kad je starter dao znak za pocetak trke, Lof je stisnuo gas, bolid se trznuo unapred i ugasio. Lof je pokusao da ga restartuje ali mu to nije poslo za rukom i bio je prinudjen da odustane presavsi duzinu od bezmalo 2 metra! Ispostavilo se posle da je crkla pumpa za gorivo. Ako mu je ista bilo za utehu, cuveni Hans Herman koji je takodje ovom prilikom debitovao za svetsko prvenstvo je u jednom od Lofofih Veritasa imao odlicnu trku i zavrsio kao deveti.

Veritas uskoro biva kupljen od strane BMW i Lof ponovo dobija posao dizajnera u staroj firmi ali nazalost ubrzo se penzionise zbog bolesti. Umro je u Bonu 1956. godine od posledica tumora na mozgu.

[zoran59]

Pretpostavljam da ovo spada na Klasiku, mada su scene relativno nove. No, sam sport je sigurno cista klasika.

 

Najopasniji oblik trkanja je sigurno cisti ROADracing - dakle, ne samo na asfaltu nego na javnim putevima (naravno, zatvorenim za saobracaj!) gde ne postoji run-off area nego se vozi maltene kroz dvorista kuca, sa stenama i ogradama na jednoj strani i zidovima na drugoj.

To je preopasno (i polit-nekorektno) za svetske sampionate, koji se danas svi voze na namenskim stazama sa obiljem prostora za (relativno) bezbedno izletanje iz krivine (rally, motocross, brdske trke itd. nisu klasifikovane kao roadracing!).

 

Najpoznatija (i najstarija) takva trka je svakako Isle of Man TT, vozi se vec preko 110 godina. I dokaz opasnosti je da je tamo do danas poginulo vec vise od 250 takmicara... Ne bez razloga, to takmicenje ponekad zovu Deadliest Race.

A zanimljiv primer je inace moderna drzava Irska, koja jos uvek nema kompletne namenske staze i odrzava svoj sampionat na ulicama!

 

Naisao sam na zanimljiv video koji odlicno pokazuje osecaj brzine na takvim trkama, ne samo iz perspektive vozaca nego i gledaoca.

Da se primeti razlika u osecaju, ubaceno je i par scena sa MotoGP - gde publika sedi ili stoji malo podalje od staze.

 

@Romantik je ranije pomenuo "ludake koji se time bave."

Ja bih rekao da su najveci ludaci ipak oni koji sede na pola metra od motora koji prolazi sa 300 km/h - i to sede na spoljasnoj ivici krivine!

Narocito ovaj tip kojemu je prolazeci motor oduvao periku sa glave na oko 4:10 videa...

 

Pogledajte (obavezno full-screen!):

 

 

 

 

 

 

Edited March 29, 2021 by zoran59

[Radoye]

 

VN Austrije 1971 na starom Esterajhringu pre skracivanja u ovaj sadasnji Red Bul Ring.

 

Na polu u BRM P160 #14 je Zo Sifert a do njega u Tirelu 003 #11 Dzeki Stjuart; Iza njih su Fransoa Sever u Tirelu #12 i Klej Regaconi u Ferariju 312B2 #5; Treci red Emerson Fitipaldi u Lotusu 72D #2 i Zaki Iks u Ferariju #4; Slede dva Brabama BT34, u #8 je Tim Senken a u #7 Grem Hil (tamna kaciga, levo); Iza njih vidimo Lotus #3 u kojem je Rejne Visel pored koga ne vidimo Denija Halma u Meklarenu (iza Senkena); dalje se vidi Roni Peterson u Marcu 711 #17 pored koga je Rolf Stomelen u Sartisu #24; Na kraju sam jos uspeo da identifikujem jos dva BRM u kojima je neko od sledece trojice - Hauden Genli, Piter Getin ili Helmut Marko (da, onaj Marko!), a negde na samom zacelju u privatnom Marcu svoj prvi start na trci za svetski sampionat imao je i jedan omladinac imena Niki Lauda...

 

Getin je u BRM uskocio kao rezerva nakon pogibije Pedra Rodrigeza na trci sportskih prototipova na Norisringu; umesto njega u Meklaren je dosao Dzeki Oliver. Stjuart je bio apsolutni favorit dominirajuci u sampionatu s 51 poenom spram 19 drugoplasiranog Iksa, tako da je Sifertov pol dosao prilicno neocekivano. Sifert je to iskoristio na najbolji nacin i poveo od starta uspesno braneci napade Stjuarta a prate ih Klej, Sever, Iks i Senken. Ova grupa se izdvaja napred, ali ubrzo oba Ferarija ispadaju zbog tehnickih problema. Sifert bezi Stjuartu koga sustize Sever i u 23. krugu Stjuart propusta mladjeg i brzeg timskog kolegu da uvija odbegli BRM. Iza ovog trija zakuvao se par Brabam-Lotus duela izmedju Senkena i Fitipaldija i Visela i Hila. Stjuart ubrzo odustaje nakon loma poluosovine, mada uz vec ranije odustajanje Iksa on je vec i teoretski obezbedio titulu s obzirom da je Roni Peterson kome je samo pobeda igrala ulogu bio zaglavljen na devetom mestu.

 

U jurnjavi za Sifertom Sever je preforsirao masinu i odustaje usled kvara motora u 43. krugu sto znaci da je drugo mesto nasledio Fitipaldi pretekavsi Senkena. Sifert je imao ogromnu prednost i pobeda je bila izvesna, ali 4 kruga pre kraja poceo je da gubi pritisak u levoj zadnjoj gumi. Odlazak u boks znacio bi siguran gubitak pobede i Sifert je odlucio da pokusa da ranjeni bolid doveze do cilja. Fitipaldi je iz kruga u krug drasticno smanjivao prednost ali na kraju je Sifert sa potpuno probusenom gumom, sto bi se reklo na tri tocka prosao kroz cilj prvi sa samo 4 sekunde prednosti. Treci je bio Senken a Visel je u poslednjem krugu pretekao Hila kome se isto probusila guma. Poslednji bod odnosi Anri Peskarolo.

 

 

Bila je ovo druga i poslednja pobeda Siferta na trkama za svetski sampionat. Smrtno je stradao samo dva meseca kasnije u jednoj F1 trci van sampionata na Brends Hecu. Imao je 35 godina.

Edited March 31, 2021 by Radoye

[Radoye]

 

1934. godina i trka za VN Montroa na obalama Zenevskog Jezera u Svajcarskoj, 3. jun 1934.

Ovo nije bila trka prvog ranga (Gran Eprev) ali su organizatori ulozili velik novac da sve bude na najvisem nivou. Na njihovu nesrecu datum trke se poklapao sa prestiznom Ajfelrenen na Nirburgringu pa su mnogi timovi odlucili da ipak nastupe tamo a drugi su se podelili pa je pola tima bilo u Nemackoj a pola u Svajcarskoj. Ipak, skupila se ovde sasvim respektabilna postava.

Skuderija Ferari je dosla sa novim Alfama Tipo B/P3 koje ce voziti Francuz Gi Mol i italijani Ahile Varci i grof Karlo Trosi.
Fabricki tim Maseratija poslao je jedan stari Tipo 26M sa Gofredom Cenderom za volanom.
Novije Maseratije su vozili privatnici - Vitni Strejt, Britanac rodjen u SAD je doneo dva 8CM, jedan za sebe i jedan za Hjua Hamiltona, a iste takve vozice i Filip Etanselan (svoj privatni) i Benoa Falketo (za Luja Brajara).

Pomenuti Brajar je pored Falketovog Maseratija doneo i Bugati T51 za sebe i Alfa Romeo Moncu za Rejmona Somera.
U fabrickom T51 bio je a ko drugi nego Pjer Vejron.
Na kraju bio je tu i Luidji Sofieti u svojoj Alfi Monca.

 

Gi Mol, Skuderija Ferari Alfa Romeo Tipo B/P3

Kvalifikacije u danasnjem smislu se nisu vozile nego se racunalo najbrze vreme ostvareno tokom tri dana slobodnih treninga. U cetvrtak je padala kisa pa su samo cetvorica izlazila na stazu a najbrizi medju njima bio je Etanselan. Petak je bio suncan, najbrzi je bio Gi Mol ispred Etanselana. Hamilton je doziveo udes ali bez tezih posledica po sebe i po bolid koji je brzo osposobljen. Te noci je pala velika kisa i u subotu je staza jos uvek bila mestimicno mokra ali cak i pod takvim uslovima Etanselan je uspeo da nadmasi vreme koje je prethodnog dana ostvario Mol i time zasluzio pol poziciju.

Nedelja je pocela velikom olujom sa kisom i gradom i organizatori su razmatrali otkazivanje trke, no oko podneva se razvedrilo i publika je pohrlila na tribine zahtevajuci da se trka vozi.

 

Poredak na startu - dva po dva:

 

Strejt - Etanselan (pol)

Falketo - Mol

Trosi - Hamilton

Varci - Sofieti

Somer - Vejron

Cender - Brajar

 

Trku je od starta poveo Etanselan i poceo da stvara prednost. Iza njega vozio je vozic jer je po uskoj ulicnoj stazi preticanje bilo prilicno tesko, ipak Cender je uspeo da se probije na osmu poziciju dok je Varci pretekao Hamiltona i Trosija. Falketo uskoro mora u boks zbog problema sa kocnicama i pada na poslednje mesto dok Mol pretice Strejta za drugu poziciju. No vec u 11. krugu trke Mol pocinje da gubi pritisak ulja i Strejt vraca drugu poziciju a Mol uskoro odlazi u boks gde se zadrzava nekoliko krugova.

Brajar odustaje u 15. krugu zbog kvara, u tom trenutku Etanselan vec ima prednost od 35 sekundi ispred Strejta. Falketo ide ponovo u boks zbog kocnica ali ipak ostaje ispred Mola koji je i dalje poslednji. No, samo dva kruga kasnije Falketo odustaje ne uspevsi da resi problem sa kocnicama. U 27. krugu i Sofieti odustaje zbog kocnica.

 

Pjer Vejron, Bugati T51

 

Prednost Etanselana sve vise raste i vec na trecini trke je veca od jednog minuta. Vejron i Somer vode borbu za sedmo mesto menjajuci nekoliko puta pozicije. Varci pretice Strejta za drugo mesto kad je ovaj morao da stane da obrise naocare umazane uljem, a uskoro ga prolazi i Trosi. Prosavsi Strejta, Ferarijev dvojac pocinje da se priblizava Etanselanu. Prednost se polako smanjuje sa maksimalne 72 sekunde u 40. krugu na samo 29 sekundi na 2/3 trke.

 

Varci u 69. krugu odlazi u boks da dospe ulje i promeni naocare i pada na trece mesto iza Trosija. Trosi samo za tri kruga prepolovljava Etanselanovu prednost. U 81. krugu Varci, na trecem mestu, pretice Etanselana i vraca krug koji je izgubio u boksu - samo tri vozaca su u vodecem krugu. U 85. krugu Trosi sustize Etanselana i pocinje napad, u 88. ga prelazi i u poslednja dva kruga pravi prednost od sedam sekundi. Odusevljeni gledaoci provaljuju na stazu i potpuno je blokiraju pa vise niko od preostalih vozaca ne uspeva da prodje kroz cilj, tako da Varciju ostaje upisano da je zavrsio samo 89 krugova koliko i cetvrtoplasirani Strejt, Hamilton i Cender po 88, Vejron 86, Somer 84.

Pobednik - grof Karlo Trosi, Skuderija Ferari Alfa Romeo Tipo B/P3.

 

Trka je bila organizacioni uspeh ali finansijski neuspeh - organizatori su ostali duzni 50 hiljada tadasnjih franaka tako da se VN Montroa vise nikad nije ponovila. U avgustu te godine organizovana je prva VN Svajcarske na Bremgartenu u Bernu, koja je nastavila tradicionalno da se odrzava sve do 1955. i katastrofalnog udesa na Lemanu nakon cega su vlasti u Svajcarskoj zabranile svako trkanje...

 

[Radoye]

Luidji Muso u Ferariju 801 na VN Peskare 1957.

VN Peskare se tradicionalno vozila na otvorenim putevima kroz i u okolini grada na italijanskoj obali Jadrana jos od dvadesetih godina proslog veka u cast Tita Acerba, italijanskog ratnog heroja iz Velikog rata a sponzorisao je njegov brat baron Djakomo, bliski saradnik Musolinija. Prvi osvajac Acerbovog pehara koji se dodeljivao pobedniku VN Peskare bio je mladi vozac Alfa Romea po imenu Enco Ferari 1924. godine. Trka je pod raznim kategorijama od nizih serija preko granpri i F1 do sportskih prototipova s povremenim prekidima vozena sve do 1961. a izdanje za 1957. bio je jedini put da je ona bila uvrstena na kalendar za sampionat sveta. Staza u Peskari nosi rekord za najduzi krug na kome je vozeno svetsko prvenstvo - 25,8 km. Uska, dzombasta, sa dugim i brzim pravcima i vijugavom sekcijom kroz brda bila je izuzetno opasna cak u toj meri da je Enco odbijao da ovde salje svoje bolide i izlaze vozace riziku.

Izuzetak je bila bas ova trka 1957. kada je Muso insistirao da vozi rekavsi da ce se takmiciti u Ferariju ili u nekom drugom bolidu. Enco je nevoljno pristao da svom asu pozajmi jedan bolid koji je uz podrsku Ferarijevih mehanicara Muso prijavio kao svoj privatni.

Ferari 801 bio je razvoj Lancinog D50 koje je Ferari preuzeo nakon sto se Lanca povukla iz takmicenja ali nazalost za razliku od dominantnog prethodnika ova verzija je bila teski promasaj, pa su Feraristi za celu sezonu uspeli da zabeleze samo dve pobede na trkama van sampionata, po jednu za Musa i Kolinsa. Sezonu je izdominirao Fandjo u Maseratiju a jedini ko mu je donekle parirao i uzeo tri pobede u finisu sezone bio je Mos u Vonvolu.

Pol poziciju je uzeo Fandjo s nekih 10 sekundi prednosti ispred Mosa, Muso je bio treci s daljih 5 sekundi zaostatka a iza njih trojice u drugom redu bili su Zan Bera i Hari Sel.

 

Fanjo se pred start zalio na bolove u ramenu ali je uprkos tome odlucio da startuje. Muso je odlicno startovao i izbio u vodjstvo dok su iza njega borbu vodili Fandjo, Mos i Bera. Na samom startu Horas Guld u privatnom Maseratiju odustaje nakon sto je udario jednog od mehanicara koji se nije na vreme sklonio sa staze kad je dat znak za start. Toni Bruks u drugom Vonvolu i Luidji Pioti u privatnom Maseratiju odustaju zbog kvarova. U drugom krugu Mos se odvaja od Fandja, sustize Musa pa ga i prestize ali ne uspeva da se odvoji. U trecem krugu Roj Salvadori dozivljava udes nakon loma ogibljenja a Stjuart Luis-Evans mora u boks zbog probusene gume; do kraja trke ce mu se jos jednom probusiti guma zbog cega ce biti prestignut za citav krug. Mos i Muso i dalje vode borbu za prvo mesto dok ih Fandjo u stopu prati.

U desetom krugu Muso preturira motor i dolazi do spektakularnog raspada a Fandjo nalece na proliveno ulje i okrece se usput ostetivsi gume pa i on mora u boks. Mosova prednost je sada vec nedostizna pa i on odlazi do boksa da se osvezi i dolije ulje. Dzek Brabam u svom privatnom Kuperu ostaje bez goriva na suprotnom kraju staze od boksova i gura bolid do obliznje benzinske pumpe gde kupuje benzin i tako zavrsava trku.

 

Sterling Mos, Vonvol VW5, pobednik

Mos pobedjuje s tri minuta ispred Fandja. Treci je Hari Sel, cetvrti Masten Gregori, Stjuart-Evans je peti sa krugom zaostatka uspevsi da se u samom finisu upise u bodove pretekavsi Maseratijevog fabrickog vozaca Djordja Skarlatija...

 

[Drago]

The day Montoya gave F1 a shock to the system

 

The Brazilian Grand Prix in Interlagos has a rich history of delivering some of Formula 1’s most thrilling spectacles. In 2001, it was a sensational rookie that gave the sport a much-needed shock to the system.

 

The opening races of the 2001 season foreshadowed what would be an era of dominance for Michael Schumacher and Ferrari. After finally defeating McLaren's Mika Hakkinen in 2000 the German would go on to dominate the sport for another four seasons. 

Schumacher duly took pole in Sao Paulo, then the third race of the season, following two wins out of two in Australia and Malaysia. Main rival Hakkinen took third, splitting the BMW Williams entries of Michael's brother Ralf and newcomer Juan Pablo Montoya. 

Montoya had been recruited from CART team Chip Ganassi Racing after winning the 1999 CART title and the 2000 Indy 500.

A move from IndyCar to F1 is practically unheard of these days, but back then Williams team boss Frank Williams already had a good experience with North American recruits. In 1996 he had brought in Jacques Villeneuve after a similar trajectory in the States, taking the Canadian to the 1997 world championship.

The then 25-year old Montoya had shown early promise despite retiring from the first two races in 2001, but the world had to wait until the third round in Brazil to witness the Colombian's mercurial talent. 

A new challenger

Montoya moved up from fourth to second at the start, passing team-mate Ralf and Hakkinen, who stalled on the grid. Following a safety car intervention to recover the stricken McLaren, Montoya found himself directly behind Schumacher at the restart.

From a long way back Montoya produced an incredible bit of car control - extremely late on the brakes on the dirty inside line, while avoiding a lock-up - to muscle his way past the three-time world champion. The crowds were stunned, neutral spectators rejoiced. A new challenger had arrived.

It wasn't the just the overtake itself that gave Formula 1 a shock to the system, but more so the manner in which it happened. Montoya showed no fear or reverence for the reigning world champion, all but forcing Schumacher on to the grass on the exit of Turn One.

In a season where many feared Schumacher's red brigade would be unstoppable, a rookie had provided a jolt of electricity and a glimmer of hope.

Montoya would go on to amass a 30-second lead on Schumacher by the halfway mark until he came across the lapped Arrows of Jos Verstappen. The Dutchman dutifully pulled over to let the leader past, but then crashed into the back of the Williams into Turn 4. 

"He braked very early and that was it, I couldn't avoid him anymore," Verstappen said at the time, before receiving a fine for the incident. "I'm really sorry for him because I heard he was leading the race."

While the incident robbed Montoya of a sensational maiden win, a sudden downpour meant the drama was far from over at Interlagos. On a drying track Schumacher went off on new intermediates, allowing Coulthard to close the gap.

With 22 laps to go, Coulthard took command into Turn One, overtaking Schumacher while the unassuming Tarso Marques split the pair in his lapped Minardi. 

After another slip-up by Schumacher, who seemed to struggle on a dry setup, Coulthard took the win by 16 seconds. Sauber's Nick Heidfeld grabbed a shock podium in one of the most memorable dry-wet races in history.

However, it was Montoya's daring challenge on Schumacher that was the talk of the paddock. A mix on reliability problems and driver errors kept the Colombian from scoring his first win until the fifteenth race in Italy. The fact that Montoya took his first of seven wins in front of the tifosi underlined his status as Schumacher's new challenger. 

In two rollercoaster stints for Williams and McLaren, Montoya never quite got there, but his raw speed and temperament gave the corporate environment of Formula 1 a much-needed shock to the system. The 2001 Brazilian Grand Prix was the race that started it all.

 

 

 

[Radoye]

https://www.facebook.com/festivalofspeed/videos/1059862037840522

 

[Radoye]

Pomenuh pre neki dan prvi start Nikija Laude (i poslednju Sifertovu pobedu) na trkama za svetsko prvenstvo, hajde da sada to i zaokruzimo:

 

VN Australije 1985, u boksovima pred trku, poslednju za Nikija Laudu na trkama za svetski sampionat.

Nakon sto je dolaskom u Ferari preporodio slavni tim i doneo im dugo cekanu titulu 1975, u sezonu 1976. Lauda ulazi kao apsolutni favorit. No, britanski boem po imenu Dzems Hant odlucio je da mu pomrsi konce. Prica o toj sezoni ispricana je mnogo puta i nema podrebe da o njoj detaljisemo, uglavnom Lauda dozivljava nesrecu na Nirburgringu gde je jedva pretekao, vraca se u bolid samo 6 nedelja kasnije i titula se odlucuje na poslednjoj trci sezone na Fudjiju u Japanu gde Lauda odustaje a Hant trecim mestom postaje sampion za jedan poen.

 

Izgubljena titula je nesto preko cega Enco nije mogao da predje i za sezonu 1977. u Ferari je doveden Karlos Rojteman kome je dat status prvog vozaca. On je dobijao najbolju opremu, imao pravo da bira idealnu taktiku, sve je njemu bilo podredjeno - dok su Laudi preostali samo restlovi. No Lauda ne bi bio Lauda da nije tvrdoglav kao da je poreklom sa Balkana pa se zainatio i osvojio titulu s dve preostale trke do kraja sezone (Rojteman je na kraju bio cetvrti, s 30 bodova manje od Laude). Da bi do maksimuma uter'o Ferariju, doputovao je na VN Kanade da bi im u petak pred sam pocetak prvog slobodnog treninga saopstio da se momentalno penzionise. To je Laudi bila prva i najkratkotrajnija penzija, a Ferari je brze-bolje zamenu nasao u lokalnom momku aktuelnom sampionu kanadske Formule Atlantik, Zilu Vilnevu.

Kao sto rekoh, ova penzija nije dugo trajala - cele dve trke - jer cim je cuo da je Lauda napustio Ferari tadasnji vlasnik Brabama Berni Eklston poceo je da ga salece ponudama. Brojevi su rasli, i kad su dostigli za ono vreme neverovatnih milion dolara, Lauda je popustio i potpisao za Brabam. Sezona 1978. je bila godina revolucije u F1 inicirana legendarnim Lotusima 78 i 79 Kolina Capmana koji je otkrio efekte tla, i svi su krenuli da eksperimentisu s radikalnom aerodinamikom. Brabamov dizajner, genijalni Gordon Mari, dosao je na ideju da uposli ventilator koji ce da izvlaci vazduh ispod bolida (nesto slicno je u kategoriji sportskih prototipova vec isprobao Dzim Hol) i Lauda sa BT46B pobedjuje iz prvog pokusaja na VN Svedske, da bi njihova inovacija odmah bila zabranjena! Lauda sezonu zavrsava na cetvrtom mestu, s pet podijuma iz svih pet trka na kojima nije odustao zbog kvara, sto dovoljno govori o pouzdanosti Alfinog motora koji je pokretao Brabamov bolid. Ni naredne sezone situacija nije bila bolja, i nakon serije odustajanja Lauda frustriran ponovo odlucuje da se penzionise, ponovo u Kanadi, a umesto njega u Brabam dolazi Rikardo Zuninjo.

 

Lauda se posvecuje upravljanju svojom avio-kompanijom, no djavo mu ne da mira i u saradnji sa Ronom Denisom pocinje da se petlja oko Prokar sampionata koji se vozio u sklopu F1 vikenda gde su se bivsi i buduci asovi F1 takmicili u identicnim BMW M1. Lauda uzima titulu za Denisov tim Prodzekt 4, i kad se Denisu ukazala prilika da preuzme finansijski posrnuli Meklaren pozvao je Laudu da mu u tome pomogne kao vozac. Opet je ubedjivanje trajalo dugo sve dok Denis nije ponudio 3 miliona zelenih suskavih razloga, i Lauda je pristao. Tako se vratio iz penzije po drugi put, sada nakon pauze od dve godine. Lauda u prvoj sezoni uzima dve pobede dok ceo tim neumorno radi na projektu razvoja revolucionarnog MP4/2 pogonjenog Porseovim motorom. Na Laudin predlog, za sezonu 1983. nespreman motor stavljaju u bolid i koriste trke da bi ga testirali, tako da sezonu 1984. docekuju s ubistvenom kombinacijom bolida sa monokokom od ugljenicnih vlakana i motorom sada vec potpuno spremnim. Ta sezona je jedna od najdominantnijih u istoriji F1 za neki tim, Meklaren postaje sampion sa vise nego duplo poena drugoplasiranog Ferarija a Lauda uzima svoju trecu titulu za samo pola boda ispred timskog kolege Alana Prosta.

I tako stizemo do sezone 1985. - Lauda je sad vec ocigledno nemotivisan, uzima jos jednu pobedu na VN Holandije dok se Prost prosetao do titule. VN Australije je bila poslednja trka sezone, Prost je vec bio prvak a Lauda mentalno vec u penziji, ovaj put za stalno. Na polu je bio Sena, Prost je bio cetvrti a Lauda tek 16. U trci oba Meklarena odustaju zbog kvarova a pobedjuje - i time kompletira simetriju sa prvom Laudinom trkom na VN Austrije 1971 - Keke Rozberg kome je ovo poslednja pobeda u F1.

MP4/2, sada vec poprilicno star, nastavlja da se koristi i u sezoni 1986, a sada je Prostov timski kolega bas Keke Rozberg no njemu bolid koji je razvijao Lauda nije odgovarao zbog drasticno razlicitih stilova voznje (Lauda je preferirao stabilan zadnji kraj, mozda cak i mrvicu podupravljanja, tako da bi mogao da koci skroz do temena krivine kroz skretanje i odmah daje gas, ovu tehniku je naucio Prosta koji je kasnije uspesno primenjivao u nastavku karijere; sa druge strane, Keke je kocio isljucivo pravolinijski, cimao volan i zanosio zadnji kraj i hvatao bolid "na gas" u proklizavanju i izvlacio iz krivine - teoretski ovo je bilo brze ali drasticno unistavalo gume, a da bi radilo bolid je morao da ima jak prednji kraj koji "slusa" svaku pa i najmanju komandu i nervozan rep). Favoriti za titulu su vili Vilijamsovci Mensl i Pike no dok se oni medjusobno kolju celu sezonu Prost "iz potaje" odnosi trecu uzastopnu titulu za MP4/2. I o toj sezoni ima stosta da se napise ali ipak o tome cemo neki drugi put...

[Radoye]

 

Maestro.

[Radoye]

VN Makaoa kroz istoriju, gomila fotki:

https://primotipo.com/2019/09/20/macau-grand-prix/

[Radoye]

Uh koliko istorije moze da stane u samo jednu sliku:

 

 

Mark Donohju u svom Penski Meklarenu M19A pred start trke za VN Kanade 1971 na Mosportu.

 

Pretposlednja trka za svetski sampionat za vozace i medjunarodni kup za konstruktore za sezonu 1971. bila je samo formalnost jer je titula resena jos pre dve trke u Austriji (pisao sam vec o tome). U medjuvremenu se dogodila i VN Italije koju je osvojio Piter Getin u ludackom fotofinisu s cetiri bolida u dve desetinke (i jos jednim odmah iza) i koja je dugo drzala rekord za najbrzu granpri trku u istoriji. VN Kanade je do ovog momenta postojala vec citavu deceniju, originalno vozena van sampionata za kategorije sportskih prototipova a od 1967. je uvrstena na kalendar svetskog sampionata. Staza Mosport u blizini Toronta bila je jedna od omiljenih medju vozacima zbog izazova koje je pruzala svojim brzim krivinama kroz blage brezuljke ali zbog tipicne kanadske klime vremenske prilike za trku su cesto umele biti na ivici regularnosti.

Donohju je bio iskusan vozac sa do tada vec uspesnom karijerom u raznim serijama u saradnji sa Rodzerom Penskijem, preko sportskih prototipova (sampion americkog nacionalnog sampionata za 1967), Trans Am (dominirao sampionatom krajem 60-tih), F5000 (visestruki pobednik) i Indikara (do tada je vec zabelezio zvanje rukija godine za 1969. i drugo mesto na Indi 500 1970, kao i pobede na Micigenu i Pokonu). Godine 1971. izlaze na Kvester Granpri, revijalnu trku na Ontario Spidveju na kojoj su zajedno ucestvovali bolidi iz F1, F5000 i Indikar sampionata, gde pada odluka da se oprobaju i u F1. Nabavljena je jedna Meklarenova sasija koju je Penski spremio za finis sampionata 1971. i trke na severnoamerickom kontinentu.

Tih godina nije bilo neuobicajeno da se na trkama za svetski sampion pojavljuju i lokalni heroji koji bi u privatnim bolidima pokusavali da se odmere protiv svetske elite, tako da niko nije obracao previse paznje na Penskija i ekipu. Ipak, da se tu ne radi o obicnom stap-i-kanap privatniku svedocio je ganc nov bolid perfektno spremljen i uglancan i prateca ekipa mehanicara koja nije bila nista losije opremljena od Evropljana.

 

Bili su tu BRM sa cak pet bolida - pored standardnih Siferta i Genlija bio je tu i pobednik iz Monce Getin, austrijski novajlija Helmut Marko i lokalni heroj Dzordz Iton, naslednik bogataske trgovacke porodice iz Toronta. Ferari je doneo tri bolida, Zakiju Iksu i Kleju Regaconiju pridruzio se i Mario Andreti. Fabricki Meklaren je dosao samo sa Denijem Halmom, Dzeki Oliver je ostao kuci. Lotus se vratio nakon preskakanja Monce (Italijani su raspisali poternicu za Kolinom Cepmenom nakon fatalnog udesa Rinta prethodne godine) sa Emom Fitipaldijem i Rejne Viselom. Fabricki Marc je doneo tri bolida pogonjena Kosvortovim motorima, za Ronija Petersona, Nanija Galija i novajliju Majka Butlera, dok je Andrea de Adamic (koji je iz razloga sponzorstva vozio bolid sa Alfinim motorom) pauzirao. Tu je bio i novokrunisani sampion Stjuart u Tirelu sa svojim timskim kolegom Severom. Brabam je doveo Grema Hila i Tima Senkena. Za Matru vozili su Ejmon i Beltoaz. Dzon Sartis je dosao sa svojim bolidima, jednim za sebe i jednim za Stomelena. Pored Penskijevog Meklarena za Donohjua, tu su bili jos i Frenk Vilijams sa privatnim Marcom za Anrija Peskarola, privatni Marc Skipa Barbera, privatni Brabam Krisa Krafta i specijalka na bazi Lotusa Pita Lavlija.

 

Da se Penskijevci ne sale postalo je jasno vec na kvalifikacijama. Pol je uzeo Stjuart ispred Siferta, Severa, Fitipladija i Ejmona, a Donohju je bio osmi - dva mesta ispred fabrickog Meklarena sa svetskim sampionom za 1967. Denijem Halmom za volanom. Peskarolo dozivljava udes u kvalifikacijama i zbog povrede odustaje od nastupa na trci.

 

Tokom nedeljnog prepodneva na programu je bila trka lokalnog Formula Ford sampionata na kojoj se dogodio tezak udes sa fatalnim posledicama zbog cega je start F1 trke odlozen dok se staza ne dovede u red. I, kako to biva, kanadska klima je umesala prste - pocela je da pljusti kisa. Odredjeno je da se odradi vormap sesn po kisi da se bolidi setapuju, tokom kojeg je Genli doziveo udes i demolirao bolid. Posto je BRM za ovaj vikend imao cak petoricu vozaca rezervnog bolida nije bilo pa je Genli morao da odustane od starta.

 

(Start - Stjuart odmice, iza njega vidimo kako Peterson pretice Siferta sa unutrasnje strane a prati ih Fitipaldi)

Na startu je poveo Stjuart sa pola, pratili su ga Peterson, Beltoaz, Donohju, Fitipaldi i Sever. U trecem krugu Hil izlece i odustaje, a u osmom Klej dozivljava tezak udes no na srecu uspeva da se evakuise iz zapaljenog bolida.

(Mario Andreti pretice ambulantno vozilo koje ide na mesto udesa Regaconija)

 

Za sve ovo vreme Stjuart pravi prednost dok se iza njega odvija borba izmedju Petersona i Beltoaza koja traje sve do 16. kruga kada je i Francuz doziveo udes. U tom istom krugu i Donojhu staje u boks da promeni polomljene naocare no vraca se na stazu bez izgubljene pozicije i dalje treci, ali sad sa ogromnim zaostatkom iza prve dvojice.

 

Roni sustize Stjuarta i pretice ga u 18. krugu ali Stjuart se vraca u vodjstvo u 31. krugu iskoristivsi priliku dok su preticali zaostale za krug. Peterson se tu usput pocukao sa zaostalim Itonom i ostetio prednje krilo i vise nije mogao da parira sampionu koji je ubrzo napravio prednost od preko 40 sekundi.

 

 

Trka je bila planirana da traje 80 krugova ali kako je kisa pocela da se pojacava a zbog kasnjenja sa startom pocelo je i da se smrkava organizatori su u 64. krugu trke odlucili da pokazu crvenu zastavu, zaustave trku i proglase kraj. Ovo je bio prvi slucaj u istoriji svetskog sampionata da je trka zavrsena zrvenom zastavom. Pobedio je Stjuart ispred Petersona a Donohju je na svom F1 debiju osvojio podijum. Njih trojica su jedini bili u istom krugu. Bodove uzimaju jos i Halm, Visel i Sever (dva kruga zaostatka).

 

Saradnja izmedju Penskija i Donohjua se nastavlja - 1972. se upisuju u istoriju pobedom na Indi 500 - prvom za Rodzera Penskija i prvom za bolid Meklarenove konstrukcije, oprobavaju se i u Naskaru (pobeda na Riversajdu), osvajaju IROC sampionat za 1973. a u Kan-Am seriji uspostavljaju strahovladu sa Porseom 917/30 i prakticno dovode do kraha sampionata pa se ovaj u sezonama 1975-1976. ni ne vozi.



Kad je Rodzer Penski uzeo ozbiljno da krene u osvajanje F1, naravno da je sa sobom poveo i Donohjua. Bolid sopstvene konstrukcije Penski PC1 debituje na kraju sezone 1974. ali je ocigledno jos uvek nespreman. Ipak odlucuju da izadju na kompletnu sezonu 1975. Rezultati uglavnom izostaju, par petih mesta i puno odustajanja, a onda se na VN Ausrije dogodila tragedija. Tokom treninga, na Donohjuovom bolidu puca guma i on izlece u najbrzoj krivini na stazi usput pokosivsi jednog od redara koji je na mestu nastradao. Donohju je napustio bolid "na sopstveni pogon" i delovalo je da nije teze povredjen. Ipak, na kacigi je ostao trag od udarca u jedan od reklamnih bilborda pod koji je podleteo. Donohju se vratio u boksove i par sati kasnije dok su mehanicari radili da osposobe bolid za kvalifikacije pozalio se na glavobolju. Pao je i unesvest ali se povratio. Rodzer Penski je predlozio da odu do bolnice ali Donohju je odbio, rekavsi da ga samo odvezu u hotel da se odmori. Stanje se nije popravljalo i navece odvezen je u bolnicu. Sledece jutro pao je u komu, i to vece je izdahnuo od posledica izliva krvi u mozak.

 

Penski je vec imao spreman bolid za narednu sezonu, poboljsani PC4 a za vozaca je doveden Dzon Votson.



I dalje je bilo problema sa pouzdanoscu ali je barem brzina bila tu pa je Votson uzeo par podijuma. Stigao je i vikend za VN Austrije, popriste tragedije od pre godinu dana. Pre trke Votson je pitao Penskija da li planiraju nekako da odaju postu Donohjuu, a Kapetan mu je odgovorio: "Da, pobedom!". Votson, ne verujuci u mogucnosti bolida, na to rece da ce u slucaju pobede da obrije svoju bradu.


 

I tako je Votson ostao bez brade...

Penski se ipak povlaci iz F1 na kraju sezone, bolide prodaje novoformiranom timu ATS koji ih koristi za sezonu 1977. dok spremaju svoje bolide (hajlajt godine "nastup" Hansa Hajera na VN Nemacke gde je uspeo da na jednoj trci zabelezi DNQ, DNF i DSQ - pisao sam o tome ranije). Kapetan se fokusira na Indikar gde postaje institucija oborivsi sve moguce i nemoguce rekorde a danas je i vecincki vlasnik Indikar sampionata i staze u Indijanapolisu...