Dragan Posted May 26, 2022 Share Posted May 26, 2022 (edited) Povratak Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna. Krhko je znanje!) Možda je pao trak istine u me, A možda su sanje. Još bi nam mogla desiti se ljubav, Desiti - velim, Ali ja ne znam da li da je želim, Ili ne želim. U moru života što vječito kipi, Što vječito hlapi, Stvaraju se opet, sastaju se opet Možda iste kapi - I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem, Jedna vječnost pusta, Mogla bi se opet u poljupcu naći Neka ista usta. Možda ćeš se jednom uveče pojavit Prekrasna, u plavom, Ne sluteći da si svoju svjetlost lila Mojom davnom javom, I ja, koji pišem srcem punim tebe Ove čudne rime, Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti, Niti tvoje ime! Pa ako i duša u tom trenutku Svoje uho napne, Sigurnim će glasom zaglušiti razum Sve što slutnja šapne; Kod večernjih lampi mi ćemo se kradom Poglédat ko stranci, Bez imalo svijesti koliko nas vežu Neki stari lanci. No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće Ko sunce u krugu, I nosi nam opet ono što je bilo: I radost, i tugu. I sinut će oči, naći će se ruke, A srca se dići - I slijepi za stope bivšega života Njima ćemo ići. Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna. Krhko je znanje!) Možda je pao trak istine u me, A možda su sanje. Još bi nam mogla desiti se ljubav, Desiti - velim, Ali ja ne znam da li da je želim, Ili ne želim. Dobriša Cesarić Edited May 26, 2022 by Dragan 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Dragan Posted May 27, 2022 Share Posted May 27, 2022 O deci Vaša deca nisu vaša deca. Ona su sinovi i kćeri čeznje života za samim sobom. Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas, I premda su s vama, ne pripadaju vama. Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli, Jer ona imaju vlastite misli. Možete okućiti njihova tela, ali ne njihove duše, Jer njihove duše borave u kući od sutra, koju vi ne možete posetiti, čak ni u svojim snovima. Možete se upinjati da budete kao oni, ali ne tražite od njih da budu poput vas. Jer, život ne ide unazad, niti ostaje na prekjuče. Vi ste lukovi s kojih su vaša deca odapeta kao žive strele. Strelac vidi metu na putu beskonačnosti, i On vas napinje svojom snagom da bi njegove strele poletele brzo i daleko. Neka vaša napetost u Strelčevoj ruci bude za sreću; Jer, kao sto On ljubi strelu koja leti, isto tako ljubi i luk koji miruje... Halil Dzubran Link to comment Share on other sites More sharing options...
Dragan Posted May 28, 2022 Share Posted May 28, 2022 Pesma trave Imaju trave jednu misao tešku kao kamen Jer one meni kažu: “Ne treba tvoja pesma. Lezi u nama. I sklopi ruke, gde bilo, pod glavu. I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor. I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav, Što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega U oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu. I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam u sebi, Leži. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega. Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati (Obično, kao što nas vetar slučajno zaklati): Nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn od sutona.” Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim. Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek. Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma. Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume teško kao kamen. Stevan Raičković Link to comment Share on other sites More sharing options...
Dragan Posted May 29, 2022 Share Posted May 29, 2022 Kad umrem, ostavite balkon otvoren. Dete jede narandže ( vidim ga s balkona ). Kosač žito žanje ( čujem ga s balkona ). Kad umrem, ostavite balkon otvoren. Federico Garcia Lorca 2 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Dragan Posted May 30, 2022 Share Posted May 30, 2022 Ne daj se Ines Ne daj se godinama, moja Ines drukčijim pokretima i navikama jer još ti je soba topla prijatan raspored i rijetki predmeti imala si više ukusa od mene tvoja soba divota gazdarica ti je u bolnici uvijek si se razlikovala po boji papira svojih pisama, po poklonima pratila me sljedeceg jutra oko devet do stanice i ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom kao list niz jednu beogradsku padinu u večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines Dugo je pripremano naše poznanstvo i onda slucajno uz vruću rakiju i sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja tvoj je način gospodje i obrazi seljanke prostakušo i plemkinjo moja pa tvoje grudi, krevet i moja soba objesena u zraku kao narandža kao narandžasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba Proleterskih brigada 39 kod Prkovic pokisla ulica od prozora dalje i sum predvecernjih tramvaja lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva upotreba zajednicke kupaonice i molim vas, ako netko traži. Ne daj se Ines Evo me ustajem tek da okrenem ploču da li je to nepristojno u ovakvom času Mozart Requiem Agnus Dei meni je ipak najdraži početak raspolažem s još milion nježnih i bezobraznih podataka naše mladosti koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta. Ne daj se Ines Poderi pozivnicu, otkazi večeru, prevari muža odlazeci da se počesljaš u nekom boljem hotelu dodirni me ispod stola koljenom generacijo moja, ljubavnice. Znam da će još biti mladosti, ali ne više ovakve u prosjeku 1938. ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite i ta ce mi mladost teško pasti a bit će ipak da ste vi u pravu jer sam sam na ovoj obali koju ste napustili i predali bezvoljno a ponovo počinje kiša, kao što već kiši u listopadu na otocima more od olova i nebo od borova udaljeni glasovi koji se miješaju glas majke, prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata na brzinu pokupljeno rublje pred kišu i nestalo je svjetla s tom bjelinom još malo šetnje uz more i gotovo. Ne daj se Ines! Arsen Dedic 2 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Dragan Posted May 31, 2022 Share Posted May 31, 2022 (edited) Ja nisam ja onaj sam koji pored mene nevidljivo ide kog nekad vidim kog nekad zaboravim Ja nisam ja onaj sam sto govori kad cuti sto prasta kad mrzi onaj sto ostace uspravan kad umrem Ja nisam ja ... Juan Ramón Jiménez Edited May 31, 2022 by Dragan 2 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Dragan Posted June 1, 2022 Share Posted June 1, 2022 U Mostaru sam voleo neku Svetlanu Jedne jeseni Jao kad bih znao sa kim sada spava Ne bi joj glava, ne bi joj glava Jao kad bih znao ko je sada ljubi Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi Jao kad bih znao ko to u meni bere Kajsije još nedozrele Govorio sam joj ti si derište ti si Balavica Sve sam joj govorio I plakala je na moje ruke, na moje reči Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo Telo ti zrelo, šta se praviš svetica A padale su svu noć neke modre kiše Nad Mostarom Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg Nije bilo Pitala me je imam li brata, šta studiram Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me Je pitala Pitala me je da li bih mogao sa svakom Tako sačuvaj bože Da li je volim tiho je pitala A padale su nad Mostarom neke modre Kiše Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini Ali nije htela to da čini, nije htela Il nije smela, vrag bi joj znao Jesen je, ta mrtva jesen na oknima Njene oči ptica, njena bedra srna Imala je mladež, mladež je imala Ne smem da kažem Imala je mladež mali ljubičasti ili mi Se čini Pitala me je da li sam Hrvat imam li Devojku Volim li Rilkea, sve me je pitala A na oknu su ko božićni zvončići moga Detinjstva zvonile kapi A noćna pesma tekla tihano niz donju Mahalu Ej Sulejmana othranila majka Ona je prostrla svoje godine po parketu Njene su oči bile pune kao zrele breskve Njene su dojke bile tople ko mali psići Govorio sam joj da je glupava, da se pravi Važna Svetlana Svetlana znaš li da je Atomski vek De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam Joj govorio Ona je plakala, ona je plakala Vodio sam je po kujundžiluku po Aščinicama Svuda sam je vodio U pećine je skrivao, na čardak nosio Pod mostovima se igrali žmurke Neretva Ždrebica Pod Starim mostom Crnjanskog joj Govorio Što je divan, šaputala je, što je divan Kolena joj crtao u vlažnom pesku Smejala se tako vedro, tako nevino ko Prvi ljiljani U džamije je vodio Karađoz beg mrtav Premrtav Pod teškim turbetom Na grob Šantićev cveće je odnela malo Plakala kao i sve žene Svuda sam je vodio Sada je ovo leto Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme U jednom listu pola stupca za Peru Zupca I ništa više A padale su svu noć nad Mostarom neke Modre kiše Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini Al nije htela to da čini, nije htela Il nije smela, vrag bi joj znao Ni ono nebo ni ono oblačje ni one Krovove Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka Nad Mostarom Ne umem zaboraviti Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu Njen smeh što je umeo zaboleti kao Kletva Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša Ni one teške modre kiše O jesen besplodna njena jesen Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu Sve je govorila malo tužno malo Plačljivo o Karenjini Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo Ni mrava zgaziti Smejao sam se, ti si glupa on je ubica Ti si dete Ni one ulice one prodavnice poslednjeg Izdanja Oslobođenja Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne Umem zaboraviti Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom One kiše Ljubila me je po cele noći, grlila me i Ništa više Majke mi ništa drugo nismo Posle su opet bila leta posle su opet Bile kiše Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane Otkud tamo Ni ono lišće po trotoarima ni one dane Ja više ne mogu, ja više ne umem Izbrisati Piše mi pita me šta radim, kako živim Imam li devojku Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen Na one kiše Ona je i sad kaže ista kune se Bogom Potpuno ista Da joj verujem da se smejem davno sam Davno prokleo Hrista A i do nje mi baš nije stalo klela se Ne klela Mora se tako ne vrede laži Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu Sve sam joj govorio Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu Knjigu čitala popodne U kosi joj bilo zapretano leto žutilo Sunca malo mora Prve joj noći i koža bila pomalo slana Ribe zaspale u njenoj krvi Smejali smo se dečacima što su skakali Sa mostova za cigarete Smejali smo se jer nije leto a oni skacu baš Su deca Govorila je mogu umreti mogu dobiti Upalu pluća Onda su dolazile njene ćutnje duge Preduge Mogao sam slobodno misliti o svemu Razbistrit Spinozu Sate i sate mogao sam komotno gledati Druge, bacati oblutke Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići Nekud otić daleko Mogao sam umreti onako sam u njenom Krilu, samlji od sviju Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu U stenu, sve sam mogao Prste je imala dugačke krhke beskrvne A hitre Igrali smo se buba-mara i skrivalice Svetlana izađi eto te pod stenom nisam Valjda ćorav Nisam ja blesav hajde šta se kaniš Dobićeš batine Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u U samu reku našla bi me Namiriše me kaže odmah pozna me dobro Nisam joj nikad verovao valjda je stalno Curila kroz prste Volela je kestenje kupili smo ga po Rondou Nosila ga je u sobu vešala o končiće Volela je ruže one jesenje ja sam joj Donosio Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju Pitao sam je šta misli o ovom svetu Veruje li u komunizam Da li bi se menjala za Natašu Rostovu Svašta sam je pitao Ponekad glupo znam ja to i te kako Pitao sam je da li bi volela malog sina Recimo plavog Skakala je od ushićenja hoće hoće A onda odjednom padala je u neke tuge Ko mrtvo voće Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za Živu glavu Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona Pala s Jupitera Ko je to recimo Zubac Pera da baš on a Ne neko drugi Taman posla, kao da je on u najmanju ruku Brando ili takvi Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna Ti si đavo Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi Nije verovala Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje Svašta je govorila A padale su nad Mostarom neke modre kiše Stvarno sam voleo tu Svetlanu jedne jeseni Kad bi' znao sa kim sada spava ne bi mu glava Ne bi mu glava jao kad bi' znao ko je sada ljubi Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao kad bi' znao ko to U meni bere kajsije još nedozrele. 2 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Dragan Posted June 2, 2022 Share Posted June 2, 2022 I duh i strast su nama neophodni: da jedno drugom oplođuju, to je zadatak onih što su izabrani da u toj raspri čist postignu sklad; budni i vični, oni prepoznaju znamenja, ruka njihova je laka, prekaljeno je oružje u njih. Ni zvuk najtiši ne sme im promaći, moraju znati da vide i onaj ugao prema kome ih uputi kazaljke jedva uočljivi hod, moraju očnim kapkom uzvraćati lagani lepet leptirovih krila i osećati šta oseća cvet. Krhki su oni k'o i druga bića, a moraju u isti mah da budu dorasli snazi najvećoj (inače izbranje ne bi ni palo na njih!). Gde drugi cvile, njihova je dužnost da kažu ritam udaraca i da iskuse kamen na dnu bića svog. K'o trajni pastir moraju da stoje; on iz daleka izgledati može tužan, al' što se više približavaš osećaš jače koliko on bdi. K'o zvezda hod za njega, tako njima sve mora biti poznato i blisko što ćutke raste i kruži kroz noć. Oni i u snu stražare: od snova i postojanja, od plača i smeha smisao tka se... I kada ih skoli te ophrvani klonu prema tlu, i kad pred smrću i životom kleknu,- u pravom uglu njihovog kolena tad novu meru zadobija svet. Rilke (B.Živojinović) Link to comment Share on other sites More sharing options...
Dragan Posted June 3, 2022 Share Posted June 3, 2022 (edited) Sumatra Sad smo bezbrižni, laki i nežni. Pomislimo: kako su tihi, snežni vrhovi Urala. Rastuži li nas kakav bledi lik, što ga izgubismo jedno veče, znamo da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno teče! Po jedna ljubav, jutro, u tuđini, dušu nam uvija, sve tešnje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zavičaja, trešnje. Probudimo se noću i smešimo, drago, na Mesec sa zapetim lukom. I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom. Miloš Crnjanski https://sinhro.rs/milos-crnjanski-sumatra-i-objasnjenje-sumatre/ PS https://www.poezijanoci.com/ Edited June 3, 2022 by Dragan 2 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Dragan Posted June 4, 2022 Share Posted June 4, 2022 (edited) Ako voliš Ako voliš, pusti nek ljubav preuzme vlast, nek preotme srce, nek pomuti razum, nek ukalja čast.. Trezan bi brinuo da stvari ne krenu po zlu, ako voliš samo dođi, dođi i ostani tu.. Rumi Edited June 4, 2022 by Dragan 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Dragan Posted June 5, 2022 Share Posted June 5, 2022 (edited) Protestna pesma Svašta umem. Stvarno umem. Samo – sebe ne razumem. Ja, čuvao, ljudi ovce tamo negde na kraj sveta, mojoj deci kajmak smeta, luk im smeta… Sve im smeta. Ja do škole pešačio i po kiši i po snegu, moje kćeri k’o knjeginje, k’o da se u svili legu: jednom šmrknu, dvaput kinu i beže u limuzinu. Svašta umem. Stvarno umem. Samo – sebe ne razumem. Ja krčio s ocem šumu. Plik do plika dlan mi ospe. Mome sinu – gospodinu teško i da đubre prospe. Kad mu mati nešto reži mislim: žensko pa nek’ reži. A on: odmah kupi stvari i od kuće u svet beži. Još mi žvrlja neka pisma oproštajna, puna bola. Ispadnemo pred njim krivi mi i škola. Traži novac, kuka, moli – nema čime stan da plati, a ja šašav pa ga pustim da se mirno kući vrati. I sve divno, divno umem samo – sebe ne razumem. Sve sam ovo za njih stek’o. Niko hvala nije rek’o. K’o da moram da se zboram i da leđa večno krivim zbog prinčeva i princeza. K’o da samo zato živim. A ja živim jer se nadam da me i sad negde čeka jedna šuma iz detinjstva i vedrica vrućeg mleka, i tišina ispod brega, i plav lepet ptičjih krila, i ogromne žute zvezde kao što je moja bila. Al’ putevi zatravljeni. Nad njima se magle tope. Odavno su zatrpane moje bose dečje stope. Išao sam i ja u svet bez režanja, bez bežanja. Išao sam da odrastem. Sad sve mogu. Sad sve umem. Ali šta mi sve to vredi kad sam sebe ne razumem. Miroslav Mika Antić Edited June 5, 2022 by Dragan 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Dragan Posted June 6, 2022 Share Posted June 6, 2022 Prelepa poezija Link to comment Share on other sites More sharing options...
Amigo Posted June 15, 2022 Share Posted June 15, 2022 2 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Džudi Posted June 25, 2022 Share Posted June 25, 2022 Ti koja imaš nevinije ruke Ti koja imaš ruke nevinije od mojih i koja si mudra kao bezbrižnost. Ti koja umiješ s njegova čela čitati bolje od mene njegovu samoću, i koja otklanjaš spore sjenke kolebanja s njegova lica kao što proljetni vjetar otklanja sjene oblaka koje plove nad brijegom. Ako tvoj zagrljaj hrabri srce i tvoja bedra zaustavljaju bol, ako je tvoje ime počinak njegovim mislima, i tvoje grlo hladovina njegovu ležaju, i noć tvojega glasa voćnjak još nedodirnut olujama. Onda ostani pokraj njega i budi pobožnija od sviju koje su ga ljubile prije tebe. Boj se jeka što se približuju nedužnim posteljama ljubavi. I blaga budi njegovu snu pod nevidljivom planinom na rubu mora koje huči. Šeći njegovim žalom. Neka te susreću ožalošćene pliskavice. Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri neće ti učiniti zla. I žedne zmije koje ja ukrotih pred tobom biti će ponizne. Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah u noćima oštrih mrazova. Neka te miluje dječak kojega zaštitih od uhoda na pustom drumu. Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah svojim suzama. Ja ne dočekah naljepše doba njegove muškosti. Njegovu plodnost ne primih u svoja njedra koja su pustošili pogledi goniča stoke na sajmovima i pohlepnih razbojnika. Ja neću nikad voditi za ruku njegovu djecu. I priče koje za njih davno pripremih možda ću ispričati plačući malim ubogim medvjedima ostavljenim u crnoj šumi. Ti koja imaš ruke nevinije od mojih, budi blaga njegovu snu koji je ostao bezazlen. Ali mi dopusti da vidim njegovo lice, dok na njega budu silazile nepoznate godine. I reci mi katkad nešto o njemu, da ne moram pitati strance koji mi se čude, i susjede koji žale moju strpljivost. Ti koja imaš ruke nevinije od mojih, ostani kraj njegova uzglavlja i budi blaga njegovu snu. Vesna Parun https://www.poezijanoci.com 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Besni lala Posted June 26, 2022 Share Posted June 26, 2022 “Under the spreading chestnut tree I sold you and you sold me: There lie they, and here lie we Under the spreading chestnut tree.” Eric Arthur Blair (25.06.1903-21.01.1950) 3 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Gavran Posted July 18, 2022 Share Posted July 18, 2022 Kad mi dođe da idem, mnogo moram da idem. Nije važno kuda ću. Nije važno dokle ću. Došlo mi je da idem i ja idem kao lud - unutra u mene. Vetar mi je gudalo. Ja sam violina. Vetar svira na meni u „E“ žicu kad plačem, u „E“ žicu kad pevam, u „E“ žicu kad sanjam, jer ja nemam drugu žicu osim „E“ - unutra u mene. Za travu se tabanima hvatam da me vetar nikud ne oduva. Al kad dođe da idem, strašno moram da idem. Nije važno kuda ću. Nije važno zašto ću. Krv se sva u žeravicu pretvori. Nebo dlanom poravnava puteve. Široko me kiše zaobilaze. Obuva mi sunce žute cipele. Kad mi tako strašno mnogo dođe samo idem, idem kao lud - unutra u mene. Miroslav Mika Antić 1 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Besni lala Posted August 3, 2022 Share Posted August 3, 2022 KISEONIK U ČVRSTOM STANJU A malo dalje grobovi I kiridžije na kolima promiču kraj slepih prozora, dozivajući se i psujući tovarne konje... Kao u nekoj staroj pesmi... Ti kameni prozori slepi kao bokvica ili noćurak – što ostaju u slici nestajanja što još malo dopire iz zakutka svesti... Pa se ugasi kao ta svest bez da će se ikad više ukresati da obasja skoro pa večni predeo... Kašalj noćnika i očajnikov leš pod zemljom kao u rečniku koji će zauvek ostati sklopljen U čistom kiseoniku... Vasa Pavković 2 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Gavran Posted August 17, 2022 Share Posted August 17, 2022 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
DameTime Posted August 21, 2022 Share Posted August 21, 2022 (edited) Upropastilo me ovo lepo vreme! Po ovakvom vremenu sam dao otkaz u zemljišnom katastru. Po ovakvom vremenu sam se navikao na duvan. Po ovakvom vremenu sam se zaljubio! Po ovakvom vremenu sam zaboravio da odnesem kući hleba i soli. Po ovakvom vremenu se uvek vraćala potreba da pišem pesme. Upropastilo me ovo lepo vreme! Orhan Veli Kanik Edited August 21, 2022 by DameTime 4 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Besni lala Posted August 24, 2022 Share Posted August 24, 2022 DA LI PJESNIK PIŠE PJESME Da li pjesnik piše pjesme ili pjesnik pjesnik jest? Ako pjesnik piše pjesme, je li pjesnik dok ih piše? Što je pjesnik kad prestane, kad ne piše pjesme više? Što je pjesnik prije pjesme, poslije pjesme, usred stiha? Što je kada muza muči, kad olovka leži tiha? Ako pjesnik pjesnik jest, mora l' pjesmu ikad sročit' il' je bolje da pjesništvo nikad u riječ ne pretoči? Da li činiš zato što si ili jesi plod činjenja? Hoće l' krepat pod skalpelom pjesništvo od tumačenja? Pola ure pjesmu slažem i na kraju – niš' ne kažem! Darko Macan 4 Link to comment Share on other sites More sharing options...
DameTime Posted September 1, 2022 Share Posted September 1, 2022 kad dođe septembar setim te se kao slučajno kad dođe septembar na um mi padnu jedno stepenište jedan pogled i jedan osmeh kad dođe septembar prošetam tvojom ulicom tamo gde je jedan pesnik ljubio jednu kneginju popijem kafu i zamišljam kako zajedno posmatramo ovaj zalazak sunca kad dođe septembar, A.M.(2022) 3 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
drgnk Posted September 2, 2022 Share Posted September 2, 2022 Vilijam Blejk - Tigar Tigre, tigre, svijetli plame U dubini šumske tame, Koja vječna ruka svlada Silu tvoga strašnog sklada? Iz kog pakla il' nebesa Plam je očinjeg ti krijesa? Koja krila su ga snijela? Koja zgrabi ruka smjela? Koja spretnost, koja sila Satka mrežu tvojih sila? I od srca prvog zvuka Koja drhtnu noga, ruka? Kakav bat? Kog lanca sila? Koja peć tvoj mozak slila? Koji viganj? I tko smije Da se s tvojom pandžom bije? Kad su prve zvijezde sjale, Suzama svod osipale, Jel' se smješko na to djelo On što stvori janje bijelo? Tigre, tigre, svijetli plame U dubini šumske tame, Koja vječna ruka svlada Silu tvoga strašnog sklada? Hrvatski prepev pesme je za klasu bolji od sklepanog srpskog, koji se može naći na internetu. 🤔 2 Link to comment Share on other sites More sharing options...
drgnk Posted September 2, 2022 Share Posted September 2, 2022 (edited) Fransoa Vijon - Balada Obešenih Čujte me braćo, vi sutrašnji ljudi, Milostivo srce imajte za nas, Jer praštajuć nama ovaj život hudi, Bog i duši vašoj podariće spas. Gledajte, visimo šestorica nas: Naše gojno meso, avaj, sada gde je? Trulo i proždrano odavno već sve je, A prah i pepeo biće naše kosti. Stoga nek zlu našem niko se ne smeje, Već molite Boga da nam dušu prosti! Ako vas zovemo, vi se ne gnušajte, Što nas pravda smače radi dela zlih, Jer svi ljudi nisu jednaki, to znajte, I geše jer pamet luda je u njih: Zato molite se u ovaj čas tih Skrušeno svi sinu Marijinom sjajnom Da nas štiti svojom milošću beskrajnom, A da nas sačuva od paklenih zlosti. Mrtvi smo, mir dajte našem telu vajnom I molite Boga da nam grehe prosti! Ispirala kiša nas je mnoge dane, I spržio sunca žestokoga plam: Oči su nam kljunom iskljuvale vrane Iščupale bradu i obrva pram. Nikad, nikad vetar mira ne da nam, Već nas po svom ćefu ljulja na sve strane, Čas tamo čas amo, kao suve grane, A ko naprstak ptice će nas izbosti. Nek se svako našeg života okane I molite Boga da nam grehe prosti! Hriste, čija milost celim svetom vlada, Sačuvaj nas grešne od ognjenog ada: Nit smo mu dužnici niti radi gosti. Ne smejte se, braćo, radi naših jada Već molite Boga da nam grehe prosti! Edited September 2, 2022 by drgnk Link to comment Share on other sites More sharing options...
drgnk Posted September 2, 2022 Share Posted September 2, 2022 (edited) Edgar Alan Po - Anabel Li U carstvu na žalu sinjega mora pre mnogo leta to bi življaše jednom devojka lepa po imenu Anabel Li i samo joj jedno beše na umu: to da se volimo mi. U carstvu na žalu sinjega mora deca smi bili mi, al volesmo se više no iko ja i Anabel Li ljubavlju s koje su patili žudno nebeski anđeli svi. I zato, u carstvu na morskom žalu, pradavno ovo se zbi: dunu silni vetar sa neba, sledi mi Anabel Li; i dođoše od mene da je odnesu njezini rođaci svi, u grob na morskom je spustiše žalu da večni sanak sni. Anđele je zavist morila što su tek upola srećni ko mi: da! Zato samo (kao što znaju u onome carstvu svi) dunu vetar s neba i sledi i ubi mi Anabel Li. Ali mi nadjačasmo ljubavlju one što stariji behu no mi što mudriji behu no mi i slabi su anđeli sve vasione i slabi su svi podvodni duhovi zli da ikad mi razdvoje dušu od duše prelepe Anabel Li: Jer večite snove, dok mesec sjaj toči, snivam o Anabel Li; kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči prelepe Anabel Li; po svu noć ja tako uz dragu počivam, uz nevest svoju, uz život svoj snivam, u grobu na žalu, tu ležimo mi, a more huči i vri. Edited September 2, 2022 by drgnk 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
drgnk Posted September 2, 2022 Share Posted September 2, 2022 Сергеј Јесењин – Покојнику Већ сандук затварају чврсто, Занавек да те одсад скрива, И земљи дају те, под крстом, Без осећања где се снива. Нем ћеш нам остати из таме Кад скупимо се над тим гробом, А руке наше, као саме, Венце ће слагати над тобом. Над тобом биће цвет до цвета, Гроб ће ти сјати као престо, Твој тужни одлазак са света Спомињаћемо, веруј, често. Почивај мирно, драги друже, И долазак наш чекај само. Потрпећемо зло ми дуже, Па ћемо брзо и ми тамо. Link to comment Share on other sites More sharing options...
Recommended Posts
Create an account or sign in to comment
You need to be a member in order to leave a comment
Create an account
Sign up for a new account in our community. It's easy!
Register a new accountSign in
Already have an account? Sign in here.
Sign In Now